Фељтон: Ко су Шумадинци (68)

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Прибијање уз рођаке

Своје порекло Васојевићи изводе од Немањића

Цветојевац: Бојовићи, 5 (Спасојевићи 3, Милошевићи 1, Петровићи 1). Чумић: Вуксановићи, 8, Перићи, 6 (Перићи 5, Јовановићи 1). Шљивовац: Милошевићи, 2.

Б) Буђево

Десимировац: Буђевци, 9 (Ђоковићи 3, Мишовићи 2, Радосављевићи 2, Павићевићи/Јанићи 1, Павловићи 1), 1804-1814. Њихов огранак су Лепавићи у истом селу – Лепавићи, 7 (Радовановићи 5, Миленковићи 2); Ђекићи, 7, 1806-1809.

В) Вапа

Дивостин: Нектаријевићи, 9.

Од другог устанка до јаворског рата (1815-1874)

У шест, углавном мирних, деценија од Другог устанка до избијања Јаворског рата, досељавање од Сјенице је упечатљиво смањено и по правилу је појединачно. У овом времену се досељеници од Сјенице и из Брњице и Буђева насељавају и у два нова села (Ђурђево и Рачу), али се углавном размештају, или, боље рећи, прибијају уз рођаке и пријатеље који су се доселили у ранијим таласима у осам других лепеничких насеља.

А) Сјеница

Брзан: Шмикићи, 3, (1816).

Грошница: Ђоковићи, 1, (1849).

Дивостин: Бојовићи, 1, (1824), Проковићи, 3, (1856).

Драча: Васиљевићи, 4, (1822).

Ђурђево: Вукојевићи – старо презиме Илићи, 2, Сјеница, (1816).

Лужнице: Ђорђевићи, 1, (1871).

Рача: Матићи, 1, (1849).

Рогојевац: Радоњићи, 5 (Радоњићи 4, Радосављевићи 1), (1823), Матејићи, 1, (1850).

Шљивовац: Ђорђевићи, 1, (1862).

Б) Брњица

Ђурисело: Пантовићи, 1, (1815).

В) Буђево

Грошница: Буђевци – друго презиме Ђоковићи, 2, (1830).

ОД ЈАВОРСКОГ РАТА ДО КРАЈА XIX ВЕКА (1875-1900)

У последњој четврти XIX века, када пристиже само пет породица, досељавање од Сјенице у Лепеницу је занемарљиво

А) Сјеница

Баре: Алексићи, 1, (1886).

Ботуње: Даниловићи, 1, (1894).

Драча: Вукадиновићи, 1, (1887).

Мали Шењ: Ивановићи – друго презиме Миросавићи (Миросављевићи), 1, (1876).

Миронић: Милојевићи, 1, (1880).

 

Завршно разматрање

Од свих шумадијских предеоних и етнографских целина, Лепеница је по композицији становништва најсложенија и најслојевитија, јер су се у њој заправо пресекле миграционе струје које су долазиле од Тимока и Браничева, Шоплука, Епира, Косова, Старе Рашке, Црне Горе, Далмације, Лике, Херцеговине, Бирча и Осата у Босни и Војводине. У њиховом сучељавању превагу је ипак однела динарска досељеничка струја, а у њој онај селидбени правац који је потицао од Сјенице, било као матице, било као етапне станице у досељавању у Шумадију. С обзиром на укупан састав становништва (1911. године), шест села се у Лепеници могу означити као чиста сјеничка, јер је у њима више од три четвртине досељеника од Сјенице – Мали Шењ (98 одсто), Мала Врбица (93,2), Ђурисело (85,7), Рогојевац (84,4), Пајазитово (84,1), Баре (76,4), а шест села, у којима је више од половине досељеника од Сјенице, као претежно сјеничка – Доње Грбице (64,1 одсто), Рамаћа (63,9), Миронић (59,5), Кутлово (57), Станово (54,8) и Драгобраћа (50,7).

Уз Прекопечу у којој је 44,4 одсто сјеничких досељеника, у четири села је приближно по трећина насељених Сјеничана – Дивостин (36,6 одсто), Добрача (32), Вишевац (30,7) и Аџине Ливаде (30). У пет села је по четвртина сјеничких досељеника – Велики Шењ (29,4), Лужнице (26,2), Поповић (24,3), Десимировац (23,3) и Маршић (22,8 одсто). По петину имају Бошњане (22,4), Јабучје (21,2) и Пиносава (20 одсто). По шестину имају Драча (16,7), Корман (16,5), Јовановац (15,5) и Грошница (15,1 одсто). У осталим лепеничким селима је постотак досељених Сјеничана мањи – Нови Милановац (14), Ботуње (13,8), Мајнић (13,6), Шљивовац (12,2), Корићани (11,7), Белошевац (11,4), Дреновац (10,2), Лапово (10,2), Ресник (10,1), Голочело (9,7), Доње Јарушице (9,2), Поскурице (8,7), Горња Баточина (7,6), Ракинац (6,5), Кијево (5,9), Цветојевац (4,5), Мала Пчелица (2,9), Трешњевак (2,4), Ђурђево (2,3), Баточина – село (1,6), Чумић (0,8), Брзан (0,7), Рача (0,6).

Време масовнијих насељавања из околине Сјенице у Шумадију показује да разлог насељавању није био превасходно економски. Природно, као стални млаз, утабаним стазама миграције, становништво је непрекидно пристизало од Сјенице ка Шумадији, у којој су услови живљења знатно погоднији. Међутим, већи покрети становништва су били подстакнути сеобама које су ратови на овом подручју подстицали. У шест таласа насељавања (који су полазили 1690, 1736, 1788, 1804, 1815. и 1875. године) од Сјенице се у Лепеницу населило укупно 183 рода са 1528 кућа (или 184 рода са 1615 кућа, ако би се рачунало и Радивојевићево неуједначено назначавање порекла код појединих родова). У овим историјским кретањима становништво се у четири таласа насељавало у два села (Драча, Рогојевац), у три таласа у седам села (Ботуње, Грошница, Дивостин, Кутлово, Лужнице, Ракинац, Шљивовац), а у два таласа у тринаест села (Аџине Ливаде, Баре, Бошњане, Брзан, Дивостин, Ђурисело, Лапово, Мали Шењ, Маршић, Миронић, Поповић, Прекопеча, Чумић), што сведочи да су углавном постојали одређени правци и циљеви усељавања.

Васојевићи у Шумадији

Српско племе Васојевића, чије је матично подручје у пределу Црногорских Брда и Полимља, односно североисточном делу Црне Горе, дубљим пореклом је из Херцеговине, одакле се на Кчево доселио његов родоначелник Васо са три брата – Красом, Отом (од којих су настала данашња шиптарска племена Краснићи и Хоти) и Озром (од кога је настало племе Озринића). По некима, њихов брат је био и Пипо (од кога је настало српско племе Пипера). Своје порекло Васојевићи изводе од Немањића. Наиме, како кажу историчари овога племена поп Богдан Лалевић и Иван Протић, „Вукан Немањић имао је сина Костадина, Костадин Васоја, Васоје Стефана, Стефан опет Костадина, а Костадин Васа, који се у Лијевој Ријеци населио и од кога су Васојевићи.”

Племенска матица Васојевића је Лијева Ријека, у којој се Васо настанио, дошавши из Кчева, где му је остао брат Озро. Из Лијеве Ријеке настаје ширење Васојевића, који, премда једно од најмлађих, нарастају у једно од највећих племена у Црној Гори, па и на Балкану. Њихово историјско подручје данас припада општинама Беране, Подгорица, Колашин, Плав и Бијело Поље (у укупној површини око две хиљаде квадратних километара, што је око 15 одсто или више од седмине површине Црне Горе).

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 22. мај 2001. године