Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Досељавање уочи Првог устанка
Жировница, Поскурице и Лужнице најстарија насеља
Насеља у Шумадији су врло стара, а садашње становништво у њима је релативно новијег састава, јер је премало породица које засигурно обитавају у њима дуже од три века. Стога је погрешно рећи да је доласком одређених породица основано неко шумадијско насеље, јер тиме је само обновљен, а не и зачет, живот у њему.
У најстарија насеља у средишној Шумадији иду Жировница, Поскурице и Лужнице, села која се помињу у XIV веку у повељи кнеза Лазара. Не може се тачно установити колико пута су се ова села празнила и пунила новим житељима до доласка предака данашњих становника у њих. Тек, данашње становништво је обновило живот Лужница после Велике сеобе 1690. године, а Жировнице и Поскурица средином XVIII века.
У Лепеници је Тоша Радивојевић нашао стариначко становништво, подразумевајући под тим оно које је на ову тлу било и пре Велике сеобе, само у Лапову, док је Михаило Драгић стариначке родове нашао у више места у Гружи. По Драгићу, поједини стариначки родови су се одржали у Витановцу, Годачици, Горњој Црнући, Губеревцу, Доњој Црнући, Забојници, Каменици, Коњуши, Липовцу, Милавчићу, Претокама и Раваници, што значи тек у сваком четвртом гружанском селу. Почетком XVIII века поједини данашњи родови, који се сматрају оснивачким, обнављају живот и у другим гружанским селима – Закути, Липници, Љуљацима, Милаковцу, Пајсијевићу, Петропољу, Сибници, Сумуровцу и Топоници, а до Кочине крајине, то јест у времену 1737-1787, још у Бечевици, Борчу, Доњој Врбави, Врбетима, Вучковици, Гледићу, Грабовцу, Гривцу, Лесковцу, Лешеву, Опланићу, Честину и Чукојевцу.
Између Кочине крајине (1788) и Карађорђевог устанка (1804) досељавањем се обнавља живот у још седамнаест лепеничких насеља – Баточини, Бошњану, Горњој Баточини, Дреновцу, Ђуриселу, Јабучју, Јовановцу, Корману, Мирашевцу, Новом Милановцу, Опорници, Радовању, Рачи, Теферичу, Цветојевцу, Црном Калу и Шљивовцу, као и дванаест гружанских села – Бајчетини, Балосави, Белом Пољу, Брестовцу, Брњици, Витковцу, Горњој Врбави, Кнежевцу, Книћу, Печеногу, Радмиловићу и Стублу.
У Бошњане, где су затекли Домановиће, населили су се преци Миливојевића, Милића, Реонића и Татовића. Миливојевићи, чији су огранак Вуловићи, дошли су од Сјенице, као и Милићи, чији су огранци Јеремићи, Јовановићи и Милутиновићи. Реонићи су, као и Домановићи, Херцеговци, а њихови су огранци Милетићи, Милосављевићи, Ивановићи, Срећковићи и Милановићи, док су Татовићи, који су се највише разгранали (Обрадовићи, Ненадићи, Вучетићи, Мићковићи, Васковићи, Малишићи, Милошевићи, Новичићи, Тодоровићи, Вулетићи, Новићевићи, Глишовићи, Госићи/Тодоровићи, Лазаревићи, Милићи, Милосављевићи, Петровићи, Срећковићи ), из Осата (Босна).
У Десимировцу се настањују из Призрена Гавриловићи (Чобићи/Мијаиловићи, Јовановићи) и Марковићи (Андрејићи), а из околине Крагујевца Срећковићи.
У Доброводицу долазе од Зајечара Глишићи, друго презиме Радосављевићи, чији су сродници Глишићи у Горњој Баточини. Са Косова долазе Добричићи, чији су род Добричићи (Чолићи) у Жировници. Истовремено се из Гладне у Ресави насељавају Марковићи (Радивојевићи, Костићи, Стошићи) и Стојановићи, а из предела Црне Реке долазе Синђелићи (Ивановићи, Пантићи) из Малог Извора, Спасојевићи (Миљковићи, Живковићи) из Лукова и Шарчевићи (Матејићи, Милојевићи) из Кривог Вира.
У Дреновцу се смештају Сјеничани Соковићи (Ђоковићи) и Херцеговци Чорбићи, док Шпиљовићи (Сретеновићи, Вуловићи, Лазаревићи, Тодоровићи), чији су огранак Шпиљовићи у Лужницама, долазе из Заблаћа (Чачак).
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 12. април 2001. године
Коментари (0)