Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Село досељеника
Нема историје без родословног памћења
Мало је тога записано, а од тако малешног броја записа, како каже Милићевић, пропало је много.
Историја сељачког друштва се не може писати без родословног памћења. Подсетићемо, стога, на слободаре који су 1788. године стали уз Кочу Капетана да бране заветну мисао о српској држави и слободи. Иза њихових имена стоји скривена предачка нит до данашњег нараштаја, као што се иза имена Коче Капетана крије Корун Анђелковић, како је гласило право Кочино име и презиме.
У Кочиној чети су четворица Марковчана – Јован Илић (52 године), Јеремија Станковић (25), Стојмир Косанић (33) и Марко Игњатовић (24).
Уз предводника Крајине, Кочу или Коруна, свакао да је био предак данашње групе родова са заједничким презименом Павловићи. Преци Павловића (слава Никољдан) су дошли из ресавске Кованице у Марковац крајем XVII или почетком XVIII века. На почетку овог века их је било тридесет и три куће, а делили су се на четрнаест огранака (Марјановићи, Павловићи, Марковићи, Филиповићи, Илићи, Милановићи, Пауновићи, Петровићи, Аксићи, Маринковићи, Петковићи, Радисављевићи), од којих су два огранка у презименима сачувала спомен на Кочу (Коруна) и његову Крајину, а то су Кочићи и Коруновићи, којих је било по две куће.
Потомке Јована Илића и Јеремије Станковића треба потражити у роду Јеремића, из два разлога – прво, јер су уочи Кочине крајине досељени у Марковац из Глоговца (села које је удаљено свега четири километра од Пањевца, Кочиног родног места, које се по њему данас зове Кочино Село), а друго јер у роду Јеремића, што јасно упућује на Јеремију као родоначелника, постоји и огранак Илића.
Марковац је за прилике тога времена био велико село, а његови житељи су ту дошли са две стране – из села са десне обале Велике Мораве и са Косова и Метохије. Уз Павловиће и Јеремиће, из Глоговца су дошли Станимировићи (у оквиру којих су огранци Анђелковићи и Велимировићи), Обрадовићи (са огранком Стевановићи), а из Седлара Ракићи (са огранцима Радивојевићи, Миловановићи и Ненадовићи) и из Гложана Аврамовићи (са огранцима Милисављевићи и Стојановићи).
Са Косова су између две велике сеобе (1690-1736) у Марковац дошли преци данашњих Јагоровића (чији су огранци Милановићи, Милојковићи, Милосављевићи, Милошевићи, Милојевићи, Петрићевићи, Пантићи и Петровићи), Мишковићи (чији су огранци Спасојевићи и Мишићи), а после њих око средине XVIII века долазе Бркићи (чији су огранци Вучковићи, Јовановићи и Маричићи) и Павличићи (чији су огранци Васићи и Благојевићи), док су Конићи (друго име Станојевићи и Стеванићевићи) дошли од Пећи, а велики род Черкеновића (чији су огранци Богосављевићи, Вучковићи, Којадиновићи, Доцићи, Вељковићи, Ђурићи, Стојановићи, Ивановићи и Миљковићи) од Призрена, такође између две велике сеобе (1690-1736). У овим породицама је свакако и предак који је у списку Кочине чете.
За разлику од Марковца, који има хетерогено становништво, Велико Крчмаре је у време Кочине крајине компактније село, јер га сачињавају само два рода – Первизи, досељени из Призрена, и Цукићи, досељени из Старе Србије. Оба рода су досељена 1737-1787. године. Уписник Кочине чете из Крчмара је Радосав Живановић (23 године) и несумњиво потиче из рода Первиза, у којем данас постоје два огранка – Радосављевићи и Живановићи – која се могу довести у везу са овим Кочиним саборцем.
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 9. април 2001. године
Коментари (0)