Фељтон: Ко су Шумадинци (13)

18. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Спахија и кнез Радован Бакић

Такође три села има и Малуга, син Николе, заповедник свих влаха, који је у то време, са Милошем Белмужевићем из Јагодине, највећи феудалац у Србији. У овом попису на подручју Западне Србије Малуга има стотинак села, али у Рудничкој нахији само три (Пакорађ, Матењево и Чачак). По два села имају „неверник” Вук (Горњи Липовац и Тулеже), Јован Рудевац (Комарице и мезра Комари), Радоња, син Вицка (Шиљерози и мезра Мотрона), Бајица (Кленовце и Горње Грабовце), Јован Сабанчић (Каменица Жилинце и Стал Брод) и кнез Ђурађ, син Никашина (Горња и Доња Драча), а по једно Оливер, син Марка (Јунковац), Степан, син Вука (Манојловце), Ђурађ, син Степка (Сујавац), Војин, син Будимира (Мечкобуди), Ђура Дулић (Пласковац) и Радосав син Радича (Доњи Липовац), примићур Димитрије, син Радована (Шутци), примићур Рахој, син Богуна (Кнић), примићур Раја, син Божидара (Кнежевац), примићур Владислав, син Владимира (Каменица), кнез Божидар, син Николе (Подград – доњи град Борча), примићур Новак, син Богавца (Милаковац), примићур Јованиш, син Ђурђа (Лесковац), примићур Бежан, син Дабижива (Витковац), примићур Вукосав, син Радоча (Петропоље), примићур Вукосав, син Берисала (Коњуша), док по село деле Димитрије и Радивој, синови Добросава (Којнево), Иваниш и Петак, син Добрашина (Лепенац) и примићури Ратко, син Милише и Петар Богчић (Закута).

У овом попису се јавља као спахија и кнез Радован Бакић, који у овом пределу има само једно село (Гривац), и то у подручју казе Брвеник, док му у нахији Ужице припада десет села. Тако су Бакићи, једна од угледних властелинских породица у старој српској држави, из Старог Влаха, где им је матица, узимањем Гривца ступили на тле Шумадије.

У попису 1516. године ће Тодор, син Димитрија Бакића имати у поседу Манојловце, а 1527. године кнез Вукан Бакић имаће у Шумадији 30 села. Из ове породице је Павле Бакић, чијом је погибијом у Славонији (1537. године) престала да постоји Српска Деспотовина у Срему. Кнезови Бакићи су под Турцима одиграли врло значајну улогу, очувавши се у хришћанству, до последњег, када је кнез Јован Бакић у XVIII веку, пошто је лукавством посекао многе Турке, пребегао са великом породичном задругом преко Саве из села Бање под Венчацем, где су били Бакића двори, чији се остаци и сада распознају.

Манастири у Рудничкој планини су били веома важно културно средиште још у времену Немањића. У време деспотовине, када је овај део српских земаља био пренасељен, јер се ту, бежећи пред најездом Османлија, стицало становништво, како наше, тако и инородно православно, у овом пределу је највише манастира подигнуто или обновљено на старим темељима. Са народом, који се, услед косовске погибељи и непосредне опасности од иноверног освајача, јатомице склањао на север, добегавало је и српско монаштво, нарочито из јужних крајева, где су били најбројнији духовни споменици из времена државе Немањића, што је, како истиче историчар Ђоко Слијепчевић, „још више доприносило да се на територији државе деспота Стевана повећа и број монаха и број манастира”.

Код нас, и нашој науци уопште, нису довољно истакнуте, а изгледа ни уочене, најбитније чињенице о манастирима у Рудничкој планини, како у погледу њиховог броја и значаја, тако и вишеструког историјског доприноса.

Мноштво манастира у Рудничкој планини, која је по свом положају средокраћа путева који воде у разне српске области, није имало само улогу прибежишта, већ, још више, добило је значај споне са другим средиштима, а касније је узело и видног учешћа у припреми народног ослобођења.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 23. март 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.