ПЉЕВЉА
Алићи, Бељковићи, Бјелошевина, Бобово, Бољанићи, Боришићи, Борова, Боровица, Бошчиновићи, Брда, Бујаци, Бурићи, Бушње, Варине, Вашково, Велике Крће, Видре, Вијенац, Вилићи, Вишњица, Водно, Војтина, Врба, Врбица, Вруља, Вукшићи, Геуши, Глибаћи, Глисница, Горња Брвеница, Горње Село, Готовуша, Градац, Градина, Грево, Доња Брвеница, Драгаши, Дубац, Дубочица, Дубрава, Дужице, Дурутовићи, Ђули, Ђурђевића Тара, Жидовићи, Забрђе, Засеље, Збљево, Зекавице, Зеница, Зорловићи, Јабука, Јагодни До, Јасен, Јаховићи, Југово, Илино Брдо, Какмужи, Калушићи, Катун, Клакорина, Ковачевићи, Ковачи, Козица, Колијевка, Комине, Кордовина, Косаница, Котлајићи, Котлине, Которац, Кошаре, Кржава, Крћевина, Крупице, Крушево, Кукавица, Лађана, Левер Тара, Леово Брдо, Лијеска, Лугови, Љутићи, Љуће, Мале Крће, Маоче, Матаруге, Маџари, Мељак, Метаљка, Мијаковићи, Милаковићи, Милунићи, Миронићи, Мораице, Моћевићи, Мрзовићи, Мрчево, Мрчићи, Нанге, Обарде, Ограђеница, Орља, Отиловићи, Оџак, Паљевине, Пауче, Петине, Пижуре, Плакала, Плањско, Плијеш, Плијешевина, Пљевља, Поблаће, Подборова, Попов До, Потковач, Поткрајци, Потпеће, Потрлица, Прачица, Премћани, Прехари, Присоји, Прошће, Пушањски До, Рабитље, Рађевићи, Ромац, Рудница, Рујевица, Селац, Селишта, Сирчићи, Слатина, Срећање, Станчани, Странице, Страхов До, Татаровина, Тврдаковићи, Трновице, Уремовићи, Хоревина, Хоћевина, Церовци, Црљенице, Црни Врх, Црно Брдо, Црнобори, Чавањ, Чардак, Черјенци, Честин, Шљиванско, Шљуке, Шула, Шумани
31. август 2017. у 08:19
vojislav ananić
http://pljevlja.travel/pljevlja/o-pljevljima/
21. новембар 2017. у 12:08
Војислав Ананић
Варнава Росић (Петар), патријарх (Пљевља, 29. VIII 1880 — Београд, 23. VII 1937)
Основну школу завршио је у Пљевљима 1892. а Богословско-учитељску школу у Призрену 1900, који је тада још био под османском влашћу. Тада се потпуно определио за свештенички позив и образовање наставио у Духовној академији Руске православне цркве у Петрограду, развијајући се под утицајем свог духовног оца, ректора академије епископа Сергија. Духовну академију завршио је 1905, стекавши научни степен кандидата богословља. У Петрограду је 30. априла исте године примио монашки постриг, после седам дана произведен у чин јерођакона, а затим и у јеромонаха. Школовање у Русији створило је код њега трајну везаност за ту земљу и за руско православље. По завршетку школовања отишао је у Цариград и брзо се повезао са многобројном српском колонијом. Убрзо по доласку постао је управник тамошње српске школе, а затим и свештеник при посланству Краљевине Србије. Био је активан сарадник Цариградског гласника. Боравећи у Цариграду успоставио је блиске везе са структурама цариградске Васељенске патријаршије. Захваљујући тада стабилним односима Краљевине Србије и Османског царства, после посете краља Петра I Цариграду, рукоположен је за епископа велешко-дебарског 18. марта 1910, на препоруку српске владе. Рукоположила су га петорица архијереја Васељенске патријаршије јер је и сам тада припадао тој цркви. Носио је титулу епископа главинског. Његовим рукоположењем учињен је још један корак у ограничавању домета бугарске егзархијске пропаганде у Македонији. Балканске ратове и ослобођење Македоније дочекао је у својој епархији. Након окончања Другог балканског рата сви егзархијски епископи удаљени су са простора који су Букурештанским мировним уговором припали Краљевини Србији. У створеном управном провизоријуму у црквеним пословима, зато што због ратова није било могуће одмах уредити црквену структуру у новоослобођеним областима, управљао је целокупном црквом у српској Македонији. Јесен 1915, када је Српска војска отпочела повлачење преко Албаније, Црне Горе и Македоније, дочекао је у Битољу, одакле је са неким војним јединицама одступио према Солуну. Из Солуна је отишао на Крф, где је боравио до почетка 1917, када је по налогу српске владе кренуо у дипломатску и црквену мисију у Русију. У Москви је, у својству представника Српске цркве, присуствовао обнављању институције руског патријарха, и устоличењу патријарха Тихона. Његова везаност за Руску цркву дошла је и тада до изражаја. Био је сведок револуционарних збивања у Русији 1917. и као добар познавалац руских прилика упозоравао какве ће тешке последице то произвести по земљу и народ. Касније, као патријарх, у својим посланицама указивао је у каквом су се тешком положају после Октобарске револуције нашли руски народ, црква и држава. По завршетку Првог светског рата вратио се у земљу и управљао као администратор свим епархијама у Јужној Србији (1919—1920), чији административни статус и даље није био јасно уређен. За митрополита скопског изабран је 17. новембра 1920. На челу Скопске митрополије обновљене Српске православне патријаршије остао је до 12. априла 1930, када је на патријарашком престолу наследио умрлог патријарха Димитрија. На челу цркве био је у време када се политичка ситуација у земљи и у Европи све више компликовала. У говорима и посланицама указивао је на опасност од нарастајуће појаве нацизма у Европи, као и од све отворенијих тежњи за растурање државе. Одан краљевском дому, веома тешко је примио вест о смрти краља Александра I Карађорђевића, сматрајући да су тиме поткопани темељи државе и да нема ауторитета који би могао да га у земљи замени. Након краљеве смрти влада Милана Стојадиновића је, изговарајући се државним разлогом, наставила рад на изради и склапању конкордата са Римокатоличком црквом, чији је нацрт наследила још од претходне владе Богољуба Јевтића. Криза око конкордата почела је још 1935, да би се распламсала 1937. С обзиром на то да се предложеним конкордатом Римокатоличка црква у Краљевини Југославији стављала у привилегован положај у односу на православну, а да је њен центар моћи био изван контроле државе, православна црквена јерархија на челу са патријархом одлучно се супротставила његовом усвајању. И патријарх Варнава и Свети синод су се о томе више пута јавно оглашавали. Покушаји председника владе Милана Стојадиновића да се у Закон о конкордату накнадно унесу исправке које би значиле да по његовом усвајању повластице дате Римокатоличкој цркви аутоматски важе и за друге верске заједнице, нису били довољно убедљиви. Јавно мњење је било узнемирено, посебно од како се патријарх разболео од мистериозне болести за коју се сматрало да је последица тровања. Убрзо, 19. јула 1937, десила се тзв. Крвава литија, сукоб жандармерије и православних свештеника и верника, који су од Саборне цркве, после молепстивија за здравље болесног патријарха, кренули ка цркви Светог Саве на Врачару. Јавност је додатно била иритирана чињеницом да је на челу Министарства унутрашњих послова, које је руководило оштром полицијском акцијом, био римокатолички свештеник Корошец. Сумњало се да је патријарха отровала влада или полиција, што је поткрепљивано сазнањем да су два његова кувара, пошто се за болест сазнало, нестала. Патријархова два брата, која су дошла да га посете, такође су се изненада тешко разболела. Патријарх је умро четири дана након Крваве литије и сахрањен у цркви Светог Саве. Узрок његове смрти никада није са сигурношћу утврђен. Убрзо за њим од исте болести умрла су и његова два брата.
У време његове управе стање православне цркве у држави је готово у потпуности уређено. Донети су Устав Српске православне патријаршије, спроводбене наредбе и реорганизована мрежа епархија. Помагао је зидање нових и обнову старих цркава и манастира, а посебну пажњу посвећивао је унапређењу мисионарског рада, црквеног богослужења и положаја монаштва. У његово време саграђена је зграда Српске православне патријаршије у Београду и отпочета градња новог храма Светог Саве на Врачару.
ЛИТЕРАТУРА: Милан Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Југославија између два рата, Ријека 1970; Тодор Стојков, Влада Милана Стојадиновића 1935—1937, Београд 1985; Драгољуб Живојиновић, Дејан Лучић, Варварство у име Христово, нови прилози за Magnum Crimen, Београд 1988; Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990; Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, II, Београд 1991; Сава [Вуковић], Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891—1941, Крагујевац 1994; Сава [Вуковић], Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд, Подгорица, Крагујевац 1996.
Драгољуб Р. Живојиновић