Варварин и околна села

11. јун 2012.

коментара: 18

Општина Варварин:

Бачина, Бошњане, Варварин, Варварин (село), Горњи Катун, Горњи Крчин, Доњи Катун, Доњи Крчин, Залоговац, Избеница, Карановац, Мала Крушевица, Мареново, Маскаре, Обреж, Орашје, Пајковац, Парцане, Суваја, Тољевац и Церница.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (18)

Одговорите

18 коментара

  1. Порекло становништва села Церница, општина Варварин – Расински округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Темнић“.

    Положај села.

    Село се налази у Церничком Потоку, недалико од ушћа му у Калинићску Реку. Поток извире испод једног огранка Благотина, над Карановцем, па тече на исток и у пољу, између Бачине и Орашја, утиче у Калинићску Реку. Поток лети пресушује. Кућа је више на левој страни потока. Када су велике кише и нагла топљења снегова изливају се и поток и река и чине велику штету селу. Село је окренуто истоку.

    Воде.

    -Мештани пију искључиво бунарску воду, јер у селу нема ниједног извора.

    Земље и шуме.

    -Земља је мешовиита, али је више слабе. Село је на црници и смоници.
    Шуме су већином ситне и налазе се више сеела, у потоку, са једне и друге стране.

    Тип села.

    -Сеоске куће су доста збијене али су ипак ређе него у Орашју. Средња удаљеност између кућа износи 30-40 метара. Село се дели на фамилије.
    У селу је свега 64 куће и 80 пореских глава.

    Име селу.

    -Село је овако названо због Церничког Потока, на коме се налази а поток је добио име због многих церова што око њега расту.

    Постанак села и порекло станоивништва.

    -Село је новијег постанка, али се на зна тачно време његовог настанка. На овоме месту у старо време је био кованлук села Бачине. Доцније су се ту почели досељавати, те тако постане крај Бачине а после, развојем, и самостално село.
    На десној страни потока, у осоју, су ове породице:
    -Савићи су досељени из Топлице, славе Никољдан.
    -Ивановићи су из околине Новог Пазара, славе Св. Мојсила.
    -Радосављевићи су из Старе Србије, славе Лучиндан.
    -Јевтићи су из Жупе. Славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    На левој страни потока, у присоју, су ове породице:
    -Николићи су досељеници из околине Копаоника. Ово је највећа и најстарија породица у селу, славе Мратиндан-Мину.
    -Гавриловићи су досељени из расинског краја, славе Аранђеловдан.
    Село слави Други дан Тројица а заветује Пољобранију – ради чувања поља од непогоде и Св. Јоакима и Ану – ради здравља стоке.
    Мртве сахрањују у бачинском гробљу – у Бањском Крају.

  2. Порекло становништва села Суваја, општина Варварин – Расински округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Темнић“.

    Положај села.

    -Село се налази са обе стране потока Суваје, под Јухором а између Избенице и Својнова на 2-3 километра од првог и 5-6 километара од другог села. Село је окренуто више ка југо-истоку. Нешто мало кућа је и поред потока. Поток је више без воде него са водом, због чега је назван Суваја а када дотекне чини велику штету селу.

    Воде.

    -Мештани пију искључиво бунарску воду.

    Земље и шуме.

    -Сеоски атар је врло скучен, нарочито од како су ограничене државне шуме. Земља је мешовита, али више слаба. Њиве су једнаке величине и у правилним облицима.
    Шуме има мало и налази се на северној страни села, ка Јухору. Она је, као и земља, сва издељена на парцеле правилног геометријског облика.

    Тип села.

    -Сеоске куће су доста збијене управо збијеније но у Избеници. Село је подељено на пет фамилија.
    У селу су 52 кућа са 56 пореских глава.

    Име селу.

    -Село је добило име од имена потока на коме је.

    Постанак села и порекло становништва.

    -Садашње село је овде тек од пре 30 година а пре тога је било у Избеничком Потоку више Избенице, на месту званом Ћелије, где су се данашњи становници овог села доселили пре 80 година из Румуније. Избеничани их туже што су им поганили воду, те се око тога дуго парница водила а најзад заврши на штету оптужених, који се одатле преселе у Сувају.
    Сељаци још говоре влашки и носе дуге гуњеве без рукава, од белог сукна, као и све остало што је на њима сукнено и врло слично оделу крајинских Влаха. У околини их зову Циганима а Власи у Крајини зову их Рударима*.
    *При женидбама имају великих незгода, јер морају узимати девојке из села, те су се тако скоро сви ородили. Ово задаје велики посао и њима самима, као и духовним и световним судовима. Код њих је обичај да момак девојци, односно младожења млади, даје новац у износу по којем се погоде а не девојка момку у виду мираза, какав је обичај у осталим деловима овог подручја.
    Насеље на овом месту није ново. Тако Мита Петровић помиње Сувају као засебно село док се у народу прича да су овде до 1830. године живели некакви Јагличићи, по којима се и данас једно место у селу зове Јагличићске Куће. Ти Јагличића, који су се ту склонили од Турака, било је пет кућа, од којих су 3 изумрле од куге а преостале две се некуд одселиле.
    У селу, и то у присоју, са леве стране потока су ове породице:
    -Радосављевићи, славе Аранђеловдан и Велику Госпојину.
    -Јовановићи и Топаловићи – Аранђеловдан и Велику Госпојину.
    -Тодоровићи – Никољдан.
    У осоју, са десне стране потока су ове породице:
    -Миленковићи, славе Св. Петку, јесењу и летњу.
    -Маринковићи, славе Аранђеловдан и Велику Госпојину.
    Сеоска слава је Спасовдан а заветине Ђурђевдан – ради здравља људи и Св. Врачи – ради напретка у послу којим се занимају.
    Гробље је једно и налази се у присоју.

    Занимање становништва.

    -Сељаци се понајвише занимају прављењем корита, вагана, коленика, заструга, вретена итд. Гору за ову грађу набављају из Јухора, што им је, од када су ограничене државне шуме, скопчано са одређеним незгодама, те им посао иде све горе.
    При овом послу служе се: секиром, бичкојом (тестером), теслом, сврдлом, ножем, дубачем и стругом. Израђене предмете разносе на леђима по околини и то понајвише жене, те их продају, али их радије размењују за кукуруз, брашно и др. Поред овога занимају се земљорадњом и врло мало сточарством. Сло је најсиротније у овом крају. Три породице живе још у земуницама.
    Над овим селом, у Јухору, живе Куцо-Власи, који узимају под закуп јухорска пасишта и ту летују, па се у јесен враћају у Македонију. Од оваца, којих имају 3000, добијају млеко од којих справљају сир-качкаваљ. Држе још и коње, за пренос пртљага и псе – чуваре оваца. Живе под чадорима или чергама.

  3. Порекло становништва насеља Бачине, општина Варварин – Расински округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Темнић“.

    Положај насеља.

    -Насеље се налази под огранцима Јухора и косама, које од Благотина полазе. Насеље је на западном крају велике равнице која се од Варварина пружа уз Калинићску Реку. Већи део села је у равници ове реке а само је незнатан део у страни благотинских коса. Насеље се протеже од северо-запада на југо-исток, низ реку. Кроз село протиче Калинићска Река, која је доста укопана, те не чини осетне штете селу ни кључу.

    Воде.

    -Мештани пију воду из бунара, који су плитки и већином незидани.

    Земље и шуме.

    -Сеоски атар је по простору доста велики, на источној страни је раван а на западној брдовит. Равну страну захвата зиратне земља а брдовита је сва под шумом. У равници земља је веома родна, особито у речној равници а у брдовитој је мешовита.
    Скоро све шуме налазе се на западној страни атара, у благотинским косама. Има их подељених, то су приватни забрани са крупнијом гором и неподељени са ситном и крупном гором. Неподељена шума је у Ђерђелину и Содолу а има је око 2000 хектара. Сва је шума граничева.

    Тип села.

    -Село је збијено и доста ушорено. Ушорење је вршено поред друмова, који кроз ово насеље пролазе, од Милутовца за Обреж и од манастира Каленића у Варварин. Између кућа је просечна удаљеност од 15 до 30 метара. Село се дели на четири ма(х)але, које су: Кнежевицка и Грабовачка Мала – на левој страни реке – који дели друм Бачина-Обреж а на десној страни реке су Бањска и Доња или Главичицка Мала.
    У селу је 350 кућа и 625 порексих глава.

    Име насељу.

    -За име села народно предање каже да је од бачија, које су ту некада биле. За те бачије једни веле да су биле сељака из старог села Грабовца док други кажу да су бачије биле у власништву сељака из околних села, који су се ту после доселили.

    Старине у селу.

    -Приповеда се да је у месту Ђерђелину некада била варош, звана Ђерђелин. Та се варош простирала од запада ка истоку, од данашњег Ђерђелине до Грабовца, места у равници, где је некада било старо село Грабовац, или се варош простирала од данашње ђерђелинске до грабовачке чесме. Захватала је целу равниоцу Грабовац и страну данашњег Ђерђелина. Дућани су, како се прича, у тој вароши били толико чести, да је мачка могла по крововима прећи с краја на крај вароши. У Ђерђелини и данас има зиданих бунара за које кажу да су из тог времена. Затим, постоје зидине од некаква градића, које се једва познају.
    У Грабовцу постоји нека развалина за коју се прича да је од бање, која је ту била. До бање је стара чесма а одмах до ње развалине за коју се држи да је од цркве.
    Близу ове црквине је место Товарњача, где су се товариле и растоваривале камиле, које су доносиле робу граду Ђерђелину и односиле оно што је било за одношење.
    У Ђерђелину и околини и данас се проналазе стари римски новци, старе мамузе, косе, мотике и друге гвоздене и бронзане ствари. Још народно предање каже да је из народних песама познати Ђерђелев Алија је био из овога града, као и да су овај град засновали Турци.
    На источној страни Бачине, одмах на крају села, нађене су хумке и у овима урне са пепелом. Ове урне су у облику великих лончарских ћупова, само су мног боље глеђосане. Скоро у свакој урни, осим пепела, нађе се и по која друга ствар; као нож, бритва, гривна, минђуша, ђинђува и др.
    На северној страни бачине постоји неко старо гробље, које се зове Чивутско гробље, где су покопани неки Чивути, који су ту изгинули. У близина овог гробља постоје два запуштена и забатаљена бунара о којима се ништа не зна, а до њих је нека развалина, за коју се тврди да је била црква.
    Пре неколико година у атару овог места ископан је један печат на коме пише на турском „суд општине бачинске“ а код основне школа пронађена је нека стара икона.
    У дну села, идући Варварину постоји неколико старих брестова за које се прича да их је ту посадио Цар лазар. Он је, веле, имао ту негде гумно где је вр’о пшеницу, па је једном приликом дошао да посети раднике. Како је била велика врућина, то су се од сунчаних зрака у путу био заклонио једном брестово гранчицом, коју је посло поб’о у земљу. Та се грана примила и од ње порастао велики брест а поред овога изникло их је још неколико.

    Постанак села и порекло становника.

    -Старо село је било југоисточно од садашњег, код Појила или Кнежевих Воденица на Калинићској Реци и звало се Грабовац, као што се то место тако зове, или Габровац. Разлог због чега су се одавде преселили није познат. Зна се само да су се последњи иселили Грабовци, који су заузели Грабовачку Малу и садашњем селу. Њих је тамо било остало 10 кућа, те су сами и са стоком чинили штету Бачинцима, због чега их ои туже, те их власт натера да се преселе у Бачину. Ово се деслио пре 70-80 година а матица старог села, по свој прилици, биће да је пресељена пре 130 до 150 година.
    Мита Петровић помиње као засебно село и Бачинске Воденице или само Воденице са 3 куће. То је село, по причању, било на Калинићској реци, између Бачине и Варварина. Ту је било 6 кућа од једне породице. Када једном неки од њих учини неку кривицу, побеже у Ражањ а кнез Милета Радојковић остале пресели у Бачину а сам узме воденице, те се то место назива Кнежеве Воденице.
    У селу, у Кнежевицкој Мали, су ове породице:
    -Кнежевићи су дошли са Косова. Овако су названи што им је један од предака био кнез. Они су се први иселили из старог села у Бачину, славе Андријевдан.
    -Ракићи су са Косова, славе Никољдан.
    -Гмитровићи су са Косова, славе Аранђеловдан, летњи и јесењи.
    -Сурџићи су из околине Прилепа у Македонији, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    -Бурдељци су из Крајковца у Топлици. Они су се директно доселили у Бачину одмах после Грабоваца. Славе Лучиндан.
    У Грабовачкој Мали су:
    -Милосавци су прешли пре 70-80 година из старог села а тамо су дошли из Читлука код Соко-Бање пре 160 година, славе Аранђеловдан, летњи и јесењи.
    -Мијаиловићи су из Дугог Поља код Соко-Бање, славе Никољдан.
    -Пантићи су из околине Соко-Бање, славе Ђурђиц и Пантелијевдан.
    -Тотићи су из околине Соко-Бање, слаев Аранђеловдан.
    -Ђаковићи, славе Св. Петку. Не знају за своје порекло.
    У Бањској Мали су:
    -Јелићи, који су прешли из старог села, а тамо су дошли из Рибарске Бање у крушевачком округу, славе Никољдан.
    -Здравињци су из Здравиња, славе Никољдан.
    -Анђелковићи су из околине Соко-Бање, славе Лазаревдан.
    У Доњој или Глаичицкој Мали су:
    -Марковићи (Савићи и Крупинићи) су прешли из старог села а тамо су дошли са Косова, славе Св. Мојсила.
    -Јоваџићи су из околине Куманова у Македонији, славе Никољдан.
    -Чкопаљићи су пореклом из околине Соко-Бање, славе Стевањдан, зимски и летњи.
    -Чолаковићи (Жајковићи и Ђорђевићи) су из Вучитрна у Старој Србији, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    -Крсмановићи су дошли пре 150 година из Македоније, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    -Кајдунци (Ћирићи) су са Косова, славе Св. Ћирила и Методија.
    -Јевдићи, славе Аранђеловдан. Не знају своје порекло.
    -Гавриловићи су са Косова, славе Никољдан.
    -Обрадовићи су са Косова, славе Јовањдан, зимски и летњи.
    -Поповићи су из Коњуха, славе Стевањдан, зимски и летњи.
    -Поповићи други су из Падежи, славе Никољдан.
    -Мутавџићи су из Крушевца, славе Никољдан.
    -Нешићи су из Крушевца, славе Никољдан.
    -Ђорђевићи су из Македоније, славе Јовањдан.
    -Наумовићи и Костићи су из Македоније, славе Ђурђиц.
    -Топићи су из Кривог Вира – округ тимочки, славе Јовањдан, зимски и летњи.
    -Јоксимовићи су из Цернице, славе Мратиндан-Мину.
    -Миловановићи су из Малог Извора код Параћина, славе Митровдан.
    -Петровићи су из Ћићевца, славе Никољдан.
    Све до 1840 године у Бачини је била среска канцеларија за срез темнићски, када је пренета у Варварин. И данас се ради на томе да се ово поврати, што би и требало да буде. Иначе је Бачина врло лепо и богато темнићско село. Има основну школу са 4 наставника, општинску судницу, три механе, неколико дућана и 8 кућа Цигана-Рома – за које се не зна одакле су досељени. По вери су мухамеданци али славе Ђурђевдан и Св. Василија-Нову Годину. Баве се искључиво ковачким занатом.
    Сеоска слава је Спасовдан а заветина Св. Арханђео – ради људског здравља.
    Гробља имају три, од којих је највеће у Бањској Мали, друго је у Доњој Мали под брдом Главичицом и треће у Грабовачкој Мали где се, као што је поменуто, сахрањују и Церничани.

  4. Порекло становништва вароши Варварин и села Варварин, општина Варварин – Расински округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Темнић“.

    Напомена: Подаци су допуњени белешкама Г. Чедомира Урошевића, учитеља из Варварина и Г-ђе Живке Вл. Петковић, рођене Дреновчеве.

    Положај насеља.

    -Село и варошица Варварин налазе се у равници на обали Велике Мораве. Између села и варошице протиче Калинићска река, која се улива у Велику Мораву. Варошица (варош) је на левој – вишиј а село на десној – нижој страни Реке. Велика Морава при изливању чини велику штету кључу, али не и селу, јер сад не тече, као некада, поред самог села, већ мало даље и између старог и новог корита има лепих ливада и високог дрвећа. Калинићска река када се излије чини штету и селу и кључу.

    Воде.

    -Мештани пију понајвише воду из бунара, које, као и Бачинци, већином не зидају. Извора има два, који су у Доњој Мали, под самом обалом, са којих један део те мале из њега захвата воду. Ови извори не пресушују али их Велика Морава приликом изливања засипа.

    Земље и шуме.

    -У нижој моравској равници, на којој је село, земља је јако родна – кумсача, црница и смоница – а у вишиј, где је варошица, већ је мало слабија – обично пољњача.
    Идући даље ка косама или странама она је све слабија. Сеоски атар се простире преко Велике Мораве.
    Шуме има мало са ситном гором и налазе се у страни, идући Залоговцу.

    Тип насеља.

    -Село је збијено и већим делом ушорено а тако исто и варошица. Куће су међусобно удаљене 15-20 метара а најгушће су у средини села, око суднице и механе. Село се дели на Горњу – уз Велику Мораву – близу Селишта; Средњу – у средини села и Доњу или Бугарску Малу, која је око ушћа Калинићске Реке. Мале или крајеви нису потпуно одвојени јадан од другог.
    У селу је 305 кућа и 500 пореских глава.

    Име насељу.

    -По народном предању село је добило ово име због тога што су ту Турци, нашавши тело мртве Иконије, љубе Тодора од Сталаћа, па су га секли и варили, те се показаше као варвари.

    Старине у насељу.

    -Више села, недалеко од саставака Голијске и Јужне Мораве, налази се селиште, где се и данас налазе остаци насеља, као комади ћерамиде, црепуља, онаца и др., затим стари, обично римски новци, мотике и друга гвожђурија. У Варваринском Пољу познају се остаци шанчева из времена битке са Турцима из 1810. године.

    Постанак насеља и порекло становништва.

    -До 1810. године село је било на месту званом Селиште, где су данас најбоље њиве и ливаде. Тада, уочи саме битке, да би се село колико толико заклонило од непријатељске ватре, руски кнез Орурко нареди те се оно расели и насели на месту, где је и данас. Кажу да је војска за ноћ чак и куће подигла. Тада је у селу било свега 20 кућа. Пирх га је посетио када је већ било увелико поправљено и вели да му се веома допало, јер је још тада имало дворишта ограђена плотовима и палисадима, куће покривене црепом и било је ушорено. На старом месту морало је село постојати од давнина, јер има велики број старинца, као и досељеника, од пре 200 и више година.
    У Горњој Мали су следећи родови:
    -Чабрићи су досељеници из Чаброва на Косову. Има их у Малој Крушевици и Карановцу. Славе Илиндан.
    -Војиновићи су се доселили из Трњана код Алексинца пре 200 година, славе Аранђеловдан и Св. Агатоника.
    -Вучићи су старинци, славе Аранђеловдан, летњи и јесењи.
    -Протићи су са Косова. Из ове породице је прота Стојан, кога су Турци о Устанку жива набили на колац. Славе Никољдан.
    -Ужаровци су из околине Лесковца, славе Аранђеловдан.
    -Бошковци су са Косова, славе Лучиндан и Марковдан.
    У Средњој Мали су.
    -Илићи су из Трњана код Алексинца, славе Алимпијевдан и Ђурђевдан.
    -Даничићи су старинци, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    -Кркићи су из Ћићевца, насеља преко Велике Мораве, славе Аранђеловдан.
    -Ракитовци су дошли пре 100 година из Ракиитова код Јагодине, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    -Карићи су старинци, славе Аранђеловдан.
    -Живановићи су дошли пре 100 година из Витошевца код Алексинца, славе Никољдан.
    -Благојевићи су старинци, славе Аранђеловдан.
    -Јуруковићи су из Лучине, славе Никољдан.
    -Сврзићи су се доселили из Ћићевца пре 100 година. Овако су названи што су се много селили те не могу нигде да се „сврстају“. Славе Мратиндан-Мину.
    -Цветковићи су старинци, славе Јовањдан.
    -Лазаревићи су дошли пре 100 година из Лучине код Алексинца, славе Никољдан.
    -Качаревићи су старинци, славе Никољдан.
    -Долићи су се доселили пре 200 година са Косова, славе Никољдан.
    -Павићи су се доселили са Косова, славе Мратиндан-Мину.
    -Ровинци су из Ровина на Косову, славе Пантелијевдан.
    -Грчићи су старинци, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    -Ћућићи су из Ћукова на Косову, славе Св. Петку.
    У Доњој или Бугарској Мали су:
    -Бугарчићи су се доселили из Кнез-Села код Ниша. Славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    -Дакићи су из старе Србије, славе Аранђеловдан.
    У средини села је судница и механа.
    Сеоска слава је Бела Субота по Тројицама а заветине су Светли Четвртак по Васкрсу – за здравље стоке; Пољобраније – ради одбране усева од непогода и Св. Катарина – за здравље деце од гушобоље.
    Село има два гробља, од којих је једно у врху села, код Саставака на месту старог села где се укопавају мртви из Горње и половине Средње Мале а друго је код цркве, у дну села, где се укопавају мртви из друге половине Средње Мале, Доње Мале и варошице.

    Варошица се налази, као што је поменуто, преко Калинићске Реке а између Горњег Катуна и села Варварина. Мада је ово једина варошица у Темнићу и поред тога што је за варошицу одавно проглашена и ако је на подесном положају, опет слабо напредује, јер осим 3-4 дућана, 2-3 механе, неколико занатлија, цркве, школе, среске канцеларије и поштанско-телеграфске станице у варошици више ничега нема. Улице нису калдрмисане иако је уз Мораву препуној камењем за калдрму, регулационе линије нису све попуњене, те је још ненапредно место. Готово сав обрт у овој варошици налази се у рукама двојице капиталиста. Становници су досељени из околних села а има неколико посрбљених Цинцара, који су уједно и најбољи капиталисти у Варварину. Место где је подигнута варошица припадало је Катуну. Ову варошицу у околини зову Бела Црква, због високе и лепе цркве, која је обновљена уз помоћ Кнеза Милоша, Протића из Варварина и Кнеза Милете из Катуна. Варошица је удаљена од железничке станице 4-5 км, од оне у Сталаћу 5-6 км. Од Крушевца је удаљено 15-16 км а од Јагодицне 25-30 км а од параћина 18-20 км.
    Црквена слава је Петровдан, када је тога дана у варошици велики сабор. Панађур је 29 јуна (Петровдан) и 15 августа (Велика Госпојина) – по старом календару

  5. Порекло становништва села Доњи Катун, општина Варварин – Расински округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Темнић“.

    Положај села.

    -Село се налази у правој моравској равници, на десној страни Велике Мораве, која често плави село и атар при чеми чини велику штету селу. Некада су Горњи и Доњи Катун чинили једно село, како га помињу Вујић и Милићеић, докле га није пре 30 година Велика Морава, при једној великој поплави поделила на два села. Део на левој страни назван је Горњи а онај на десној страни Доњи Катун.

    Воде.

    -У селу се пије бунарска а ретко када и моравска вода.

    Земље и шуме.

    -Земља је јако родан и скоро сва се налази у моравској равници са обе стране реке. На овој земљи особито добро успева кукуруз, који се понајвише и сеје. Шуме нема.

    Тип села.

    -Куће су збијене и честе али нису ушорене. Између кућа је размак 20-30 метара. Село се дели на фамилије.
    У селу има око 100 кућа и 150 пореских глава.

    Име селу.

    -О постанку села постоји неколико тумачења. По једном некада се село звало Кадуњач – Кадун, па је од од тога настало садашње име. По другом тумачењу село се овако назвало што су му становници дошли из села таквог имена, па то име наденули и овом селу. По трећем, село је добило име што су ту некада били варварински катуни а по четвртом село се некада звало турски Ардун па се потом назвало Катун.

    Постанак села и порекло становништва.

    -Изгледа да је ово село насељено пре него Варварин. Како скоро трећину кућа у селу чине старинци, свакако је одавно на овом месту. Данас се становништво нагло пресељава у Горњи Катун због опасности од поплаве а и због великих незгода, које има при прелазу преко реке, јер су на левој страни црква, школа, судница, среска канцеларија, већи део атара а нема сталног моста, већ реку прелазе на чуни, скели или чамцу.
    У селу су ове породице.
    -Радојковићи су се доселили из Ђуниса код Крушевца а тамо са Косова. Из ове породице био је познати темнићски кнез Милета Радојковић, кога је отац као малог довео из Ђуниса. Славе Никољдан.
    -Гмитровићи и Шишковићи су старинци, славе Митровдан.
    -Живодерци су овако названи с тога што су неког њиховог старог Турци живог одрали, досељеници су са Косова, славе Јовањдан.
    -Лалићи не знају за своје порекло, славе Св. Петку.
    -Смолићи су старинци, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    -Веселиновићи су старинци, славе Лучиндан.
    -Ђаковци су из Ђаковице, славе Никољдан. Има их и у Горњем Катуну.
    Сеоска слава је Други дан Тројица а заветина Пачиста Недеља (друга недеља Часног-Великог поста) – за здравље људи и Ђурђевдан – за здравље стоке.
    Гробље је једно и налази се више Радојковића кућа.

  6. Порекло становништва села Горњи Катун. Општина Варварин – Расински округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Темнић“.

    Положај села.

    -Село се налази на левој обали Велике Мораве. Мањи део села је у моравској долини а други, већи, на уздигнутој висоравни, на којој је и варош Варварин, с којиом је ово село, такорећи, састављено. Доњи крај села, у равници поред Велике Мораве, је остатак или половина старог села, које је ова река раздвојила. Део села на висоравни је насељен у новије време а и данас се ту насељавају из Доњег Катуна. Село се пружа низ Мораву и захвата скоро цео простор од Варварина до Обрежа. Велика Морава приликом изливања чини овоме селу велику штету.

    Воде.

    -Мештани пију бунарску а ређе и моравску воду.

    Земље и шуме.

    -Сеоски атар се налази са обе стране Велике Мораве. У правој ниској моравској равници земља је јако родна и плодна док је на висоравни слабија и то је обично пољњача.
    Шуме и утрине немају.

    Тип села.

    -Село је обичне или средње збијености. Најзбијеније су куће око механе, суднице и у средини села; по ободима села куће су ретке а нарочито у доњем крају. Средња раздаљина између кућа је по 20 до 30 метара. Куће су поређане поред друма, који пролази кроз село. Село се дели на три краја или мале: Кдуњач – одмах до вароши Варварина; Браник – у средини села и Обрнија – на дну села. Ови крајеви су међусобно удаљени 200 до 300 метара.
    У селу је 240 кућа и 275 пореских глава.

    Име селу.

    Име селу је објашњено у тексту села Доњи Катун.

    Старине у селу.

    -У месту Вранкову, које је на западној страни села, налазе се хумке из којих се ископавају урне са пепелом. На том месту налазили су се стари новци, мотике и друго оруђе и оружје.

    Постанак села и порекло становништва.

    -Као што је већ речено, само мали део Горњеег Катуна је остатак старог села, које је Морава поделила а остали део села је насељен у новије време, од пре 120 година., па се и данас насељава из Доњег Катуна. На месту где је данас већи део овога села су биле појате и бачије старог Катуна.
    У селу, и то у Кадуњачу, су ове породице:
    -Сврзићи су се доселили из Ћићевца у срезу ражањском а тамо са Косова. Има их и у Варварину. Славе Мратиндан-Мину.
    -Ужаревићи су из околине Лесковца. Има их и у Варварину, славе Аранђеловдан.
    -Мутавџићи су из околине Врања, славе Аранђеловдан.
    -Радункоићи су старинци, славе Никољдан.
    -Срндаковићи су из Срндаља код Крушевца. Славе Св. Петку.
    -Кошајићи су дошли пре 150 година са Косова. Славе Часне Вериге.
    -Несторовићи су из околине Врања, славе Аранђеловдан. Јесењи и летњи.
    -Долићи су се доселили пре 200 година са Косова. Има их и у Варварину, славе Никољдан.
    У Бранику су:
    -Веселиновићи (Лулићи и Урошевићи) су старинци. Има их и у Доњем Катуну, славе Лучиндан.
    -Ђукићи су из Ћићевца, славе Ђурђевдан и Ђурђиц.
    -Станојевићи (Анђелковићи) су старинци, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    -Радојевићи су са Косова, славе Мратиндан-Мину.
    У Обрнији су:
    -Живковићи су досељеници са Косова. Овамо су прешли из Доњег Катуна, славе Јовањдан.
    -Живковићи други су дошли из Ћићевца по Другом Устанку, славе Никољдан.
    -Ристићи су из Трупала, славе Никољдан.
    -Ђаковци су из Ђаковице у Старој Србији. Има их у Доњем Катуну, славе Никољдан.
    -Тукелићи су старинци, славе Митровдан и Ђурђевдан.
    У селу је основна школа, судница и механа.
    Село слави исту славу и заветине као и Доњи Катун.
    Гробље је једно и налази се у Кадуњачу.

  7. Румен

    Milodane, can you write me what is the origin of people in the villiages in the area around in Krusevac? I mean the villages Велики Шиљеговац, Каоник, Мала Река, Мајдево, Мало Головоде, Рлица, Росица, Себечевац, Сеземче, Слатина, Срндаље, Бољевац, Капиџија, Расинска Бралина, Мудраковац, Паруновац, Пасјак, Пепељевац, Петина, Позлата, Пољаци, Рибаре, Рибарска Бања (1955-1979. године део Рибара) и др.

  8. Порекло становништва села Обреж, општина Варварин – Расински округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Темнић“.

    Положај села.

    -Село се налази у моравској равници, пружајући се у правцу север-југ између Велике Мораве и друма Варварин – Јагодина. Од Мораве је удаљено 1-2 километра. Некада је ово село било, као и Горњи Катун, на десној страни Велике Мораве, када је она текла где се данас налази већи део села. Као остатак од тог старог корита постоји данас једна окука, заправо повећа бара, звана Моравиште. Јужним крајем села протиче поток Врдуновац, који силази са Јухора. Овај поток лети пресушује и селу не чини никакве штете али Морава, када се излије, плави један крај и велики део атара. Године 1897. плавила је 5-6 пута Буљанску Малу, тако да је вода у том крају стајала више од месец дана. Кроз село пролази друм, који се одваја од друма Варварин – Јагодина и иде преко Мораве у Параћин.

    Воде.

    -Мештани пију воду из бунара, који нису најчистији. Постоји само једна чесма али је покварена и запуштена.

    Земље и шуме.

    -Сеоски атар, који је на обема обалама Велике Мораве, већим је делом од јаке и плодне земље – кумсаче, муре, црнице и смонице – а мањеим од слабе. Јака земља је око Мораве а слаба на страни према Јухору.
    У селу има неподељене и нешто мало подељене шуме – приватних забрана. Неподељена шума је на Јухору и зове се једним именом – Општинска Шума.

    Тип села.

    -Обреж долази у ред збијених села али није сав ушорен. Поједине куће су међусобно удаљене од 20-40 метара. Село се дели на: Горњу Малу – јужно; Касавићску или Доњу Малу – северно низ Мораву, Буљанску Малу – источно до Мораве и Душићску Малу – западно ка друму Варварин – Јагодина. Мале су међусобно удаљљене 60 до 100 метара.
    У селу је 470 кућа и 680 пореских глава.

    Име селу.

    -По једном тумачењу село је добило име по томе што се налази „о брегу“, мада је уствари у равници. По другом је задржало име села одакле је већина досељеникца* а по трећем тумачењу што је ту извршено неко обрезивање.
    *У Срему постоји село истог имена.

    Старине у селу.

    -Више села је Селиште, где је било старо село, где се и данас налазе комади ћерамиде и земљаног посуђа. Ту је у близини Буњиште, где се налазе разни стари новци, комади од старог оружја и посуђа. По једном причању ово је буњиште старог Обрежа а по другима оно је из времена, када је поред Мораве постојала велика варош, која се пружала од Јагодине до Крушевца (видети опис Поточца). Још се у месту Врдоловцу, под Јухором, налази се нека рушевина, за коју се прича да је од неке старе цркве.

    Постанак села и поррекло становништва.

    -Из овога што је до сада речено види се да је село веома старо. То потврђују и четири породице старинца, које чине готово четвртину сеоских кућа. Пре 130-180 година село је премештено због поплава.
    У Горњој Мали су:
    -Станкићи су досељеници са Косова, славе Томиндан.
    -Чепурци су дошли пре 90 година из Чепура код Параћина. Славе Аранђеловдан и Велику Госпојину.
    -Видојковићи (Влајковићи) су из Старе Србије, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    -Хајдукстанковићи су се доселили пре 100 година из околине Ниша, славе Никољдан.
    -Поповићи су из Иванковца код Ћуприје, славе Јовањдан.
    -Ковачевићи су старинци, славе Никољдан.
    -Брзићи су названи овако што су били брзи у свачему, какви су и данас. Доселили су се са Косова, славе Аранђеловдан.
    -Дивнићи су овако названи због неке баба Дивне. Они су старинци, славе Томиндан.
    -Ристићи су из Горњег Видова код Параћина, славе Илиндан.
    -Зарубани су из околине Ниша, славе Јовањдан, летњи и зимски.
    -Снадићи су дошли из околине Врања пре 150 година, славе Аранђеловдан, летњи и јесењи.
    -Ћосићи су из Топлице, славе Томиндан.
    -Рајковићи су непознатог порекла, славе Никољдан.
    -Томићи су из околине Лесковца, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    У Касавићској Мали су:
    -Касавићи су дошли пре 180 година са Косова. Од ове породице је био обор-кнез Јевта, који је онбовио орашку цркву и кога су Турци живог на колац набили. Ово је највећа породица у овом крају. Има их у Срњу, Својнову и Поточцу, слаев Аранђеловдан и Александра Невског.
    -Јоксићи су из Старе Србије, славе Св. Мојсила.
    -Ракићи су дошли са Косова, славе Аранђеловдан, јесењеи и летњи.
    -Станисављевићи су из околине Врања, славе Томиндан и Томину Недељу.
    У Буљанској Мали су:
    -Буљанци су се доселили из Буљана код Параћина, славе Аранђеловдан.
    -Деветаковићи су старинци, славе Алимпијевдан и Ђурђевдан
    У Душицкој Мали су:
    -Бркићи су старинци, славе Аранђеловдан.
    -Хајдуковићи (Зузићи) су дошли из Црне Горе пре 100 година. Има их у Каменарима и Милутовцу. Славе Св. Петку.
    -Душкићи су из Старе Србије, славе Никољдан.
    -Цветковићи су из околине Ниша, славе Никољдан.
    -Угриновићи су непознатог порекла. Неки од њихових предака био је ожењен Циганком, те су их звали Угри, што је овде други назив за Цигане-Роме. Славе Аранђеловдан.
    -Јевдосићи су непознатог порекла, славе Св. Јована Златоустог и Св. Јована Пилоделца.
    -Плашивранци су са Косова. Овако су названи што су им Турци неког претка обесили, те је тако плашио вране, славе Св. Петку.
    -Живићи су дошли из околине Зајечара пре 120 година, славе Св. Петку, летњу и јесењу.
    -Лазићи су из околине Лесковца, славе Никољдан.
    -Шукићи су из Мрмоша а тамо су дошли из Топлице, славе Св. Петку и Ђурђиц. Има их у Коњусима и Средњем Крчину.
    У селу постоји основна школа, црква – скоро подигнута, три механе, неколико дућана и судница.
    Сеоска слава је Мали Спасовдан а заветина Девети Четвтак од Божића – за здравље стоке. Црквена слава је Илиндан.
    Гробље је једно и налази се више села, идући Катуну или Бачини.