Порекло презимена Шушић

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ШУШИЋИ

(живе на Мљетичку, и Доњој и Горњој Буковици)

Шушићи воде поријекло од Јововића и живјели су у селу Загуљ све до 1840. године, када су се послије разура од стране Турака, који су светили Смаил-агу Ченгића, одселили у Горњу и Доњу Буковицу. Неки од њих одселили су се код пријатеља и познаника у Морачу, Шаранце, Босну и Србију. Тек 1843. године добијен је ферман од султана „да се одбјегла раја“ може вратити на своја ранија станишта. Они који су се вратили градили су куће у околини Загуља, најчешће по Мљетичку.

Не зна се када су и по чему Шушићи добили садашње презиме, али се зна да је ово презиме веома старо. Почели су се рано исељавати у разне крајеве. Једни су селили у Србију, други у Босну и даље на запад до Книна и Крајине.

Око 1805. године у Србију су одселила три брата: Милојак у околину Чачка, а друга двојица, чија се имена не знају, насељавају се у Гучу и у околину Краљева. Јоксим и Раде су се око 1820. године из Загуља одселили на Гласинац. Шушићи се у Љубињу и код Љубиња, Требињу, Коњицу и Херцег Новом сматрају потомцима неког далеког претка који се у ове крајеве давно доселио из Црне Горе.

У околину Зворника су средином 18. вијека, према казивању њихових потомака, бјежећи од Турака, дошла три брата Шушића: Остоја, Павле и Михаило.

Јанко Шушић, избјеглица из околине Книна, казује да је до 1993. године било више од тридесет домова, а према предању тамо су се доселили прије 300 година „из неког села код Жабљака“.

Зна се да је Али-паша Ризванбеговић узео један број талаца 1843. године и заточио их у Мостару, помоћу којих би држао у покорности Дробњаке, да се не би светили због разуре која им је учињена 1840. године светећи смрт Смаил-агину. Међу таоцима се налазио Петар Шушић који је био писмен и знао је турски језик, па га због тога Паша узме за преводиоца. Петар би у прилици да сазна да Паша припрема и намјерава да убије Његоша (Историјски институт Српске академије наука, књига 6, посебно издање, стр. 56. и 57, 1957) О томе пише за Петра: „Шушић је ријешио да то Његошу јави… Због овога је Паша наредио да се Петар Шушић окује… Неки Србин успије да га пусти из затвора и омогући му да побјегне у Црну Гору. Паша је ухватио његова два брата… Петар Шушић узме 21. априла пасош и крене у кнежевину Србију… Према Његошевом рапорту, Његош је да Шушић оде из Црне Горе“. О Петровој судбини и судбини његове браће не зна се ништа.

Лазар Николин је 1921. године одселио из Доње Буковице у село Маоче код Пљеваља. Имао је два сина Радоша и Николу. Јоксим Миладинов се 1929. године одселио у Гранчарево код Бијелог Поља. Имао је четири сина, два су умрла и остала без потомства, а Радован и Божидар су се касније преселили у Бијело Поље.

Милосав Новичин је 1929. године одселио у Метохију на имање које је добио. Његови потомци су живјели у Метохији све до почетка Другог свјетског рата.

Шушићи су активно учествовали у свим ратовима, које су Дробњаци водили против непријатеља.

Митар Бошков се као добровољац вратио из Америке и учествовао у свим ратовима: 1912, 1913, Првом и Другом свјетском рату. Одликован је Обилића медаљом за храброст. Јоксим Миладинов је учесник битака на Бардањолу, Брегалници, Дрини, Гласинцу и Мојковцу.

Славе Малу Госпођу, а прислужују Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997. приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић