АМЕРИКАНСКЕ ПРИЧЕ: Рат у домовини 1912-1918 – Срби Калифорније уједињени​ ка истом циљу

Портал Порекло наставља са објављивањем серије чланака под називом Американске приче, који се баве животом српских емиграната у Сједињеним Америчким Државама. Серијал је посвећен Ради Ликићу, прерано преминулом члану Друштва српских родословаца “Порекло”, који се посебно интересовао за ову тематику.

Овај пут доносимо превод чланка Николе Вучинића, објављеног у првој свесци другог броја часописа “Serb World U. S. A.” из 1985. године, у којем нам аутор описује активности српске заједнице у Америци у време ратова Србије и Црне Горе од 1912. до 1918. године.

Аутор: Николас Вучинић

Време од 1912. до 1918. године, које обухвата Балканске ратове и Први светски рат, представља једно од најбурнијих раздобља у животу српских имигрантских заједница у Сједињеним Америчким Државама. Неке од првих српских колонија у Америци основане су у северној Калифорнији и датирају из времена Златне грознице 1840-их и 1850-их. Током 1800-их и раних 1900-их, Сан Франциско је био водећа српска заједница на крајњем западу Сједињених Америчких Држава и важан центар српских културних активности. Као такав, био је сведок рађања српског новинарства у Новом свету. Прве српске новине, „Србин Американац“ и „Слобода“, појавиле су се у Сан Франциску 1893. године. Следиле су их „Српска независност“ 1900. и „Српски гласник“ 1908. године. Осим „Српског гласника“, све остале су престале да излазе пре Балканских ратова. „Српски гласник“ би био непроцењив извор информација о српским активностима у периоду 1912–1918, али, нажалост, његови бројеви из тог периода нису сачувани у америчким библиотекама. Стога, без приступа српској етничкој штампи током кључног периода од 1912. до 1918. године, недостаје критичан извор о историји Срба у северној Калифорнији. Ипак, други извори као што су објављени мемоари, записи друштава и дневне новине Сан Франциска бацају светло на локалне Србе и историјски значај њихових активности током овог времена.​

Национална агитација Срба може се пратити до аустроугарске анексије Босне и Херцеговине у октобру 1908. године, а ова агитација се интензивирала у наредним годинама како су Срби реаговали на догађаје у Европи. Нове организације су формиране међу имигрантима, а неке од старијих су се спојиле како би ојачале српски патриотски покрет. Ранији регионализам почео је да уступа место широј српској и југословенској националној солидарности.​

Српски имигранти у области Залива и другим деловима северне Калифорније потицали су из региона Боке Которске, Херцеговине и Црне Горе, свих у југозападном делу данашње Југославије у близини Јадранске обале. Срби из Боке и Херцеговине били су поданици Хабзбуршке монархије, док су црногорски Срби долазили из Кнежевине, односно након 1910. године независне Краљевине Црне Горе. Иако су Срби из ових региона били блиско повезани историјски, културно и кроз међусобне бракове, такође су били склони регионализму и племенским поделама​.

Српско-црногорско књижевно и добротворно друштво основано је у Сан Франциску 1880. године. У својим раним годинама у њему су доминирали Срби из Боке (Бокељи), који су били први Срби са бројном имиграцијом у Америци. Како се повећавао број Срба имиграната из Херцеговине (Херцеговаца), тако су они почели да се такмиче са Бокељима за контролу над друштвом. Херцеговци, Бокељи и Црногорци надметали су се једни с другима да докажу ко је најбољи Србин. Године 1904. у Сан Франциску је основано ново друштво, Српско добротворно друштво „Змај“. Из спискова његових чланова очигледно је да су већину чланова овог друштва чинили Херцеговци, а „Змај“ се придружио Српској братској федерацији познатој као „Херцеговачка федерација“ , управо због доминације херцеговачких чланова у њеним огранцима.​

Након анексионе кризе 1909. године, Змај се припојио или тачније, преузет је од стране Српско-црногорског књижевног и добротворног друштва, које је задржало своје име све до 1918. године, када је преименовано у Прво српско добротворно друштво. Ово друштво и даље постоји, прославивши свој стогодишњи јубилеј 1980. године. Спој Змаја и Српско-црногорског књижевног и добротворног друштва био је велики догађај у локалној српској заједници и о њему су извештавале водеће новине Сан Франциска као што је The Call.​

Бројност српске заједнице у области Залива вероватно је достигла свој врхунац између 1903. и 1918. године, током највећег таласа српске имиграције. Интензитет српске патриотске активности међу имигрантима такође је достигао врхунац током овог периода. Уочи Првог балканског рата, српска заједница у области Залива била је мешавина старијих, утврђених српских имиграната, од којих су неки били у Америци двадесет, тридесет или четрдесет година па и више, и младих српских радника који су недавно пристигли из завичаја. Сан Франциско је имао релативно велику српску пословну заједницу која се састојала од власника ресторана, салона и кафића, трговаца вином и увозника и извозника воћа.​

Сан Франциско је дуго био станица кроз коју су нови српски имигранти пролазили на путу ка рударским областима Калифорније и Неваде, или ка пољопривредним подручјима у долинама Санта Клара и Сан Хоакин. Било је уобичајено да млади српски имигрант стигне у Сан Франциско где би могао да посети рођаке или мештане, а затим се упути ка једној од рударских области, можда у округ Амадор у Калифорнији, или Тонопу у Невади. Посао се налазио у рудницима или у једној од продавница у власништву српских трговаца који су били присутни у многим градовима на западној рударској граници. Касније би се имигрантски Србин могао вратити у Сан Франциско или се населити у пољопривредном крају у Калифорнији и започети сопствени посао. Када су избили Балкански ратови, а касније и Први светски рат, многи Срби из унутрашњих области северне Калифорније поново су пролазили кроз Сан Франциско на путу ка европским бојиштима.

Два српска имигранта, који су живели у области Залива уочи Балканских ратова, писали су о активностима локалних Срба и регрутовању првог добровољачког одреда из Сан Франциска за црногорску војску. Илија Р. Љубибратић, нећак Мића Љубибратића, једног од вођа Херцеговачког устанка 1875. године, живео је у Оукленду уочи рата. У свом извештају о путовању на Скадарски фронт („Од Сан Франциска до Скадра“, уредник Јеремија Д. Митровић, Добровољци у ратовима 1912–1918: Доживљаји и сећања, Београд, 1971, стр. 19–43), он описује како су локални Срби формирали Добровољце северне Калифорније за црногорску војску. Чланови овог комитета били су многи истакнути српски трговци и ранчери из округа области Залива. Љубибратић такође наводи да су међу добровољцима били један или двојица муслимана, следбеници Османа Ђикића, вође про-српског крила херцеговачких муслимана.​

Још један извештај из прве руке о овом првом добровољачком одреду (С Пацифика на Скадарско Блато, Сан Франциско, 1913) написао је Чеда Павић, млади новинар из Црне Горе који је уочи рата похађао Универзитет Калифорније у Берклију. Павић и Шпиро Радојчић, други млади новинар из Требиња, били су вође првог добровољачког одреда из Сан Франциска за црногорску војску. Обојица су били представници либералне српске студентске генерације 1900-их, која је гледала на Србију под краљем Петром I Карађорђевићем као на светионик парламентарне демократије и вођу покрета за уједињење Срба и других Јужних Словена. И Павић и Радојчић су изгубили животе борећи се у српској војсци током Првог светског рата.

Први добровољачки одред који је напустио Сан Франциско 31. октобра 1912. године бројао је сто двадесет Срба, пореклом из Црне Горе, Херцеговине, Боке и Лике. О одласку ове јединици као и каснијих одреда добровољаца у српску и црногорску војску извештавали су водећи листови Сан Франциска, а добровољци Балканског рата често су били на насловним странама. На пример: „Америчке трупе прате српске добровољце кроз град“, San Francisco Examiner, 31. октобра 1912; или: „Благослови, пољупци и ратна химна прате српске и црногорске патриоте на путу ка рату“, San Francisco Morning Call, 31. октобра 1912. Новине и извештаји Љубибратића и Павића описују како су добровољци марширали улицама Сан Франциска до Фери зграде, одакле су се укрцали за Оукленд и воз који их је возио за Њујорк. Fresno Morning Republican, 21. октобра 1912, извештавао је о разним групама добровољаца који су напуштали Фресно на путу за Балкански фронт. Неки од Срба из Фресна путовали су у Сан Франциско да се придруже добровољачким јединицама тамо, док су други кренули директно на исток преко Лос Анђелеса и Њу Орлеанса. Добровољци су напуштали Сан Франциско, Фресно и друге градове Калифорније у групама које су се кретале од четрнаест до двеста људи.​

У Љубибратићевом извештају и из санфранцисканске штампе сазнали смо идентитет неких од најистакнутијих добровољаца. Један од њих био је старији Божо Гопчевић, бивши уредник „Србина Американца“ и наводно један од најбогатијих Срба у Сан Франциску. Стеван Митровић, који је раније служио у црногорској војсци током Црногорско-турског рата 1877. године, стигао је у Америку 1880. Након неколико година рада у рудницима Неваде и Аризоне, настанио се у Фресну, где је познат по томе што је Калифорнији донео Јадранску смокву, победницу на Светској изложби у Чикагу 1893. године. Митровић је био међу добровољцима који су 1912. године напустили Сан Франциско и отишли за Скадар. Мићо Пламенац придружио се добровољцима и постао преводилац на Скадарском фронту. Пламенац је био нећак једног од црногорских војних вођа, војводе Пламенца. До Неваде је стигао 1872. и постао један од пионира Тонопе у Невади. Зграда Miner’s Exchange Hall, у власништву Пламенца и Давидовића, била је једна од најистакнутијих грађевина Тонопе током процвата 1900-их. Још један добровољац из Сан Франциска са добрим везама био је Мило Мартиновић, ујак црногорског министра рата и први рођак краља Николе.​

Било је чак и случајева да су се Срби рођени у Америци придруживали српским и црногорским добровољачким јединицама из северне Калифорније. Један такав појединац био је Александар Злоковић, рођен у Фресну, чија прича звучи као Хомерова Одисеја. Злоковић је служио током Балканских ратова у црногорској војсци. Након тога је остао у Црној Гори, где га је Први светски рат поново затекао у црногорској војсци, а касније је наставио борбу придруживши се српској војсци, како би учествовао у Солунској офанзиви 1917. године. Злоковић се није вратио кући у Фресно све до 1920.​ године.

Када је млади босански Србин, Гаврило Принцип, убио надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. године, запаливши варницу која ће довести до Првог светског рата, Срби из Сан Франциска и северне Калифорније поново су били увучени у европске сукобе. На дан атентата славили су свој традиционални празник, Видовдан. Марширали су кроз Сан Франциско иза јахача који су били чланови организације „Соко“ и носили српске, црногорске и америчке заставе. Укрцавши се на трајект за округ Марин, провели су дан на излету, играјући игре, учествујући у гимнастичким активностима, играјући кола и певајући патриотске песме уз пратњу гусала.​

Са ратом на видику, српски лидери су се припремали за нове добровољачке и хуманитарне активности. Међу првим имигрантима који су напустили Сан Франциско за српску и црногорску војску било је неколико добровољаца из Балканских ратова који су се у међувремену вратили у Калифорнију. San Francisco Examiner, 29. јула 1914, проценио је српску популацију у окрузима области Залива на пет хиљада. Регрутовање добровољаца за борбу у српској и црногорској војсци током Првог светског рата у почетку је било отежано чињеницом да су Сједињене Државе биле неутралне до 1917. године. Ипак, неки добровољци, подржани од стране српских имигрантских организација, нашли су начине да стигну до европских бојишта. Аустроугарска влада, преко својих дипломатских агената у Сједињеним Државама, помно је пратила активности јужнословенских емиграната из Аустроугарске, страхујући да би они својом агитацијом могли утицати на неутрални статус Сједињених Држава. Дана  31. јула 1914. Срби, Хрвати и Словенци из области Залива одржали су масовни скуп на коме су позвали на независност Јужних Словена и изразили снажно противљење Хабзбуршкој монархији.

Од организација у српским имигрантским заједницама које су биле одговорне за мобилизацију подршке српској патриотској ствари, „Српска народна одбрана“ била је једна од најважнијих. Српска народна одбрана у Америци била је успостављена по узору на ону организовану у Србији у време анексионе кризе. Неки писци тврде да је ова организација током Првог светског рата нарасла на педесет хиљада чланова. Њен огранак је постојао у области Залива барем од 1910. године, али је његово постојање вероватно било прекидано, те је поново активирано током времена ванредне националне ситуације за Србију. Српска народна одбрана у области залива придружила се другим локалним српским организацијама у обезбеђивању трошкова путовања добровољца српске и црногорске војске.

Током Првог светског рата, српске организације у области залива биле су: Српско-црногорско књижевно и добротворно друштво; Српско добротворно друштво „Зора“ из Оукленда, основано 1910. године; Српски народни фонд, патриотска и културна организација основана уочи анексионе кризе 1907. године; и гимнастичка и културна друштва „Соко“ из Сан Франциска и Оукленда која су током Балканских ратова постала више војнички оријентисана и регрутовала велики број својих чланова за српску, црногорску и америчку војску у Првом светском рату.

Српско-црногорско књижевно и добротворно друштво било је највећа српска организација у области Залива. Током Првог светског рата бројало је преко шест стотина чланова, од којих је највећи део био из Херцеговине. Током рата, Српски народни фонд је расформиран, а многе његове функције преузео је Српски одбор за помоћ, основан од стране Српско-црногорског књижевног и добротворног друштва. Преко свог одбора за помоћ, друштво је лобирало код истакнутих Американаца и хуманитарних организација за подршку српској ствари. Новчана средства су слата Црвеном крсту у Србији и Црној Гори, а две амбуланте су послате на Солунски фронт. Прикупљено је преко тридесет хиљада долара у финансијској и медицинској помоћи. Деведесет чланова друштва добровољно се пријавило да служи у српској, црногорској и америчкој војсци током рата.​

Када су Сједињене Државе објавиле рат Немачкој у априлу 1917. године, регрутовање српских добровољаца и активности помоћи Србији постале су много лакше. Процењује се да је петнаест хиљада Срба напустило Америку и придружило се српској и црногорској војсци током Балканских ратова и Првог светског рата.​

У децембру 1917. године, званична српска мисија стигла је у Сједињене Државе, а представници српске владе и Југословенског одбора у Лондону послати су у Сан Франциско да регрутују добровољце за Солунски фронт. Најмање две јединице су регрутоване локално. Прва јединица која је бројала сто петнаест добровољаца напустила је Сан Франциско 17. маја 1917. године. Градоначелник Џејмс Ролф из Сан Франциска председавао је опроштајном церемонијом. Друга јединица од сто педесет добровољаца напустила је Сан Франциско у јануару 1918. године. Далматински Хрвати придружили су се својим српским саборцима у обе јединице. Регрути су долазили из Калифорније и Аризоне.​

Срби у Џексону и другим рударским градовима северне Калифорније такође су се одушевљено одазвали позиву да служе у српској и црногорској војсци. Концентрација младих српских рудара у Џексону и другим градовима „Мајке жиле“[1] несумњиво је допринела високој стопи регрутовања из ових области. Након рата, српско становништво у Енџелс Кампу и другим градовима „Мајке жиле“ било је практично исцрпљено. Перо Слијепчевић, послат од стране „Просвете“, српске културне организације из Сарајева да прикупи средства за босанске и херцеговачке ратне избеглице, био је посебно импресиониран интензитетом националног осећања међу Србима у скромним калифорнијским заједницама, при чему су Џексон и Фресно добили посебно признање у његовој књизи о Србима у Америци (Срби у Америци: Белешке о њиховом стању, раду и националној вредности, Женева, 1917).​

Српске заједнице у области Залива и северне Калифорније примиле су многе истакнуте посетиоце током рата. Елизабет Лозанић Фротингем из Српског Црвеног крста написала је у својим мемоарима (Добротворна мисија за Србију у Првом светском рату: Писма из Америке и Канаде, 1915–1920, Београд, 1970) да је Сан Франциско био једна од најбољих и најјединственијих јужнословенских заједница које је срела током својих путовања по Сједињеним Државама и Канади. Севернокалифорнијске заједнице такође су посетили познати теолог, а касније епископ Жички, Николај Велимировић, Милан Прибићевић из Југословенског одбора у Лондону и Никола Ђоновић, бивши уредник београдских новина „Правда“.​

Пре уласка Сједињених Држава у рат, Срби из северне Калифорније покренули су већину активности помоћи и добровољачких акција за Србију и Црну Гору без званичне мисије и са мало или нимало подршке српске и црногорске владе. Многи од добровољаца били су млади рудари, кувари, конобари и пољопривредници који су користили своје скромне уштеђевине да плате сопствени пут у Европу. Да би платили трошкове путовања за добровољце, Срби из Фресна донирали су новац који су штедели за изградњу српске православне цркве. Присуство средње класе међу Србима у Сан Франциску и другим градовима северне Калифорније допринело је релативном успеху локалних активности помоћи и добровољачких залагања. Српске патриотске организације као што су Српско-црногорско књижевно и добротворно друштво из Сан Франциска и Српско добротворно друштво „Јадран“ из Фресна биле су на челу ових стремљења. Позитивна репутација поменутих организација у широј америчкој заједници, као и пословни и лични контакти многих српских трговаца и воћара са истакнутим појединцима у америчкој пословној заједници, несумњиво су били корисни у добијању подршке за Србију од америчке јавности. Рад на лобирању интензивиран је након уласка Сједињених Држава у рат, када су се српски и други јужнословенски имигранти укључили у тражење подршке Сједињених Држава за успостављање уједињене југословенске државе. Допринос српске имигрантске заједнице у северној Калифорнији српским ратним циљевима, како у људским, тако и у финансијским ресурсима, био је значајан пример оданости српских имиграната својој домовини и дуготрајној борби народа за национално и политичко ослобођење.

[1] Мајка жила или на енглеском Mother Lode је назив за област Калифорније у којој је 1848. откривено злато, што је у Калифорнији изазвало талас Златне грознице који је трајао све до 1855. године. Ова област се простире у дужини од приближно 190 километара, од Марипосе на југу до Џорџтауна на северу, а широка је од 1,5 до 6 километара. Овај назив дошао је из рударског речника и означава подручје где се простире главна рудна жила. (прим. прев.)