АМЕРИКАНСКЕ ПРИЧЕ: Прва српска православна црква у Америци

Портал Порекло покреће серију чланака под називом Американске приче, који ће се бавити животом српских емиграната у Сједињеним Америчким Државама. Серијал посвећујемо Ради Ликићу, прерано преминулом члану Друштва српских родословаца “Порекло”, који се посебно интересовао за ову тематику.

Посетиоцима портала овај пут поклањамо превод текста који је 1984. године написао др Ралф Милановић, Американац српског порекла, поводом прославе 90 година од изградње цркве Светог Саве у калифорнијском градићу Џексону, првог храма Српске православне цркве у Новом свету. Текст је објављен у часопису српске емиграције Serb World U.S.A. у издању за новембар/децембар 1984. године.

Аутор: Ралф Милановић

Историја Српске православне цркве у Америци почиње изградњом првог храма, Цркве Светог Саве у Џексону, округ Амадор, Калифорнија. Земљиште за цркву и гробље купљено је 11. јануара 1894. године. Убрзо након куповине започела је изградња цркве и парохијског дома и уређено је гробље. Први забележени укоп била је сахрана детета Саве Лепетића у мају 1894. године. Дрвена конструкција звоника са куполом у облику луковице подигнута је 22. августа 1894, а црква је освештана 4. децембра исте године. Ове 1984. године је деведесетогодишњица подизања Цркве Светог Саве у Џексону, али и деведесетогодишњица Српске православне цркве у Америци и Канади.

Када су млади, авантуристички настројени Срби почели да долазе у Калифорнију, већ су их овде дочекали људи из наших крајева, „Словени“ (Срби, Босанци, Црногорци, Далматинци, Словенци, Херцеговци, Хрвати). Први од њих који су видели Нови свет, Америку, дошли су на броду Џона Кабота још 1496. године. Један од људи из наших крајева, са надимком „Морнар“, радио је у Сатеровој пилани[1] када је Џејмс В. Маршал у том крају открио злато. Досељени припадници словенских народа су радили у рудницима злата и пре Маршаловог открића. Руси су нашли злато у својим колонијама Рос и Бодега још 1814. године. Људи из наших крајева су се женили хавајским принцезама на Хавајима и ћеркама шпанских донова у Калифорнији, много пре 1894. године.

Чувени Tadich Grill у Сан Франциску у Комерцијалној улици основао је 1849. године Јован Девкић. Први секретар Калифорнијске земљишне комисије био је Ђуро Рибар Сагић (Џорџ Фишер), који је дошао у Америку 1825. године и остао запамћен као истакнути амерички пионир. Срби су дакле овде били и пре 1894. године, али се нису организовали до времена након Златне грознице.

Није чудно што су Срби дошли у округе Амадор и Калверас крајем 19. века — многе рударске компаније у том крају биле су у власништву или под управом људи из наших крајева. Многи су стизали као морнари на јадранским једрењацима, који су пристајали у калифорнијским лукама током Златне грознице. Када би пристизали, „бежали“ би с брода и кретали у потрагу за златом.

Након Златне грознице, многи од ових пионира су се преселили у веће градове и формирали своја удружења. Једно од првих било је Словенско илирско добротворно друштво Сан Франциска, основано 1857. године. Подружница овог друштва, једна од многих у Калифорнији, основана је у Сатер Крику у Калифорнији 1872. године. Ова подружница је у Сатер Крику подигла свој дом на Такер Хилу 1874.године. То је био први дом неког удружења људи из наших крајева подигнут у Америци.

Срби и Руси основали су 1864. године Руско-грчко-српско друштво Сан Франциска. Већина чланова ове организације били су Срби. Први састанак друштва одржан је у кући Петра Секулића. Председник удружења био је Рус, али многи повереници били су Срби: Лука и Петар Зеновић, Јован Франета из Паштровића, браћа Никола и Илија Дабовић из Сасовића у Херцег-Новом, Ђорђе Јанковић из Херцег-Новог, Саво Мартиновић из Црне Горе, Илија Ћеловић и Едвард, Божо и Петар Радовић из Рисна, Петар Вукановић из Требиња и Ђорђе Лазаревић из Београда.

Рани српски досељеници у Калифорнији нису имали своју цркву нити гробље. Сахрањивани су по градским или протестантским гробљима. Касније, када је изграђено српско православно гробље, неки од њих су пренети на освећену српску земљу – њихов делић Србије.

Један од повереника поменутог Руско-грчко-српско друштва, Илија Дабовић, имао је четворо деце: две ћерке и два сина. Његов син Јован, рођен 21. јуна 1863, касније ће постати архимандрит Севастијан Дабовић — први свештеник Српске православне цркве рођен у Америци и први поглавар њене америчке мисије. Он је био тај који је покренуо изградњу цркве у Џексону у калифорнијском Амадор округу и затим службовао као њен први парох [2].

Године 1886–87. Срби округа Амадор основали су Организацију Цркве Светог Саве округа Амадор. Ова прва удружења у многоме су помагала своје чланове и целокупну српску заједницу. Бавили су се негом болесних, помагали старима и организовали сахране преминулих. Организовали су прославе Савиндана и Видовдана, слушали гусларе, певали омиљене песме и играли народна кола. Већина чланова ове организације значајно је учествовала у изградњи цркве Светог Саве у Џексону. Касније, 1902. године, чланови овог удружења основали су Добротворно друштво Свети Сава округа Амадор.

У децембру 1893. године отац Севастијан Дабовић дошао је у Џексон да крсти Данила, сина Милоша Драголовића. Том приликом позвао је  присутне Србе да изграде цркву у Џексону. Одзив је био брз. Финансијски одбор, предвођен Јоком Скулићем и Трипом Васиљевићем, у року од месец дана сакупио је довољно новца да купи земљу и започне изградњу цркве. Дана 11. јануара 1894. године од Самјуела В. Брајта и његове супруге је купљена земљишна парцела по цени од 200 долара у златницима. Убрзо након тога отпочела је изградња цркве и парохијског дома. Ново освештано гробље почело је да се користи 1894. године и на њему се покојници сахрањују све до данас.

Подршку изградњи цркве Светог Саве пружила је целокупна локална заједница, како Срби, тако и остали становници. Велику помоћ пружио је Вилијам Ф. Дитер, власник рудника Ziele, где су Срби радили. Он је помогао великодушним новчаним прилозима али и убеђивањем Семјуела В. Брајта да без условљавања прода своје земљиште цркви. Упамћено је и да је Далматинац Крис Марелија[3] помогао овај пројекат финансијски и на друге начине. Многи други угледни пословни људи су такође пружали помоћ и новчану подршку. Све локалне верске заједнице, без изузетка, пружиле су подршку и финансијску помоћ. Како је нова црква изграђена у Америци и због пружене подршке од стране америчких пријатеља, оснивачи наше цркве одали су почаст Америци и свим Американцима постављањем америчке звезде на прочеља звоника.

Са изградњом цркве се кренуло почетком 1894. године. Црквено звоно је поклонио руски владика Николај. Постављено је 22. августа 1894. године у оригиналну дрвену куполу звоника, која је била у облику луковице, и вероватно је први пут звонило истог дана. На звону су исписане ове речи: „С благословом Његовог Преосвештенства Владике Николаја, епископа Аљаске и Алеутских острва.“

На изградњи цркве је био ангажован предузимач, али највећи део помоћи добио је управо од чланова заједнице. Остаје мистерија када су ти људи, чланови цркве, уопште налазили време за то, јер се у то доба радило по дванаест сати дневно, шест дана у недељи. Да би уопште могли да преживе од наднице од 2,50 долара дневно, многи су радили и шест, па чак и свих седам дана у недељи. Ипак, упркос таквим тешкоћама, они су неуморно радили на изградњи цркве и уз то несебично доприносили и финансијски.

Ко су били ти људи? Ко је изградио ову цркву? Ко ју је сачувао за нас? Наша црква почиње са Светим Савом, зато је Православна Црква Светог Саве (Светосавска Православна Црква). Његова генијална организација Српске православне цркве у XIII веку разлог је што је наша црква преживела све недаће и трагедије током последњих 765 година. У XX веку, његов духовни наследник, архимандрит Севастијан Дабовић, био је покретач изградње цркве Светог Саве у Џексону, округ Амадор, Калифорнија.

Он је допринео очувању црквене имовине, сведочећи пред судом током парничног поступка 1923. године. Црква не може постојати без својих верника — а чланови цркве Светог Саве у Џексону подржавали су је верно и вредно више од девет деценија. Ипак, неки од њих се посебно истичу и заслужују да буду поменути. Међу њима су и неуморни Срби који су изградили цркву и дочекали њено освећење пред великим бројем окупљених 4. децембра 1894. године. То су били:

• Отац Севастијан Дабовић
• Милош Драголовић
• Никола Драголовић
• Јоко Скулић
• Трипо Васиљевић
• Саво Савић
• Саво Лаконић
• Андрија Вуковић
• Мићо Курилић
• Тодор Курилић
• Ристо Курилић
• Трипо Курилић
• Трифко Курилић
• Панто Којовић
• Симо Драгомановић
• Петар Обрадовић
• Шћепан Драгомановић

Ови људи јесу изградили цркву, али успех сваког подухвата зависи и од његовог одржавања. Црква Светог Саве у Џексону имала је током протеклих деведесет година свештенике, црквене старешине и чланове који су били храбри, способни, вредни и истрајни. Када је 1923. године сигурност цркве била угрожена, они су, уз помоћ адвоката Тома Негрића и сведочења оца Севастијана и других сведока, брзо разрешили дужности првобитне поверенике, који су били узрок спора. Сами су са радошћу преузели одговорност и именовали нове поверенике. Ти нови повереници црквене имовине 1923. године били су:

• Мичел Банићевић
• Петар Бакоч
• Ђорђе Бакоч
• Лазар Ћурић
• Ник Перовић
• Мићо Курилић
• Јаков Милојевић
• Јован Ћоровић
• Ристо Прентовић
• Никола Живковић
• Васо Зердо

Убрзо након изградње цркве, око ње је засађена живица од чемпреса, са садницама донетим из “старог краја”. Чланови цркве су запамтили да светиње треба чувати. Живица је временом нарасла до стрехе, била је дебела више од пет стопа (преко 1,5 метара) и удаљена свега шест стопа од северног и јужног зида цркве. Такав начин уређења простора представљао је јединствен пример пејзажне архитектуре. Ипак, било је и недостатака: корење је почело да оштећује оближње објекте, дрвеће је захтевало много неге, стварало је много отпада, а највише од свега — скривало је саму цркву. Сва стабла, осим четири која и данас стоје испред цркве, уклоњена су 1955. године.

Архитектура цркве је традиционалнa српска. Спољашњост је направљена од цигала из циглане Гордон у Џексону, али су оне прекречене белом бојом, што цркви даје изглед мале сеоске цркве из старог краја. Нартекс је на западу, а апсида на истоку, као што је одувек био обичај.[4] Унутрашњост цркве прати план многих мањих српских цркава: иконе на зидовима, витражи, иконостас, брод без клупа (које су касније додате), држачи за свеће и полијелеји.

Убрзо по куповини црквеног имања 1894. године, северно од цркве подигнут је парохијски дом. Годинама су у њему становали свештеници. Након касних 1920-их кућа се више није користила у те сврхе и издавана је грађанству. Између осталих, у кући су живеле породице Радовић, Матић, и породица Фреда Лефевреа. Многи од нас памте те породице као пријатеље и рођаке, и радује нас што је та кућа током читавог свог постојања служила у корисне сврхе. Године 1952. јавили су се виши интереси за земљиштем на којем се кућа налазила. Један од предлога био је да се кућа премести на имање цркве у Сатер Крику — али се касније сазнало да црква није поседовала одабрану парцелу. Илија Ивезић је предложио да се кућа сруши, а дрвена грађа искористи за оплату темеља нове зграде, на основу савета Лазе Курилића, члана цркве и мајстора тесара. Његова процена је показала да је јефтиније изградити нови парохијски дом од бетонских блокова него премештати стару кућу. Срећом, црквена општина је још 1947. године откупила парцеле северно од црквеног имања од компаније Kennedy Mining, што је било идеално место за изградњу нове сале. Тако је и било: нова сала је саграђена.

И тако се Српска православна црква укоренила у Америци, као што се укорениo и њен народ и његови обичаји. За нас у Америци, црква у Џексону је симбол нашег доласка у Нови свет. Дуги низ година она је била најудаљенија мисионарска испостава српске православне вере.

Наша црква и наше гробље подсећају нас на пророчанство и опомену Владике Данила:

“Треба служит чести и имену.
Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може –
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.”

А ми смо то цвеће што ниче из њихових гробова.

=====

[1] Сатерова пилана је била водена пилана, а налазила се недалеко од данашњег насеља Колома у округу Елдорадо у Калифорнији, на реци South Fork American River (прим. прев.).
[2] Севастијан Дабовић канонизован је као Свети Севастијан Џексонски на Светом Сабору Српске православне цркве 30. маја 2015. године у Београду. (прим. прев.)
[3] Вероватно са правим именом Крсто Марелић. (прим. прев.)
[4] На цркви је касније дограђена и спољашња припрата. (прим. прев.)