Порекло Божидара Аџије

Аутор: Слободан Зрнић

Божидар Аџија (1890-1941), родом из Дрниша, био је правник, политичар, публициста и зачетник марксистичке социологије у Југославији. Његова главна активност је била у Загребу, где је уређивао лист Слобода, а његова књига Од Платона до Маркса (1929) први је приказ социјалних идеја у Југославији. Као истакнути комуниста и члан Централног комитета хапшен је више пута у Краљевини Југославији. Стрељале су га усташе 1941. у Загребу, а по завршетку рата је проглашен за народног хероја. Његов брат Никола био је једно време начелник Дрниша, а други брат, Крунослав, ратовао је као српски добровољац још у Балканским ратовима. Аџије су пружиле значајну помоћ младом уметнику Ивану Мештровићу да се пробије и постане славан.

Културно-образовна установа “Божидарац” на Врачару у Београду основана је 1953. године као Дом културе “Божидар Аџија”, да би 1961. прерасла у Народни универзитет “Божидар Аџија” ради обучавања за нова занимања која су настала развојем индустрије. Данас се назива Установа културе ,,Божидарац – Врачар’’.  Постоји и Занатско образовни центар “Аџија” у Новом Саду.

Породица Божидара Аџије и њено порекло

Аџије су римокатоличка породица из Лике, изворно из Госпића, али почетком 19. века Никола Аџија (рођ. 1819) насељавао је Карлобаг. Имао је супругу Вицу рођену Калинић и десеторо деце, а то је била једина породица Аџија у Карлобагу. Један од Николиних синова био је Дамас Аџија (1846-1935), отац Божидара, који се преселио у Дрниш и тамо засновао породицу. Средином 20. века (попис 1948) Аџија више није било у Карлобагу, а у Лици су постојали само у Госпићу (21 особа у 6 домаћинстава). Могуће је да су Аџије потомци покрштених муслимана у Лици након протеривања Турака, с обзиром да су градска породица, а презиме им је неоспорно турцизам.

Дамас Аџија се из Карлобага преселио у Дрниш 1868. године, као предузетник жељезничких машина. Оженио је 1875. унијаткињу/гркокатолкињу Јелу Дерету (1849-1928) из Дрниша, чији се отац Лазо доселио из Биочића, а с православља је прешао на унију 1835. године. Јелин брат Антоније се вратио на православље 1880. и постао један од најистакнутијих Срба у Дрнишу. Дамас је имао кућу на самом улазу у Дрниш, код моста на Чиколи. Ту је била гостионица са коначиштем, а управо у њој је покренуто друштво за финансијску помоћ младом уметнику Ивану Мештовићу из Отавица код Дрниша, који ће касније постати најславнији вајар у Југославији. Мештровић је пред крај живота помогао у стварању градског музеја, отвореном у кући Аџија, а донирао је и своје радове. Дамас је важио за једног од најугледнијих Хрвата у Дрнишу, познатом по поштењу и дарежљивости у својој гостионици. Постојала је и изрека: “Бог дијели здравље, а Аџија чорбу”. Сахрани 12. 4. 1935. присуствовао је огроман број људи, како Хрвата, тако и Срба.

Синови Дамаса и Јеле били су редом: Анте, Никола, Драгутин, Крунослав и Божидар. Имали су и ћерку Милку. Сви су били живи 1935. када им је умро отац, а нису имали мушке потомке. Анте је преминуо 1941. године и није оставио неког трага.

Божидар Аџија (1890-1941) је похађао гимназију у Сплиту и Задру, а докторирао права у Прагу 1914. године. У политичком животу се појавио 1918. када је постао члан Народног вијећа СХС, након распада Аустроугарске. Пошто су Италијани већ 1918. окупирали делове Далмације, па тако и Дрниш (све до 1921. године), преселио се у Загреб. Тамо је деловао као социјалиста уређујући лист Слобода, а нарочито се залагао за права радника. Из Социјалистичке партије Југославије је 1935. незадовољан њеним радом прешао у Комунистичку партију Југославије. На предлог Јосипа Броза изабран је за члана Централног комитета 1937. Више пута је затваран и пуштан, а распад Краљевине Југославије и стварање НДХ 1941. дочекао је у затвору Керестинец. Усташе су га 9. јула 1941. стрељале у парку Максимир, заједно са групом комуниста, у знак одмазде за убиство њиховог агента. Имао је супругу Лидију, али без потомака.

Никола Аџија (1876-1972) је био један од главних људи у Соколском друштву Дрниш, још у доба аустроугарске владавине, а затим у Народном вијећу за Дрниш. У Краљевини СХС (Југославији) једно време је био дрнишки начелник. У Другом светском рату је био критичар усташа и четника, али и комунистичких власти након рата. Водио је свој дневник (хронику), која је данас значајна за проучавање историје Дрниша. Оженио је 1932. чиновницу Катарину Модрушан из Петриње, али није имао мушких потомака, па се лоза Аџија из Дрниша његовом смрћу 1972. угасила. Кућу је оставио граду и у њој је данас Дрнишки музеј.

Крунослав Аџија (1884-1956) је отишао у Србију да се прикључи као добровољац у Балканским ратовима. Нестао је крајем 1911. приликом обављања некаквог посла у Босни, да би четири месеца касније породици у Дрниш стигла дописница из Београда: „Хоћу да помогнем браћи у борби за слободу. Не водите бригу о мени“. Остао је у Србији и умро у Београду. Зна се да је 1934. је прешао на православље, а 1935. је имао чин потпоручника у војсци.

Драгутин Аџија (рођ. 1878) је отишао у Србију одмах након брата Крунослава. Завршио је агрономију у Прагу и Бечу и кратко радио у Загребу, a 3. маја 1912. кренуо у Србију, односно у Лесковац, где је добио место управитеља државног добра и наставника пољопривредне школе.

Извори:

• Римокатоличке матичне књиге жупе Карлобаг из 19. века (о пореклу породице, истраживање аутора)
• Римокатоличке матичне књиге жупе Дрниш (записи смрти и вјенчања чланова породице, истраживање аутора)
• Народни хероји Југославије, Београд, 1975. (о каријери Божидара Аџије)
• Рашковић Душан, Културни живот у Дрнишу на прелазу из 19. века у 20. век, Зборник о Србима у Хрватској 5, 2004. (о Крунославу и Драгутину Аџији)
• Дневне новине Ново Доба, Сплит, 1935. (о Дамасу Аџији)
• Зрнић Слободан, Унијати у Дамацији (1832-1942), Београд, 2021. (о Деретама)