Павасовићи – историја породице и генетика

Аутор: Слободан Зрнић

Павасовићи су српско племе/род из Скрадинског Поља код Скрадина (Далмација). Презиме је настало по имену Павас, које би било једна варијанта Павла (слично презименима Вукасовић, Томасовић, Витасовић). Од Млечана су као војводе добили земљу у пољу код Скрадина, те звања капетана и сердара територије Шибеника и Скрадина. У православним матичним књигама називани су војводском породицом.

Павасовићи у Скрадинском Пољу на аустријском катастру 1827. (www.maps.arcanum.com)

Најстарији познати Павасовић био је Илија из оближњег села Братишковци, који је тамо подигао цркву Светог Николе (иначе је Никољдан њихова крсна слава), а ту су по предању стигли из Херцеговине. Илија се са синовима, Милованом и Марком, одселио у Скрадинско Поље, а цркву и имање оставио је становницима села. (Јован Јавор, 1867) Павасовићи су несумњиво старином из овог села, будући да су многи од њих крајем 18. и почетком 19. вијека сахрањени код цркве Св. Николе у Братишковцима. Тако је у православној матичној књизи умрлих парохије Скрадин 1807. записана смрт Марте Павасовић  у доби од 80 година, а пише да је из војводине куће, те да је сахрањена у Братишковцима (Св. Никола) у гробу предака њеног дома. На истом мјесту је 1808. укопана и Јела, супруга пок. Михаила, у доби од 65. година. Илијини праунуци, Божо и Јово, такође су сахрањени тамо 1820. године. (www.familysearch.org, Матичне књиге парохије Скрадин)

Илија Павасовић је 1692. добио титулу sopraintendante која се често наводила заједно са колунелом (colonello), а те титуле су носили људи на челу далматинских Крајина. Његови синови, Милован и Марко, активно су ратовали против Турака у Морејском рату, широм Далмације. Упадали су на босанску и херцеговачку територију, палећи турска утврђења и довлачећи одатле хришћанско становништво. Учествовали су у одбрани Сиња. Постоје и подаци о ратовању Милована Павасовића у Мореји (Пелопонез). Милован је имао титулу сердара подручја Скрадина и Шибеника и гувернера града Скрадина, што је пренесено и на његовог сина Михаила, док је други син, Филип, био подсердар. Марко је носио титулу капетана.

Заједно са другим далматинским јунацима у борби против Турака, Павасовиће је опјевао Андрија Качић-Миошић (Разговор угодни народа словинскога, 1756):

На гласу су два силна јунака:
Од Скрадина града бијелога,
Два ју’нака, два Павасовића:
Марко један, а Милован други.

Оба биху котарски коњици,
И дуждеви на гласу војници:
Оба турске главе одсицаше,
И цареву земљу поробише.

Војводе су и сердари били,
Господство су на сабљи добили,
Биху они силни мејданџије
Великога рата од Морије.

Попис становништва Скрадина 1714. доноси податке о породици Милована Павасовића (21 члан), која има земљу у Скрадинском пољу, Сонковићу, Жажвићу и Вариводама. (Државни архив у Задру)

Према родослову сачињеном 1797. године, Милован је имао синове Михаила и Филипа. Михаило је имао Ђуру који је умро 1785. године (сахрањен у Скрадину), а Филип је имао Николу и Михаила. Милованов брат Марко имао је Саву (син Вујо) и Стевана (синови Божо и Јово). (Државни архив у Задру, Скрадински биљежници).

Према анаграфу православне парохије Скрадин из 1810. године, постојала су 4 домаћинства Павасовића са тачно 50 душа. (Државни архив у Задру)

• У првој кући били су синови пок. Николе Филиповог и Марте рођ. Кнежић- Пере/Петар (рођ. 1757) са супругом Стеванијом (рођ. Поздер), Алекса звани Биле (рођ. 1757) са супругом Савом, Андреј/Андрија (рођ. 1759) са супругом Тодором, Шпиро (1761-1825) са супругом Луцом и Ћиро (рођ. 1763) са супругом Кларом (рођена Бубало – католкиња), те њихов стричевић Глишо (рођ. 1760) са супругом Машом, син пок. Михаила, брата пок. Николе. Редом су пописани њихови синови (не види се ко је чији) Пилип (10 година), Јаков (14), Павел/Павле (7), Никола (18), Димитар (8, умро 1832), Сава (2 ипо године), Михаил (5), те 12 ћерки. На овом списку из 1810. недостају неки Павасовићи, а неки још нису били рођени, али се зна да је Петар имао Јована (синови Никола, Петар, Васо и Илија) и Филипа (синови Јован, Стеван и Петар); Алекса – Павла; Андрија – Илију (син Андрија), Николу (синови Спиридон и Гавра), Лазара (син Андрија) и Петра; Шпиро – Симеона и Васу; Ћиро – Саву, Тодора и Ђуру. У матичној књизи је уписана смрт Гаврана Павасовића (1767-1827) који би требао бити још један син Николе и Марте, али га нема у анаграфу из 1810.
• У другој кући били су Шпиро (рођ. 1778), Никола (рођ. 1782), Тодор (рођ. 1788) и Максим (рођ. 1800), вјероватно браћа, заједно са мајком/удовицом Иком/Јоком и сестром Маријом. Не зна се чији су синови.
• У трећој кући био је Божо (1735-1820) пок. Стевана Марковог, са супругом Маријом, те Марко Скочић (рођ. 1776) и Перка (млађа од њега 9 година). Највјероватније се Марко Скочић доселио у ову кућу као Божин зет. Презиме Скочић је међу Павасовићима постојало и у 20. вијеку.
• У четвртој кући био је Јово (1754-1820) пок. Стевана Марковог, са супругом Кајом/Катом (рођ. Ћакић), Гњатијем (20 година), Николом (13, умро 1823 син Саве), Луком (10), Тодором (7) и Аврамом (5), те 2 дјевојчице. Лука је погинуо у 22. години живота. Гњатије се касније вјенчао са Савом Скочић.

Напомена: Подаци из анаграфа 1810. комбиновани су са уписима рођења, смрти и вјенчања у матичним књигама парохије Скрадин. У анаграфу никоме не пише име оца, нити како су се презивале супруге, па чак ни ко је коме супруга, али се то може закључити из података у матичним књигама. (www.familysearch.org)

Вујо Павасовић (син Саве) изабран је за једног од 40 чланова “грчког” Синода 1808. године, приликом успостављања Епархије далматинске (Србско-далматински магазин 29, 1870-1871). Није наведен у анаграфу Скрадина за 1810. годину, јер је вјероватно живио у Шибенику. Вујо је био међу водећим људима у аустријској војсци која је кренувши из Скрадина септембра 1809. упала у Шибеник. Вујин брат би требао бити Сава Савин (1766-1828), који је умро и сахрањен у Задру. Јован Павасовић (рођ. 1798) од оца Саве и мајке Марије рођ. Лаурић се 1826. вјенчао у Скрадину са Јелом Будимир, али нема ни њега у анаграфу 1810, као ни Симеона (рођ. 1800) од оца Грегорија? и мајке Манде рођ. Кричка, који се вјенчао годину дана касније. (www.familysearch.org, Матичне књиге парохије Скрадин)

На подручју Скрадина су 1875. међу пописницима једне изјаве били Марко Павасовић (опћински вијећник), Симат Павасовић пок. Мишка (бивши опћински вијећник), Јово Павасовић (трговац), Гавро Павасовић (тутор цркве Св. Спиридона), Јаков Павасовић пок. Павла, Јово Павасовић пок. Пере, Сава Павасовић пок. Мишка, Шпиро Павасовић пок. Максима, Јово Павасовић пок. Пилипа, Пеко Павасовић, те Јово Скочић-Павасовић. (Народни лист, Задар, 13. 3. 1875)

Корнелије (Константин) Павасовић рођ. 1863. у Скрадину, био је игуман манастира Крка. (Српска црква у Великом рату 1914 – 1918, 2014)

Андрија Павасовић (рођ. 1884) Андријин из Скрадинског Поља преселио се у Шибеник-Варош и тамо 1909. прешао на римокатоличку вјеру приликом женидбе. (www.familysearch.org, Матична књига вјенчаних жупе Варош-Шибеник 1895-1920)

На попису 1948. године евидентирана су 193 Павасовића (38 домаћинстава) у Скрадинском Пољу и Скрадину (грешком уписани као Перасовићи, а Скрадинско Поље се није водило као посебно насеље). Било их је још у Великој Глави (27 особа), Сонковићу (8 особа), Грачацу код Скрадина (4), Обровцу (6), Плавну (3), Шибенику (3), Врбнику (2), Солину (2), Сплиту (1), Сињу (1), те 5 у Загребу и 1 у Осијеку. (Лексик презимена СР Хрватске, 1976)

Генетичким истраживањем по директној мушкој линији (Y хромозом) утврђено је да Павасовићи припадају хаплогрупи R1b-BY250. Ова типична европска грана стара је око 4.000 година и најчешћа је у средишту и на западу континента. Код Срба постоји само још један утврђени припадник гране (из околине Ужица), од преко 7.000 тестираних, тако да је њена заступљеност у српском народу мања од 1 промила. (Српски ДНК пројекат, ДСР “Порекло”) Од другог Србина Павасовић се разликује на чак 10 од 23 СТР маркера, па се не може говорити о било каквој блискости (заједнички предак старији од 2.000 година). Такође се Павасовићи по СТР маркерима знатно разликују од албанских и бугарских припадника ове гране.

Напомена: Поједине архивске документе пронашао је Далибор Јелача.