Ово је мали ономастички оглед о личним именима у Србији, на примеру једног великог државног предузећа које има своје подружнице на подручју целе Србије, па утолико представља „државу у малом“ и одличан је пример за анализу.
Од великог броја запослених мушког пола, обрађен је узорак од око 7700 људи (или, сасвим прецизно, 7698) и чине га запослени Срби, јер ми је циљ истраживања био преглед именослова код Срба у Србији. С обзиром да се предузеће простире на целој државној територији, наравно да у њему има и приличан број запослених који нису србске народности, али како би истраживање било усмерено само на један народ, то нисам узимао у обзир њихова имена. У истраживање нисам узео она лица чија имена јасно указују да се ради о другој народности (Мађари, Словаци, Румуни, Бугари, Албанци, муслимани из Старе Рашке и Полимља, итд). Са друге стране, сасвим је извесно да су ми међу србска имена „прошли“ и неки Власи, Роми, или неки Хрват и Буњевац из Војводине. Јер, влашка имена и презимена је често тешко распознати у односу на србска, као и ромска, с обзиром да су она сасвим прилагођена средини у којој живе ове мањине. Такође, није лако у имену, примера ради, Никола Бабић из Суботице распознати да ли се ради о Србину или Буњевцу (ако је у питању Буњевац, опет нисмо отишли ни далеко од истине имајући у виду да су они махом носиоци хаплогрупе I2a PH908).
Пре изношења резултата, треба рећи да у предузећу велику већину запослених чине људи између 40 и 55 година, што треба имати у виду с обзиром на појаву генерацијског „бума“ одређених имена. У годинама када је ова већина запослених рођена (крајем 1960-их, 1970-их и 1980-их) у моди је било давање одређеног круга имена која су преовлађујућа, што се свакако разликује од имена људи рођених 10-15 година раније или током 1990-их, а нарочито у 21. веку. И док су у покољењу рођеном током 1970-их најчешћа имена давана дечацима била она једноставна народна – Драган, Милан, Зоран, Милош, као и Никола, Јован и Александар, од 1990-их су све чешћа календарска (светачка) и имена средњевековних србских владара и епских јунака – Лука, Стефан, Немања, Сава, Растко, Урош, итд. Наравно, у нашем народу су имена изведена од зоонима „вук“ увек била честа, ако не и најбројнија, као и имена која у основи имају префиксе „рад“, „драг“ и „мио“, без обзира о којем покољењу се ради. Поред тога, никада, знамо то још од нашег средњег века, није била необична ни појава давања „помодних“ страних имена. Знамо од средњевековних имена попут Оливер и Дејан, па тако и данас.
Најосновнија подела коју сам направио је на три групе имена: народна, календарска и страна. А у оквиру ових најширих група биће прављене даље поделе и анализе.
Анализа је показала да су најчешћа имена у овој фирми она уобичајена управо за поменуте генерације, односно људе који данас имају између 40 и 55 година. Најчешће име је Драган (415), следе: Зоран (375), Александар (354), Горан (300), Дејан (298), Милан (296), Милош (231), Ненад (213), Иван (210) и Никола (204). Бројна су (између 100 и 200 појединаца) и следећа имена: Марко, Владимир, Саша, Небојша, Бојан, Слободан, Срђан, Жељко, Предраг, Мирослав, Душан.
Побројана имена и њихову учесталост не треба посебно објашњавати. Већином су у питању савременија једноставна народна и неколико календарских имена. Популарност имена Александар може се објаснити историјском популарношћу краља Александра Првог Карађорђевића, Душан по цару Душану Силном, Милош и Марко по епским јунацима (Обилић и Мрњавчевић – „Краљевић“), Никола свакако барем делом због Никољдана, најчешће србске славе. Према неким мишљењима, име Слободан је осмислио Владимир Јовановић, србски политичар, кад му је 1869. године у Новом Саду рођен син, касније чувени србски правник, историчар, књижевник и политичар. Име је брзо постало популарно и до данас једно од чешћих у нашем народу.
Најмање су заступљена страна имена, код 450 људи (око 6%), затим календарска – 2027 (око 26%), и највише народна имена – 5221 (око 68%).
Висок проценат имена страног порекла не треба да чуди, јер огромну већину њих (395 од 450, или око 88% страних имена) представљају три имена која су код нас одавно одомаћена: Дејан (298), русофилско Игор (72) и немањићко Урош (25).
Етимологија имена Дејан није сасвим разјашњена и постоји неколико различитих тумачења. Према једном, име је словенског порекла и води порекло од глагола „делати“, па је Дејан неко ко је по имену делатан, делан, дејан. Друго тумачење је да име долази од латинског deus – бог, па би Дејан била посрбљен облик неког имена изведеног од ове латинске речи, у слободном преводу – Бошко или Богоје. Трећа варијанта говори да име долази од грчког имена Дионизије. С обзиром да се име Дејан код нас појављује у време ближег контакта с Византијом (почетком 14. века), а и имајући у виду да га не налазимо код других словенских народа осим балканских (и то превасходно оних православних), предност дајем овој трећој верзији, што не значи да је она и беспоговорно тачна.
Име Игор јесте руско, али његова етимологија није словенска. Име у овом облику је руска верзија варјашког имена Ингвар (Ingvar, Yngvar, што значи онај кога штити Ингви – нордијско божанство).
Урош је у средњем веку било отмено име давано међу властелом, са угарском основом úr- (господар) и словенским именским наставком -ош. Данашња популарност имена је, свакако, повезана са династијом Немањића у којој је већи број владара носио ово име.
Осим побројаних, има страних имена која су такође присутна у нашем именослову, нека већ дуже време (Оливер), нека у савремено доба (Данијел). Али, има и по неко ретко и необично за наше прилике, попут: Даглас, Едвард, Јулио, Ромео! Налазимо и једно господарско и ретко име – Деспот.
Код календарских (светитељских) имена, најзаступљеније је име Александар са другим изведеним именима (Алекса, Аца, Ацо, Алек и нарочито бројно име – надимак Саша), укупно 551. Међутим, иако је ово светитељско име (имамо Светог Александра епископа Александријског из 3/4. века, као и код нас много познатијег и поштованијег руског Светог кнеза Александра Невског), оно у нашем именослову вероватно не постоји по узору на наведене светитеље (можда код неких изданака васојевичког племена постоји по руском светом кнезу, с обзиром да је њему посвећени празник прислужба Васојевића), него из већ наведеног разлога, већим делом због популарности краља Александра, а могуће и због Александра Македонског. Дериватив Саша је популаран због своје једноставности и можда делом из разлога што је доста често име или надимак и код Руса.
По бројности следе имена следећих светитеља: Иван (и Ивица, Ивко) – укупно 241, Никола (плус један Никша) – 205, Марко – 199, Срђан – 127, Стеван и Стефан (као и надимачки Стева, Стево, Стевица и један Шћепан) – 116, Јован (Јово, Јовица, Јокица) – 109, Петар (Пера, Перо, Перица и један Петроније) – 82, и Ђорђе (Ђорђије, Ђурађ, Ђурђе, Ђуро, Ђурица) – 74. Уколико бисмо имена Иван и Јован и њихове деривате спојили, с обзиром да се ради о именима истог корена (хебр. Yôḥānān), дошли бисмо до бројке 350. Ови подаци добрим делом говоре и о учесталости крсних слава код Срба. Ако изузмемо Александра, међу најбројнијим именима вероватно налазимо славаре Никољдана, Јовањдана, Стевањдана, Ђурђевдана… Иако је Аранђеловдан једна од најчешћих слава код нас, име Михаило (или Михајло) носи свега 21 особа, а тројица име Анђелко.
Име Срђан је народна верзија латинског имена Сергије (Sergius), а долази као израз поштовања према Светом мученику Сергију, код нас у ранија времена називаног – Срђ (по римокатоличком манастиру посвећеном Светим мученицима Сергију и Вакху, назван је и значајан средњевековни трг Свети Срђ код Скадра). Иако постоји мишљење да је име Срђан изведено од глагола „срдити (се)“ или придева „срдит“, ово је највероватније погрешно тумачење које се повезује са популарношћу срдитог епског јунака Срђе Злопоглеђе, а нарочито кад имамо у виду да постоји име Срдан које је, недвосмислено, изведено управо од наведених глагола и придева.
Међу занимљивим календарским именима, издвајају се Антонио, Јаћим и Себастијан. Наш Свети Сава није био много инспиративан за родитеље запослених из овог предузећа, јер имена Сава и Саво носи свега 16 људи плус један Растко.
Како је речено најбројнија народна имена су она једноставна, популарна током 1970-их и 1980-их. Када дође ново покољење запослених у ово велико државно предузеће, свакако ће бити мање радника са именима Драган, Зоран, Горан, Милан, а више оних са именима која су популарнија од краја 20. века и нарочито данас, као што су Лука, Стефан, Урош, Немања и др.
Занимљиво би било видети учесталост народних имена према њиховом корену. Поражавајуће, а имајући у виду колики значај је зооним вук имао у прошлости нашег народа, је да су имена изведена из основе „вук“, која су некада, што се може видети нпр. из османских дефтера са прелаза из средњег у нови век, била не само честа, него међу најбројнијим у нашем именослову, данас веома ретка. Од поменутих 7698 имена, свега 26 (око 0,33%, односно сваки тристоти!) је изведено од вучје основе. Ту су тек по деветорица са именима Вук и Вукашин, и по један Вукић, Вукман, Вукоман, Вукосав, Вукота, Вуле, Вучета и Вучко.
Највише имена изведено је од придева „мио“, са префиксима мил-, мио-, миљ-, укупно 850. Ову бројку највише вуку Милан, Милош, Миодраг и Милорад. Иначе, имена настала од ове основе су веома бројна (чак 33 различита имена) и разноврсна.
Следе имена изведена од придева „драг“ – укупно 518. Најчешћа су Драган, Драгиша, Драгољуб. Затим од глагола „владати“, са основама „влад“, „власт“, укупно 315. Предњаче имена Владимир и Владан.
Од основе „рад“, односно глагола „радити“, заступљена су имена код 189 запослених. Ово је неочекивано мали број, ако имамо у виду поменуте османске дефтере, где су имена са основом „рад“ била веома заступљена, ако не и доминантна. Изгледа да рад баш и није претерано омиљена именица код нас у модерно доба. Наведену бројку износе највише имена Радован, Раде, Радомир, Радослав. Следећа по заступљености, нешто мање од рада, су имена од глагола „бранити“ са основом „бран“ (179), а највише има људи са именом Бранислав и Бранко.
Да смо се не само од рада, него и од мира одвикли, говори не тако велики број имена са основом „мир“ (154), од чега огроман део носи име Мирослав (109). У овој групи имамо два занимљива и ретка имена – Миран и Мирјан. Следе имена изведена од речи „слава“, односно придева „славан“ – 110 (Славиша, Славољуб, Славко…), затим нешто ређе и она са префиксима љуб- (71), бор- (61), бог- (54), вој- (32) и жив- и брат- (по 31).
Вреди навести и нека стара и необична имена у именослову овог предузећа. На време и некадашњу државу у којој су рођени подсећају осморица запослених са именом Југослав. Од старих имена, некада знатно чешћих а данас веома ретких треба поменути имена: Завиша, Остоја, Растивоје, Славен и Славенко, Топлица (свакако по Милану Топлици, чак петорица носе ово ретко име). Нека имена често срећемо у женском облику а јако ретко у мушком, а таква су у конкретном случају: Јеленко, Невен, Светлан, Слађан и Сузан. Поменућу још три необична имена за које засигурно велики број људи никада није чуо ни претпоставио да постоје, а то су Сладимир, Цветозар и мој апсолутни фаворит – Свемир.
Коментари (0)