Лично име Србин у западном делу Републике Македоније у XIX и XX веку

Прошло је 26 година од објављивања књиге Македонизирање Јужне Србије у којој пише: „Мушко лично име Србин, током турске владавине до 1912. године, и касније до завршетка Другог светског рата, било је раширено у западним крајевима данашње Бивше југословенске републике Македоније. Ти крајеви су: околина Гостивара и Тетова (или област Полог), околина Кичева, Брода (или област Порече), околина Дебра, Струге, Охрида, Велеса (област Бабуне), Битољско-прилепска котлина, област Железник или Демир-хисар итд. То су истовремено и крајеви раширености средњовековних словенских племена – Брсјака и Мијака. Можда је и тада постојало лично име Србин?… [1] Од када потиче мушко име Србин у наведеним крајевима? Моја вишегодишња етнографска и антропогеографска проучавања иза Другог светског рата по западном Повардарју и Подримљу доводе ме до закључка: да лично име Србин потиче из давне прошлости. А нарочито од времена када је започело опадање Турског царства са тла данашње Југославије. То је почело у познатим ратовима од краја XVII и почетком XVIII века, и трајало је до Балканског рата 1912. године. Како је познато, последњим ратом окончано је османлијско присуство скоро на читавом Балкану.” [2]

Претрагом Дигиталног репозиторијума Историјског архива Београда [3] потврдилo се писање Јована Трифуноског. Од укупно 25 људи, 22 њих који су били у Београду, а чије је лично име било Србин, рођено је у западном делу данашње Републике Македоније. Тачније, шесторо их је у Полошком региону, четворо у Јегуновцима и двоје у Гостивару.  Осталих шеснаесторо рођено је у Југозападном региону, деветоро у Струзи, четворо у Кичеву, двоје у Дебру и један у Дебарцима. Сви они, осим једног за кога се не зна, рођени су у периоду од 1880. до 1916. године.

Ови подаци нам указују на две могућности: (1) Или су људи који су се звали Србин, а рођени су у западном делу данашње Републике Македоније, били богатији или у некаквој предности у односу на остале људе који су се звали Србин а живели у другим српским крајевима, па су због тога били у стању да дођу у Београд или (2), као што пише Трифуноски: „Уопште – био је добро раширен народни обичај да се мушкој деци, поред других имена, на крштењу по слободном избору давало и поменуто име Србин. Свет је био веома навикнут на то карактеристично име“. [4] Другим речима, у западном делу Републике Македоније, мушко лично име Србин било је нормална појава, и још бих додао да је сигурно била масовна.

Поред тога, постоје и људи који су долазили у Београд а чији су се очеви звали Србин. Њих осамнаесторо од двадесет двоје који су били у Београду, невело је очеве са именом Србин, а који потичу из западног дела С. Македоније. Тачније, шесторо њих је из Полошког региона, један из Врапчишта и петоро из Гостивара. Затим, њих осморо је из Југозападног региона, шесторо из Струге, један из Дебарца и један из Кичева. Следећих троје је из Пелагонијског региона, један из Долненија, један из Битоља и један из Демир Хисара. На крају, један из Скопског региона, из града Скопља. Деца су рођена у периоду од 1856. до 1929. године, што ће рођење њихових очева, са личним именом Србин, сместити најчешће у 19. век.

Кад се сабере број људи са личним именом Србин који су дошли у Београд —  њих двадесет двоје —  са онима који су дошли у Београд а чији се отац звао Србин — њих осамнаесторо — добићемо бројку од четрдесет лица који се звали Србин, а места одакле потичу се поклапају са онима које је забележио др Јован Трифуноски у својим истраживањима.

Ово ограничено истраживање потврђују и временски период и места порекла о којима пише Трифуноски. Односно, да је мушко лично име Србин било уобичајена и редовна појава у Полошком, Југозападном и Пелагонијском региону [5] — у Брсјачким и Мијачким крајевима [6] — све до половине 20. века.

Због обичаја давања личног имена Србин, настао је патроним, односно презиме, Србиновић [7]. У Дигиталном репозиторијуму Историјског архива Београда,  од укупно седамдесет шесторо лица с овим презименом, њих педесет шесторо потиче из западног дела С. Македоније. Они су рођени у периоду од 1873. до 1923. године, а долазе из следећих крајева: двадесет четворо из Полошког региона, шесторо из Брвеница, шесторо из Гостивара, четворо из Јегуновца, двоје из Теарца, двоје из Врапчишта, двоје из Маврова и Ростуша, један из Тетова и за једног се не зна тачно одакле је у Полошком региону. Затим, њих двадесет четворо је из Југозападног региона, деветнаесторо из Кичева, двоје из Македонског Брода, један из Струге, један из Дебарца и један из Дебра. Следећих седморо је из Пелагонијског региона, четворо их је из Битоља, двоје из Ресена и један из Прилепа. Од наведених, четворо њих је већ поменуто у претходној листи – Име оца Србин, што указује на то да је презиме заиста патроним – Бошко Србин Србиновић, ? Србин Србиновић, Јован Србин Србиновић и Краљ Србин Србиновић.

Троје њих који се презивају Србиновски, рођено је у периоду од 1921. до 1925. Од њих, двоје је из Полошког региона, из Тетова, и један из Југозападног региона, из Струге.

Логички следи закључак: мушко лично име Србин и презиме Србиновић, касније Србиновски — које се скоро без изузетака (сем једног у Скопљу) јавља у Полошком, Југозападном и Пелагонијском региону —  даје интуитиван и очигледан одговор на реторичко питање које поставља Трифуноски 1995. године: „Може ли онај ко носи лично име Србин… и остали становници тих крајева да немају и српску националну свест?” [8] 

[1] Др Јован Ф. Трифуноски, Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995, стр. 41
[2] Исто, стр. 41
[3] https://www.digitalni.arhiv-beograda.org
[4] Исто, 42
[5] Душан Гавриловић, Гласник Српског географског друштва, св. LIX, Београд, 1979, стр. 31
[6] Гордана Ч. Благојевић, Срби у Грчкој у 20. веку : трансформација идентитета, Београд, 2006, стр. 71
[7] Радош Љушић, Српске студије, бр. 3, Филозофски факултет, Београд, 2012, стр. 127
[8] Др Јован Ф. Трифуноски, Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995, стр. 42