О неким необичним презименима код Срба (13. део)

БОКА И ПРИМОРЈЕ (4)

БУДВА

МАИНА

У свом раду о поменима црногорских племена у которским документима, Ковијанић[1] за најранији помен Маина, и то као презимена Махинић, узима 1334. годину (Elgigna[2] Machinich), док се 1431. године помиње и село Махине (Радоња из Махина – Radogna de Machina). Међутим, изгледа да је назив села ипак знатно старији, с обзиром на документ из 1329. године, где се помиње Марко из Маина (…quam habet Grube super filiis Marci dе Maina…)[3]. Могуће да Ковијанићу овај документ није био доступан, али он указује да је топоним старији од презимена.

У народном говору се за племе говорило Маине, Маини, па и Мајине, а облик Махине још и до краја 18. века. Речено је да је извесније да је топоним старији и да је од њега касније настало презиме, односно назив кнежине и касније племенски назив. Данас овог презимена нема у самим Маинама, а највероватнији потомци старог братства Маина су родови за које се у Маинама сматра да су старинци, а то су: Лучићи, Радонићи, Франете и Борети[4].

Презиме Ма(х)ина, Ма(х)инић није јединствено и налазимо га како у историјским изворима, тако и данас. 1415. године помиње се, као јемац неке купопродаје, Радич Махинић из Оногошта, човек Сандаља Хранића[5], а у османском дефтеру за Смедеревски санџак из 1476. године, његов имењак Радич Махина, житељ села Минуша (данас не постоји, налазило се у атару Кнића)[6]. Током 16. века , најпре у Попису Влаха Београдске нахије (1528) и надаље (1528-1560) за данашње село познато као Манић, код Лазаревца, у османским дефтерима налазимо назив Махинић (Mahinik)[7].

Презиме Маинић данас налазимо у Паштровићима, у Жуковици, потомци Андрије Марковћа из Маина. Међутим, ови Марковићи нису изворни Маине, већ досељеници из Црне Горе[8]. У Босни и Херцеговини у више места живе Махинићи муслимани. Вероватно су истог порекла и потичу од Махинића из Пресјеке код Невесиња, „поријеклом од Рада Махинића, кoји је дјецу „потурчио“ за вријеме Ахмета Херцеговића“[9].

Постоји неколико тумачења етимологије овог презимена. Реч маина значи тишину без ветра на мору или реци. У поморској терминологији маинати – спустити једно, „заповеда се маина“, од ит. maina, mainare[10]. У овом смислу, насеље Маине би могло добити овај назив јер се налази недалеко од мора и заиста је у заветрини испод јужних обронака Ловћена. Накићеновић такође наводи да су Маине добиле назив од глагола mainаre, али зато што се налазе иcпoд Маинског врха који је тако назван јер се спушта постепено[11]. Међутим, видели смо да је у ранијим поменима овог насеља чешћи облик Махина него Маина. Знајући да је у србском језику честа појава губљења гласа Х (‘леб, ‘ладовина, и сл), а не обрнуто, не звучи логично да је од изворне „маине“ настао топоним Махина.

Манастир Подмаине (manastirpodmaine.org)

Шуфлај за „Махине уз Приморје“ наводи да именом подсећају на илирско племе Маниои[12]. Маниои, или како је код нас прихваћено њиховом име у облику Манијци, које као илирско племе помиње Псеудо Скилакс, живели су нешто северније обалом Јадранског мора, и по њима је назван Манијски залив, највероватније залив који затвара полуострво Пељешац до ушћа Неретве[13]. Иако нам је познато да су илирска племена била у приличној мери покретна и да су мењала своја станишта, језички је тешко извести топоним Махине од Маниоја или Манијаца. Посебно још имајући у виду да се Маниои помињу само код Скилакса око 330. године пре Христа, Манијски (Маниоу) залив 56. године (на једном натпису у Салони)[14], а топоним Маине налазимо тек много столећа касније у которском документу.

Махина је и старији облик назива за машину (од грч. механе, лат. machine), справа, строј, „вештачки спој тела способних за давање отпора у облику справе која присиљава механичке силе да, под извесним условима, изазивају одређена кретања“, а фигуративно и „створ без духа, човек без духа“[15]. Овде можемо само нагађати да ли би топоним Ма(х)ине могао имати некакве везе са неким стројем који се налазио ту повише Будве у млетачко доба или с неким „бездушним“ људима.

Не треба испустити из вида ни да постоји руско презиме Махин, а Махина би могло бити и лично име, изведено од основе мах- (балтословенског корена – покрет руком[16], са значењем неког брзог, наглог покрета, односно уопште неке телесне брзине – замаха) и именског наставка -ина (као нпр. у имену Вучина, Војихна, Озрихна и сл).

ПОБОР

Презиме Побор, али у облику Pabora, Paborra, налазимо у Дубровнику у 13. веку. Овај облик презимена је из латинских дубровачких докумената, док презиме исте породице у словенским изворима налазимо као Поборић (Поборикь). Дубровачки Поборићи потичу од Андрије Павловог (Andreas Pauli de Раbora, 1252-83) који је био поморски трговац а бавио се и политиком. Према дубровачким хроничарима, они су се у Дубровник доселили из Сплита[17]. Ове Побориће можемо пратити до 1363. године. Осим што је након неколико генерација дошло до финансијске пропасти породице, епидемија куге 1348. године је Побориће скоро потпуно уништила. Сматра се да су изумрли 1363. године[18], с обзиром да након тога нека документованих помена о њима, премда се зна да су четворица Поборића (Франциско, Тома, Јуније и Перко)[19] протерани из Дубровника 1336. године, па се не може са сигурношћу рећи да ли су имали потомства и где је оно можда касније завршило. Није познато имају ли будвански Побори везе с овим дубровачким. Упечатљиво је да се презиме дубровачких Поборића у латинским документима наводи као Pabora или Paborra (због чега има мишљења и да је облик Поборић неисправан, премда га као таквог налазимо у словенским документима), а будванских као Poborа, Poborrе, Pobori[20]. Нешто другачији родослов дубровачких Поборића даје Векарић[21]:

Родослов Пабора

Први помен црногоских Побора могао би бити из 1335. године, када налазимо Которанина Ника Побора (Nico Poborre), који се задужио код једног Дубровчанина[22]. Тада су Побори припадали подручју племена Његуша, као и касније током 14. и 15. века. У Повељи Ивана Црнојевића из 1489. године, међу представницима његушке властеле Његуша наведен и Петар Поборовић[23] (Божидар Шекуларац ово презиме наводи као Поборојевић[24]). Крајем 15. века, у једном црнојевићком документу Побори се помињу као село: „међа БелошЬ, БаицЬ и ПоборЬ“. Током 16. века има више помена Побора у которским документима, и то у облику коју указује да се ради о насељу (de Pobori).

Поборе налазимо и у средњевековном Скадру, у Земљишнику Скадарске области, сачињеном 1416/17. године од стране млетачких власти, где се на неколико места помиње „побуњеник“ и „издајник“ Димитрије Побор (don Dimitri Pobori revelo / trаditore). Осим њега, као становник Купелника пописан је и Никола Побор (Nicola Pobora). Могућу недоумицу да ли се ради о бокељским Поборима отклања списак досељника у Скадарском крају са њиховим ранијим боравиштем. За овог јединог (тада још увек присутног) Побора (Николу) стоји назнака да је из Побора код Котора (ex Pobori ad Catarum)[25]. Непознато је којим послом су Димитрије и Никола Побори живели у Скадру, односно Купелнику, поприлично далеко од своје матице, почетком 15. века.

Од братства Побора до данас није остао ни један род у Поборима. Једини род за који се зна да су старинци у Поборима пре 15. века суДојчевићи,који су изумрли. Можда би они могли бити потомци Побора. Огранак Дојчевића је братство са презименом Шумар, које живи у Горњим Поборима[26]. Помињући Дојчевиће, незаобилазан лик који се указује је митолошки Вук Дојчевић. За њега Накићеновић пише да се потписивао као „Вук Дојчевић Поборанин“, те да „данас нико неће себе назвати Поборанином већ Побором“. А закључак који изводи је да је вероватно да назив Побори долази од речи „поборник“[27]. Вук Дојчевић је јунак Стјепана Митрова Љубише „Причања Вука Дојчевића“, војвода Ивана Црнојевића, који је младом Ђурђу Црнојевићу причао своје догодовштине и преносио политичку мудрост[28]. Међутим, веома је могућно да Вук није само митолошки и књижевни јунак, већ историјска личност. Божидар Пејовић наводи да „у једном црногорском документу с краја XV вијека, који је објавио Павле А. Ровински на 727. страни 3. тома своје књиге Черногорија, Дојчевић се помиње као један од двојице милосника Ђурђа Црнојевића“, што указује „да је доиста и постојао, да је црногорска историјска личност“[29].

У Црној Гори презиме Побор постоји, али се не ради о изворним средњевековним Поборима. У Дупилу и Опточићима у Црмници постоје два малобројна рода Побора, тако прозвани по племену из којег су се доселили. Побори из Дупила су од Ђаконовића из Горњих Побора. Предак им је добегао у Црмницу због крвне освете, вероватно негде крајем 17. века. Побори у Опточићима су од поборских Прибиловића. Митар Прибиловић, учесник Бокељског устанка, 1881. године добио је од црногорске државе имање у Улцињу. Како му тамо клима није пријала, он се 1883. године пресели у Опточиће[30]. После Другог светског рата неколико кућа црмничких Побора колонизовано је у Ловћенац у Бачкој.

Презиме Побор налазимо и у Далмацији, код једног римокатоличког рода из Цриквенице. Постоји и чешко презиме Poborský.

Да је топоним старији од презимена и да су Побори тако прозвани по месту из којег потичу можда потврђује неколико топонима: у топонимији Побор налазимо код Цазина у Босни и у Барањи, у Румунији Poboru (y околини Питешта) и Белорусији – Поборьı. Назив би могао доћи по боровој шуми уз коју је настало насеље – „по бор“[31]. Мада, има и другачијих мишљења, да би Побор могло доћи од глагола поборити[32], као ознака за место где се догодила нека борба, бој. Треба додати и да на руском побор значи одузимање, отимање, а поборот – поборити, савладати у борби.

КАПИСОДА

Каписоде су огранак старијег братства Стањевића из Побора. Стањевићису старо братство, што се види и из чињенице да се још око прве четврти 16. века по њима зове један заселак у Поборима (пописан у османским дефтерима из 1521. и 1523. године[33]), а уобичајио се и назив Стањевићи за Манастир Свете Тројице. Према братственом предању, Стањевићи су у Поборе дошли „из Скадра“ у 15. веку[34]. Данас у самим Поборима нема више никог презименом Стањевић, јер се већина временом иселила, а два рода у Будви  – Стањевићи иСавовићи потичу од поборских Стањевића. Према предању паштровских Дабковића, Стањевићи као и они потичу од пиперских Црнца. Судећи према помену Новака Црнца 1423. године у Паштровићима, као једног од главара и потписника уговора са Млетачком Републиком[35], ово досељење се догодило најкасније крајем 14. века. Према овом предању, Стањевићи потичу од Станка (Стања) Андрије Црнца. О сродству паштровских Дабковића и поборских Стањевића можда говори и блискост Кажанегра и поменутих Савовића, који су се, према Ердељановићевим наводима, негде до почетка 20. века рођакали и посећивали[36]. Поред Каписода, од Стањевића потичу и Шканате у Горњим Поборима и Божовићи у Доњим Поборима. Шканате и Божовићи славе Светог Јована „зимског“, а Каписоде Светог Јована „јесењег“[37]. Исто предање о Стањевићима постоји и у Пиперима[38].

Постоји друга верзија порекла поборских Стањевића, а то је да су они потомци Николе Стањевића, великог војводе цара Душана. Према неким подацима које је изнео Божидар Вукчевић у свом тексту „Љешанска нахија II“[39], од ових Стањевића своје порекло изводи и братство Вукчевића из Љешанске нахије. Насеље Стањевићи постојало је до 17. века у Љешанској нахији (на месту данашњег села Кокоти)[40]. Међу Стањевићима, поред војводе Николе, истичу се још две важне историјске личности. Први је имењак свог претка, војвода Никола Павлов Стањевић, зет Стефана Црнојевића, односно шурак Ивана Црнојевића, а други војвода Божидар Вуковић Подгоричанин (1460-1540), штампар, син војводе Вука (Вукаса) Стањевића. По овој великашкој кући називе је понело неколико места у Црној Гори, па тако и Стањевићи у Поборима[41].

Манастир Страњевић

Није немогуће да је ова верзија о сродству љешанских и поборских Стањевића тачна, али са друге стране они не морају бити истог порекла, с обзиром да име Стањ, од којег долази презиме Стањевић, а изведено је од неког дужег имена са основом Стан- (Станислав, Станко, итд), није било ретко на нашим просторима у средњем веку. С тога, било би веома занимљиво сазнати генетички резултат Каписода и проверити које предање о њиховом пореклу је тачно, с обзиром да знамо генетику и Црнаца (R1b L23) и љешанских Вукчевића и њима сродних братстава (I2a Y3120)[42].

Презиме Каписода налазимо у црногорским документима из прве половине 18. века, у којима се често помиње Стијепо (а и као Шћепац и Сћепац) Јовов Каписода (у више докумената у раздобљу 1735-1742. године). 1745. године, у два документа налазимо и Станка Каписоду, који је у једном документу уписан као Каписодић[43].

Тумачење презимена је да долази од италијанског Capo soldi / Cappo di soldi, али са различитим објашњењем: једно је да је предак Каписода био један Стањевић који је био млетачки официр (Capo soldi)[44], а друго да је предак био зеленаш (Cappo di soldi)[45].

ШКАНАТА

Kако је речено, Шканате су огранак Каписода у Горњим Поборима. Накићеновић њихово презиме наводи као – Шкањата[46]. У једном црногорском документу из 1740. године помиње се Крсто Ников Шканата[47]. Ваља напоменути да и у Ластви код Тивта (на Врмцу) постоји презиме Шканата (или Шканатић), и то два рода наводно сасвим различитог порекла и несродни поборским Шканатама: Шканате из Доње Ластве су пореклом из Старе Црне Горе, а за Шканате у Горњој Ластви (и од њих у Тивту, и у облику Scanata) кажу да су пореклом из Грчке[48].

Основа презимена је реч шкан или шкањ. Шкањом се у Боки назива ниска трпеза, сточић, столовач[49], а другде по Црној Гори и Приморју и ниска столица за седење, троножац. У Далмацији и Конавлима шканатама или шканатицама (и као шкањата, сканата) су називани пљоснати пшенични бисквити (пишкоте) који су били резани водоравно на пола и продавали се „на пар“[50]. Од овог резања долази и глагола шканатати – резати хлеб или колач на пола[51], као и расцепити било шта друго на пола[52]. У Херцеговини глагол шкањати значи – заклати[53]. Ово и јесте облик најближи изворном италијанском scannare – клање. Скок ову реч изводи од латинског ex-cannare – задавити[54].

Дакле, видимо да је у основи презимена Шканата нешто што није цело, већ резано на пола, као што су бисквити у јадранском приморју, односно покућство, попут малих столица и столова, дакле нешто половично. Зашто су поборски и остали Шканате овако прозвани, можемо нагађати.

ИНДИ(Ј)АНОВИЋ

За римокатолике Индиановиће у Будви, Накићеновић почетком 20. века пише да су ту „од скора“ и да су дошли из Далмације[55]. Међутим, из докумената видимо да је Индијановића у Боки било и раније. 1781. у документу Топаљске комунитади помиње се поморац Илија Индијановић из Пераста[56], а у попису из 1785. године налазимо један дом Индијановића у Шкаљарима – домазета у кући Ziffra[57], премда су они након те једне генерације изумрли. 1881. године Јак. (вероватно Јаков?) Индијановић је приложник обнове Манастира Свете Петке у Маинама[58]. Ово је вероватно неки од будванских „одскорашњих“ Индијановића.

1664. и 1673/4. у Оребићима (тада део села Фисковићи[59]) на Пељешцу помиње се Марко Цвјетков, у старијем извору са презименом Индијанов, затим као Индијановић, са напоменом о ранијем презимену Цвјетковић[60]. Ови Цвјетковићи су у дубровачким документима уписивани и као Flori[61], што је дословни превод презимена на италијански. О истоветном случају са другим Цвјетковићима из Херцеговине писано је у чланку о грбаљским презименима (Марчинко)[62]. године, Брња Индијанов из Млина у Жупи код Дубровника помиње се као учесник неколико пљачки херцеговачке стоке[63].

Како и зашто су Цвјетковиће прозвали Индијановима, па Индијановићима, аутору није познато. Судећи по старијем облику презимена, оно би могло доћи по надимку Индијан. Да ли је то био Цвјетко, Марков отац, или пре Цвјетков отац. Једна од претпоставки је да је као поморац пловио до Индије, па је по том прозван. Или је био тамне пути као Индијац („Индијан“), па су му пришили такав надимак. Мало је вероватно да презиме има везе са америчким Индијанцима који тешко да су били познати у дубровачкој околини у 17. веку.

– НАСТАВИЋЕ СЕ –


[1] Risto Kovijanić, Pomeni Crnogorskih plemena u Kotorskim spomenicima (XIV – XVI vijek) knjiga I, Cetinje 1963, стр. 172.

[2] Није сасвим разјашњено о каквом имену се овде ради, с обзиром на латински испис Elgigna. Део литературе га просто чита као Елгиња, што је име које не постоји у нашем ономастикону. Према правилима италијанског правописа, а имајући у виду и често лошу транскрипцију словенских имена од стране млетачких писара, требало би дати неко другачије тумачење овог имена. Могло би бити изобличен испис имена Илија или можда Илиња.

[3] Kotorski spomenici druga knjiga kotorskih notara god. 1329, 1332—1337, JAZU – CANU, Zagreb, 1981, стр. 255.

[4] https://www.poreklo.rs/2017/04/06/pleme-maini/

[5] Esad Kurtović, Konј u srednjovjekovnoј Bosni, 2014, стр. 98, 99.

[6] Ахмед Аличић, Турски катастарски пописи неких подручја Западне Србије XV И XVI век књига I, Чачак, 1984, стр. 195.

[7] Хазим Шабановић, Турски извори за историју Београда књига прва – свеска прва Катастраски пописи Београда и шире околине 1476-1566, Историјcки архив Београда, Београд, 1964, стр. 73, 231, 388, 482.

[8] Јован Вукмановић, Паштровићи, Цетиње, 1960, стр. 9, 10; Иван Божић, Немирно поморје XV века, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 133.

[9] Јевто Дедијер, Обрен Ђурић-Козић, Миленко Филиповић, Љубо Мићевић, Херцеговина, антропогеографске студије, „ДОБ“, Гацко, 2010, стр. 275.

[10] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 2, JAZU, Zagreb, 1972, стр. 396;

Речник српскохрватскога књижевног језика књига 1, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1967, стр. 356, 357; Речник српскохрватскога књижевног језика 3, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1969, стр. 274.

[11] Сава Накићеновић, Бока, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник, књига двадесета, Београд, 1913, стр. 414.

[12] Milan Šufflay, Srbi i Arbanasi, Библиотека Архива за арбанаску старину, језик и етнологију, Београд, 1925, стр. 60.

[13] https://hrcak.srce.hr/file/291741

[14] https://sr.wikipedia.org

[15] Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд, 1936, стр. 552.

[16] Skok 2, 354.

[17] Nenad Vekarić, Vlastela grada Dubrovnika Svezak 3 Vlasteoski rodovi (M – Z), Posebna izdanja, Serija Prilozi povijesti stanovništva Dubrovnika i okolice Knjiga 17, svezak 3, HAZU, Zavod za povijesne znanosti u dubrovniku, Zagreb – Dubrovnik, 2012, стр. 83, 84.

[18] Ирмгард Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV вeку, Посебна издања књига CCCXL, САНУ, Одељење друштвених наука књига 36, Београд, 1960, стр. 352, 353.

[19] Piercus

[20] Kovijanić 1, 173, 174.

[21] Vekarić, 83, 84.

[22] Kovijanić 1, 173, 174.

[23] Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, издање Слово љубве, Београд, 1978, стр.  411.

[24] Божидар Шекуларац, Дукљанско-зетске повеље, Историјски институт СР Црне Горе, Титоград, 1987, стр. 213.

[25] S. Ljubić, Skadarski zemljišnih od god. 1416, Starine knjiga XIV, JAZU, Zagreb 1882.

[26] https://www.poreklo.rs/2017/03/28/pleme-pobori/

[27] Накићеновић, 420.

[28] http://www.audioifotoarhiv.com/Da_li_ste_procitali/Pricanja_Vuka_Dojcevica.pdf

[29] Božidar Pejović, Književno djelo Stefana Mitrova Ljubiše, Svjetlost, Sarajevo, 1977, стр. 151.

[30] Вукмановић, Црмница, САНУ, Посебна издања Књига DLXXXIII, Oдељење друштвених наука, Одбор за филозофију и друштвену теорију Књига 1, Београд, 1988, стр. 80, 100.

[31] Петар Илиевски, Неколико паралела из словенске и грчке топонимије, Ономатолошки прилози I, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Београд, 1979, стр. 13.

[32] Р. Fulvlo Cordignano S. J, Onomasticon Catasto Veneto di Scutar e Registrum concessionum Collana studi sui paesi dell’ Illyricum nr. 8, Tolmezzo, Slabilimenlo Grafica Carnia, 1945, стр. 48; Речник српскохрватскога књижевног језика 4, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1971, стр. 495.

[33] Branislav Djurdjev i Lamija Hadziosmanović, Dva deftera Crne Gore iz vremena Skender-bega Crnojevića druga sveska, posebna izdanja knjiga IX/2 , ANUBiH, Odeljenje društvenih nauka, Sarajevo, 1973.

[34] Накићеновић, 421

[35] Вукмановић, Паштровићи, 29.

[36] Исто, 86.

[37] https://www.poreklo.rs/2017/03/28/pleme-pobori/

[38] Јован Ердељановић, Постанак племена Пипера, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник 17, Београд, 1911.

[39] http://www.montenet.org/2003/bozo5.html

[40] https://www.poreklo.rs/2017/08/21/ljesanska-nahija/

[41] http://porekloorlovica.blogspot.com/2007/04/bozo-vukcevic-o-orlovicima.html

[42] Српски ДНК пројекат

[43] Записи, гласник Цетињског историјског друштва, година Х, књига XVII, Цетиње.

[44] https://poborski.tripod.com/id63.html

[45] https://forum.cdm.me/showthread.php?13116-Porijeklo-prezimena/page4

[46] Накићеновић, 422.

[47] Записи, 226.

[48] https://www.poreklo.rs/2017/03/28/pleme-pobori/

[49] Вукмановић, Паштровићи, 198.

[50] Pavlina Bogdan-Bijelić, Ženidba (Коnavli u Dalmaciji), Zbornik za narodni život i običaje

Južnih Slavena, knjiga XXVII, svezak 1, HAZU, Zagreb, 1929, стр. 113.

[51] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 3, JAZU; Zagreb, 1973, стр. 398.

[52] Skok 2, 139.

[53] Hercegovina godišnjak za kulturno i povijesno naslijeđe broj 21, Gradska knjižnica, Mostar, 2007, стр. 334.

[54] Skok 2, 139

[55] Накићеновић, 407.

[56] Горан Комар, Књиге од вјерности и доброте Топаљске комунитади (1751-1806), Посебна издања, књ. ХХХ1Х, Друштво за архиве И повјесницу херцегновску, Херцег Нови, 2012, стр. 155.

[57] https://zbh.hr/jedan-popis-stanovnistva-skaljara-iz-1785-godine/

[58] Шематизам православне Епархије бококоторске, дубровачке и спичанске за годину 1882, Задар, 1882, стр. 35.

[59] Данас постоји насеље Оребић, а од топонима Фисковићи остала је само улица у Оребићу.

[60] Nenad Vekarić, Stanovništvo poluotoka Pelješca I svezak, Posebna izdanja, Serija Prilozi povijesti stanovništva Dubrovnika i okolice, knjiga 3, svezak 1, Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, Dubrovnik, 1993, стр. 155.

[61] Исто, 149, 151, 157.

[62] https://www.poreklo.rs/2021/09/29/o-nekim-neobicnim-prezimenima-kod-srba-10-deo/

[63] Vesna Miović-Perić, Na razmedju osmansko-dubrovačka granica (1667-1806), Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, Posebna izdanja, Monografije, кnjiga 14, Dubrovnik, 1997, стр. 194.

Аутор чланка:
Небојша Бабић

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.