ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић
Пужеви су традиционално као храна употребљавани у неким српским крајевима. Нарочито би били значајни током поста. С друге стране, поједина подручја насељена Србима имала су традицију потпуног избегавања пужева.
Врсте јела од пужева
Пржени пужеви се спремају за време васкршњег поста. Оперу се и ставе у хладну воду да им изађе слуз. После тога се иглом ваде из кућице, одсеку се непотребни делови, затим се оперу хладном водом, посоле, уваљају у брашно, а затим прже на зејтину. Припреми се кисела каша, пужеви се спусте у кашу и ручак је готов. Јанија се добија када се главица црног лука ситно иситни и испржи на зејтину. Затим се спусте пужеви у тигањ и прже. Потом се налију врелом водом да не “подживе”и кувају се. Кад се допола и више скувају, у њих се сипају две-три кашике пиринча, па кад се то скува, ручак је готов. Ћевап од пужева се прави када се очисте, оперу хладном водом, посоле се и уваљају у брашно, па се нанижу на жицу или на дрвену чивију и пеку. (Грубачић, Томић, Српске славе, 1988)
Пужеви као храна у појединим областима
Косово и Метохија – Пужеви – сабирају се кад су затворени, а припремани су за јело у меснице, зими, посољени и печени (Сочаница). Ко би појео „спужинца“ у Велике посте, није се могао причестити у цркви, јер се то рачунало као причест (Плакаоница). Ђувечка од пужева прави се у јесен и у пролеће, нахватају се пужеви, „,измију“ водом, посоле и прже на маслу или зејтину; исецка се ситно кромид и дода пужевима, а потом се пече под зажареним вршником (Врбовце). (Вукановић Татомир, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији VI век – почетак ХХ века, 2001)
Околина Пирота – У селима горњег Висока, Брлогу, Јеловици и Росомачу, пужеви су сакупљани и припремани за јело. Мита Ђорђевић нам је испричао о пужевима: „пужови почну некако пред Ђурђовдан. У Широкој луци их има много. Могло је да се накупи и до 30 кг на дан. Мајка их донесе у цедилу. Све скува. Извади из кућице, очисти, добро опере и направи паприкаш са пиринчем. То је било млого слатко“. Слуз пужева је одстрањивана уз помоћ соли и кукурузног – морузног брашна. Од пужева је припремана чорба или паприкаш, уз додатак пиринча. Најједноставније је било да се нанижу – наврља на ражањ и пеку на отвореној ватри. У Рагодешу их нису користили у исхрани. Сакупљали су их само ради продаје”. (Гласник Етнографског музеја, Свеска I, 2010)
Галипољски Срби су јели пужеве од марта до априла. (Филиповић Миленко, Галипољски Срби, 1946)
Банат – Раније је становништво од пужева правило кавурму. Данас пужеве за јело скупљају само Цигани. Налазе их по трави и луговима после кише. (Стојадиновић Марија, Банатске Хере, 1958)
Фрушка гора – Пужеве, купе у пролеће за јело и сматра се да ваљају док им је још кућица затворена. Деца, кад нађу пужа, певају му: Пусти, пужу, рогове, Да оремо долове, Ако нећеш пустити, Ја ћу тебе убити и судове разбити. (Шкарић Милош, Живот и обичаји “Планинаца” под Фрушком Гором, 1939)
Зворник – Срби сељаци у околини Зворника једу пужеве само уз ускршњи пост: беру се неотворени пужеви и, пошто се такви скувају, виљушком се ваде из љуштуре и више пута спусте у сирће да отпадне слуз, па се уваљају у кукурузно брашно и прже на уљу или се од њих прави паприкаш. (Филиповић Миленко, Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини, 1956)
Поједине области у којима Срби не једу пужеве
Далмација – Срби нису никад јели пужеве, за разлику од комшија Хрвата. Ловрић наводи два стиха из народних јуначких пјесама од Качића Миошића, како Грци приговарају Латинима: “Латини ће изгубити душе, једућ жабе и балаве спуже”. (Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, 1931)
Срби Личани не једу пужеве, нити шкољке, а ових потоњих и нема. Крањци и Буњевци једу пужеве, па им се зато ругају. (Зборник о Србима у Хрватској 9, 2015)
Бањани – У вријеме глади људи овог краја окретали су се разном биљу, а још се не памти да је неко спремао јело од пужева, јежева, глиста, жаба, скакаваца, птица. У крају се није јело
ни коњско месо, а да не говоримо о месу неких других животиња. (Мићевић Момчило, Бањани, 2013)
Мајевица – Пужеве до нашег времена нико није јео, а није их хтео ни у руку узети. Али, откако земљорадничке задруге откупљују пужеве ради извоза, деца почињу да их једу. Сем тога, појединци их једу под утицајем са стране, али то кријући од других, као нпр. један под утицајем пунице из Срема која их спрема. (Филиповић Миленко, Мајевица, 1969)
Колашин и Бијело Поље – Мада има свуда пужева, нико их не једе. Не једу ни ракове, којих има у Тари. (Филиповић Миленко, Различита етнолошка грађа, 1967)
Таково – Пужеве нико не скупља, јер се не једу. (Филиповић Миленко, Таково, 1960)
Коментари (0)