PRIREDIO: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić
Puževi su tradicionalno kao hrana upotrebljavani u nekim srpskim krajevima. Naročito bi bili značajni tokom posta. S druge strane, pojedina područja naseljena Srbima imala su tradiciju potpunog izbegavanja puževa.
Vrste jela od puževa
Prženi puževi se spremaju za vreme vaskršnjeg posta. Operu se i stave u hladnu vodu da im izađe sluz. Posle toga se iglom vade iz kućice, odseku se nepotrebni delovi, zatim se operu hladnom vodom, posole, uvaljaju u brašno, a zatim prže na zejtinu. Pripremi se kisela kaša, puževi se spuste u kašu i ručak je gotov. Janija se dobija kada se glavica crnog luka sitno isitni i isprži na zejtinu. Zatim se spuste puževi u tiganj i prže. Potom se naliju vrelom vodom da ne “podžive”i kuvaju se. Kad se dopola i više skuvaju, u njih se sipaju dve-tri kašike pirinča, pa kad se to skuva, ručak je gotov. Ćevap od puževa se pravi kada se očiste, operu hladnom vodom, posole se i uvaljaju u brašno, pa se nanižu na žicu ili na drvenu čiviju i peku. (Grubačić, Tomić, Srpske slave, 1988)
Puževi kao hrana u pojedinim oblastima
Kosovo i Metohija – Puževi – sabiraju se kad su zatvoreni, a pripremani su za jelo u mesnice, zimi, posoljeni i pečeni (Sočanica). Ko bi pojeo „spužinca“ u Velike poste, nije se mogao pričestiti u crkvi, jer se to računalo kao pričest (Plakaonica). Đuvečka od puževa pravi se u jesen i u proleće, nahvataju se puževi, „,izmiju“ vodom, posole i prže na maslu ili zejtinu; isecka se sitno kromid i doda puževima, a potom se peče pod zažarenim vršnikom (Vrbovce). (Vukanović Tatomir, Enciklopedija narodnog života, običaja i verovanja u Srba na Kosovu i Metohiji VI vek – početak HH veka, 2001)
Okolina Pirota – U selima gornjeg Visoka, Brlogu, Jelovici i Rosomaču, puževi su sakupljani i pripremani za jelo. Mita Đorđević nam je ispričao o puževima: „pužovi počnu nekako pred Đurđovdan. U Širokoj luci ih ima mnogo. Moglo je da se nakupi i do 30 kg na dan. Majka ih donese u cedilu. Sve skuva. Izvadi iz kućice, očisti, dobro opere i napravi paprikaš sa pirinčem. To je bilo mlogo slatko“. Sluz puževa je odstranjivana uz pomoć soli i kukuruznog – moruznog brašna. Od puževa je pripremana čorba ili paprikaš, uz dodatak pirinča. Najjednostavnije je bilo da se nanižu – navrlja na ražanj i peku na otvorenoj vatri. U Ragodešu ih nisu koristili u ishrani. Sakupljali su ih samo radi prodaje”. (Glasnik Etnografskog muzeja, Sveska I, 2010)
Galipoljski Srbi su jeli puževe od marta do aprila. (Filipović Milenko, Galipoljski Srbi, 1946)
Banat – Ranije je stanovništvo od puževa pravilo kavurmu. Danas puževe za jelo skupljaju samo Cigani. Nalaze ih po travi i lugovima posle kiše. (Stojadinović Marija, Banatske Here, 1958)
Fruška gora – Puževe, kupe u proleće za jelo i smatra se da valjaju dok im je još kućica zatvorena. Deca, kad nađu puža, pevaju mu: Pusti, pužu, rogove, Da oremo dolove, Ako nećeš pustiti, Ja ću tebe ubiti i sudove razbiti. (Škarić Miloš, Život i običaji “Planinaca” pod Fruškom Gorom, 1939)
Zvornik – Srbi seljaci u okolini Zvornika jedu puževe samo uz uskršnji post: beru se neotvoreni puževi i, pošto se takvi skuvaju, viljuškom se vade iz ljušture i više puta spuste u sirće da otpadne sluz, pa se uvaljaju u kukuruzno brašno i prže na ulju ili se od njih pravi paprikaš. (Filipović Milenko, Glasnik zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini, 1956)
Pojedine oblasti u kojima Srbi ne jedu puževe
Dalmacija – Srbi nisu nikad jeli puževe, za razliku od komšija Hrvata. Lovrić navodi dva stiha iz narodnih junačkih pjesama od Kačića Miošića, kako Grci prigovaraju Latinima: “Latini će izgubiti duše, jeduć žabe i balave spuže”. (Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, 1931)
Srbi Ličani ne jedu puževe, niti školjke, a ovih potonjih i nema. Kranjci i Bunjevci jedu puževe, pa im se zato rugaju. (Zbornik o Srbima u Hrvatskoj 9, 2015)
Banjani – U vrijeme gladi ljudi ovog kraja okretali su se raznom bilju, a još se ne pamti da je neko spremao jelo od puževa, ježeva, glista, žaba, skakavaca, ptica. U kraju se nije jelo
ni konjsko meso, a da ne govorimo o mesu nekih drugih životinja. (Mićević Momčilo, Banjani, 2013)
Majevica – Puževe do našeg vremena niko nije jeo, a nije ih hteo ni u ruku uzeti. Ali, otkako zemljoradničke zadruge otkupljuju puževe radi izvoza, deca počinju da ih jedu. Sem toga, pojedinci ih jedu pod uticajem sa strane, ali to krijući od drugih, kao npr. jedan pod uticajem punice iz Srema koja ih sprema. (Filipović Milenko, Majevica, 1969)
Kolašin i Bijelo Polje – Mada ima svuda puževa, niko ih ne jede. Ne jedu ni rakove, kojih ima u Tari. (Filipović Milenko, Različita etnološka građa, 1967)
Takovo – Puževe niko ne skuplja, jer se ne jedu. (Filipović Milenko, Takovo, 1960)
Komentari (0)