Задужбине и друштва при Српској православној црквеној општини у Шиду

16. јануара 2022.

коментара: 0

При Српској православној црквеној општини шидској постојало је неколико задужбина и друштава које су својим радом помагале и развијале све друштвене слојеве у Шиду. Посебно су значајне приватне задужбине богатих Шиђана који су своју имовину поклањали свом граду преко цркве.

Задужбина Лазара Грчића „Светосавски завештај“ – Лазар Грчић (1816-1885) потиче из угледне богате шидске породице. Био је школски тутор и председник Црквено-школске општине у Шиду. Годину дана пред своју смрт, на Светог Саву 1884. г, Лазар је основао задужбину поклонивши Црквеној општини 1000 фор. орочених у Шидској штедионици. Циљ ове задужбине је био да се од добијене камате дечацима из сиротих породица сваке године купи одело.

Рачун кројача Кристе Лазаревића насловљен на задужбину Лазара Грчића за одећу та школску децу

Задужбина Алексе и Катарине Ђорђевић – породица Георгијевић (Ђорђевић) припада цинцарском кругу шидских породица. Алекса (1838-1887) у браку са супругом Катарином (1843-1890) није имао деце. Супружници су основали задужбину са циљем финансијске помоћи девојкама из шидских српских занатлијских породица приликом њихове удаје, као и српске сирочади. Своју кућу која се налазила у близини цркве, на месту данашњег парка, брачни пар Ђорђевић је завештао цркви у оквиру своје задужбине. Некретнине ове задужбине су обухватале укупно 44 јутра од чега је једно јутро отпадало на грађевинско земљиште а 43 јутра на оранице. Имовина Задужбине (некретнине и вредносне хартије) је 1941. г. имала вредност од 541.063,67 динара. Комплетно обрадиво земљиште од задужбине одузето је и уступљено физичким лицима на територији Шида 1948. г, док је кућа одузета одлуком Народног одбора среза шидског 1954. г. Последња седница Управног одбора Задужбине Алексе и Катарине Ђорђевић одржана је 30.1.1955. г.

Заклада Исидора и Евице Регелац „Цар Лазар“ – породица Регелац се доселила у Шид из Обровца око 1860. г. Исидор (1837-1895) је био дугогодишњи председник црквеног и школског одбора у Шиду. Својим тестаментом је основао закладу за плаћање парохијала српских православних пароха у Шиду. Његова супруга Ева је својим тестаментом основала задужбину: „са мојих 30 комада деоница Шидске штедионице и 20 комада деоница Српске банке у Загребу оснивам закладу која има носити име „Заклада Исидора и Евице Регелац из Шида“. Цео доходак од те главнице тих деоница Шидске штедионице и Српске банке у Загребу има се употребити у закладне сврхе као што следи: сврха те закладе јесте да се од доходка исте употреби сваке године свота од 400 круна и да се на изменце даде као подпора: једне године једном сиромашном честитом и поштеном занатлији у Шиду Србину православне вере, који се у Шиду настанио и већ 3 године обрт води, а друге године да се изда така свота једној сиромашној поштеној и честитој девојци православној Српкињи занатлијској кћери која се за занатлију Србина православне вере, било у Шиду било на страну, удаје, првенство да има она која се у Шиду удаје“. Задужбина је 1941. г. у вредносној хартији поседовала укупно 1.941 динара и то у 10 деоница Српске банке д.д. Загреб, 60 деоница Шидске штедионице и уложној књижици код Шидске штедионице.

Печат Закладе Исидора и Евице Регелац „Цар Лазар“

Задужбина Марије Орешковић – Марија Орешковић рођ. Шалош (Осијек, 1816 – Шид, 1905) била је супруга чувеног шидског тамбураша и бирташа Димитрија-Мите Орешковића. Она је сав свој иметак завештала Српској православној црквеној општини у Шиду. У њеном тестаменту из 1891. г. каже се: „Душу моју препоручујем милости свемогућег Бога, а тело моје нека се сахрани по обреду српске православне цркве на шидском гробљу у породичној гробници крај мога мужа Мите, пристојно. Васколики свој иметак како покретни тако и непокретни, осим ниже означених легата, остављам за оснивање једне закладе у сврху издржавања једног ђакона код српске православне цркве Св. оца Николаја у Шиду под именом „Заклада Марије и Мите Орешковић из Шида за издржавање српског православног ђакона при српској православној цркви Св. оца Николаја у Шиду… Плату тог ђакона установљујем из дохотка закладе, са годишње укупно 500 форинти ав. За ту плату биће ђакон тај дужан: у српској православној цркви Св. оца Николаја у Шиду увек кад је здрав при богослужењу о Св. литургији, вечерња, јутрења, бдења и часовима чинодјејствовати; српску православну школску мушку и женску децу у Шиду у веронауци учити и веронаук у школама у Шиду предавати; српску православну школску децу и српску младеж у Шиду обучавати у српско црквеном појању и пјенију.“.

Српско црквено певачко друштво „Јавор-гусле“ Шид – друштво је основано 1876. г. при црквеној општини са задатком да „негује српско православно црквено пјеније, народне и уметничке песме, и да на тај начин шири верске и моралне осећаје у народу“. Како је навео Никола Тубић: „…друштво је с једне стране било васпитач омладине у уметничком естетском погледу, али и васпитач омладине у свему ономе што је хумано, родољубиво и племенито.“ Иако је друштво првобитно основано као певачко (са мушким, женским и мешовитим хором), касније је добило и драмску (1890) и тамбурашку секцију (1901). Први хоровођа у друштву је био учитељ Коста Јанковић, затим др Драгутин Грчић, и потом учитељи Гига Војновић, Бранко Војновић, Коста Лазаревић, Никола Јовановић и Спасоје-Баба Томић. Друштво је 1928. г. постало члан Првог београдског певачког друштва. Највећи допринос развоју друштвао дао је др Драгутин Грчић који је изабран за почасног члана друштва. Међу почасним члановима нашли су се и професор новосадске гимназије Јован Грчић и композитор из Београда Петар Ј. Крстић. Друштво је често организовало наступе у Шиду и околини поводом већих светаца и празника, и учествовало је на свим културним и хуманитарним манифестацијама у граду, и редовно на литургијама у цркви. Имовина, архива и вредности друштва су пљачкани у два наврата, 1914. и 1941. г. Након последње пљачке и забране рада друштва а на крају и убијања чланова од стране усташа, друштво се након рата никад није опоравило и повратило предратни успех.

Друштво „Јавор-гусле“ око 1905. г.

Погребно друштво у Шиду – основано је 1890. г. а било је организовано при црквеној општини јер је и гробље било у њеном власништву. Циљ Друштва је био „да се иза умрлог члана заостала родбина или његови наследници подпомогну извесном свотом, којом ће покрити погребне трошкове“. Члан је могла постати „свака у Шиду и околини станујућа особа, без разлике спола, сталежа и верозакона која је здрава и непорочног значаја и која је 15 година живота навршила до постигнуте 60 године“. Управу Друштва су чинили главна скупштина, управни одбор и председник са благајником као замеником.

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.