Порекло презимена Шћекић

17. новембар 2021.

коментара: 5

О Шћекићима постоје различита предања, али се на основу тих предања не може ништа поуздано и одређено сазнати о њиховом поријеклу и времену досељавања у долину Лима.

Др Радослав Вешовић пише у књизи “Племе Васојевићи” (стр. 249.) да Шћекићи “доводе своју старину” из Бјелопавлића, као и бројна јака братства у Горњим Селима: Пешићи, Ојданићи, Раичевићи, Нишавићи, Раднићи, Сенићи и Кљајићи.

Поп Богдан Лалевић и Иван Протић кажу да су Шћекићи поријеклом из Шаранаца у Херцеговини.

Др Милисав Лутовац, пак, тврди да су Шћекићи поријеклом из Пипера, али не наводи ништа детаљније о њима (B. Др Милисав Лутовац, Иванградска [беранска] котлина, стр. 55.).

Др Јован Ердељановић у свом истраживању о постанку племена Пипера нигдје не помиње Шћекиће. Међутим, он помиње Ђурковиће (од којих потиче и братство Пилетићи) и каже да је Ђурко (по коме су Ђурковићи добили презиме) имао сина Никача, а овај два сина: Радула и Николу.

Ослањајући се на казивање сердара Јола Пилетића да су Шћекићи и Пилетићи “од два брата”, а користећи ово што је писао Ердељановић (в. Постанак племена Пипера, стр. 453.), Мирко Раичевић је извео закључак да Шћекићи потичу од старог братства Ђурковића из села Завале, из Горњих Пипера.

Пипери су племе у црногорским Брдима. Од Куча и Братоножића одваја их Морача. На сјеверу од њих су племена Ровца и Морача, на западу Бјелопавлићи и Никшићка жупа, а на југу стари град Спуж. Средишњи дио је карст. На југу се земљиште стјеновитим одсјецима ступњевито спушта према долини Зете између којих су подови с обрадивим парцелама. Најљепши дио Пипера је на југу између Зете и Мораче. Ту има највише воћа и винограда. Поред сточарства и земљорадње, становништво се бави и пчеларством. Пипери су врло старо племе српскога поријекла. Први пут се помињу 1426. године. У пиперској области биле су три мање групе становништва: Пипери, Лужани и Мугоши. Мугоши су остаци посрбљених старосједјелаца. Од XVI вијека има досељених Братоножића из села Лутова. Ови досељеници ће касније играти главну улогу у племену.

Назив племена везује се за старинско предање о неколицини браће: Пипу (пуним именом Пипер), Васу, Озру, Оту и сл. Постоји више верзија тога предања, и она се не слажу ни по питању броја браће, ни одакле су и када дошли, нити са којег мјеста су се разишли на разне стране. Једно пиперско предање каже да су четири брата – Пипо, Васо, Озро и Ото – били синови Николе Гојкова из Пирота који је испред Турака утекао најприје у Ком, па на Ножицу, и најзад у Змијанац у Братоножиће. Три сина су му се преселила у друге крајеве, а Пипо се настанио у селу Лутову.

Пипо (Пипер) имао је сина Мијаља (Мијајла). Мијаљ Пипов имао је два сина: Ђурка и Гојислава. Од Ђурка су Лутовци у Лутову и Ђурковићи у Пиперима; а од Гојислава су Вукотићи, Лазаревићи и Петровићи у Пиперима на Свибу. Колико је синова имао Ђурко Мијаљев, то се сад не зна. У Лутову помињу само Милицу Ђуркова. У Пиперима знају и за Никача Ђуркова, али мисле да је Ђурко имао још којег сина (в. Ердељановић, Пипери, стр. 453.).

Никач Ђурков имао је два сина: Радула и Николу. Радуле Никачев се из Лутова доселио у Пипере и од њега се народило велико братство Ђурковића које је захватило села Завалу и Потпеће. Кад су довољно ојачали, по свом претку Пипу Николину, присвојили су и само племенско име.

Мирко Раичевић, у својој књизи “Горња Села”, пише Да је Никач Ђурков, поред Радула и Николе, имао и трећег сина, Шћека, којег су Ђурковићи заборавили “и зато што од њега није нико остао на Завали, осим мутних успомена код старијих Пилетића”.
Зашто М. Раичевић каже да “од њега није нико остао на Завали, осим мутних успомена код старијих Пилетића”? Одговор је више него јасан. Зато што он нема никаквих доказа за своју тврдњу. Такве доказе не налази ни у народним предањима нити у историјским изворима, па се све на крају своди само на претпоставку. Из те своје претпоставке он извлачи констатацију да је Шћек рођен “у Лутову и Ђурков је ближи потомак; Шћек је живио у селу Мрке, а потом се преселио на Завалу, био је главар и војвода и предводио Пипере у ратовима”. Оваквом констатацијом Раичевић је довео у сумњу оно што је претходно изрекао. Наиме, послије свега што је написао не зна се је ли Шћек унук Ђурков или његов “ближи потомак”. Ако је “ближи потомак”, то не значи и да му је унук. На тај начин се потире претпоставка о постојању трећег Никачевог сина Шћека.

Овдје још једна чињеница изискује да се о њој проговори. Наиме, уколико је Шћек заиста био “главар и војвода и предводио Пипере у ратовима”, како се могло десити да баш нико у Пиперима не памти свога војводу? Ово тим прије када се зна да су у то вријеме и најбезначајнији догађаји памћени, опјевавани у пјесмама или препричавани у виду анегдота, а у свијести народа остајали урезани ликови обичних бојовника који су се истакли у сукобима са Турцима. А 0 војводама да и не говоримо. Њих је народ величао до хвалисавости.

О времену свога досељавања у долину Лима Шћекићи говоре да је то било “негдје давно”. Др Вешовић пише да “мјесна предања казују њихове претке од прије 250 – 300 година”. То би значило да су се они доселили у другој половини XVII вијека. По Вешовићу, прва досељена црногорска и брдска братства послије 1651. године били су Шћекићи и Обрадовићи у Горњим Селима.

Др Милисав Лутовац о досељавању становништва у долину Лима каже: “Као први досељеници после 1651. године помињу се Цеклињани у Лушцу, Рамусовићи (Груде) у Ржаници, Букумире из Братоножића, Шћекићи и Обрадовићи у Горњим Селима, Кучи на Заграђу и други разни родови брдских племена”.

Вријеме досељавања Шћекића у Горња Села Мирко Раичевић “приближно одређује” на основу Шћекиног рођења, а то је по њему прва половина XVII вијека. Он пише да је Шћек рођен око 1565. године, али не каже на основу чега изводи такав закључак. Пође ли се од онога што су писали Вешовић и Лутовац, а узимајући годину рођења према М. Раичевићу, испада да је Шћек имао близу 90 година кад се доселио у Горња Села, да је кратко вријеме живио на Залоквици а онда прешао у Заград, након чега је учествовао у сукобима са Турцима. А свако иоле разуман зна колики су изгледи да неко у тим годинама учествује у борбама са било ким.

Ове и сличне недоумице изњедриле су схватање да Шћекићи не спадају у братства досељена из других крајева, већ да су они старинци. Овакву сумњу износи и др Вешовић (в. Племе Васојевићи, стр. 250.), И, збиља, нити су истраживачи утврдили њихово право поријекло ма колико се трудили да докажу ово или оно, нити су предања Шћекића сигурна, те као таква не пружају ни приближну слику. А нама остаје да вјерујемо у једно или друго: да су досељеници или старинци.

Осврћући се на име родоначелника Шћекића, Мирко Раичевић пише: “Име Шћек је загонетно, као и личност која га је носила. Јер, у бројном и једном од најстаријих братстава у горњем Полимљу – Шћекића, колико се зна, никада се више није појавило име Шћек, послије тог најстаријег претка. Није га било ни код других братстава у овом крају. Чак га нема ни код старих Пипера, одакле ово име потиче. Др Ердељановић нигдје не помиње такво име, иако су имена посебно истакнутих предака, код наших братстава насљедна”. Наведена опаска М. Раичевића свакако заслужује пажњу, посебно из разлога да се исправи погрешка како се убудуће не би понављала и као таква даље интерпретирала и преносила. O чему се заправо ради?

Не само у Горњем Полимљу, како је примијетио М. Раичевић, већ и на простору цијелог Балкана, па и шире, не постоји име Шћек.
Приликом својих истраживања датог проблема једино сам пронашао у Несторовом љетопису (Повијест о протеклим временима, Русија, ХП вијек) да се у једној легенди о оснивању града Кијева, као један од оснивача, помиње Шчек (читај: Шћек). По њему се и данас једно брдо у тој области зове Шчековица. Нити прије ни послије овога не појављује се име Шћек у словенским народима.
У руском језику постоји ријеч щека (читај: шћека) која значи “образ”. Није искључена могућност да је та ријеч доспјела и у наш језик из рускословенског језика који је био у употреби код нас у XVIII вијеку. На том језику су биле штампане и црквене и нецрквене књиге, а ширили су га руски учитељи који су овај језик предавали у школама, посебно у Војводини. Њиме су биле писане и књиге намијењене народу. Од ове ријечи “шћека” (образ) могло је настати презиме Шћекић.

Но, ако не постоји име Шћек (како смо већ утврдили), постоје надимци Шћека и Шћеле, а односе се на име Шћепан. Такви надимци нијесу ријетки у Полимљу, а имало их је и у Горњем Заостру. Као примјер навешћу само неке: Алекса – Леко, Добривоје – Дика, Михаило – Мика, Радисав – Лака, Ђукан – Ђука, Ђорђије – Ђока, па сходно томе и Шћепан – Шћека. Надимци, ма чији били, нијесу насљедни и не понављају се, па је то једино објашњење зашто се у братству Шћекића није никад више појавило име Шћек(а). А то није случај и са именом Шћепан. Наравно, ово име се више пута понавља у неколико братстава у Пиперима, као и у неколико огранака братства Шћекића.

Да се предак Шћекића звао Шћепан, а имао надимак Шћека (а не име Шћек, како тврди М. Раичевић) доказује и само њихово презиме. Наиме, презимена на “ић” добијена су од посесивног придјева и поменутог суфикса. Тако од имена као што су: Вук, Исак, Радак, Новак и сл. која се завршавају на “к”, посесивни придјеви гласе: Вуков, Исаков, Радаков, Новаков (а не: Вукин, Исакин, Радакин, Новакин), а презимена настала од истих – Вуков(ић), Исаковић, Радаковић, Новаковић. Аналогно овоме, и од имена Шћек посесивни придјев би гласио “Шћеков”, а презиме од њега “Шћековић”, а не “Шћекић”. Од надимка Шћека присвојни придјев гласи Шћекин и од њега се могло извести поменуто презиме на сљедећи начин: Шћека > Шћекин + ић > Шћеки/нић > Шћекић (исто као од надимка Ђука > Ђукин + ић > Ђукић; од именица женског рода: Јана > Јанин + ић > Јани/нић > Јанић; Стана > Станин + ић > Стани/нић > Станић; или од именица мушког рода које се завршавају на “а”, на примјер: Никола > Николин + ић > Николић, а не Николинић). У свим овим примјерима јавља се хаплологија. Кад се у ријечима нађу један до другога два иста слога, онда због тежине изговора један мора да испадне (Шћекин + ић > Шћеки/нић > Шћекић). Ово недвосмислено потврђује да се предак Шћекића није звао Шћек, него Шћепан, и да је имао надимак Шћека.

Према непотпуним предањима Шћека је имао шест синова. У племенским зађевицама и спорењима изгубио је три сина и морао је због “крви” напустити раније пребивалиште. Са три сина, три снахе удовице и бројним унучадима доселио се на Залоквицу (данашњи заселак Главаца). С њим су дошли синови: Раде, Поп и Станко (овај посљедњи није се женио и познат је у народу као протука Старац Стањ с Полице). Дошле су, такође, и три његове снахе удовице: Стана, Јана и Весна. Шћека се није дуго задржао на Залоквици, већ је прешао у Заград, а Залоквицу је оставио снахама. Заград је временом постао братственичка матица.

Од три Шћекине снахе удовице развили су се посебни огранци Шћекића: од Стане – Станићи (Марковићи, Коковићи и Јосовићи у Штитарима и Павловићи у Кршу Фемића); од Јане – Јанићи на Бабину (Полица); а од Весне – Веснићи на Залоквици и у Беранама.

Шћекићи су доживјели “двије велике разуре”. Послије “друге разуре” 1737/ 38. године и тешке турске похаре породице су се, тражећи спас, разбјежале и расуле по селима Бихора и Полице, и по Староме Влаху. Од тада за цијели један вијек није било Шћекића у Заграду. Вратиле су се неке породице тек половином XIX вијека.

Одсељени Шћекићи у Староме Влаху презивају се Стањевићи, а у Београду се неки презивају Абрамовићи (по своме претку досељенику Авраму). Од Шћекића пресељених у село Забојницу у Гружи код Крагујевца су Којићи и Карановићи. У Поречу код Доњег Милановца су се такође биле населиле неке породице Шћекића. Од њих је био Аврам Петронијевић – Шћекић, државник у вријеме Милоша Обреновића и познати уставобранитељ. Шћекића има насељених у околини Ивањице и у Ибарској долини. Од њих воде поријекло Анастасијевићи, Милосављевићи и још неки мањи родови по Србији и Метохији, затим Њутићи у Војном Селу код Плава, Јовковићи у Гусињу, Ојданићи и Раичевићи у околини Берана, муслимани Веснићи у Новом Пазару и др.

Шћекићи славе Петковдан.

ИЗВОР: Бранислав М. Вуковић, Заостро у простору и времену, издање аутора, Беране, 2020, стр. 225-227.

***

Генетичко прапорекло: Шћекићи припадају хаплогрупи R1b>FT49714.

О генетичком пореклу Шћекића видети следећи чланак:

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Раде Бракочевић

    У Војном Селу код Плава су Љутићи. Очигледно је да је то словна грешка. Нема “Њутића”, већ Љутића. Љутићи јесу од Шћекића.

  2. Zeka

    Scekici su Piperi rodom,a od njih su Ojdanići Raičevići Pertonijevići Ljutići Jovkovici…itd.

  3. Zeka

    Uostalom vidi se i na osnovu haplogrupe da pripadaju grani Djurkovica tako da ne znam sta je tu sporno

  4. Jelena

    Postoje Šćekići u Šumadiji,selo Saranovo. Krsna slava Đurđić,preslava Đurđevdan.
    Karakteristike: krupne građe,crne kose,jaki,vredni,inteligenti i talentovani na svakom poduhvatu