Y-хаплогрупа R1a>Z280>YP4278>BY30743 откривена међу потомцима старовлашких кнежева Рашковића

3. септембра 2021.

коментара: 4

Рашковићи су били једна од најзнаменитијих породица на простору Србије током османске власти, играјући значајну улогу у свим историјским дешавањима од друге половине XVII века, па све до првих деценија XIX века. Кроз више генерација, чланови ове породице су добијали берате (званичне указе о увођењу у звање) од султана који су им омогућавали управу над великим деловима Рашке области, укључујући првенствено простор Старог Влаха.

Према неколико сачуваних докумената и хроника породице Рашковић, састављених током XVIII века, њихово првобитно седиште још од средњег века је било место Трговиште на реци Рашкој (данашњи Нови Пазар или негде у близини), одакле је након 1689. део мигрирао у Хабзбуршку монархију, а део се изместио на своје поседе око данашње Нове Вароши, Сјенице и Ивањице [1].

Неки од најзначајнијих представника Рашковића су били:

  • – браћа Јован, Мојсије, Илија и Михаило Рашковић, који су подигли устанак на подручју Старог Влаха 1688. и укључили се у Велики турски рат (1683.-1699.) на страни Хабзбуршке монархије;
  • – браћа Атанасије и Јован Рашковић, који су подигли устанак и учествовали у борбама на истом простору 1737., у оквиру Аустријско-турског рата (1737.-1739.);
  • – кнез Максим Рашковић, који је учествовао у Првом српском устанку;
  • – за патријарха Гаврила I Рајића (1595.-1659.) постоји мишљење да је такође припадао породици Рашковић [1] [2].

Последњи старовлашки кнез Рашковић који је добио берат од султана је био Стеван Рашковић и то се догодило 1805 [1]. У годинама након тога, живот српског становништва на Старом Влаху је постајао све тежи услед притиска локалних турских власти и њихове конфронтације са српским устаницима и касније аутономном кнежевином у суседству, тако да Стеванов син, кнез Тимотије Рашковић, никада није званично признат као кнез Старог Влаха. Услед терора Ејуп-паше Фератагића, који је почео након одређивања српско-турске границе 1833., кнез Тимотије је са виђенијим Србима припремао отпор и кренуо на пут у Цариград да се жали централним властима. Међутим, на путу је ухваћен и касније убијен код Сјенице 1837 [1]. Да би се заштитили од одмазде, преостали малобројни Рашковићи на подручју Старог Влаха су били принуђени да промене презиме и да се повуку у анонимност.

И поред разгранатости породице Рашковић током историје, услед бројних ратова, миграција и уништења документације, данас није лако наћи њихове директне потомке. Једна од породица за које истраживачи старовлашке регије сматрају да су директни потомци Рашковића јесу Калаитовићи из села Штиткова, општина Нова Варош, које је било једно од важнијих центара Рашковића у прошлости [1] [3]. На надгробном споменику једног од два брата Калаитовића, који се први помињу у Штиткову са тим презименом, стоји натпис ”Калаитовић-Рашковић[1]. Аутор најобимније монографије о Рашковићима, др Војислав Суботић, је на основу свог истраживања на терену закључио да су та два брата заправо синови кнеза Тимотија Рашковића [1].

Тестирањем једног од мушких потомака Калаитовића из Штиткова код компаније YSeq из Берлина, установили смо да припада Y-хаплогрупи R1a>>Z280>>YP4278>>BY30743. Паралелно смо урадили и тест на 23 STR маркера на Y-хромозому (PowerPlex Y23). У бази података Српског ДНК пројекта смо већ имали резултат теста на 17 STR маркера (YFiler) за припадника једне друге породице са независним предањем о непосредном пореклу од Рашковића из Штиткова и сличном потврдом у виду текста на надгробном споменику из средине XIX века. Упоредивши два поменута хаплотипа међусобно, као и са резултатима из велике базе података при Српском ДНК пројекту (СДП), уочили смо следеће:

  • – карактеристична комбинација немодалних (derived) вредности четири STR маркера разликује групу од тренутно 5 хаплотипова са ширег простора југозападне Србије од осталих хаплотипова у бази СДП-а сврстаних у хаплогрупу R1a-YP4278
  • – хаплотипови две тестиране особе за које се верује да потичу од кнежевског рода Рашковића из Штиткова поред поменуте комбинације немодалних вредности четири STR маркера, специфичне за шире подручје западне Србије, деле још једну врло ретку мутацију на једном од STR маркера

Треба уз то напоменути да група од пет специфичних хаплотипова долази од тестираних појединаца који, изузимајући две особе за које се верује да потичу од породице Рашковић, немају назнака о ближем заједничком пореклу по мушкој линији.

На основу ових запажања, може се закључити да два неповезана потенцијална потомка Рашковића имају ближе заједничко порекло по мушкој линији у односу на све остале тестиране са СДП, што имајући у виду заступљеност хаплогрупе R1a-YP4278 у српској популацији од свега 1.2-1.3% [4][5], знатно оснажује аргументе да се заиста ради о хаплогрупи старовлашких Рашковића или бар једној од хаплогрупа старовлашких Рашковића ако оставимо могућност да све гране овог старог рода нису потекле од једног заједничког, не сувише давног, мушког претка.

Други закључак јесте реална могућност да је подграна хаплогрупе BY30743, која би укључивала тестиране потомке Рашковића, али и поједине породице које не потичу од Рашковића, присутна на подручју Рашке области знатно дуже од појаве Рашковића у историјским изворима. На то упућују за сада још прелиминарни резултати ДНК тестирања из базе Српског ДНК пројекта на основу којих је уочена мања група хаплотипова са извесним специфичностима на подручју југозападне Србије. Ако би се ова претпоставка потврдила дубљим SNP тестирањем, то би одговарало забележеним хроникама Рашковића о животу њихових предака на простору старе Рашке још током средњег века.

SNP-профилисање тестираног Калаитовића преко панел теста код компаније YSeq (https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=226244), донело је новине на Y-стабло хаплогрупе R1a>>Z280>>YP4278.

 

За сада једина SNP-потврђена грана хаплогрупе R1a-YP4278 у српској популацији је BY30743. Овде је важно напоменути да је веома мали проценат тестираних, који су на основу хаплотипа сврстани у R1a-YP4278, урадио SNP тестове или напредне секвенцирајуће тестове, који би омогућили дефинисање њихове прецизне позиције на Y-стаблу.

На стаблу се међу генеаолошки ближим рођацима Калаитовића може запазити хаплогрупа Y144943, која за сада дефинише значајну групу породица из источне Херцеговине које славе ретку славу Лазаревдан и које имају предање о заједничком пореклу [6]. Постоје индиције да се ради о потомцима средњевековних влаха Кресојевића који су забележени на подручју Рудина крајем XIV и током XV века, превасходно у документима дубровачког архива [6][7].

Елезовићи као део рода Елезовића-Драганића (стара слава Матијевдан) пореклом из Вилуса у данашњој Црној Гори представљају посебну грану на стаблу, испод BY30748. На том подручју се први пут помињу почетком XVII века [8][9].

Цветковићи, као део рода Пешинаца (слава Јовањдан) из Понишавља представљају географски изоловану грану испод BY30748. Према забележеном предању, потичу из оближње Лужнице, одакле су се доселили на самом крају XVIII века [10]. Имајући у виду положај овог рода на Y-стаблу и процењену старост гранања, може се закључити да су се њихови преци одвојили од својих даљих рођака на подручју Херцеговине и/или Рашке и мигрирали источније највероватније током експанзије немањићке државе у XIII и XIV веку.

Оквирна процена времена до најближег заједничког претка (TMRCA) за грану Y144943 износи 650 година (око 1370.), док за узводну грану BY30748 она износи 800 година (око 1220.) [11].

Идући даље у прошлост, путеви миграција су претке хаплогрупе BY30743 на Балканско полуострво довели највероватније преко доњег Дунава током сеоба Словена, при чему траг тог пута може бити паралелна грана FT223890 која је за сада откривена међу бугарском популацијом.

Више информација и новости о овој хаплогрупи можете наћи на форуму, на следећим темама:

https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6249.0

https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=662.0

 

Фусноте:

[1] Војислав Суботић, ”Кнезови Рашковићи у историји Срба”, Гамбит (Јагодина) – Историјски музеј Србије (Београд),  Златарске новости Нова Варош), Београд, 2001.

[2] http://spc.rs/sr/spomenik_patrijarhu_gavrilu_rashkovitshu_u_dubnici

[3] Милован Ристић, ”Стари Влах до ослобођења од Турака”, 1963.

[4] Tamara Kačar, Gorana Stamenković, Jelena Blagojević, Jovica Krtinić, Dragan Mijović & Damir Marjanović (2019) ”Y chromosome genetic data defined by 23 short tandem repeats in a Serbian population on the Balkan Peninsula”, Annals of Human Biology, 46:1, 77-83, DOI: 10.1080/03014460.2019.1584242

[5] Српски ДНК пројекат: https://dnk.poreklo.rs/DNK-projekat/

[6] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=662.msg144956#msg144956

[7] Богумил Храбак, ”Организатори караванског превоза из јужне Херцеговине у XVI и XVII веку”, Трибунија 08, 1984

[8] https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BB%D0%B5%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

[9] Luigi Ugolini, ”Pagine di storia Veneta ai tempi di Scanderbeg e dei suoi successor”, Studi Аlbanesi, Vol. 3-4 (1933/1934), 29.

[10] Михајло Костић, ”Белопаланачка котлина, друштвеногеографска проучавања,” Географски институт „Јован Цвијић“, Посебна издања, књига 23, Београд 1970.

[11] https://www.yfull.com/tree/R-YP4278/

 

Flag Counter

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Neko,tamo daleko

    Odlican istorijski pregled ove porodice mozemo pronaci i u djelu Mite Kostica : “”Ustanak Srba i Arbanasa u Staroj Srbiji protiv Turaka 1737—1739 i seoba u Ugarsku “

  2. Adi Agic

    Osmanski popis stanovništva iz 1604. godine selo Vukovo (nahija Tešanj) čifluk Timura, sina Hizrovog, baština nevjernika po imenu Daničić, uživa ga Hizir-aga, Jusuf ćehaja (katunar) i Hasan spahija (posjednik/konjanik), sinovi spomenutog Timura.

  3. Istoričar

    Поштовани,
    очигледно да многи оно што прочитају добро не разумију.

    За неке породице попут Рашковића и Елезовића пишете : “Постоје индиције да се ради о потомцима средњовековних влаха Кресојевића који су забележени на подручју Рудина крајем XIV и током XV века, превасходно у документима дубровачког архива”. Затим се позивате на рад Б. Храбак ( у којем не помиње Кресојевиће изузев Видака Шаренца Кресојевића, податка из 17 вијека) и форум или расправу о Кресојевићима, гдје се поново помиње Видак Шаренац Кресојевић. Један од њих тврди како термин Кресојевић означава мјесто одкле је Видак Шарнац Кресојевић. Овдје се не ради о мјесту већ о називу племена. ( Прочитај: БИЛЕЋКЕ РУДИНЕ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ). Међутим, треба да знате да су се и мјеста називала по влашким катунима и да су до данас сачувала средњовјековна имена. Тако да Вам је и та варијанта довољна да потврди да су Шаренци из катуна Кресојевића. Дакле, уколико је Видак Шаренац из катуна Кресојевића шта ту има нејасно и за дискусију? Оно што је тачно изнесе је да су Шакотићи њихови сродници и да их поред Плане има у Давидовићима, Бијељанима и другим мјестима. Поред Плане, која се за њих везује у 4-5 наврата , у изворима, Кресојевићи су забиљежени и у Фатници у другој половини 15 вијека…. Детаљније види: Р. Пекић, Билећке Рудине у средњем вијеку….

    • Поштовани,

      Хвала Вам на јављању и коментарима везаним за порекло Шаренаца.

      Навод “Постоје индиције да се ради о потомцима средњовековних влаха Кресојевића који су забележени на подручју Рудина крајем XIV и током XV века, превасходно у документима дубровачког архива” се односи на хаплогрупу Y144943, која као што и стоји у истом пасусу ”за сада дефинише значајну групу породица из источне Херцеговине које славе ретку славу Лазаревдан и које имају предање о заједничком пореклу ”. Дакле, то се не односи на Рашковиће нити Елезовиће, већ на Шаренце и Стајиће, као за сада једине дубље тестиране припаднике поменуте групе.

      На рад проф. Храбака (”Организатори караванског превоза из јужне Херцеговине у XVI и XVII веку”, Трибунија 08, 1984) сам се позвао зато што он ту и у још неким својим радовима наводи за сада једини архивски податак који директно упућује на везу између Шаренаца и влаха Кресојевића, а то је помен Јована Милошевића Шаренца из Кресојевића из 1613. године. На исти навод (мада из другог рада проф. Храбака: ”Крамари у караванском саобраћају преко Санџака (1470-1720)” из 1982.) се позива и проф. Пекић у свом раду ”Једна крв а двије вјере – Кресојевићи у историји и предању” објављеном 2014. у часопису Трибуниа. Нажалост, ни у једном раду који ми је доступан се не наводи изворни текст (DAD, Div. de for. XXVI, f. 188-189 (6. V 1613.)), који би можда пружио контекст за разумевање да ли се ту мисли на географску одредницу или на влашки катун. Да ли Ви можда имате информацију о томе да ли у изворном наводу из 1613. уз назив Кресојевић стоји термин влах или катун, или се само наводи нешто типа ”di Chresoeuich”?
      Колико сам видео у доступној литератури, током читавог XVI века и касније, на подручју Рудина и у ближој околини нема помена о власима Кресојевићима, а касније 1701. се у дефтеру у нахији Рудине помиње место ”Планица и Планик и Красојевић”. Из тих разлога сам изнео могућност да би се и 1613. код помена ”Јована Милошевића Шаренца из Кресојевића” део ”из Кресојевића” могао односити на место одакле је та особа, а не нужно на припадност катуну/власима Кресојевићима. Изворни текст би могао да разреши недоумице око овог конкретног навода.

      Што се тиче навода о Видаку Шаренцу Кресојевићу, нисам успео да нађем где се он помињао на форуму. Можда сте мислили на Јована Милошевића Шаренца.

      Овде морам истаћи да, када сам писао о Кресојевићима на форуму, нисам успео доћи до књиге ”Билећке Рудине у средњем вијеку” од проф. Пекића и при руци сам од овог аутора имао само његов рад ”Једна крв а двије вјере – Кресојевићи у историји и предању”. Могуће је да је у књизи наведено још података који иду у прилог вези Шаренаца и влаха Кресојевића.

      Текст изнад је пре свега био посвећен Рашковићима, тако да сам породице које се везују за Кресојевиће поменуо само у контексту њихове филогенетске везе са Рашковићима. Иначе, и на форуму и у другим текстовима на порталу (нпр. Y-хаплогрупа R1a-YP4278 и њене подгране) Шаренце сврставамо у род Шаренаца-Кресојевића, тако да се сви слажемо да постоји доста разлога који иду у прилог овој вези.