Порекло становништва насеља Ђуричковићи, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се у подгорини Гарча и захватају југоисточни дио територије Горњег Загарча, тј. од Малога Гарча на сјевероистоку па до загарачко–команске међе на југозападу. На том дјелимично угнутом потезу, по пристранцима подгорине развило се насеље. Туда је уједно од давнина водио пут од приморја преко Његушког и Цетињског поља, Ћеклића и Чева ка Бјелопавлићкој равници. И поменути пут од Цетиња према Даниловграду изграђен је туда. Он је y задњих седам деценија вршио значајан утицај на животи развој насеља. Граница атара, почев од врха Малог Гарча (кота 852 m), води сеоским путем и силази на цесту Даниловград—Чево, на преко ње иде у правцу југа и силази на Вељу главицу (кота 687 m); Одатле скреће на исток и, правећи полукруг, пролази јужно од кућа Лакићевића (које не обухвата) на даље у правцу југозапада силази на веду звану Бјелицу, а затим преко Бјелицке главице излази у Лазарев до и Тврдош; даље се наставља y истом правцу и пролази сјеверно од Осевског врха до на врх Остоса (кота 666 м), а затим на сјевер преко Шћепановића вода силази на Високу (кота 663 m) и даље на пут даниловград – Чево, од кога, повијајући присојном страном Гарчића, излази на поменуту коту. Тако ограничен простор дуг (СЗ-ЈИ) 4,1 и широк (З–И) 1,7 km – захвата 6,9- km2 површине. Село је на висини од 560 m.
Историјат.
Стари Малоншићи захватали су и територију Горњег Загарча (Миогост, Мустеровиће и Ђуричковиће). Отуда сматрамо да су првобитни замеци овдашњих насеља такође стари. Први помен Горњег Загарча, међутим, потиче из 1492. г. У цетињском запису из доба Ђурђа Црнојевића каже се „от горнега села Загарач”. У которским споменицима „помиње се 1496. Племенско име доцнијег је постања. Припадало је старом племену Малоншића, које се јавља у которским споменицима средином XV вијека, а за које се знало и раније из млетачких и дубровачких извора.
Ђуричковићи — братство по коме је село добило име – од свог претка Ђуричка, који се овдје доселио, односно од његовог оца Ђура („био је поријеклом од Орловића Павла и заједно са прецима Бајковића и Мартиновића доселио се из Чарађа, тј. из Херцеговине у Цуце”), набрајају „по 10–11 пуних nacoвa“. Рачунајући по том казивању, Ђуричковићи су се населили овдје почетком или средином 16. вијека. Напоменимо, међутим, да се y турским дефтерима из 1521. и 1523. године, као ни код Болице, Загарач и ово село не помињу. Године 1899. Ђуричковићи су имали 37 д. са 196 становника (99 м. и 97 ж.; писмена 23 м.). У пописној књизи за 1879. капетанија загарачка заведена је као село Загараче са 261 д. и 1257 становника (649 м. и 608 ж.), а за 1899. као Доње Загараче са три општине: Ђурића (120 д.: 706 становника; 368 M.: 338 ж.; писмених 106 м.: 4 ж.), Дубравска (51 д.: 275 становника; 132 м.: 143 Ж.; писмена 34 м. и 1 ж.) и Ђуричковића која је са наведеним поцацима капетанија укупно имала 208 д.: 1177 становника; 599 м. и 578 ж.; писмених 166 м. и 5 ж. Међутим, у протоколу дација за 1865. год. Загарач је заведен два пута; први пут вјероватно као Горњи са 102 д., а други као Доњи са 123 д. Затим су 1903. Ђуричковићи имали 35 д., Мустеровићи 86, Доње Загараче 98 и Горње Загараче (Ђурићи) 122.
Ердељановић је у предјелу Ђуричковића (дакле не само на територији данашњег села него и у дијелу Доњег Загарча) евидентирао преко 60 кућа. Међутим, према подацима из 1925. г., тај „предио“ је имао 43 д. са 320 становника, односно Горњи Ђуричковићи (село о коме је овдје ријеч) 25 д. са 190 становника и Доњи Ђуричковићи 18 д. са 130 становника. До 1948. број домаћинстава се повећао са 3, а број становника се смањио за 93; било је дакле 28 д.: 97 становника, а затим: 1953 (23 : 112), 1961 (23:95) и 1971 (20 : 82). Од задњег броја те године y мјесту је од рођења живјело 63, а 19 се доселило, од којих 8 до 1945. а остали послије. Састав домаћинстава према броју чланова у задња два пописа био је: са 1 (2 :2), са 2 (8 :6), са. 3–5 (6 :5), са 5–8 (3 :4) и са 8 и више (4 :3). Уједно је састав главних старосно–полних група био: прве 37 :25 (ж. 21 :12), друге 38:33 (ж. 22:24) и треће 20:24 (ж. 11:3) .
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 34 : 32 (ж. 24 : 22), са четворогодишњом 35:29 (ж. 29 :15), са осмогодишњом 1 :5 (ж. 0:3) и кталификовани радници (1:0), а неписмених је било 29:10 (ж. 21:9).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (1:0), до 2 ха (8 :9), са 2-5 (9 :9), са 5-10 (4:2) и са 10-15 (1 :0), односно пољопривредних 17 ; 18, мјешовитих 6: 0 и непољопривредних 0:2.
У 1953. г. 43 активна издржавала су 67 лица; у пољопривреди (39 : 44), а са личним примањима било је 2. Исти однос је y два наредна пописа изгледао овако: активних је било 37 : 34, издржаваних 54:45; у пољопривреди 34:34 и 35 :45, а са личним примањима. 4 :3.
Тип села.
Изузев 2 куће y засеоку Његуле, које су од главнине села подвојене за око 1 km, осталих 12 су међусобно доста близу, тако да село припада збијеном типу насеља. Приземних кућа има 10, а на изби 4; под тиглом је 12, дашчани плафон је y 5, малтерисани у 6 и без плафона су 3. И овдје je- веће реновирање и подизање кућа намјесто старих узело маха тек послије 1945. г., нарочито y задње двије деценије.
У стамбеном фонду села пописано је 20 станова са 855 m2, од којих су 9 из првог, 5 из другог, 4 из трећег и 2 из четвртог периода. Огњиште је било у 8, земљани под y 5 и електрично освјетљење у 13 станова. Према врсти су: 11 једнособних и гарсоњера, 8 посебних соба и 1 двособни.
Становништво.
Јуна 1973. г. у селу су живјели:
-Ђуричковићи (11 д.) и:
-Филиповићи (1).
Повремено је (из Титограда, Даниловграда и Никшића) долазило 10 д. Послије 1945. иселило се 6 д. са. 23 члана; 3 у Титоград и Даниловград, а 3 су колонизована y Војводину. Раније су на рад y Америку ишла 4 мјештана. Сада је y селу 15 лица са преко 60 год. старости.
Воде.
Село се водом опскрбљује из једне заједничке бистијерне, зване Бешинуба, и 12 омањих приватних, изграђених поред кућа, од којих је 1 подигнута послије 1945. г.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Послије 1966, када је село добило електрично освјетљење мјештани су прибавили 5 електричних шпорета, 1 фрижндер и 4 радио–пријемника. Ипак и поред видних иновација у опреми кућа, у употреби су и многе старије ствари. То су обично, поред предмета за огњиште, упрстњак и столице, кабасти кашуни, скриње, полице или сканцијере, веће посуде за кување и спремање бијелог мрса и сл.
Помоћни објекти су, као и у другим селима, y саставу дворишта и обора. Обично су издвојени испред кућа, а рјеђе позади или у њиховом продужетку; Будући да је сточарство било водеће занимање, појате су биле бројне, а и сада су се највећим дијелом задржале. Дедуше, нијесу тако оптимално искоришћене као раније. Прилаз им, као уосталом и кућама у најчешће неуобличеним и кршевитим двориштима, није погодан. Углавном су ниске и са омањим улазима, у сувомеђи и под сламом. Окућнице су поглавито саставни дијелбви имања кеја су, првенствено она ближа, ограђена или по пристранцима терасирана и подзидана. Винограда и воћњака у комплексима нема, већ скоро свако домаћинство има одређен број лоза, крушака, ораха, вишања трешања итд., који су разбацани по имању. Оранице и ливаде су у просјеку удаљене 0,2 – 0,4 km, а пасишта, шуме и брањевине до 0,8 km.
Сеоска планина је Лукавица. Она је својина свих Загарчана. Даривао им је крајем. прошлог вијека књаз Никола; На њој је све укомуањено. За издиг на планину одређен је 15. јун, а повратак зависи од временских прилика; најкасније је обично почетком октобра. На: планини су двије групе колиба, тј. горњи и доњи катун -Ђуричковићи су тамо прије 1941. г. имали 10 колиба, а. данас 9. Број домаћинстава која катуне стоку или је дају другима на чување (и у међуратном и поратном периоду) креће се од 10 до 18. Стада су, међутим, раније бројала по 50—60 грла, а данас по 15–20.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)