Босански одред у Боју на Косову

28. јун 2021.

коментара: 3

О учешћу босанског одреда у Косовском боју мало се зна. Тек онако узгред помену се Влатко Вуковић и његови ратници. У боју су под његовим заповједништвом учествовали ратници из Хума, Земље Павловића, Средње Босне, Усоре и Доњег Краја. По повратку у Босну извјестили су краља о исходу битке, након чега је краљ Твртко упутио неколико писама на Запад, извештавајући њихове дворове о великој победи коју је извојевала хришћанска војска на Косову пољу.

Петар Лубарда – Косовски бој

Бици на Косову пољу претходила је битка на Плочнику 1386. и битка код Билеће 1388. године. У обје битке извојевана је одлучна побједа. Битка код Билеће десила се 27. августа 1388. године када је један турски одред предвођен Лала Шахином, заповједником турске војске на Марици, извршио је упад у Босну на простор Хума, гдје су га код Билеће дочекали војвода Влатко Вуковић и Радич Санковић и до ногу потукли. Шахин се са малим бројем људи спасао. Сликовитији приказ битке сачинио је Мавро Орбин 1601. године у дјелу „Краљевство Словена“, гдје је написао: „Кад је у вријеме поменутог Твртка ушао у Босну турски капетан Шаин с осамнаест хиљада својих војника и почео палити цијелу земљу, дигоше се против њега војводе или, боље речено, капетани Тврткови, Влатко Вуковић и Радич Санковић. У првом окршају на Рудинама, а затим у Билећи, Турци су били разбијени, поражени и сасечени, а Босанци, којих је било око седам хиљада, имали су само незнатне губитке“. [1] Било је ово прво одмјеравање снага Срба из Босне и Хума са Турцима. Следеће године на позив кнеза Лазара да учествује у боју на Косову пољу одазвао се краљ Твртко. Он је послао свог најискуснијег војводу Влатка Вуковића, који се витештвом показао код Билеће и у Далмацији чије је освајање започео. Нема сумње да је јуришно напредовање Турака био сингнал за општу узбуну, јер су ови за свега пар деценија од првих ратних чарки до 1389. успјели загосподарити добрим дијелом Блакана, потчинивши под своју власт бројне српске, бугарске и грчке великаше.

Излажући мотиве учешћа босанске војске у бици, историчар Владимир Ћоровић сматра да је Твртко „правилно схватио да је турски нападај на Србију посредно и нападај на Босну и да иде за тим да скрши слободу босанских хришћана“. [2] За разлику од Ћоровића мађарски етнограф Александар Сана Тврткове поступке поима одбраном свеколике српске земље од Турака: „Твртко је разумио праву опасност која је лежала у јуришном напредовању турских хорди. Да би им могао да се супростави са једном одговарајућом великом снагом, он је хтио да по други пут створи великосрпско царство“. [3]

Како је ишао ток припрема за бој не знамо, немамо ни прецизних података о односу снага, нити знамо колико је са Влатком дошло Босанаца и Хумљана, па ћемо бројност снага сагледати из стручних процјена. Једну такву стручну процјену сачинио је Јован Мишковић 1890. године за потребе дјела „Косовска битка 15. јуна 1389. године: војно-историјска расправа“, гдје наводи да је српске војске максимално могло бити између 32-35.000 људи, [4] а да је Турака било три пута више, односно до 100.000 људи. Само такав однос снага у размјери три на према један гарантује успјех нападача. [5] Како је на бојиште дошао лично султан са синовима нема сумње да су били увјерени у потпуни успјех. Да би појачао аргументацију о масивности турске војске, Мишковић се позива на спис савјетника војводе од Бургундије, Бертрадона де ла Бреокијера из 1432. године који је био употпуности упознат са њиховом војском, која је тада 1432. бројала 200.000 људи. [6] Према истом аутору Мишковићу, из Краљевине Босне стигло је неких 7-10 хиљада људи, слично оном броју босанских снага који је учествовао у битки код Билеће 1388. године. Регрутовање одреда Влатка Вуковића вршило се у цијелој Босни, што сазнајемо из извора који су настали у годинама после боја. Наиме, фебруара 1390. године Твртко је покушао доћи до заробљене властеле из Косовског боја, а 13 година касније босански великаши су тражили помоћ од Дубровчана поводом наговјештаја да су заробљени ратници живи. Из поменутих докумената сазнајемо имена заробљене властеле чиме сазнајемо да су учесници у Боју на Косову били становници данашње Херцеговине, источне и сјевероисточне Босне те из западних крајева, Босанске Крајине. [7] 

До Боја на Косову пољу дошло је у уторак 15. јуна на Видовдан. Српску војску предводио је кнез Лазар, на чијем се десном крилу налазио Вук Бранковић, а на лијевом војвода Влатко Вуковић. О учесницима и исходу битке у једном дубровачком спису остало је записано: „1389, 15. јуна, на Видовдан, у уторак, беше битка између Срба и турскога цара. Од Срба су били: Лазар, српски краљ, Вук Бранковић и Влатко Вуковић, војвода. И би велика погибија и турска и српска, и мало их се вратило натраг; цар Мурат убијен би, а и српски краљ. Победе нису добили ни Турци ни Срби, јер је била велика погибија. Бој је био на Косову пољу.“ [8] О самом току битке не зна се много, јер су извори о хронологији битке настајали у 15. и наредним вијековима, па њихова је вјеродостојност подлажна критици. С друге стране поуздано се зна да је српска војска испочетка побјеђивала и да се у неком моменту десио преокрет, те такве информације налазимо у „Животопису деспота Стефана Лазаревића“ гдје стоји: „У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење.“ [9] Исту информацију о почетном успјеху налазимо у запису са почетка 15. вијека гдје стоји: „тог дана 6897 године би бој кнеза Лазара с царем Муратом на Косову пољу. И ту многа телеса падоше од хришћана и Турака, Срби испрва бјеху разбили Турке, и цара Мурата убише али због бјекства неких српских чета надвладаше Турци“. [10] Још се зна да је Влатково крило имало велики успијех и да је у два маха слао писма краљу Стефану Твртку о побједи. [11] Тачност изнесених информација потврђују и турски извори као што је Аших-паша Заде турски хроничар из прве половине 15. вијека, који наводи: „Бој је ишао до пола времена између два намаза. С десне руке Бајазит хан, а с леве Јакуб Челебија учинише добар џенк (бој). Лаз беше на страни Јакуба Челебије и на тој страни војска (наша) буде разбијена.“ [12] Након почетног успјеха уследио је моменат преврата. Према Дукиној хроници (средина 15. вијека), међу српском војском се раширила гласина да се извјесни Драгосав Прибишић побунио против кнеза и окренуо против хришћана, а сазнавши за ту вијест босански војсковођа Влатко Влађевић повукао се са бојишта. [13] Није остало разјашњено да ли је Дука стварно мислио на Влатка Влађевића, властелина из Земље Павловића или је пак мислио на војводу Влатка Вуковића којег је услед сличности помјешао са Влађевићем.

Након битке и повратка у Босну војвода Влатко Вуковић извјестио је краља о великој српској побједи, што је овај са радошћу дочекао и слао славодобитна писма на запад. У писмима је споменуо 12 витезова завјеререника који су се пробили до Муратовог чадора, а којег је затим усмртио један од њих заривајући му мач у грло и слабине. Нажалост писма која је слао на Запад нису сачувана, али јесте одговор на њих, одакле сазнајемо садржај и тон којим се Твртко славодобитно обраћао. Тако одговор фирентинске општине од 20. октобра 1389. године између осталог гласи: „Срећна босанска краљевина, којој је било дато да бије тако славан бој и да таку победу одржи десницом Христовом. Срећан и онај дан и блаженога Вида пресветог мученика славна и поштовања достојна успомена, на који би дато победити оног најжешћег непријатеља. Срећне, пресрећне оне руке дванаест заклетих велможа, који су, продрвши кроз чете непријатељске, и кроз веригама сапете у наоколо расположене камиле, отварајући себи мачем пут, до самог Амуратовог чадора јуначки допрли. Срећан и онај преко свију, који је војводу тако силног, ударивши га мачем у грло и у трбух, снажно погубио; а блажени и сви они, који су славним начином мучеништва, као жртве погинулом вођи, над оном грдном лешином, живот и крв излили!“ [14] Надаље, остало је сачувано Трвтково писмо Трогиру од 1. августа 1389. године у којем слави велику побједу у којој је турског султана „послао с овога света с многим њиховим војницима,“ [15] не помињући ниједном ријечју кнеза Лазара, а приписујући себи себично цјелокупну побједу.

 У ограшју боја дио властеле из босанског одреда је заробљен и одведен у Турску. Међу њима било је и представника знаменитих кућа, између осталих то су били браћа Стефан и Влађ Златоносовић из Усоре, Боровина Вукашинић из Земље Павловића (оснивач куће Боровинића) и син кнеза Мирка Радојевића. Било је и оних заробљеника о којима немамо подробнијих историјских сазнања као што су непознати рођаци Хрвоја Вукчића о којима се распитивао 1403. године, извјесни Михоч Милошевић и извјесни властелин Вук. [16] Први покушај распитивања за заробљене ратнике учинио је Стефан Твртко који је преко Трипе Буће у Дубровнику 15. фебруара 1390. године склопио споразум са Тадејом Јакобом из Фиренце у вриједности од 1.000 дуката. Обавезујући га да најдаље до марта исте године оде у Турску и распита се о несталој властели, а у колико не би ништа сазнао или не би отишао у Турску обавезао се вратити новац. Не знамо шта се десило од изреченог, али је новац био враћен. [17] Наредни покушај учињен је након битке код Ангоре 1402. године када је Тамерлан поразио Турке. Тада су се Европом шириле вијести да су се заробљени хришћански ратници из битке код Никопоља и других, успјели избавити ропства и доћи до хришћанске територије. На вијести су реаговали и у Босни гдје су стигле гласине да су се заробљеници из Косовске битке докопали грчке обале. Писало се Дубровнику којем су се обратили Вукашин и Вукмир Златоносовић, Хрвоје Вукчић и кнез Мирко Радојевић. Тражили су помоћ од њих да се провјере гласине. Дубровчани су се одазвали молби и у Цариград су послали изасланика Милоша Милишевића којем су одредили плату од 6 дуката мјесечно и 15 унапријед. Нажалост ова мисија је пропала, па су априла мјесеца упутили нову особу, Франка Тому Вицијановића којем су дали 30 дуката, а који је поред Цариграда свратио и на острво Лезбос код Франческа Другог Гатилузија којем је понио писма. Франко се вратио идуће године и донио два писма. Писма су 30. марта 1404. однијели краљу Стефану Остоји дубровачки посланици Марин Кабужић и Никола Перов Пуцић, а садржај писама остао је непознат. [18] Ово је био задњи покушај спашавања заробљене властеле из Косовског боја.


[1] Орбин, Мавро. 1968 (1601). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга, стр. 154.

[2] Ћоровић, Владимир. 2009. Историја српског народа (интернет издање). Београд: Јанус. https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index.html, линк ка цитираном одјељку: https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_12.html

[3] Костић, Лазо М. 1955. Чија је Босна. Торонто: Братство, стр. 15; цитирајући извор Szana, Alexander. 1921. Länder- und Völkerkunde Jugoslawiens : Land u. Leute. Heidelberg: Kultur und Wirtschaft, стр. 23.

[4] Мишковић, Јован. 1890. Косовска битка: 15. јуна 1389. године: војно-историјска расправа. Београд: Штампано у Краљ.-српској државној штампарији, стр. 100-102.

[5] Исто, стр. 102.

[6] Исто, стр. 77. и 112.

[7] Драгичевић, Павле. 2010. Четири писма о ратницима заробљеним у Косовској бици. Грађа о прошлости Босне (3), стр. 97-111.

[8] Фајфрић, др Жељко. 2000. Котроманићи (интернет издање). Шид: Графосрем : Србска православна заједница – интернет издање Јанус. https://www.rastko.rs/istorija/zfajfric-kotromanici_c.html, линк ка одјељку https://www.rastko.rs/istorija/zfajfric-kotromanici_c.html#_Toc486040901

[9] Питулић, Валентина. 2012. Косовска битка између историјских извора и епске легенде. Зборник радова Филозофског факултета XLII (2), стр. 105.

[10] Стојановић, Љубомир. 1905. Стари српски записи и натписи, књига трећа. Београд: Српска краљевска академија, стр. 44 – превод из дјела Михаљчић, Раде. 1989. Јунаци косовске легенде. Београд: БИГЗ.

[11] Ћоровић 2009, https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_13.html

[12] Питулић 2012, стр. 104.

[13] Михаљчић, Раде. 1989. Јунаци косовске легенде. Београд: БИГЗ, стр. 139-140.

[14] Макушев, В.В. 1871. Прилози к српској историји XIV и XV виека. Гласник српског ученог друштва XXXII, стр. 175-177.

[15] Алексић, Марко. 2016. Српски витешки код. Београд: Лагуна, стр. 228-230.

[16] Драгичевић, 2010, стр. 105.

[17] Исто, стр. 106 – цитирајући DAD, Debita notarie X, fol. 49/1–49/1’ (15. II 1390).

[18] Исто, стр. 106-107.

Литература

Szana, Alexander. 1921. Länder- und Völkerkunde Jugoslawiens : Land u. Leute. Heidelberg: Kultur und Wirtschaft.

Алексић, Марко. 2016. Српски витешки код. Београд: Лагуна.

Драгичевић, Павле. 2010. „Четири писма о ратницима заробљеним у Косовској бици.“ Грађа о прошлости Босне (3), 97-111.

Костић, Лазо М. 1955. Чија је Босна. Торонто: Братство.

Макушев, В.В. 1871. „Прилози к српској историји XIV и XV виека.“ Гласник српског ученог друштва XXXII, 175-177.

Михаљчић, Раде. 1989. Јунаци косовске легенде. Београд: БИГЗ.

Мишковић, Јован. 1890. Косовска битка: 15. јуна 1389. године: војно-историјска расправа . Београд: Штампано у Краљ.-српској државној штампарији.

Орбин, Мавро. 1968 (1601). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.

Питулић, Валентина. 2012. „Косовска битка између историјских извора и епске легенде.“ Зборник радова Филозофског факултета XLII (2) 99-112.

Стојановић, Љубомир. 1905. Стари српски записи и натписи, књига трећа. Београд: Српска краљевска академија.

Ћоровић, Владимир. 2009. Историја српског народа (интернет издање). Београд: Јанус. https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index.html.

Фајфрић, др Жељко. 2000. Котроманићи (интернет издање). Шид: Графосрем : Србска православна заједница – интернет издање Јанус. https://www.rastko.rs/istorija/zfajfric-kotromanici_c.html.

Flag Counter

Avatar photo

Аутор чланка:
Милан Радуловић

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Ccc

    Pa ko je ziveo tad u bosni ? Bosna kao teriyorijalna odrednica, srbi kao narod, plus velika vecina su i u dalmaciji bili. Ne razumem tekst, svakako su samo srbi mogli tamo da se bore, a da li su iz bosne ili srbije je nebitno. I u prvom velikom ratu su dolazili srbi iz celoga sveta da se bore protiv austrougara pa su opet to sve srbi. Tvrtko kotromanjic rod nemanjica, nije muharem dzenazovic, hakija dzalemovic ili ne znam koje muslimansko ime i prezime

    • Pera

      NIje tada postojao koncept nacije.
      Interesantno mi je spominjanje kneza Mirka Radojevica, jer je njegov posed bio bas do sela mojih predaka i cesto sam bio u njegovom gradu i na njegovom grobu. Iz ovoga tesksta saznadoh da mu je sin zarobljen na Kosovu.