Порекло презимена, село Језер (Цетиње)

Порекло становништва села Језер, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је од мјесног средишта у Ћеклићима удаљено око 12 km. Од њега до села води пут преко Мулинова почивала, Убла, Драгоми Дола и Гугута језерских. Од Драгоми Дола пут (стари крчаник) је веома лош. Његова три засеока су још даље –– Горин до, за 1,5 km, Близна за 3 и Јасиковица, која је најудаљеније ћеклићко мјесто, (најближе је Цуцима и приморју) за 5 km. Атар је окружен катастарским општинама – од приморја: Ораховца и Залаза и од унутрашњости – Бате, Граба и Драгоми Дола. Село је дакле веома издвојено и попут Заљути највише упућено на приморје. Граница његовог атара на сјеверозападу почиње од Бјелограбове рупе па ка сјеверу и истоку води преко Коњске главе (код коте 912) до на Српски врх, затим, обухватајући Жарме језерске, иде преко Дидске Грбачице па се на југу преко Почивала, Гугута и Међеске главице спушта и обухвата Водице, те даље ка западу и сјеверозападу поред Катуништа, Дријена, Почивојног врха, Марових долина, Петровског присоја и преко Бабине рупе избија на Бјелограбову рупу. Тако уоквирен брдовити и тешко проходни простор, чија је дужина (CB-JИ) 3,9 km и ширина (СИ-ЈЗ) 2,4 km, захвата површину Од 9,36 km2. Насеље се налази на висини (код цркве) од 83 m.

Историјат.

Ердељановићева, на предању и другим налазима заснована тврдња да је Језер „несумњиво једно од најстаријих ћеклићких насеља“, иако се нигдје не помиње „У нашим изворима старијег времена“ и да се „од старине зове тим именом“, јер су два дола у средишту села „били некад у стари земан, језера“, обистињена је и Ковијанићевим налазима да се оно y которским споменицима помиње 1420. године. По турским дефтерима из 1521. и 1523. године насеље је имало 16, одноно 8 кућа. Кад Болице, „обухваћени“ су поменутим општим подацима за Ћеклиће. Године 1865. Језер је имао 27 д. а 1879. исто толико са 153 становника (71 м. и 28 ж.); 1883. год. била су 33 д. Ердељановић је у њему пописао 29 д. а исто толико је са 180 становника имало и 1925. године, када је као његов заселак пописана и Јасиковица са 5 д. и 20 становника. А затим: 1948 (28 :121), 1953 (26 : 125), 1961 (22 :109) и 1971 (15 :72). Домаћинства су према броју чланова у задња два пописа била: са 1 (3 :1), са 2 (0:1), са 3—5 (11:6) и са 5 и више (8 :7). Истовремене промјене у главним групама старосно–полне структуре показују подаци: у првој 51 :26 (ж. 22:14), y другој 49 :32 (ж. 28 :16) и у трећој 9 : 11 (ж. 7 :7).

Структура становништва.

У исто вријеме образовна обиљежја мјештана била су: без школе 28:25 (ж. 19:15), са четворогодишњом 55 :26 (ж. 27 : 15), са осмогодишњом 1:4, са средњом 1:0 и квалификованих радника 0 : 1, а неписмених је било 16 : 6 (ж. 14 : 11).

С друге стране, тада је посједовна и доходовна структура домаћинства била: без земље (1:0), до 2 ха (0 :1), са 2–5 (1 :0), са 5—10 (5:0) и са преко 10 ха (14 :4); односно пољопривредних 21:7, мјешовитих 0:6 и непољопривредних 1:2.

У 1953. години 52 активна издржавала су 72 лица, у пољопривреди 48 :73, а само 1 лице је имало лична примања. За наредне двије декаде тај однос се измијенио овако: активних 49 :32, издржаваних 60:37 ; у пољопривреди 46:26 и 60 : 29, а са личним примањима O : 3 лица.

Тип села.

Село је, попут најудаљенијих заселака Заљути, јако издвојено и по природном положају веома изоловано. Најближе је Ораховцу у Боки, до кога се преко Валишта стиже за сат и по хода, а до Доброте преко Залаза за четири сата. Од Цетиња је удаљено 32, а од Котора 44 km. Увале у којима је лоцирано дубоко су угнуте. Окружене брдима, нарочито са сјеверне стране, представљају риједак примјерак оазе у, како би овдје рекли, тврђи, тј. у красу. Но, буцући да су под утицајем приморске климе, веома су питоме.

Главни дно насеља распоређен је обоцом двају долова – Јабуке и Дугог дола. У њима су двије групе кућа, између којих је црква; источну од ње називају Бријег, а западну Доње село. Из ове друге, која се сматра најстаријом, „дизале су” — како је записао Ердељановић – „у времену од прије 90—60 година идући за земљом на станове гдје је више горе и воде поједине породице, те су тако постала три одвојена мала насеља”. То су: Јасиковица пониже Пухалових крша, Близна, близу цуцке границе и Горин до под Радаљевим врхом.

Од постојећих кућа (главнина села 9, Јасиковица 5, Близна 1 и Горин до 1) 13 је приземних и 3 на изби. Само су 2 под тигленим, а 14 под сламеним кровом. Са дашчаним плафоном је 9, а без њега 7. У међуратном и поратном периоду у по двије куће направљене су по соба и кухиња. Овдје је пописано 15 станова са 582 m2, од којих су 5 из првог, 9 из другог и 2 из трећег периода; 14 их је било са огњиштем, а 6 са земљаним подом. Према врсти су 11 посебних соба, 4 једнособна и гарсоњере и 1 двособни.

Воде.

Воде cy: y Језеру з стара заједничка убла – 2 већа се зову Јабуке; y Јасиковици су 1 заједнички убао и 3 бистијерне, од којих је једна заједничка; y Близни су 1 извори 2 бистијерне (приватне) и y Горин долу 3 приватне бистијерне. Бистијерне су изграђене: једна прије 1918, 5 од 1918. до 1945. и 2 послије 1945. године. Сви бунари и извори су „Од кад се памте” заједнички.

Становништво.

Августа 1972. године y селу су живјели:

-Пајовићи (4 д.),

-Никчевићи (2),

-Радуловићи (2) и:

-Јовановићи (6).

Послије 1945. године иселило се 61 лице, и то осим једног, сви y Доброту, Прчањ, Муо и Ораховац, гдје су подигли 11 кућа. У самом селу запуштене су 3, а напуштена 1 кућа. Повремено из Котора долазе 2 д. У Војводини је колонизовано 6 д., од којих су се 2 вратила. У Америку је раније ишло 16 мјештана. Власници запуштених кућа, уколико нијесу успјели да продају имање или њихове дијелове, дају их мјештанима под аренду.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Језер је једно од најизразитијих сточарских насеља у Старој Црној Гори. И данас се y њему држи око 600 брава; једно домаћинство y Горин долу држи 100 грла. Одавде се, као и из цуцких, ћеклићких и његушких села, која су ближе приморју, Бока понајвише снабдијевала месом, бијелим мрсом, а исто тако и дрветом за огрев, ћумуром, кромпиром, медом, воском и др. Многи су и путем ортачења трговали са Бокељским трговцима. Овдашња пасишта су, иако претежно кршевита, те и кржљатна, ипак веома питома и пићна. Преко зиме пасле су се и Ораховачке стране, а нека домаћинства, подножјем Раткове горе (тј. на граници према Ораховцу) – на исдручју званом Гомилице имају имања са стајама. Раткова гора је иначе, по ријечима мјештана, „права тврђа“, али питома; поред траве има виша и листа. Стоци се овдје не мора давати со, јер је са мора „наноси роса”.

За стоку, као основно благо, грађене су поред релативно малих кућа бројне појате – све у сувомеђи и под сламом. Данас их има 22. Осим њих све куће имају повећа дворишта и оборе. Све је овдје, као y Заљути или у многим другим селима, „каменом муком“ рађено. Велика је мука циједити „муку из камена“. А он је свуда и од њега све треба градити: од обичне ограде и поплочавања дворишта и сеоских стаза и пролаза до појата и кућа. Но, њему може да се и „заблагодари“, јер не само што су од њега грађене времешне творевине, већ су им обриси постојано чисти. Отуда је село, иако на изглед сиромашно, уређено и чисто. У том погледу видно су присутни утицаји Боке.

Окућнице, њихова величина и искоришћавање, условљене су грађом терена, домаћим потребама и захтјевима тржишта y поменутим мјестима Боке. Углавном, имају их сва домаћинства – 10 их је са површином до 1000 те, а остале досежу 2–3 рала. Рекло би се да су мање-више одувијек, како због климе, тако и због већег коришћења сточног мрса y исхрани и продаје, биле намијењене поврћу. То особито важи за новије вријеме, с обзиром: на повећану потражњу у бокељским мјестима. Посебно је р0дан кромпир. Други дијелови имовине, уколико нијесу у саставу комплекса око кућа, сем пасишта, шуме и брањевина, које су y већим брдским потесима, разбацани су, чешће у мањим парцелама по околним, ту и тамо удаљеним доловима и валама.

За разлику од највећег броја осталих села, којима су катуни потребни ради љетњег боравка стоке, овдје су они стоци потребни ради зимовања. Таква подручја су Гомилице, Водице и Шарма. Она су ниже и окренута су Боки, па су топлија и готово без снијега. На њима се и зими може напасати стока, или се лакше исхрањивати листоберином. Тамо нека домаћинства имају и појате.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.