Порекло становништва села Сотонићи, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се на самом домаку магистрале према Петровцу, на четвртом километру од Вирпазара. Простиру се на јужним косама и заравнима ниже Бјеласице, према рјечици Бистрици. Са истока се граниче Црмничким пољем, са југоистока и југа Брдом и Крстатом плочом, са југо–запада Бистрицом, са запада падинама званим Балине (које сијече магистрала) и са сјевера Бјеласицом. Нижи и већи дио тог простора има угнут и заклоњен положај са веома повољним природним условима. Од сусједних насеља су удаљени –– од Мачуга 1 km, од Орахова 2, Бријега 2, Буковика 3, Бољевића 4,5, Брчела 4, Глухог Дола 5 и од Лимљана 6 km.
На висини су (црква усред села) од 120 m. Атар села дуг је (З–И) 3,1 km, широк (С–Ј) 3 km. и захвата површину од 9,41 km2.
Историјат.
Помиње се у повељи Ивана Црнојевића 1482. године. Село је по дефтеру из 1521. године имало 50 кућа, а 1523. године исто толико. Готово вијек касније Болица наводи да је насеље имало 43 д. и 94 војника. Почетком 19. вијека Дипре за куће саопштава исти податак, а за људе способне за оружје каже да их је било 90. Сомијер пак понавља други податак, а за куће наводи да их је било 45. Године 1865. Сотонићи су имали 116 д., затим 1879 ·— 127 са 578 становника (281 м. и 297 ж.), а 1889. 133 д. са 641 становником (310 M. и 333 ж.; писмених 151 м. и 5 ж.) и 1903. 154 д. Те године y састав Сотонића (као капетаније) улазили су поред Вирпазара (15 д.), који је од села мало удаљен, и ови његови дијелови — Мачуге 23 д., Расалићи 29, Горњесело 39, Средње село 31 и Николићи 17. Године 1879. у селу је било 10 д. са 8—10 чланова, затим 1 са 11 и 1 са 12 чланова. Ердељановић је у селу набројао 99 д., а 1925. било је, укључујући Мачуге, 131 са 681 становником. До 1948. тај број је за оба насеља опао на 115:399, а само Сотонићи су имали 86:307. На затим: 1953 (87:324), 1961 (91:320) и 1971 (86 : 260). Састав домаћинстава према броју чланова у задња два пописа био је: са 1 (22:31), са 2 (27 : 12), са 3–5 (27:29) и са више од 5 (21 :15). У 1971. години у селу је живјело 149 старосједилаца, а досељеника 108, од којих су 45 из градских, а остали из сеоских насеља. Дневних миграната било је 26. Основне групе старосно–полне структуре y посљедња два пописа изгледале су овако: прва 108:85 (ж. 57:39), друга 153:102 (ж. 83 : 51) и трећа 59 :73 (ж. 39 : 52). Насупрот опадању првих двију група, видан је пораст треће, нарочито жена.
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана y том периоду била су: без школе 90:69 (ж. 80:60), са четворогодишњом 130:96 (ж. 57 :51), са осмогодишњом 21 :26 (ж. 6 : 11), са средњом 10:4 (ж. 1 :2), са високом (1 :3) и квалификованих радника 6:12 (ж. 1:5), а неписмених 62:56 (ж. 50 :53), од којих су старији од 35 година 60:49 (ж. 58:38).
Структура домаћинства према величини посједа тада је била: без земље (12 :13), до 2 ха (34 :47), са 2–5 (34 :11) и са 5 и више (11:4), а према изворима прихода — пољопривредних 50 19, мјешовИтих 31 : 7 и непољопривредних 10:60.
У 1953. години 145 активних издржавало је 159 лица; y пољопривреди 98:92. Од других дјелатности највећи број је био ангажован у грађевинарству (30). Међутим, у наредна два пописа тај однос је био: активних 118 :69, издржаваних 178 :136 ; у пољопривреди првих 89:33 и других 93:41. Поред пољопривреде највише их је радило у трговини, угоститељству и саобраћају (9 : 16). У задњој пописној години било је 26 дневних миграната.
Тип села.
Према положају кућа, њиховој густини и општем изгледу, Сотонићи припадају полуразбијеном типу насеља. Састоје се из 3 већа и 3 мања засеока. Средња удаљеност кућа од средине насеља је око 0,6 km.
Заселак Расалићи је y доњем дијелу села (27 кућа); Горње село је y горњем дијелу, изнад магистрале (16 кућа); заселак Николићи је y најгорњем дијелу на странама Бјеласице (10 кућа); заселак Гажевићи је у средњем дијелу (5 кућа); на Радовића главици, источно од села, поред магистрале су Радовићи (6 кућа) и у најнижем дијелу села, поред Црмничког поља је заселак Миросалићи (3 куће). Свих 67 кућа је 1971. пописано као 98 станова са 3.352 м2, од којих је из првог периода 70, другог 4, из трећег 6 и из четвртог 6. Од њих је 29 са отвореним огњиштем, 1 са земљаним подом, 1 са електричним освјетљењем и водоводом, 73 са електричним освјетљењем и 14 без електричних инсталација. Од постојећих кућа 6 је приземних, 60 на изби и 1 двоспратна; са дашчаним плафоном их је 35, малтерисаним 21 и без њега 1. У међуратном периоцу, преправком или доградњом на 18 кућа направљено је 9 соба, 5 кухиња и 2 оставе, а у поратном на 44 куће –– 38 соба, 40 кухиња и 16 остава.
Данашња структура стамбеног фонда изгледа овако једнособних станова и гарсоњера има 42, двособних 21, посебних соба 17 и трособних 8. Од њих је настањено 80, напуштених на дуже вријеме 7 и привремено настањених 1; само је 1 намијењен одмору и рекреацији.
Становништво.
У селу живе:
-Којичићи (9 д.),
-Ђурановићи (3),
-Срзентићи (2),
-Стијеповићи (1),
-Савићевићи (7),
-Дамјановићи (2),
-Марковићи (4),
-Поповићи (5),
-Станковићи (6),
-Вукосавовићи (7),
-Стојановићи (4),
-Бајковићи (2),
-Филиповићи (1),
-Митровићи (6),
-Уламе (1),
-Игумановићи (1),
-Радовићи (8),
-Јоветићи (1),
-Гажевићи (5),
-Никићи (1) и:
-Бошковићи (1).
Повремено на старевину долази 15 д., и то из Бара 7, Титограда 4, Београда 2, Никшића 1 и Новог Сада 1. О ранијој покретљивости становништва Лука Ристов Којичић (стар 70 година) саопштио нам је да је преко 90 мјештана из Сотонића ишло y C. Америку, Канаду, Аустралију, Цариград, Грчку и друге земље. Највише емиграната је било од 1905. до 1910. године. Мањи број остао је тамо да живи, а већи се вратио за балканске ратове, у којима је из села учествовало 80 пушака.
Воде.
Село је добро опскрбљено водом. Извори cy: Шаник (у Раселићима), Иванштица (код цркве), Водаукрш (код магистрале), Водица (изнад магистрале, у Бјеласици). Из Водице се водоводом (направљен прије рата) снабдијева горњи дио села. Ту је затим извор Владимир (ка сјевероистоку, у Бјеласици), из којег се воцом снабдијева заселак Николићи; Јошевик (изнад Црмничког поља), из кога се водоводом снабдијевају Вирпазар и Мали точак (код кућа Поповића).
Рјечица Бистрица дотиче из Буковика и улива се у Црмницу. Обично поред самих кућа, направљено је 14 бистијерни, које се користе за кућне потребе. Грађене су углавном прије 1945. године, када је, због већег сточног фонда, потреба да вода буде ближе кући била већа.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Од 1959. године, када је уведена електрична струја, село је прибавило 50 електричних шпорета, 50 фрижидера, 18 телевизора, 48 радио–пријемника, 12 грамофона. Велике промјене су настале у покућству и намјештају. Ово богато село, благодарећи положају и саобраћајној повезаности, могло би се узети као ваљан примјер трансформације једног приградског насеља.
Што се тиче помоћних објеката, они су овдје мање–више саставни дијелови кућа на „два боја“. Доњи дио куће се вишеструко користи, односно готово у подједнакој мјери и за стоку, и као магацин, и за живину.
За оставу се користе покривене тараце, као и простор испод њих. На подизању релативно малог броја штала утицало је и то што Сотонићи нису имали „планину“, па су више били упућени на држање крупне стоке. Послије пада Улциња књаз Никола је Сотонићима понудио планину у Бривској гори (код Улциња). Понуду међутим нијесу прихватили, говорећи да не желе „да се ископају” од болести (од маларије) у том крају. Умјесто њих понуду су прихватили Кучи.
С друге стране Сотонићи су попут околних села имали релативно велика имања у Црмничком пољу. Имала су их сва домаћинства. Са њих су убирала и по преко 100 богаша кукуруза. На имањима, ближим селу, више се гајила пшеница. До другог свјетског рата поље је за село било житница; сада је оно доста запуштено, замочварено. Отуда се и постојећа гумна (8 братственичких и 4 приватна) сада незнатно користе.
Била су неопходна док се користило поље. У истом смислу су и дворишта тада имала значајнију функцију; преко љета су служила и за оставу фрута и пољопривредног инвентара.
На осојним падинама Бјеласице нека братства су имала комунице, које су због велике стрмине коришћене само за сјечу, махом ситне шуме.
Осим на окућницама, које највећи број домаћинстава посједује, и на ближим имањима, од којих је знатан дио „на међе“, такође се узгаја винова лоза, смоква и друго воће.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)