Порекло презимена, село Овточићи (Бар)

29. април 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Овточићи, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налазe се између Утрга и Томића, удаљених од села за око 1 km. Са сјевера се граниче врхом Биоград (на брду Коњу) и Коњским гредама, са југозапада и запада се преко заравни Рудине и извора Бујаци разграничавају са Утргом, са југа их као саставни дио вијенца Штедима ограничава Чемериковац, са југоистока и истока их према Томићима ограничава линија која се од извора Смоков вијенац наставља потоком, насталим од истог извора, до његовог ушћа y Ораховштицу и са сјевероистока потез од те ријеке преко Градске (шумски забран) до Коњске греде. Као готово сва црмничка села и Овточићи имају искошену топографску позицију. Куће су мјестимично груписане и извјесно изнесене на бреговитом терену, а око њих су имања, већином на међама. Ниже села пролази пут од Цетиња према Јадранској магистрали, а од њега се према Ораховштици стеру нагнуте, питоме заравни. Село је на висини (код цркве) од 150 m, а атар му по дужини захвата (С–Ј) 3,4 и по ширини (З–И) 1,4 km, тј. 4,55 km2 површине.

Постанак села.

Село се помиње y повељи Ивана Црнојевића 1482. године. Иван даје Врањинском манастиру „у Орахово земље и јазове что бјеху притисли Дупиљани и Сотонићи, и јоште что бјеху притисли Опточићи и Сотонићи и Дупиљани и Томићи под Брчели”. По дефтерима из 1521. и 1523. године Овточићи су имали 31, односно 37 кућа. Према Болици, почетком 17. вијека имали су 37 кућа и 95 војника, а два вијека касније Дипре и Сомијер наводе исти број кућа и 90 војника. Године 1879. имали су 98 д. са 437 становника (224 м. и 213 Ж.). Једно домаћинство имало је 15 чланова, једно 13 и једно 11. Затим је 1899. у селу било 106 д. са 532 становника (274 M. и 258 ж.; писмених 121 м. и 2 Ж.), а 1903. год. 113 д. Припадали су подгорској капетанији. Ердељановић је y селу набројао 109 д., а 1925. било их је исто толико са 403 становника. Надаље, број једних и других кретао се овак0: 1948 (105 :359), 1953 (96 335), 1961 (87 :277) и 1971 (70 :225). Од њих 173 Од рођења живи у селу, а 52 се доселило из сеоских насеља исте (27) и других (25) општина Црне Горе, и то: 25 прије 1941, а остали Послије те године.

Састав становништва.

Састав домаћинстава према броју чланова у задња два пописа био је: са 1 (21 :14), са 2 (23 :18), са 3—5 (31 :26) и са 5 и више (12 : 13). Састав мјештана, пак, према старости и полу y истом периоду изгледао је овако: y првој групи 117 :89 (ж. 71 :45) и y трећој 70 :74 (ж. 41 :37). Образовна структура мјештана у том периоду била је: без школе 93:69 (ж. 88:51), са четворогодишњом 12’1:109 (ж. 47:39), са осмог0дишњом 8 :25 (ж. 2 :8), квалификованих радника 1 :5 (ж. 1 :0), а неписмених 63 :53 (ж. 54 :47), од којих старијих од 35 година 62 :46 (ж. 57 :41). Са средњом спремом y 1971. год. било их је 5. Истовремено је структура домаћинстава према величини посједа и изворима прихода била сљедећа: без земље (7 : 12), до 2 ћа (21 :14), са 2—5 (22 :26) и са 5 и више (27 :25), а затим пољопривредних домаћинстава 41 :16, мјешовитих 39 :11 и непољопривредних 7 :43. У 1953. години 142 активна издржавала су 174 лица, од којих у пољопривреди 106 : 131. Те године је y грађевинарству радило 13, а било је 19 лица са личним примањима. У наредна два пописа тај однос је био сљедећи: активних 82 :52 и издржаваних 158 :128, y пољопривреди првих 75 :34 и других 25 :50, а лица са личним примањима 37 :45. Дневних миграната је било 15.

Тип насеља.

С обзиром на то да село углавном сачињава неколико релативно збијених група кућа, Овточићи се могу сврстати y збијени тип насеља. На такву физиономију насеља утицали су како топографски елементи, тако још више братственички фактори. Нарочито су се стара братства држала првобитних језгара насеља и око њих се ширила. Те групе кућа, чија је просјечна међусобна удаљеност 100–200 метара, мјештани подвајају као засеоке, будући да они садрже црте братственичких цјелина, по којима су добили називе. То cy: Вујачићи (23 куће), Љутице (3), Грабовице (5), Јањевићи (6), Стијепчевићи (13), Петановићи (4), Вукановићи (4) и Томовићи (8). Први се простире врхом и подножјем Медина бријега, други на пољани Љутичића, трећи на Грабовичиној главици, у Рудинама и код извора Бујака, четврти на Јањевића главици, пети на Скалици Стијепчевића, шести на Скалици Петановића, седми на кршу Вукановића и осми на главици Томовића. У селу има великих кућа, y којима станује по неколико домаћинстава, као на примјер у Јањевићима, гдје у 2 куће, од којих је једна дуга око 50 m, живи 6 домаћинстава.
Од укупно 57 кућа, 12 је приземних, а 45 на изби; све су под тиглом, а 35 је са дашчаним плафоном, 21 са малтерисаним и 1 без њега. У међуратном периоду преправкама и дограђама 13 кућа изграђено је 15 соба и 10 кухиња, а y поратном y 12 кућа 20 соба, 10 кухиња и 8 остава. У стамбени фонд пописано је 71 станова са 2.976 m2, од којих су 28 из првог периода, из другог 12, из трећег 11 и из четвртог 20. Станова са отвореним огњиштем било је 30; 2 су имала земљани под, а 68 електрично освјетљење. Према врсти cy: 29 једнособних и гарсоњера, 22 двособна, 16 посебних соба, 3 трособна и 1 четворособни. Карактеристично је напоменути да су сви они стално настањени, односно да ниједан није намијењен повременом коришћењу или одмору и рекреацији.

Порекло становништва.

У селу живе:

Вујачићи (21 д.),

Косовићи (1),

Томовићи (10),

Љутице (6),

Грабовице (5),

Јањевићи (6),

Стијепчевићи (12),

Петановићи (8),

Byкановићи (5) и

Побори (1).

Повремено долази 19 д.; највише из Титограда. Вујачићи, рачунајући по свом родослову, тврде да овдје живе већ 370–400 година. Кажу да су се само Грабовице доселиле прије њих. До првог свјетског рата и нешто мање у међуратном периоду многи мјештани су ишли у печалбу (око 35), највише y C. Америку.

Воде.

Село се водом опскрбљује из извора, званих Врело подгорско, Смоков вијенац, Грашина, Црни поток, БУДиславац, Тањушица, Бујавци, Криви орах и Косова вода. Ниједан не пресушује. Нема куће која је више од 150 m удаљена од извора. Поред њих у селу постоји 6 бунара (3 су изграђена прије 1918. г0дине и 3 до 1941), као и 9 бистијерни, направљених послије 1945. године. Бистијерне су уза саме куће и више се користе за кућне потребе и појење стоке. У горњем току Ораховштице, дужином од око 0,5 km било је до другог свјетског рата 10 млинова; сада, пак, али на струју, раде 2. биле су ту до првог свјетског рата и 4 ваљаонице за сукно.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Од 1952. године, када је село увело електрику, прибављени су 31 електрични шпорет, 21 фрижидер, 15 телевизора, 41 радио-пријемник, 12 грамофона и др. Ипак, y знатном броју кућа задржале су се многе старе ствари, као црепуља, сач и вериге, старе сканцијере, ковчези, столоваче, кревети, гусле и сл.
Велике двобојне куће најчешће су служиле, а увелико и сада служе, за смјештај свега што одређена фамилија има. Практично је сваки њихов кутак од поткровља до избе и простора испоц тараца, које су овдје, поготово на старим кућама, простране и гдјекоја на волтовима, био искоришћен. Исто тако и дворишта. Иако су овдје услови за земљорадњу, првенствено за виноградарство повољни, држало се и доста стоке тако да је градња већих кућа на изби била нужна. Стога је анкетар, рецимо, евидентирао само 15 штала и 5 кућарица за живину, а ниједан посебни помоћни објекат као магацин. Због нагнуте и бреговите експозиције насељеног дијела атара и груписаног положаја кућа y њему, окућнице су релативно мале, па и ближа имања ван њих, док су она нешто удаљенија, већа.

Братственичке групације кућа су y својој подвојености знатно очувале имовинске цјелине. Вратствеништво је управо јако наглашавано правом прече купње, заснованом на крвном ср0дству. Било је на примјер случајева да Вујачић неће да купи имање у Стијепчевића, док прво не би утврдио да су сви Стијепчевићи понуђени да купе то имање. Па ипак имовински потеси су ремећени нарочито у новије вријеме; раније више ради давања имања на мираз, домазетство и насљеђе, а касније због распродаје.

На јачање братствеништва и сплемењивања утицало је посједовање планине и борба за њено чување и ширење. Планина је захватала простор на југозападном потезу – према Његалици, Грабољанима и Паштровској гори, тј. према Брајићима. Око њених граница су се каткада спорили са Брајићима и Прекорничанима. Планина је за Овточиће имала велики значај. Уочи другог свјетског рата тамо је на своје или братственичке катуне 45 д. изјављивало стоку и имало своје омање куће или стаје. У поратном периоду од 20 д. која су од 1945. до 1950. године наставила катуповања, тај број је до 1971. опао на 3, мада још 12 њих тамо има куће или стаје. Раније је око 15 д. и преко зиме тамо држало стоку. Планина је била братственички укомуњена. На таквим дионицама поједина домаћинства су имала посједе, најчешће њиве. Ту су биле и стаје, углавном сувомеђе и под сламом. Испашни и шумовити дијелови планине су, поглавито y оквиру братства, колективно коришћени.

Данас су услови за развој овог, попут других околних села знатно побољшани. Поменути пут поред села, електрика, школа, продавница у Бречелима и аутобуске везе које воде према Вирпазару и Титограду, с једне и на Цетињу с друге стране, су околности којима ће село неми– новно превазићи постојећу, релативну стагнацију.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.