О неким необичним презименима код Срба (6. део)

26. јануара 2021.

коментара: 5

ЗАТАРЈЕ, ДОЊЕ ПОЛИМЉЕ И СТАРИ ВЛАХ (6)

Добриловина (из приватне колекције аутора)

ФУРТУЛА

Фуртуле су огранак Морачана Богићеваца, и то великог и разгранатог братства Меденица, Неки огранци Меденица су се из Мораче иселили у Ровца, а током 19. века у мојковачки крај – Поља и Добриловину[1]. Од Меденица су и Јаћимићи и Дожићи у Морачи и Ровцима, Ивановићи y Морачи и још нека братства. Морачани Богићевци су пореклом из Малесије, из области племена Хотa. Њихов родоначелник Богић био je војвода хотски, па је због сукоба са Грудама прешао на север, у Морачу[2]. По предању самих Морачана, Богић је дошао у Морачу 1574, а погинуо у сукобу с Васојевићима 1587. године. „Историчари вјерују да је предање изведено из стварних догађаја али имају различите процјене о времену Богићевог доласка у Морачу. Кажу да је то могло бити у тринаестом (А. Јовићевић), петнаестом (Б. Ђурђев), шеснаестом (П. Шобајић) и седамнаестом вијеку (С. Добричанин)“[3].

Фуртула има у бјелопољском крају, у Вранешу – у местима Павино Поље, Стожер, Блишково, Соколац[4]. И они, по предању, потичу од Богићеваца, премда има и другачијих мишљења. Тако је Григорије Божовић 1930-их забележио за вранешке (Павино Поље) Фуртуле да су старинци у том крају[5].

Из Поља код Мојковца неки Фуртуле су се иселили у Затарје, у Калушиће, Котлаиће и Оџак[6]. А из Вранеша, једна исељеничка струја отишла је у сјенички крај. Милешевски поменик помиње их у Крајиновићима, Увцу, Сјеници, Коритима, Бољарима (1873) и Крупицама (1884)[7]. Такође, и у Вишњеви[8], одакле су се у новије време преселили у Сјеницу. За вишњевске Фуртуле сматра се да су ту дошли из Страњана, и да су пореклом из Доње Мораче, од Радовића[9]. За порекло ових сјеничких Фуртула постоје и другачија мишљења, тако да им је „старина у Старом Влаху“, па „чак има претпоставки да су даљим пореклом из Далмације“[10].

Ипак, најбројнија заједница Фуртула је у источним деловима Босне, где родове са овим презименом налазимо у Сарајевском Пољу и Гласинцу. Ипак, могуће је да они нису међусобно сродни. Родови из Сарајевског Поља своје пореклу везују за Фуртуле из црногорских Брда, док они са Гласинца кажу да су се тако прозвали „по неком муслиманину у Дрини, код ког су били заостали, а иначе им је старо презиме Вуковићи или Каблари“[11]. Један део гласиначких Фуртула носи презиме Фурдиловић[12], које би могло бити старији облик презимена. За Фуртуле на Палама се каже да су од оних из Вранеша (Павино Поље)[13].

Oд сарајевских Фуртула је наш познати фудбалер Младен Фуртула, некадашњи голман „Партизана“, а затим и интернационалац.

Фудбалер Младен Фуртула (преузето са сајта: https://crnobelanostalgija.com)

Генетички резултати су донели једно изненађење везано за Фуртуле. Наиме, тестирана су двојица припадника родова са овим презименом, који би, према ономе што бележи етнографска грађа, требало да су истог порекла, а њихов резултат би требало да буде репрезент за читаво братство. Наиме, Фуртуле из Вранеша за себе кажу да потичу од ровачких Фуртула, односно огранак су Меденица. Од истих вранешких Фуртула би требало да потичу Фуртуле на Палама. Тестирана су управо та два огранка. За Фуртулу са Пала (Миошићи) утврђено је да припада хаплогрупи R1b, и то управо оној грани која је утврђена код до сада тестираних припадника братства Богићеваца[14]. Са друге стране, код вранешког Фуртуле утврђено је да је носилац хаплогрупе I1 P109, која је типична за Дробњаке „Новљане“[15]. Овде на снази добија поменути податак који је забележио Григорије Божовић, да су вранешки Фуртуле старинци у том крају. С обзиром на утврђену хаплогрупу, по свему судећи ради се о неком старом досељењу из Дробњака у Вранеш, које је временом заборављено. Остаје отворено питање – откуд им онда презиме Фуртула? Да ли је оно настало независно од морачких Фуртула, или се ради о неком случају прибраћивања неког старијег рода досељеним Фуртулама, где су они узели и презиме каснијих досељеника? Свакако би тестирање још неког припадника братства Фуртула из бјелопољског краја довело до јаснијег одговора. Такође, било би занимљиво тестирање гласиначких Фуртула, чиме би се утврдило јесу ли сродни осталим Фуртулама или су посебан род, како говори њихово предање.

Што се тиче етимологије овог презимена, већина аутора сматра да је презиме Фуртула изведено од румунске (влашке) речи furtul – крађа, од латинског furtivus – украден, покраден[16]. Постоји и занимљиво мишљење да ово презиме најевроватније долази од немачке речи „фурт што значи увек, непрестано“[17]. С обзиром да је презиме настало у средишњем делу црногорских Брда, тешко је прихватити немачко порекла презимена, док романска етимологија звучи далеко уверљивије, имајући у виду значајан предсловенски етнички круг који је насељавао ово подручје и оставио траг у топонимији и говору овог краја.

РМАНДИЋ

Рмандићи су род из Поља код Мојковца. Ту су дошли из Дробњака (Шавник)[18]. Међутим, матица овог рода није у Дробњаку, већ нешто јужније, у Горњој Морачи и припадају ранијем већем братству Томића, морачких староседелаца. Сматра се да су најстарији род у Горњој Морачи. Према предању, њихови преци су ту живели још у време Немањића, а на имању једног братственика, свештеника, изграђен је Манастир Морача, док су Томићи заузврат добили посед у Старчу[19]. Због сукоба са морачким Дуловићима, већи део Томића се раселио из Мораче. Већина је отишла у Дробњак, а одатле су се неки њихови огранци даље раселили. Заједничко им је да су очували своју изворну славу Петровдан. Oвом роду припадају Томићи у Старчу, Ђедовићи, Стијеповићи и Ћировићи у Дробњаку (у ускочком крају), Сошићи у бјелопољском крају (Равна Ријека, Припчићи), Трипковићи у Пријепољу и околини и Рмандићи у Пољима[20].

Један резултат[21] указује да су ови родови носиоци хаплогрупе E V13 и да припадају генетичком роду Васојевића. Уколико бисмо предање о старини Томића у Морачи узели за веродостојно, онда би се могао наметнути закључак да су Васојевићи настали у оквиру овог рода, с обзиром да се Васојевићи први пут помињу безмало два столећа након Томића (односно, након подизања Манастира Морача)[22]. Треба рећи и да у Крајини постоји група родова који славе Петровдан и припада генетичком роду Васојевића. Они би могли бити неки давни исељеници из Брда, по свему судећи истог порекла као Томићи и Васојевићи.

Рмандићи су, како је речено, као род настали у Дробњаку, да би се током времена однаде преселили најпре у Поља, а потом и другде, углавном у Полимље. Има их у Стожеру код Бијелог Поља, Драшковини (Павино Поље), одатле у Ивезиће код Бродарева (1926) и Коловрат и Пријепоље пред Други светски рат[23]. Рмандића има у Ивањици, ту досељени из Буковика код Нове Вароши у новије време[24].

Рман је покрајински назив за хајдучку траву. Каже се још и рмањ и рманац[25]. Тешко је рећи да ли је презиме Рмандић изведено од ове речи. Оно што је извесно је да је настало од личног имена или пре надимка – Рманда. Није искључено да је исте етимологије као и презиме Романдић, о којем је писано раније. Но, иако је корен имена можда исти, не треба повезивати ова два рода по пореклу, с обзиром да су Романдићи староседеоци подручја северно од Пљеваља и да славе Ђурђевдан.

Занимљиво тумачење топонима Рман-долина (на Ловћену у Његушима) даје Ердељановић у свом капиталном раду „Стара Црна Гора“[26]: „У имену Рман-долине или Хрман долине реч Рман, односно Хрман, је свакако истоветна са ХрƄманƄ у „Српским

поменицима“ Стојана Новаковића (с. 150), где означава име сада пустога манастира и куле на саставу Уне и Унца. Они се у Вукову Рјечнику помињу под именом Хрмањ, код Ф. Јукића под именом Хрманија, у опису Босне и Херцеговине као Рмања, а у многим записима свуда као Хрмањ, односно Рмањ. Даничић каже за хрмањ: „ако није туђа, могла би бити од коријена, од којег је хром“ (тј. од корена sram са значењем падати). У Rječnik-y загребачке Академије нема за Хрмањ објашњења; али се даље наводе: презиме Хрмчејић; реч хрместавац, као име месу што хрушће под зубима; Хрмотине, име селу у Хрватској, и хрмза, име једног минерала. Овим би примерима можда требало додати презиме једног српског православног браства у Шекулару и у Плаву, које гласи Рмуши или

Рмуш (дакле Хрмуши и Хрмуш). Вероватно, да су или све или бар неке од ових речи постале од истог корена, од којег и име ХрƄманƄ, а да је значење тога корена још одржано у наведеној речи хрместавац: у неком грускању, прштању или ломљењу, дробљењу и сл. – дакле да је ономатопејско. У сваком случају и облици, које имамо у нашем народу од основе хрƄм- (Хрмањ, Хрман-долине итд.) сведоче, да је та основа српског порекла, било да је постала начином, који је показао Даничић, било да је ономатопејског постанка. Према наведеним примерима могло би се шта више веровати, да је код нашег народа било личних имена од основе Хрм- (Хрман, Хрмота, Хрмча, Хрмуш?)“.

Дакле, надимак (Х)Рманда могао је добити човек који је храмао или који је, можда, говорио неразговетно као да нешто хрушће.

ЋУЗОВИЋ

Ћузовићи су род из Отиловића код Пљеваља, где су давно дошли из Забрдњих Толаца у Доњем Полимљу (на половини пута између Пријепоља и Прибоја). У Отиловићима су међу најстаријим родовима, старији су од других родова који су ту дошли после Велике сеобе 1690. године[27]. Братствено предање говори да су се у Тоце доселили из Мораче и да потичу од тамошњих Радуловића. Чињеница да су се још у Тоцима ови Радуловићи разгранали на Ћузовиће и Пејатовиће, говори да су и ту живели неколико генерација, што указује да је досељење из Мораче било знатно давније, почетком 17. или још у 16. веку, иако предање једног дела Пејатовића који су се из Толаца преселили у Расну код Нове Вароши говори да је долазак о Тоце био крајем 17. века[28]. Презиме Пејатовић је заправо назив за један део Ћузовића који потичу од претка Пејата. Да су они огранак Ћузовића, говори податак да су се неки Пејатовићи, они из Отиловића, звали Ћузи све до 1945. године[29]. Од отиловићких Пејатовића је наш познати географ, припадник Цвијићеве школе, Атанасије Пејатовић (1875-1903)[30], који је написао познати етнографски рад „Средње Полимље и Потарје“ (1898). Оба ова братства, односно огранка старијег рода, славе Ђурђевдан[31].

Двојица братственика Ћузовића, Ратомир и Миланко, објавили су 2012. године родословну књигу о свом братству[32]. Правац сеобе, према овом родослову, је: Кањон Мораче – Тоци – Ограде – Црљенице, Заград – Отиловићи – Поље[33]. Родослов наводи још једну грану отиловићких Ћузовића – Марковиће[34].

И ово презиме налазимо у прошлости у два облика, са и без наставка -ић. Рекло би се да је Ћузо старији облик, такав наводи и Пејатовић (у множини: Ћузи)[35], иако у милешевском Поменику налазимо оба облика, па тако Ћузовић (1864) раније него Ћузо (1884) – и једни и други су из Отиловића. Вероватно је Ћузо најпре било надимак родоначелника, које су касније потомци узели за презиме.

Презимена са основом ћуз- налазимо на западном Балкану и код Срба и код Хрвата. Тако имамо презимена Ћузулан у Попову (Орашје; славе Јовањдан)[36], Ћуза у селу Бочац код Бањалуке (Свети Стефан)[37], као и римокатоличке родове Ћуз у Згалишћу код Врбовца у Хрватској и Ћузела у Тијесном код Шибеника[38].

Прва асоцијација при помену ове презименске основе је реч ћуза – затвор, затворска ћелија, од италијанског придева chiuso – зaтвoрeнo, зaкључaнo. Но, постоји још неколико речи које би могле бити корен овог презимена. Ћусела или ћузела је турцизам, назив за штављену говеђу кожу од које су некада прављени ђонови за обућу[39]. Ћузел је такође и један одлик придева на турском, који се чешће чује као ђузел – леп. Ћузи (или џузи) је такође турцизам, придев који означава неког малог, ситног, незнатног. Шта је од свега овога, или пак нешто друго, било основ за надимак претка Ћузовића, није познато.

ТМУШИЋ

Тмушићи из Затарја и Доњег Полимља пореклом су од дробњачких Тмушића. Они нису стари дробњачки род, већ ускоци из новијег времена. Потичу од попа Милована Поповића – Дрекаловића, који је после Прве разуре Куча 1774. године пребегао у Роваца, а затим одатле у Прошћење код Мојковца. Његовог сина Радована звали су Тмуша, а његове потомке Тмуше, а касније Тмушићи[40]. Радован се 1824. године, због неке крви с колашинским муслиманима, преселио у дробњачки Сировац, а касније на Баре (Сировачке)[41].

Од попа Милована потиче још неколико родова у Прошћењу и Ускоцима – Станићи, Котлице, Ристићи и Пантовићи[42]. Као и матични Дрекаловићи, ови родови славе Никољдан, а прислужују Преображење[43].

Неки Тмушићи су током 19. века прешли у Затарје, има их у Пљевљима, Подборови[44], Маочу. У Мијаковиће, заселак Кордовине, доселили су се 1918. године[45]. Једна породица Тмушића је из Бара најпре прешла Тару и живела код Манастира Довоља, а одатле су прешли на Златибор, у Криву Реку[46].

У Сопотници код Пријепоља такође има Тмушића. Постоје две верзије њиховог предања. Према једној, ту су дошли из околине Шавника, удова мајка са двојицом синова. Од једног, Станише, су сопотнички Тмушићи[47]. Има их и у суседним селима Милошев До и Дренова. Неки од њих, у Сопотници, касније су узели нова презимена – Вукосављевић и Веселиновић[48]. По другој варијанти, Тмушићи су се у Сопотницу доселили из Братоножића 1810. године[49]. Такође славе Никољдан, што може указати да су заиста настали од дробњачких Тмушића, премда Никољдан је уједно и братоношка слава. С обзиром да је родоначелник дробњачких Тмушића живео крајем 18. и у првој половини 19. века, временске одреднице не иду у прилог вези сопотничких Тмушића с њима. Са друге стране, први писани траг о Тмушићима у Сопотници налазимо знатно касније. У милешевском поменику 1873. године[50], а затим и у списку Срба пребеглих из османске границе у Србију током рата 1876-77. године[51].

И ово презиме налазимо у старијем и новом облику. Надимак родоначелника Радована Поповића постао је назив и за његово потомство, које су звали Тмуше. Касније настаје и презименски облик Тмушић. У милешевском поменику налазимо оба облика, и то 1873. као Тмушић, 1878. као Тмушић са напоменом да се ради о роду Тмуша, а 1885. и 1894. године као Тмуша. Сви приложници су из Сопотнице, дакле припадају истом роду. У поменутом списку пребеглих у Србију из 1876-77. године, презиме је уписано у облику Тмуша.

На Полици код Берана постоји род са истим презименом, по којима се назива и њихово матично село – Тмушиће[52]. Они сами имају предање да потичу од морачких Дуловића, мада их други Полимци често рачунају у староседеоце овог краја. У истом селу има неколико кућа Дуловића који су ту досељени у првој половини 19. века[53], па није немогуће да су се ту доселили знајући да тамо имају сроднике. У прилог пореклу ових Тмушића од Дуловића иде и иста слава Свети Стефан. Од поличких Тмушића један огранак, у Беранама, носи презиме Лакићевић[54].

Након што су Васојевићи почели колонизовати Горње Полимље, велики број стариначких родова се селио из свог завичаја, под притиском јачег племена. Тако су се и полички Тмушићи исељавали према Бијелом Пољу и околини (Скакавац, Биоча)[55], као и према Пештеру. Пред крај 19. века неки Тмушићи су као „крсташи“ колонизовани у Доњу Јабланицу (Гајтан). У селу Радаљица испод Голије код Новог Пазара, живе Тмушићи са славом Свети Стефан, који кажу да су пореклом од Пипера[56]. Истог би порекла требало да су муслимани Тмушићи из села Дунишићи код Сјенице, који знају само да су пореклом из Црне Горе[57]. Судећи по слави голијских Тмушића, они су од неког исељеног Тмушића са Полице. У селима Брђани и Побрђе код Новог Пазара живе муслимани Тмушићи са предањем да су од Куча[58].

Видимо да се кроз предања провлаче разна брђанска племена, али је подручје Мораче неко заједничко место, како за дробњачке, тако и за беранске Тмушиће. Помиње се порекло из Мораче и Пипера, боравак у Ровцима, а као нека најдаља старина можда Кучи. Вероватније је да су ова презимена настала независно, па тако и новопазарски Тмушићи са предањем о пореклу од Куча, али није искључена ни варијанта да су они истог порекла, а да је до раздвајања дошло уобласти Мораче, одакле су неки отишли за Прошћење, а неки према беранском крају. У овој верзији, презиме Тмушић би било знатно старије од помињаног Радована Тмуше.

Има мишљења да су берански Тмушићи потомци Тмушића из Мораче, који су староседеоци овог краја – Мацуре, а да су се ту прибратили Дуловићима и са таквим предањем дошли на Полицу[59], те да нису истог порекла. Можда ово потврђује генетички резултат старовлашког братства Драмићанин. Наиме, Драмићани су род из Моравичког Старог Влаха (село Вучак код Ивањице), који су презиме добили по селу Драмиће код Новог Пазара, одакле су прешли у Вучак почетком 19. века. У Драмиће су дошли са Полице код Берана, и по предању потичу управо од Тмушића[60]. Ово је, наравно, предање које би ваљало и генетички проверити. У прилогу му иде чињеница да и Драмићани славе Светог Стефана, као и присуство Тмушића у новопазарском крају. Радаљица, где налазимо Тмушиће, и Драмиће, одакле су Драмићани, су села у непосредном суседству на јужним падинама Голије. Све ово указује да је предање Драмићана прилично уверљиво. Код више тестираних Драмићана утврђена је хаплогрупа I2а Y3120, такозвани „динарик север“[61], што указује на словенско порекло овог рода.

Предање Драмићана иде и још неколико корака уназад у историју. Оно говори да је најдаља старина њихових предака у Херцеговини, где су живели у селу Муље код Гацка. По тамошњој цркви посвећеној Светом Стефану узели су овог светитеља за крсну славу. Предање чак наводи и име најстарије претка, именом Јован Бијелић. Његови потомци се, из неког разлога, вероватно због османског притиска, одселе нешто северније, у Борач, село Тмуше код Калиновика. По том селу су, након пресељења у берански крај, добили презиме Тмуша, па затим Тмушић. Наведено предање се коси са предањем поличких Тмушића, али, како је наведено, није искључено да су Тмушићи заједничко порекло с Дуловићима осмислили у новије време, везујући се за велико братство и Морачко племе које стоји иза њега.

Код морачких Дуловића утврђена је сасвим другачија генетика – хаплогрупа G2a M406[62], тако да би тестирање неког поличког Тмушића дало одговор на ово питање. Исто важи и за могуће сродство дробњачких и сопотничких Тмушића. Хаплогрупе Куча и Братноножића су познате, тако да не би било тешко утврдити да ли припадају овим племенима или једном од њих. У сваком случају, веза између дробњачких / сопотничких и поличких Тмушића највероватније не постоји и ради се о случајности што ови родови носе исто ретко презиме. Ствари код поличких Тмушића додатно усложњава резултат Магделинића из рожајског села Богаје, који би, према предању, требало да су истог порекла са Тмушићима. Имају исто предање да су од Дуловића[63] и славе Светог Стефана. Код њих је, наиме, утврђена најчешћа хаплогрупа код Срба I2а РН908[64].

У селу Станчићи код Чачка постоји род са презименом Тмушић, пописани тамо још 1823. године[65], а у љубићком селу Бресница код Мрчајеваца презиме Тмушевић[66]. Немам сазнања имају ли ови родови везе с раније наведеним Тмушићима и с којима од њих.

Предање Драмићана нам даје један могући одговор о етимологији презимена Тмушић – да је настало од топонима Тмуша. Реч тмуша је словенског порекла и означава таму, помрчину, потпуни мрак. Но, у неким крајевима тмушом се назива и мрачна пећина, спиља[67]. Није тешко закључити по чему би неко место могло бити названо – Тмушe. Или у његовој близини има мрачних пећина, или се налази на таквом месту да до њега допире мало светлости. Међутим, код дробњачких Тмушића видимо да је Тмуша био надимак њиховог претка, који није живео у тако великој давнини да то не би било запамћено. У том смислу, пажњу привлачи покрајински назив тмушав – „који није здраве памети, смушен, будаласт“[68]. Није искључено да је предак овог братства тако прозван због неке од ових особина, а касније је тако названа и породица која је иза њега остала.

ВИЛАРЕТ

Иако су данас Виларети најбројнији у Прибоју и околини, матица овог рода је јужније у Затарју у Пренћанима. Одатле је део прешао у Бобово, а касније се неки насељавају у прибојска села Батковићи и Забрњица[69]. Од њих се део преселио још северније у Соколовиће код Вишеграда, одакле су неки у другој половини 19. века прешли Дрину и настанили се по тарским селима. Све ове сеобе указују да су Виларети стари род у Затарју. неки њихови огранци су узели нова презимена – Китић, Никитовић, Тешовић[70]. Сви славе Никољдан.

Према прихваћеном мишљењу, ради се само о посрбљеној верзији грчког имена Филарет, па чак нека мишљења иду у правцу ароманског / цинцарског порекла овог рода[71]. Треба поменути да је у неким нашим крајевима реч виларет назив за једну врсту даске, оне које се ређају између два стуба једна на другу чиме се добија дрвени зид.

ЏОГАЗ

Џогази су род из пљеваљског краја, са матицом у селу Калушићи, одакле су најпре неки населили и у Маоче[72], па у друга насеља у Затарју – има их у Горњој Брвеници, Греву, Забрђу, Оџаку, као и у вароши Пљевља[73]. Неки Џогази из Забрђа су, негде пре Првог светског рата, на своје презиме додали -ић, те им је званично презиме Џогазовић[74].

Џогази су огранак Бајчетића[75] о којима је писано раније у одељку о презимену Коруга. Према предању, „неки Бајчета је био кириџија и терао товар у великој колони. Коњ му је преврнуо товар, а пошто сам није могао да га исправи, тражио је од свих другова који су пролазили поред њега да му помогну, али нико није хтео. Кад наиђе Турчин Џогаз, поможе му исправити товар и наставише пут. Сви га почеше задиркивати и викати да је и он Џогаз, те их прозваше Џогази и тако оста до данас“[76].

Постоје и нека другачија предања, која Џогазе не везују за Бајчете. Џогази из Калушића као раније место ранијег порекла помињу Никшић[77], а има неких предања која наводе да су Џогази старином Кучи или да су у Затарје дошли из Херцеговине[78].

Од Џогаза из Калушића је Војин Џогаз, наредник ЈВуО, који је новембра 1945. године у Аустрији, заједно са још једним саборцем, ликвидирао црногорског фашисту и Павелићевог сарадника, Секулу Дрљевића.

Наредник Војин Џогаз (преузето са сајта: https://borbazaistinu.rs/)

СЛИКА ВОЈИН ЏОГАЗ

https://borbazaistinu.rs/on-je-ubio-zacetnika-crnogorske-nacije-i-crkve-%E2%81%A3-%E2%81%A3/

 

У Липову код Колашина постоји род Максимовића који су од затарских Џогаза. Потичу од једног Џогаза, Михајла Максимова, чија се удовица са синовима вратила у очевину. Презиме су узели по ђеду Максиму[79].

У Метохији, у Свркама има Џогазовића, старином из Куча[80], а у Буковици код Рожаја муслимана са презименом Џогаз. У Гостиници у Ужичкој Црној Гори живе Радојичићи чије је старије презиме Џогазовић, а још раније Џогаз. У Гостиницу су се доселили из источне Босне у време Првог српског устанка, а даљим пореклом су из источне Херцеговине. Старије презиме Џогазовић им је замрло до краја 19. века, тако да се данас званично презивају Радојичић[81]. С обзиром на правац сеобе, није искључено да су од затарских Џогаза.

Према казивањима неких гостиничких Џогаза, џогаз је онај који јаше на малом брдском коњу, али неки веле да је џогаз у ствари мали брдски коњ[82]. Корен овог презимена можда бисмо могли тражити у турској основи ђог (gӧk) – отворене боје, светле ути, плавокос, од које је изведена и реч ђогат – коњ белац[83].

На Тари, на Калуђерским барама, постоји хотелчић са називом „Џогази“, познат по филму Емира Кустурице „Завет“ који је једним делом тамо сниман.

ПАЛДРМИЋ

Палдрмићи су род из Вијенца код Отиловића. Вијенац је опустошен од стране Османлија после Велике сеобе 1690. године. Тек око 1740. године је поново почело његово насељавање. Међу првима су ту дошли Аничићи из оближњег Врбова (код Бабина, данас у саставу пријепољске општине), а за њима и њихови сродници Грујичићи, Јоксовићи и Палдрмићи. Палдрмићи су огранак Грујичића[84]. Има их и у Пљевљима[85]. Славе Никољдан.

Предање Палдрмића каже да су се презивали Грујичић још половинсом 19. века, а да су ново презиме добили „по некој баби Палдрми“, која је била незгодне нарави те је „тукла и синове, иако су имали по 60 година“. Због тога су је прозвали Палдрма, „што на турском језику значи батина“[86].

Реч палдрм(а) у неким нашим крајевима означава део коњске опреме – ремен причвршћен за седло провучен испод коњског репа који задржава седло да не клизи напред према коњском врату[87]. Ова реч долази од турског paldum, која означава управо описани коњски ремен, као и неку врсту кожног или платненог појаса који се носи најчешће како би се стегла кила (брух)[88]. Али, може значити и неку врсту преваре, подвале, у фрази „ударити неком палдум“ – преварти некога, некоме нешто подвалити[89]. У смислу наведених значења речи палдум, односно палдрм(а), можда би би презиме могло доћи по неком каишу којим је она баба тукла своје синове.

ПРУСИЋ

Неуобичајено презиме Прусић налазимо у Косатици код Пријепоља. У милешевском поменику уписан је 1894. године Периша Прусић из Косатице[90]. У документима можемо наћи Милинка Прусића, као свршеног гимназијалца у Пријепољу, у школској 1959/60. години[91].

О пореклу овог рода и њиховог презимена нисам успео наћи ништа више од тога, па би било лепо и корисно да неко ко има више података о Прусићима исте дода у коментару.

Презиме Прусић налазимо у лабинском крају у Истри[92]. Ово је стари истријански род и упоредо са верзијом Прусић налазимо у употреби и италијанску варијанту овог презимена – Prussi[93]. Италијански облик овог презимена указује на пруско порекло рода, али не знамо имају ли полимски Прусићи неке везе с њима.

(Х)РЊАК(ОВИЋ)

Презимена Рњак и Рњаковић налазимо на више места на нашем етничком простору, па тако велики род Рњака у Далмацији (бенковачки крај), затим Рњаковићи (раније Рњак) у Гучи (они за себе кажу да су ту дошли из Куча), као и златиборски Рњаковићи, у Рудинама и Чајетини, који су се ту доселили из Звијераца код Нове Вароши (славе Светог Стефана)[94].

Презимена Хрњак и Хрњаковић налазимо код Срба у Бачкој, затим на више места у Хрватској (Лика, Банија, Славонија, Далмација)[95] – већином су у питању србски родови, осим озаљских[96] Хрњака који су Хрвати. И у Босанској Крајини Хрњак је често презиме код Срба. Живе у више насеља у околини Приједора, Крупе, Новог, Дубице и Градишке.

Најстарији запис личног имена Хрњак налазимо у једној повељи из 1418. године у Хумској земљи где се помиње сведок именом Хрњак Костадинић[97]. Три деценије касније наилазимо на помен Стјепка Хрњаковића, дубровачког (?) ковача (1448)[98]. Касније, у османско доба, налазимо род Хрњака – муслимана из околине Прозора[99].

Постоји неколико тумачења етимологије овог презимена. С обзиром на постојање старијег личног имена Хрњак, намеће се закључак да је код презимена Рњак(овић) дошло до губљења гласа Х, што није ретка појава у нашем језику.

За златиборске Рњаковиће каже се да презиме долази од надимка Рњак, за човека који се много гура – рња[100]. (Х)рњав је придев којим се описује неко са распукнутим или разрезаним уснама, од којег долази хипокористик Хрњо, као и имена Хрњко и Хрњак [101]. Придев долази од речи (х)рња – свињска сурла, њушка[102]. Скок наводи и народну песму „Мујо од Удбине“, где се Мујо назива – Хрњетина Мујо и Хрњица Мујо[103].

Објашњење додатно дају и разни топоними који имају овснову рњ-, као место Рње код Рогачице, затим Рњаковац – у Барама (Дробњак), извор истог имена y Рушњу крај Београда, више краћих водотока у Србији, као и Рњач на Јадовнику, код Страњана и код Бродарева. Ови топоними потичу од придева рњаво, фигуративно – разривено место, са неравнинама, избочинама, распукнуто, раздвојено[104]. Код топонима Рњаковац, Рњаково брдо, Рњак брег, налазимо антропонимску основу од личног имена Рњак[105].

Један од познатих носилаца овог презимена је Мишо Хрњак, некадашњи басиста рок групе Азра, из најбољих времена те групе.

Хрњак, Лајнер, Штулић – АЗРА (преузето са сајта: https://www.dotkomsite.com)

ФИЛУРИЈА

Род са овим презименом у 19. веку налазимо у Вапи код Сјенице[106], а у савремено доба у Врбници у Полимљу, месту у Куманичкој клисури, познатом по железничком граничном прелазу између Србије и Црне Горе и по Манастиру Куманица. Ради се о истом роду, а Врбница вероватно и јесте његова матица, док по предању потичу из Никшића[107]. Филурије славе Јовањдан[108].

Филурија је била врста пореза у Османском царству коју су плаћали власи – сточари. За разлику од дажбина земљорадника, које су биле и у новчаном и у натуралном облику, филурија је био само новчани порез, који се плаћао по кући или баштини, углавном у разрезаном годишњем износу[109]. Због повољности по пореског обвезника, филурија је био веома пожељан облик пореза који су сточари без много муке могли плаћати, те је потчињени народ гледао да је одржи, то јест да не допусти обласним османским господарима да буде учитлучен, односно претворен у кметове са знатном већим пореским обавезама. Можемо претпоставити да је статус филурџија био основа по којем је овај род добио презиме. Сама реч филурија је италијанског порекла и означава златник (итал. fiorino, новогрч. flouri, тур. filuri), колико је, отприлике, износио укупан збир свих филурџијских дажбина[110].

Занимљиво је да ни ово необично презиме није јединствено, јер у Теслићу у Босни налазимо муслимански род истог презимена[111].

ЏАГАРИЈА

Џагарије су мали род из увачког краја, има их у Мишевићима и Аљиновићима. Претпоставља се да се ова породица доселила из сјеничког краја. „Од како се зна, у Мишевићима је била само једна породица“[112]. За њих се памти да су поседовали најбоље имање у селу, на читлуку. Међутим, занемарили су обраду земље, па их је ага отерао са имања и преселио у сред села на нешто мало земље, те су били принуђени да живе скромно[113].

У милешевском поменику налазимо приложнике из овог братства из оба села у којима су живели (Мишевићи, Аљиновићи) 1873, 1878. и 1884. године. 1875. године, као избеглица из Аљиновића, у Ивањици је записан Јован Џагаран[114]. Мато Џагарија, вишеструки приложник Милешеви, из Аљиновића је пребегао у Топлички округ. Није познато има ли његових потомака данас. У селу Рача у Косаници постоји род Нововића који имају породични надимак Џагарићи (чује се и – Џогарићи). Можда би они могли бити потомци Џагарија, премда они за себе кажу да су се ту доселили из Метохије[115]. Неки Џагарије су се после 1912. населили у Сјеници и узели за званично презиме Џагаревић.

Презиме Џагарија вероватно има везе са турцизмом џагара, који се некад употребљавао за учионице у манастирским школама[116]. Можда поменути облик Џагаран, који налазимо код избеглице у Ивањици, управо указује на везу презимена са џагаром. Можда је неко од предака Џагарија био манастирски ђак који се описменио у џагари, те по томе понео надимак, касније презиме.

ТУЛЧЕВИЋ

Ово презиме налазимо у милешевском поменику 1873. године[117]. Уписан је приложник Милисав Тулчевић из Сјенице. У каснијој документацији овог презимена нема. Али, налазимо га нешто раније, у рудничком селу Грабовица 1841. године[118]. Није познато имају ли ова два рода везе, aли није немогуће, с обзиром да се ради о заиста ретком, ако не и јединственом презимену. Вероватно је изведено од речи тулац, која је један од облика који се користе да означе кожну торбу у којој су некада ношене стреле за лук или самострел, а назива се још и тоболац и тулајица. Реч тулац се користи и да означи било какав предмет који је таквог ваљкастог облика као тулац и у којем се може носити нешто. У неким крајевима (нпр. у Боки) тулац је висок крут мушки шешир ваљкастог облика, нешто попут цилиндра, а означава уопште део шешира у који улази глава. Коначно, тулцем се назива и клопка за животиње цилиндричног облика са једним отвором у који се животиња нечим намами, а отвор се затим затвара или стеже[119].

У Боки (Вишњева – Грбаљ) постоји слично презиме – Тучевић, за које би се по звучности могло закључити да представља исти облик код којег је дошло до губљења гласа Л, Тулац – Тулчев – Тучев. Међутим, према традицији, презиме Тучевић је новији облик старијег презимена Тупчевић[120], чија је основа реч тупац.

РЕНДУЛИЋ

Род са презименом Рендулић налазимо у Лучанима. Ту су дошли „од Сјенице“ током Првог српског устанка[121], а даље порекло им је из бјелопољског краја[122]. У Дренови у таковском крају такође налазимо Рендулиће, који су ту дошли из Равни код Ужица[123]. По свој прилици се ради о истом роду, само су се током бурних времена раздвојили и кренули у сеобу различитим правцима.

Рендулићи из Србије су малобројан род. Знатно већи род истог презимена живи у Хрватској. Развили су се у модрушком крају одакле су се расељавали на више страна. За њих се каже да нису потекли „из огулинске заједнице, већ из неког насеља „Влаха католика“, одакле су се доселили у 16. веку[124]. Веома је вероватно да су ту дошли из Херцеговине, из околине Чапљине, где такође има Рендулића. Модрушки Рендулићи су бројан род и има их расељених на Кордуну, у Лици, источној Славонији, па све до Срема на исток, где их има у Хртковцима и Новом Сланкамену[125].

За хрватске Рендулиће објашњење етимологије презимена је да се ради о патронимском презимену од личног имена Рендула, које је „изведеница од светачког имена Рендо / Рендит (талијанско подријетло) с наставком -ул (староримски наставак…). Рендулова дјеца су Рендулићи“[126]. Да је у прошлости заиста постојало лично име Рендула, говори и аустријски попис Бачке из 1720. године, где у месту Лок налазимо Рендулу Суботиног (Rendula Szubbotha)[127]. Ако је за хрватске Рендулиће ово објашњење могућно, оно је мало теже прихватљиво за род из Србије са коренима у црногорском Полимљу, где овакво западно светачко име не постоји, а тешко да је постојало и у прошлости. Није искључено да је Рендула надимак који има везе са глаголом рендати или са алатком рендом.

Генетика нам је дала одговор за порекло оба ова рода. И једни и други су словенске генетике, хаплогрупа I2a, с тим што су модрушки Рендулићи грана PH908[128], а драгачевски Y3120 (тзв. „динарик северни“)[129]. Рендулићу из Лучана је по хаплотипу веома близак Чвркић из Рожаца код Чачка[130], који имају предање да су се ту доселили из Братоножића. Уколико прихватимо да се ради о истом роду, правац сеобе би могао бити из Братоножића преко Доњег Полимља (предање драгачевских Рендулића о старијем пореклу из Бијелог Поља), где је једна грана прешла у чачански крај (Чвркићи), а друга отишла у сјенички крај, а затим у Драгачево.

Помињући модрушке Рендулиће, било би штета не поменути двојицу познатих припадника овог рода који су се у Другом светском рату борили на различитим странама: Први, познатији, је генерал Лотар Рендулић (Lothar Rendulicz), аустроугарски и немачки војсковођа који је остао упамћен као командујући немачком војском у неуспелом Десанту на Дрвар маја 1944. године, операцији усмереној на заробљавање команданта југословенских партизана Јосипа Броза Тита. После рата је осуђен на затворску казну због репресалија према цивилном становништву. Други се борио управо у противничком табору, у партизанском покрету, Златко Рендулић, пилот ратног ваздухопловства Краљевине Југославије, а затим у рату и партизанске авијације. После рата је постао генерал-пуковник ЈНА и професор машинства.

БАЛМАЗОВИЋ

Балмазовићи су из Дубраве код Ивањице. Старије презиме рода било је Балмаз, да би негде око треће четврти 19. века почели да се пишу као Балмазовић. Славе Никољдан. За своје раније порекло наводе подручје између Пиве и Таре. У Пиви се сматра да су они старином Пивљани[131]. Не знају поуздано када су се доселили, али претпостављају да је то било у време Првог српског устанка[132]. Према неким мишљењима Балмазовићи су огранак старог племена Малешеваца[133]. За њих се може чути и верзија – Болмаз[134].

По оснивању Ивањице, Јефрем Балмаз са породицом се тамо населио и пописан је у Попису из 1863. године[135]. 1874. године Милан Балмазовић из Ивањице прешао је у Ужице[136], а из Ужица један Бaлмазовић у Лозницу, за занатом (столарским)[137].

У Босни, у Усори, у селу Булетић, постоји заселак под називом Балмази, што указује да је ту некада живео род таквог презимена[138]. Такође, у Русији и Бугарској постоји презиме Балмазов.

У Мађарској код Дебрецина постоји пустара Балмаз и код ње варошица Балмазујварош[139], а у Молдавији насеље Балмаз.

Презиме је нејасне етимологије. Могло би бити словенског порекла, имајући у виду реч белмуж (каша најчешће кукурузна са белим смоком) чији би облик могло представљати, а коју налазимо у свим крајевима источне Европе, у пољском као balmosz, украјинском – балмуш, балмаш, молдавском – балмош, бугарском – бял мъж, румунском – balmuş, мађарском – balmos, итд[140].

Руско тумачење презимена Балмазов гласи: Фамилия Балмазов образована от прозвища Балмаз. По одной из версий, его получил выходец из села Балмаз, расположенного в Новоаненском районе Молдавии. Согласно другой гипотезе, прозвище Балмаз восходит к рязанскому диалектному слову „болмас“, что значит „болтун, говорун“ или „непоседа“. Следовательно, так могли прозвать очень разговорчивого или же активного, энергичного человека[141]. Дакле, болмас или балмаз би могао бити говорљив или немиран, живахан човек. Код Руса постоји и презиме Болмасов, које свакако потиче од наведене речи – болмас.

Следећа могућност је да презиме има корен у романизму balma – пећина[142].

Коначно, презиме би могло бити турцизам, кованица од основе bal- која са другим речима гради неке облике попут балабан – трупац, балта – секира, балчак – рукохват на мачу, балјоз – маљ, ковачки чекић, и сл. и mazli – челични[143]. Можда би конструкција балмаз могла означавати неку врсту челичног оружја. А можда и облик турске речи balyemez која означава старински топ великог калибра[144], што би фигуративно могло означавати високог крупног човека[145]. Овај турска реч је вероватно позајмљеница од италијанског palla e mezzo[146].

С обзиром на постојање презимена Балмазов код Руса и Бугара, као највероватнија звучи верзија о словенском пореклу овог презимена, можда управо од изобличене речи болмас.

TAСЛАК

Презиме Таслак налазимо у Доњем Полимљу (Царичина, Гвозд)[147], а Таслаковић у Крушевици код Рашке. Ради се о истом роду, с обзиром да су се Таслаковићи у Рашку доселили из Царичина, а наставак -ић су додали у новије време. Знају да су старином из Вранеша у Доњем Колашину[148]. Таслаци су огранак старог братства Јоксимовића из Вранеша, који по предању потичу из Вучитрна и имају неко властеоско порекло, те су им и Османлије дали кнежевски берат[149].

Није познато зашто је део Јоксимовића понео ово презиме, али се из милешевског поменика види да је оно постојало напоредо са презименом Јоксимовић. Једно објашњење је да су Таслацима прозвани, јер су у Полимље дошли из пљеваљског краја[150], а Пљевља су тада носила османски назив Таслиџа[151]. Међутим, правац сеобе рашких Таслака не помиње Пљевља нити пљеваљски крај, већ правац Вранеш – Царичин – Крушевица, што је и логичнији правац сеобе. Осим тога, нису Таслаци једини род досељен из пљеваљског краја у Полимље, па није јасно зашто би само они били прозвани Таслацима (Пљевљацима), а не и други одатле досељени родови. Додатно збуњују и подаци о крсној слави овог рода. Док Јоксимовићи у Вранешу и њихови исељеници у Доњем Полимљу славе Цвети[152], Таслаци у Крушевици славе Аранђеловдан[153], а Јоксимовићи из Вранеша пресељени у Затарје (Горице) Никољдан[154]. Истовремено, из милешевског поменика видимо да су поред Таслака приложници манастиру били и Јоксимовићи, па и из истог места (Гвозд, Царичина), који су са својим презименом и уписани. Све ово би могло указати да Таслаци нису од Јоксимовића, већ можда неки прибраћени род већем братству, или можда сасвим случајно носе исто презиме Јоксимовић?

Неколико Таслака (Василије из Милошева Дола, Петко из Горачића и Вукота из Гвозда) 1889. године пребегло је са породицама у Србију због османског насиља, а власти су их населиле у топлички округ[155].

Презиме полимских Таслака није јединствено. У Далмацији налазимо код римокатолика презимена Таслак (Метковић) и Таслаковић (Драговија). Има их и другде по Далмацији и западној Херцеговини.

Реч таслак је широко распрострањем на србском говорном подручју. Она означава комад необрађеног или грубо отесаног дрвета, пањ, кладу, трупац, као и необрађен, неотесан блок камена[156]. Таслаком се назива и дршка од пољопривредне алатке, затим почетни облик грубе обраде дрвета за разно посуђе, кашике, кутлаче, и сл, као и доњи део гусала преко којег се развлачи кожа и над њом струна. Таслаком или таслачином се у народу назива тврдоглав човек или човек груб и неуглађен.

Већина наше лингвистичке грађе за реч таслак сматра да је у питању турцизам. Међутим, Ђуро Шкарић је 1925. године написао краћи чланак управо о овој речи[157], где износи тезу да је њен корен словенски и да је истог порекла као и речи тесати и тесла, при чему би таслак био комад грађе (дрвета, камена) намењен даљој обради (тесању). Шкарић сматра да идеја да се ради о турцизму потиче од Вука Караџића, јер је он први тако записао у свом Рјечнику, а сви након њега су безрезервно то прихватили.

На савременом турском језику реч taslak означава нацрт, скицу, концепт, шему, цртеж, макету, а може бити и придев – тобожњи, такозвани, привидан[158]. Можда сва ова значења ове турске речи имају сличну садржину коју налазимо и у нашој речи таслак која означава материјал од којег ће нешто бити направљено. Са друге стране, Шкарић прилично убедљиво објашњава етимолошку везу са тесањем. У прилог његовом мишљењу иде и помен имена или занимања (?) Таслак 1525. године у западној Србији. Наиме, у османском Сумарном попису Смедеревског санџака, у селу Цветан Брод у нахији Морава (према распореду насеља, то би могло бити данашње село Цветке на север од Краљева) пописан је Вук син Таслака[159]. Ако је 1525. године Вук одрастао човек и порески обвезник, његов отац је могао бити рођен око средине 15. века, дакле у време када турцизми још нису били заживели у нашем језику.

СТАРОВЛАХ

Причу о презименима Затарја, Доњег Полимља и Старог Влаха завршавам управо са овим последњим подручјем и презименом насталом по њему – Старовлах.

Затарски Старовласи су пореклом од Нове Вароши. Неки њихов предак убио је Турчина и побегао на Врбицу. Не памте презиме које су носили у Старом Влаху, али су им у новој средини према завичају наденули презиме Старовлах[160]. Кад су се на Врбици умножили, населили су се и у друга места у Затарју – Оџак, Глибаће[161], Градац, Љуће, Радосавац[162], Пљевља[163]. Новак Старовлах је прешао у Вранеш и од њега су тамошњи Старовласи[164]. Од Старовлаха са Врбице су Лакетићи у Плијешевини и Делићи у Глибаћима[165]. Слава затарских Старовлаха је Никољдан[166]. Постоје мишљења да је њихово давније порекло из Пиве.

Презиме врбичких Старовлаха није јединствено. Наравно, многи родови који вуку порекло из Старог Влаха носили су и носе ово презиме. У самом Затарју постоји, у Кричку, још један род са овим презименом. Они славе Ђурђевдан[167]. Презиме Старовлах налазимо и на Златибору, у Шљивовица и Добродолу (Луново Село), који такође славе Никољдан, затим на Мокрој Гори и Добродолу (Луново Село), са славом Ђурђевдан, и у Стапарима (касније су узели презиме Антонијевић)[168]. У Полому у Такову било је Старовлаха, који су касније узели презиме Деспотовић, ту су дошли из Комарана (славе Аранђеловдан)[169]. У Кнежевцу у Гружи, Старовласи су касније прозвани Никитовићи (славе Светог Стефана)[170]. И Старовласи у Качеру, у селу Козељ, у новој средини су добили ново презиме – Петровић, а касније су се разгранали на друга ужа презимена (славе Јовањдан)[171]. Старовлаха има и у Бучу у Рашкој, они славе Светог Пантелејмона, као и у Полокцу на Голији[172]. Затим и у Босни, у Мокром код Сарајева (Мратиндан), у Сарајеву (Никољдан) и у Соколовићима код Вишеграда[173].

Од сарајевских Старовлаха је наш познати фудбалски играч и тренер Ненад Старовлах (1955)[174].

У Хрватској Костајници постоји савремено презиме Старовлашић[175].

Јасно је да презиме потиче од области из које су се неки родови раселили (осим, можда, у случају хрватских Старовлашића) и у новој средини прозвани по Старом Влаху одакле потичу. О настанку назива Стари Влах за подручје на исток од Дрине и Лима, значајан рад написао је Петар Ж. Петровић 1961. године[176].

Карта Старог Влаха (П. Ж. Петровић, Наведено дело, Београд, 1961, стр. 27)

Слика: област Старог Влаха (мапа из наведеног Петровићевог рада, стр. 27)

 

Није сасвим тачно утврђено када се ова област почиње називати Старим Влахом. Непоуздан је помен Старог Влаха у Студеничкој повељи Стефана Немање из 1196. године, из разлога што је доказано да је нама позната повеља писана или преписана у 18. веку, тако да се не може знати колико је њена садржина веродостојна. У другој половини 16. века у османским документима помиње се област Стари Влах (Istar Iflah) и новоформирани Старовлашки кадилук, што значи да је овај назив постојао и раније. Ово потврђује и помен презимена изведеног од назива области у 15. веку, у дубровачким документима: 1443. помиње се Милош Старовлах[177], а 1466. Павао Старовлаховић. Према Петровићевом мишљењу, Назив Стари Влах указује да је словенско становништво њиме хтело да изврши разликовање између Влаха који су у тој области живели раније – Старих Влаха, од оних који су се почели масовно спуштати из Албаније и Грчке према северу у 14. веку.

Богумил Храбак у свом раду „Стари Влах од ХV до почетка ХIХ века“[178] истиче да су ови Стари Власи на Лим доспели још крајем 10. века, у време македонског владара Самуила који их је током освајања повео из Тесалије у унутрашњост своје државе. Ови Власи су на Лиму били веома бројни и у 13. и 14. веку, када ту почиње да се досељава нови талас влаха са југа. У односу на ове „нове“ Влахе, они су били Стари Власи, и по њима је прозвана и област.

У 18. веку у аустријским пописима налазимо презиме Страровлашанин на више места у тадашњој Јужној Угарској: 1702. године као становник Лединаца пописан је Григорије Старовлашанин, а у Сланкамену Јеротија Старовлашанин[179]. 1728. године у Футогу су пописани Глигорије и Арсеније Старовлашани[180]. Презиме Старовлашанин налазимо и у Метохији (Велика Хоча) средином 19. века[181]. У Доњој Горевници код Чачка постојало је презиме Старовлашић, по Димитрију који се ту доселио из Старог Влаха, те је прозван Старовлашић (касније је овај род узео презиме Лукић)[182]. Исто презиме налазимо у попису Србије из 1863. године у селу Рајац код Чачка[183]. С обзиром на близну Горевнице и Рајца, није искључено да се ради о истом роду.

– НАСТАВИЋЕ СЕ –

 


[1] Аким и Вукота Миљанићи, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007, стр. 456.

[2] „Сличност фолклора код Арбанаса и Црногораца“, Саво Оровић, “Становништво словенског поријекла у Албанији”Зборник радова са међународног научног скупа, Цетиње, 1990, интернет издање.

[3] „Војвода Богић Морачанин – племе Морача / Морачани“, Миодраг Перовић:

[4] Исто.

[5] Григорије Божовић, По Црној Гори,НУБ Иво Андрић, Београд 2007, стр. 269.

[6] Слободан Мишовић, Становништво пљеваљског краја, Завичајни музеј у Пљевљима, Пљевља, 2013, стр. 293.

[7] Малешић, Писанија Манастира Милешеве.

[8] Мила Павловић, Села сјеничког краја, Универзитет у Београду Географски факултет, Београд, 2009, стр. 77.

[9] Салих Селимовић, Презимена и њихово порекло на Сјеничко-пештерској висоравни, Графичар, Ужице, 2017, стр. 344, 345.

[10] Исто.

[11] Миленко Филиповић, Гласинац антропогеографско-етнолошка расправа, САНУ, Српски етнографски зборник, књига LX, библиотека Насеља и порекло становништва, књига ХХХ||, Београд, 1951, стр. 258.

[12] Исто.

[13] Поп Стјепо и Владимир Трифковић, „Сарајевска околина“, Српски етнографски зборник, књига XI, библиотека, Насеља српских земаља, књига V, Српска краљевска академија Београд, 1908, стр. 114.

[14] Српски ДНК пројекат.

[15] Исто.

[16] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 3, JAZU, Zagreb,1973, стр. 541.

[17] Салих Селимовић, Презимена и њихово порекло на Сјеничко-пештерској висоравни, Графичар, Ужице, 2017, стр. 344, 345.

[18] Милован Јеврић, Становништво општине Мојковац, Посебна издања Српског географског друштва Свеска 59, Српско географско друштво, Београд, 1984, стр. 42.

[19] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=5692.msg146573#msg146573

[20] Исто; Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, Стручна књига, Београд,:1997, стр. 686.

[21] Резултат је део подухвата Друштва српских родословаца „Порекло“ који је у току, те још увек не може бити јавно објављен.

[22] Први помен Васојевића је из 1444. године, а Манастир Морача је изграђен 1252. године.

[23] Зоран Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, рукопис, стр. 54.

[24] Љубомир Марковић, Светислав Марковић, Становништво Моравичког Старог Влаха, САНУ, Географски институт Joвaн Цвијић, Посебна издања књига 57, Београд, 2002, стр. 320.

[25] Речник српскохрватскога књижевног језика књига пета, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1973, стр. 544.

[26] Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, издање „Слово љубве“, Београд, 1978, стр. 365.

[27] Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997, стр, 168.

[28] Дико Пејатовић, Бистрица кроз време, Културно просветна заједница Србије, Нова Варош, 2004, стр. 39.

[29] Војиновић, 168.

[30] Википедија.

[31] Танасије Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, Пљевља, издање из 1986, стр. 128.

[32] Ратомир Ћузовић, Миланко Ћузовић, Ћузи из Отиловића, СВЕН Ниш, Пљевља – Ниш, 2012.

[33] Ћузовићи, 262.

[34] Ћузовићи, 256.

[35] Пејатовић, 128.

[36] Risto Milićević, Hercegovačka prezimena, Biblioteka Baština, Beograd, 2005, стр. 298.

[37] Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Просвета-Трговина, Сомбор, 1993, стр. 375.

[38] [38] Leksik prezimena SR Hrvatske (1976), Institut za jezik,Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 120.

[39] Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Svjetlost, Sarajevo, 1966, стр. 201.

[40] Саво Микић, Сировац и Баре ускочка села у Црној Гори, Графо Црна Гора, Библиотека Крајеви и људи, Подгорица, 2011, стр. 532.

[41] Караџић, Шибалић, 826.

[42] Микић, исто.

[43] Караџић, Шибалић, исто.

[44] Мишовић, 294, 304.

[45] Bидojе Деспотовић, Наша села, Информативни центар Пљевља, 2003, стр. 103, 106, 107, 114.

[46] Данило Станојевић, Становништво Златибора у XVIII и првој половини XIX века, 2013, стр. 41, 42; Љубомир Мићић, Златибор, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник, књига XXXIV, Библиотека Насеља и порекло становништва, књига ХIХ, Земун,1925, стр. 450.

[47] Малешић, Православна братства…, 60, 61.

[48] Исто.

[49] Исто.

[50] Малешић, Писанија.

[51] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од Бабинске буне закључно са 1900. годином) књига 2, Ужице, 2012, стр. 114.

[52] Кроз разна документа и грађу, ово село се наводи и као Тмуша, Тмушић, Тмушићи.

[53] Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Колашин, Скупштина Општине Колашин – Стручна књига Београд, Београд,1989, стр. 216.

[54] Исто.

[55] Милисав Лутовац, Бихор и Корита, САНУ, Српски етнографски зборник LXXXI, Насеља и порекло cтановништва, књига 40, стр. 91, 92.

[56] Петар Петровић, Рашка књига 2, Нови Пазар, 2010, стр. 177.

[57] Павловић, Села сјеничког краја, 167.

[58] Fikret Sebečevac, Selim Šaćirović, Naselja novopazarskog kraja, Mrlješ, Beograd, 1995, стр. 36.

[59] http://www.poreklo.rs/2012/03/16/poreklo-prezimena-tmusic/

[60] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2007.msg51369#msg51369

[61] Српски ДНК пројекат.

[62] Српски ДНК пројекат.

[63] Раосављевић, 216.

[64] Српски ДНК пројекат.

[65] Радош Маџаревић, Тевтер чибучки за Нахију Рудничку од 10. марта 1823. године, Apxив Србије, Министарство финансија Краљевине Србије, Збирка тефтера, инв.бр.279, 1987, стр. 26.

[66] Радомир Илић, О љубићским селима, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник књига V, библиотека Насеља српских земаља, књига II, Београд, 1903, стр. 61.

[67] Речник српскохрватскога књижевног језика књига шеста, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1976, стр. 226, 227.

[68] Исто.

[69] Једног од забрњичких Виларета налазимо 1864. у милешевском Поменику.

[70] Пејатовић, 105.

[71] Радомир Ракић, Вера Станисављевић Ракић, Корени – Порекло српских породица и презимена, Портал Српска дијаспора – Интернет новине сербске, стр. 186, 187.

[72] Наша села, 187

[73] Мишовић.

[74] Исто.

[75] Војиновић, 213.

[76] Војиновић, 226, 227.

[77] Наша села, 187.

[78] Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, “Пролетер” АД Бечеј, Пљевља, 2006, стр. 132.

[79] Раосављевић, 309

[80] Данило Стијовић, Ономастика дела северне Метохије, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози XIV, Београд, 1998, стр. 252.

[81] Раде Познановић, Гостиница прошлост и становништво, Завод за проучавање култудног развоје Србије – Одбор за проучавање села САНУ – Институт за економику пољопривреде, Библиотека Хроника села, Титово Ужице, 1991, стр. 266.

[82] Исто.

[83] Škaljić, 251, 252.

[84] Војиновић, 165, 166, 167.

[85] Мишовић, 302.

[86] Исто.

[87] Škaljić, 508.

[88] Исто.

[89] Исто.

[90] Малешић, Писанија.

[91] Љубомир Шуљагић, Хаџо Мушовић, Пријепољска гимназија 1913-2013, Пријепољска гимназија, Пријепоље, 2016, стр. 728.

[92] Leksik prezimena SR Hrvatske.

[93] Cadastre National de L’Istrie, Nakladni zavod Hrvatske, Institut Adriatique, Sušak, 1946, стр. 202.

[94] Станојевић, 40.

[95] Leksik prezimena SR Hrvatske.

[96] Озаљ је насеље на север од Карловца.

[97] Pavao Anđelić, Marijan Sivrić, Tomislav Anđelić, Srednjovjekovne humske župe, ZIRAL – Zajednica izdanja Ranjeni labud Knjiga 101, Biblioteka Stećak Knjiga 3, Mostar, 1999, стр. 65.

[98] Desanka Kojić-Kovačević, Arhivsko-istorijska istraživanja gornj eg podrinja, Naše starine XIV – XV, Zavod za zaštitu spomenika kulture, prirodnih znamenitosti i rijetkosti Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1981, 122

[99] Milićević, 382.

[100] Станојевић, 97.

[101] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika knjiga prva, JAZU; Zagreb, 1971, стр. 688.

[102] Исто.

[103] Исто.

[104] Звездана Павловић, Ороними Србије, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози XXIII, Београд, 2016, стр. 149.

[105] Исто.

[106] У милешевском поменику записан је Величко Филурија, 1873. године.

[107] Павловић, Села сјеничког краја, 83.

[108] Исто.

[109] Миомир Дашић, Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године, ЦАНУ, Подгорица, 2006, стр. 80.

[110] Татјана Катић, Опширни попис Призренског санџака из 1571. године, ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ, Посебна издања књига 58, Београд, 2010, стр. 605.

[111] Telefonski pretplatnici mrežne grupe 074 Doboj, 1991, стр. 358.

[112] Десимир Бојовић, Мишевићи код Нове Вароши, Библиотека Хроника села, Културно–просветна заједница Србије, Нова Варош, 2005, стр. 320

[113] Исто.

[114] Пећинар, Сеобе 2, 135.

[115] Јашовић, Ономастика слива реке Косанице, Филозофски факултет Косовска Митровица, 2018, стр. 337, 340.

[116] Речник СХ књижевног језика 6, 909.

[117] Малепић, Писанија.

[118] Михаило Миловановић, Брусница под Рудником, Библиотека Хронике села, Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије – Културно-просветна заједница Србије, Горњи Милановац, 2000, стр. 150.

[119] Речник СХ књижевног језика 6, 332.

[120] Миљанићи, 441, 442

[121] Јован Ердељановић, Доње Драгачево, 1902, стр. 106.

[122] Миљанићи, 394.

[123] Миленко Филиповић, Таково, Српски етнографски зборник књига LXXV, Библиотека

Насеља и порекло становништва књига XXXVII, Српска академија наука, Београд, 1960, стр. 189.

[124] Војин Дабић, Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији до половине XVIII века, Зборник о Србима у Хрватској 6, САНУ, Одбор за историју Срба у Хрватској, Београд, 2007, стр. 31.

[125] Hrvoje Salopek, Ogulinsko – modruški rodovi, Matica hrvatska Ogulin – Hrvatska matica iseljenika – Hrvatsko rodoslovno društvo Pavao Ritter Vitezović, Zagreb, 2007, стр. 415, 416.

[126] Исто.

[127] Живан Сечански, Пописи становништва Бачке током осамнаестог века, Посебни: издања Српске академије наука, књ. СХСIII, Етнографски институт књ. 3, Београд, 1952, стр. 74;

[128] FamilyTreeDNA.

[129] Српски ДНК пројекат.

[130] Исто.

[131] Светозар Томић, Пива и Пивљани, САНУ, Одељење друштвених наука, из Српског етнографског зборника књ. LIX, Насеља и порекло становништва књ. 31, Београд, 1949, стр. 464.

[132] Драгољуб М. Вујовић, Прилике, Дубрава и Радаљево, Библиотека Познанства Књига 1, Чачак, 2002, стр. 616.

[133] http://malesevci.rs/bratstva-porodice-cir/opsti-pregled-cir

[134] Томић, 464.

[135] Драгутин Радивојевић, Моравичани у првом потпуном попису после ослобођења од Турака, Литопапир Чачак, Ивањица, 1993, стр. 68.

[136] Пећинар, Сеобе 2, 34.

[137] Боривоје Милојевић, Рађевина и Јадар, Српски етнографски зборник књига ХХ, библиотека Насеља српских земаља, књига IХ, Српска краљевска академија, Београд, 1913, str. 751.

[138] Алекса Касаповић, Православље у Усорском крају – историјски преглед, Епархија зворничко-тузланска, Зворник, 216, стр. 297.

[139] Александар Крстић, Документи о угарским поседима Деспота Ђурђа датим у залог Јовану Хуњадију 1444. године, мешовита грађа, Miscellanea, Нова серија књ. ХХХII, Иcтopиjcки институт, Београд, 2011, стр. 144, 145.

[140] Етимолошки речник српског језика 3, САНУ, Одељење језика и књижевности, Институт за српски језик, Београд,:2008, СТР. 111.

[141] https://names.neolove.ru/last_names/1/ba/balmazov.html

[142] Skok 1, 554.

[143] Škaljić Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku; Grupa autora, Tursko-srpski rečnik, Аtaturk kultur, Dil ve Tarih Yuksek Kurumu, Turk Dil Kurumu: Ankara 1997.

[144] Tursko-srpski rečnik, 108.

[145] Етимолошки речник српског језика 2, САНУ, Одељење језика и књижевности, Институт за српски језик, Београд,:2006, стр. 138.

[146] Исто, 139.

[147] Малешић, Писанија.

[148] Драгољуб Корићанац, Надибар 2 – Насеља у Рудничкој Морави и Ибру, Филозофски факултет Београд, Одењење за етнологију, Етнолошки проблеми, Монографије. kњ. 21, Београд, 1995, стр. 170.

[149] Малешић, Православна братства, 27.

[150] Исто.

[151] У дословном преводу Таслиџа значи – Каменица.

[152] Малешић, Православна братства, 27.

[153] Корићанац, исто.

[154] Пејатовић, 113.

[155] Бранко Перуничић, Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету (1878 – 1913.), ИPO ,,HOBA КЊИГА“, Београд, 1989, стр. 70.

[156] Речник СХ књижевног језика 6, 151

[157] Српскохрватска ријеч таслак, Ђуро Шкарић, Јужнословенски филолог Књига V, Београд, 1926, стр 183, 184.

[158] Tursko-srpski rečnik, 941.

[159] Ахмед Аличић, Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије, XV и XVI век, књига, ЧАЧАК, 1984, стр. 437.

[160] Војиновић, 213

[161] Исто.

[162] Мишовић.

[163] Јокнић.

[164] Војиновић, 213

[165] Војиновић, 142, 213

[166] Пејатовић, 125

[167] Пејатовић, 125

[168] Станојевић, 74, 104.

[169] Миленко Филиповић, Таково, Српски етнографски зборник књига LXXV, Библиотека Насеља и порекло становништва књига XXXVII, Српска академија наука, Београд, 1960, стр. 173.

[170] Михаило Драгић, Гружа, Српски етнографски зборник, књига ХХ|, библиотека Насеља и порекло становништва, књига Х, Српска краљевска академија, Београд, 1921, стр. 274.

[171] Милоје Ракић, Качер, Српски етнографски зборник, књига VI, библиотека Насеља српских земаља, књига III, Српска краљевска академија, Београд, 1905, стр. 808.

[172] Они су се у новије врме иселили у Краљево (Fikret Sebečevac, Selim Šaćirović Naselja novopazarskog kraja, MRLJEŠ, Beograd, 1995, стр. 265).

[173] Јањатовић, 344.

[174] https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4_%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D1%85

[175] Leksik prezimena SR Hrvatske, 612.

[176] Стари Влах етничка прошлост, име u положај предела, Гласник етнографског музеја књига 24, Београд, 1961, стр. 25-46

[177] Према неким мишљењима, исти Милош Старовлах, познати разбојник, помиње се и раније, 1440. године, као житељ Корита код Гацка у Херцеговини (Radmilo Pekić, Cernica u doba Kosača, Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, Hercegovina broj 3, 2017, стр. 81).

[178] Новопазарски зборник 23, Нови Пазар, 1999.

[179] Tade Smičiklas, Dvijestogodišnjica oslobođenja Slavonije – drugi dio: Spomenici u Slavoniji u XVII vijeku (1640 – 1702), ЈАZU, Zgreb, 1891, стр. 291

[180] Душан Поповић, Срби у Срему до 1736/7, САНУ, Београд, 1990, стр. 240.

[181] Борисав Челиковић, Велика Хоча, бисер Метохије, MNEMOSYNE, Центар за очување наслеђа Косова и Метохије, Београд, 2003, стр. 83.

[182] Радул Марковић, Доња Горевница (земља и људи), Библиотека Хроника села, Одбор за проучавање села САНУ – Институт за економику пољопривреде – Завод за проучавање културног развоја Србије, Београд, 1996, стр. 17.

[183] Младен Стефановић, Хроника Јежевице, Бањице, Липнице и Рајца (у Општини Чачак), Библиотека Хронике села, Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства Србије – Културно-просветна заједница Србије, Београд, 1998, стр. 362, 370.

Аутор чланка:
Небојша Бабић

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Dragan Tmusic

    Postovani urednici,drago mi je da se bavite pitanjima o prezimenima u Srbiji.Ja cu samo dati male ispravke o nastanku prezimena Tmusic.Prvo Rodonacelnik Tmusica u Sopotnici je Stanimir ne Stanisa sto je greska.Po predanju i prici mog djeda i moje rodbine moje odnosno starine prezime pre Tmusica je bilo Popovic.To se prenosi sa koljena na koljeno.Predpostavka je da smo negde oko 1800 god napustili KUCE i otisli smo zbog krvne osvete i najezdom skadaskog vezira.Da pojasnim skadarski vezir napada KUCE 1774 dgod.i KUCI napustaju i odlaze u Bratonozice.U Bratonezice ostaju 6 god.Posle tog perioda nastaje prezime Tmusa.Do tada smo se prezivali Popovici.Ima i prica da smo ranije oko 1760 god napustili KUCE zbog krvne osvete sa Ivanovicima.Tako da Tmusici iz Sopotnice nemaju sa Drobnjacima nista niti su u rodu.Jer mora da se zna da se slava nemenja i slava se prenosi.Drugo prica moje rodbine iz drugih delova CG i Srbije je identicno ista koje smo nasledili od nasih starih.Srdacan pozdrav i samo nastavite rad.Nedozvolimo da zaboravimo ko smo i odakle smo.

    • Небојша Бабић

      Драгане, захваљујем на овом појашњењу порекла сопотничких Тмушића!

      • Марко

        И Пљеваљски Тмушићи имају исто предање, да су пореклом из Куча, и да су се презивали Поповићи. А такође славе Св. Николу. Порекло им је од Радована Тмуша Поповића, који се са синовима Јовицом, Томом и Новаком(рођени 60их година 18.века)доселио у Ускоке почетком 19века. Станимир је по свему судећи његов унук, који се ту није задржавао него је отишао даље . Огромна је вероватноћа је да је то иста лоза.

        • Dragan Tmusic

          Postovani rodjace,ja sam Dragan koji je sa Zoranom ucestvovao u sredjivanju naseg rodoslova.Moram te ispraviti da Stanimir nemoze da bude unuk ,jer ima vise liniskih potomaka od brace Novaka,Tome i Jovice.Po predanju i po uzimanju nekih podataka dosli smo do zakljucka da je Stanimir najstariji sin Radovana rodjen negde oko 1755 god.Poklapanje se uvidelo da je Novak rodjen 1760,Tomo 1762, i Jovica 1764 god.Po prici koja se prenosi sa koljena na koljeno kaze se da je Stanimir sa majkom i djecom otisao.Reci mog djeda su bile Stanimir je imao tri ili cetri brata nije siguran.Jos Pljevaljska rodbina na skupu u Sopotnici su mi kazali da su njini preci govorili da su u veoma bliskoj rodbinskoj vezi sa Tmusicima iz Sopotnice.Moramo postovati nase stare jer oni nisu govorili napamet vec ono sto se prenosilo sa koljena na koljenoi.Pozzz nadam se da si dobio rodoslov ,i mozes se snaci i vidjeti ko smo.

  2. Марко

    Станићи имају предање да воде порекло од Стане, снахе попа Милована Поповића – Дрекаловића, који је имао неколико синова. Међутим, како су изгинули од Турака сви осим Радована, на њему оста да се стара о свима. А пошто је био стално натмушен због жалости, прозваше га Тмушо, а његови потомци прозваше се Тмушићи. Од Попа Богдана, Радовановог брата који погину у прошћењу, настадоше Котлице. А по удовицама Ристи и Стани, добише презиме Ристићи и Станићи. Радован Тмушо убија у Прошћењу неког агу и његовог пратиоца, након чега сви морадоше да беже.