Порекло презимена, село Горње Љубиње (Призрен)

7. јуна 2020.

коментара: 0

Порекло становништва села Горње Љубиње,  општина Призрен – Призренски округ. Према књизи Војислава Војка Танасковића „Средачка Жупа“ у издању листа „Јединство“, Приштина 1992. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село се налази на 16-17 километара југоистично од Призрена или 7-8 километара од Речана, где се иначе и одваја пут за Љубиње. Насељено је муслиманским живљем, а матерњи језик им је српскохрватски.

Постанак села и историјат.

У Архангелској повељи цара Душана помиње се још 1348. године, а у поменику манастира св. Тројице у Мушутишту уписани су Срби овог села који су били дародавци овог манастира. Када су мештани овог села примили ислам нема тачних података, док Јастребов каже да су последњи, а др Јевта Дедијер тврди да су били међу првима.

Село је својевремено имало три цркве и два гробља. Једна легенда каже да је икона цркве св. Петке одлетела изнад Пејчића у камењар у Калуђере па отуда, ваљда према том веровању, 28. августа у ову цркву изнад Пејчића (Средска) долази велики број муслиманки са поклонима цркви. Сам назив једног потеса – места у селу носи име Црквиште.

Легенда каже да се на теренима садањег села населио први пастир Љубинко, који је имао два сина да се касније један одвојио и сишао поред реке, а други је остао са оцем. Овај први је формирао то ново село, Доње Љубиње, према географском терену.

Тип села.

Село је збијеног типа, као углавном сва села Средачке жупе, можда и пренатрпано зградама и то сада сасвим савремено зиданим и са савременим уређај има потребним за једно домаћинство. Према попису из 1981. године у .селу је живело 271 домаћинство са, 1821 чланом.

Занимање становништва.

У стара времена главно занимање становништва било је сточарство. С обзиром на 204 хектара ливада и 838 хектара пашњака лако је било напасати велика стада оваца – коза и крупне стоке. За време турске окупације било је око 12 бачила а било је домаћинства која су држала и по 300 оваца, као на пример Сезаири Рустем и Лимани Садрија. Шаипи Рамиз и данас као и за време Турака остао је на стадо са истим бројем оваца (130).

Мало зиратне земље која је, како је слабио сточни фонд, све мање хране давала допринело је да се мушкарци почну оријентисати на одлазак на рад у оквиру наше земље или ван ње. Један број домаћинстава, која су имала веће забране, бавио се продајом огревног дрвета (од тих се могло и чути: Средска и Сречани су за нас Америка, јер натоваримо товар дрва, то им продамо и купимо оно што нам је најнужније за кућу).

За време бивше Југославије мушкарци овог села навелико су се почели бавити зидарско–тесарским радовима па су, бистри и вредни, многи од њих, после звршених курсева, постајали пословође или вође група или радних бригада у грађевинарству.

Данас огроман број мушкараца овог села ради у иностранству (Немачка, Швајцарска и др.) па као добри радници добро и зарађују а као штедише успели су да у родном крају својим породицама обезбеде савремене стамбене зграде (куће) са савременим уређајима за домаћинство, да своје село помогну па са осталима у селу доведу здраву пијаћу воду, изграде канализациону мрежу, асфалтирају и пут до села.

Порекло становништва.

Поједини мештани некако стидљиво признају да су у давна времена њихови стари били хришћани, али су нешто силом а нешто обећањима и бенефицијама примили ислам. О пореклу најстаријих нема докумената, али се с колено на колено преносило да су дошли из Сиринића, Горе, северне Албаније а неки су прешли из Доњег Љубиња иако је, како мисли Џемо Мујићи, Горње Љубиње старијег порекла као село. Стари родови су били овако груписани, према припадности.

-Мецовци:

-Јушићи, Дановци, Ђућинци и Мамутовци;

-Адемовци:

-Паловци, Косовци и Адемовци;

-Ибровци:

-Каучовци, Османовци, Ибровци и Тутровци;

-Оџинци:

-Оџини, Терзини, Рамовци, Шербеџинци, Каплановци и

-Шеповци:

-Кумчеви, Чукатовци, Ђемовци, Шеповци.

Махала у селу се углавном преплићу а носе имена ових подродова.

Остале напомене.

За време турске окупације су их сматрали свој им људима па су имали обавезу да служе војску те су поједини аскери-војници остајали по 8-9 година служећи војску. За време бугарске окупације Бугари су их такође интернирали, али је већи број од њих бежао, у чему су и кметови помагали naje отац Рамиза Раме по наговору кмета села побегао још уз пут и сакрио се од бугарских власти.

Старешине села-кметови водили су рачуна о свом народу, а неки од њих толико су били правични и омиљени да их је народ бирао по неколико пута узастопце. Мемет-хоџа (отац Расим хоџе) био је врло популаран за време Турака, а Рама Мурсељ био је пуних седам година кмет за оба Љубиња. За време бивше Југославије као добри домаћини а и кметови помињу се Битићи Садрија, Реџо Џемов и Капланов Рамадан.

ИЗВОР: Према књизи Војислава Војка Танасковића „Средачка Жупа“ у издању листа „Јединство“, Приштина 1992. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.