Порекло презимена, село Штрбац (Књажевац)

Порекло становништва села Штрбац (по књизи Штрпци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Штрпци се находи у равници на десној обали Трговишкога Тимока. Источним крајем села продире Живулићински Поток. Врло је бујан, али не чини штете селу. Други омањи поток тече западним крајем села, Барски Поток, те је село управо између два потока, који силазе са коса Чука, Веље Вра и Вите Границе. Према селу је, преко Тимока, Дубравсна Чука са које силази поток Беђино, Грнчар (Мали и Велики), Бижино и Горунов Дел. На тај начин село је са северне и јужне стране ограђено висовима и планинским косама. Куће су на иловачи, бељуши, црвеници и пескуши земљи.

Клима.

Са северне стране дува кошава; са јужне — бели ветар; са источно — кривац, а са западне (уз Тимок) — бањац. Најјачи су и најхладнији кривац и бањац. Кривац ведри, а кишу доносе кошава и југ.

Воде.

У селу се није више бунарска вода.. Има пет бунара. Има и један извор — кладенац, зван Николин Кладенац. Проко Тимока (под Грнчарем) има јак извор Шопур. Зими се пије и са Тимока као и са поменутих потока.

Земље и шуме.

Земља је ова око села. Има врло плодне равнице око Трговишког Тимока, на којој рађа особито добро кукуруз и пшеница. По висовима и косама земља је неродна, прљуша. Као што је у равници, за једну породицу довољне би било 20—25 ралица земље. Места на којима се земља ебделава ова су: Ушевица, Селиште, Ргошћи Дол, Поље, Стрлаџа, Бара, Страње, Чечурица, Голема Њива, Росуље. Џајино, Црквиште.

Најдаљо је место за један сахат хода.

Утрине за стоку има прилично у Осоју, Стража, Брегу, Грнчару, Камењу, Вељем Вру, Стрању и Гроту.

Сеоске шуме има у Гроту. Ситније шуме („прскун“) има у околини подоста. Шума је граница, граб итд.

Тип села.

Штрпци се одликују својим типом од осталих села у Заглавку тиме, што је не само врло збијеног типа, него што је оне у „купу“, гомили, те се не пружа у дужину. То пак долази отуда, да би се очувале више земље (равнице) за обрађивање. Кроз село пролази друм, али је само шест кућа испод пута. Онај крај ка Живулићинском Потоку зове се горњи крај, а на Барском Потоку – долњи крај. Између њих нема никаква размака. У горњем крају су махом Живулићинци, а у доњем – Велојинци, те се стога та два краја зову и Живулићинска мала (или крај) и Велојинска мала (или крај).

Име села.

Село се зове Штрпци, али се не зна ништа o постанку његова имена, нити има каквих прича којима би се тумачиле име. Можда је име селу дато по имену села одакле је први досељеник („Арнаутин“)!

Старине у селу.

Јужно од села на једној висоравни, далеко од села пола километра, налази се на левој обали Трговишкога Тимока откопана црква, од које се лепо чувају темељи. Ево како је откопана та црквина:

„Жени једној боловале је дете више од године дана, и она је тражила. лека, по сеоском обичају, од баба и врачара. – и никакове помоћи. У очи св. Томе прошле године [1888], јави јој се у сну неки човек и каже јој, да јој дотле неће оздравити, док не откопа цркву св. Богородице, показав јој и место на коме је црква. Овакова јој се појава више пута у сну појављивала и она, у нади и вери, да ће јој дете оздравити, отпочне са својим домаћином откопавати на месту где јој је обележено да је црква, и заиста наиђу на зидине. По казивању сељака, детету, од дана кад су почели откопавати црквиште, пође на боље и оздрави. Сељаци, кад су то увидели, из религијског поштовања отпочну листом сви откопавати цркву, и до Ускрса је сву изнутра откопали и очнстили“.’

Црква је са опсидом и зидовима дугачка 21,40 M. а широка са зидовима 8,95 м. Олтар је полукружан. Сродина храма дугачка 13 м. а широка 7,50 м., паперта широка 3 м. а дугачка колико и средина храма. Из паперте на север воде врата у једно одељење, за које се не може тачно утврдити чему је могло служити (можда каква капелица?). Зидови су високи до 1 метра, дебели 0,70 м. (јужни 0,75 м.). Зидана је обичним ломљенпм каменом са шљунчастнм малтером, а између камења и цнгљом дугачком 0,34 м, широком 0,26 м. а дебелом 0,04 M. Патосана )е била цигљама дужине 0,37 м., ширине 0,18—029 м. а дебљине 0,04 м. Покривена је била опекама на лук савијеним и обичном на лук савијеном ћерамидом. У рушевинама је нађено неколико стубова, од којих има још неколико наломљеннх и неколико глава – капитела од стубова.

Црква је била једнобродна. По мишљењу Валтровићеву, ова је црква старија од Немањина доба, јер је овакав распоред постао и поглавито се употребљавао у првим хришћанским вековима. „Црква у Штрнцима”, вели Валтровић, „занимљив је податак за историју српске црквене архитектуре. Она појавом својом увећава занимљивост источне границе наше отаџбине, где oe налазе облици архитектонски, какви се — до данас још нису нашли у осталим крајевима њеним“.

Причају сељаци да је било трагова калдрмисаног пута од цркве уз Тимок десном његовом обалом. Према црквишту находи се вис Грнчар на коме има трагова од градских рушевина и старога живота.. Народ не уме ништа да прича о њему.

Постанак оваца и порекло становништва.

О постанку села Штрбаца прича се ово: На овоме месту у давна времена није било села, него је овде седео само Турчин, субаша. К њему дође један Србин, момак, из Арнаутлука, те га овај прими за сеиза. Турчин ожени овога Арнаутина српкињом из Балановаца (у срезу заглавском сада), удовицом, која му доведе једног мушкарца. Када Турчин умре, „Арнаутину“ остаде целокупно имање његово. Од „Арнаутина“ су произашли данашњи св. Томинци, а од онога детета пасторчета, што га доводе удовица. данашњи св. Никочинци.

Према данашњем селу, преко Тимока, под висом Грнчарем, има два седишта: Мало Селиште и Големо Селиште. Штрпчани су у једно време „оподили’ (пробали) да живе где је Мало Селиште, али се ту нису могли здржатн од воде из Трговишког Тимока. Одатле се иселе у Големо Селиште. y поток звани Беђино. Ту су, веле, живели дуже, у даљини од друма, којим су пролазили Турци, војска итд.

Када је гургусовачни крај припао Србији, село је било растурено по висовима, а овде је био турски чивлик. У сред данашњега села била је субашина кула, у којој су Турци Србима чинили разна безакоња. По ослобођењу (1833.) Штрпчани се спусте са околних висова, из појата, овде где је данас село.

Становништво ћемо штрбачво по старини овако распородити:

а) Староседеоци:

-Арнаути (98 к.) су врло велика и разграната породица, тако велика да се само по слави знају да су својштина. Они су, као што је напред речено, оснивачи села, ћутуклијс. Порекло им је Стара Србија („Арнаутлук“). Дошли су у незапамћене доба. Новија су имена:

-Живулићанци, који су дали име једном крају села (Живулићинска мала) и једном потоку (Живулнћинсни Поток),

-Велојинци, (Велојинсна мала),

-Кнежевци, Ћосичи, Бељчичи. Св. Томинаца или Арнаута има у Књажевцу, Јелашници (плругу и срезу тимочком), Мучибаби, Доњој Каменици (Живадиновци), итд. Славе св. Тому.

-Џурџичи и Калаџијичи (26 к.) су једна фамилија, која води порекло из Балановаца (у срезу заглавском), о чему је напред било говора. Захватају доњи крај села. Славе св. Николу.

б) Новији су досељеници:

-Ћурчијичи (7 к.) су у првој половини прошлога века дошли из села Миљковаца у Сврљигу, овде захватили пустару – земљу и ту се ставили. Славе св. Ђорђа (З. нов.).

-Раденковци (5 к.) су старином из Црвења у срезу заглавском. Доселили су се, отприлике, кад и Ћурчијичи, и то због оскудице у води. Први је дошао Раденко, то отуд: Раденковци. Славе Врачеве.

-Дзандзичи (2 к.) су се спустили из Црног Врха у пиротском округу, y првој половини прошлога века. Славе св. Луку.

-Рудињани (1 к.) су из села Рудиња у пиротском округу. Доселили су се кад и Дзндзичи. Славе св. Саву.

-Крстичи (2 к.) су из породице Крстича у Причевцима (Заглавак). Славе св. Аранђела.

-Мучибапци (1 к.) су из села Мучибабе. Славе св. Стевана.

Село Штрпци је од старијих села, свакако много старије од 18. века. Становништво му је скоро сам старинац. Од 142 куће, колико је у селу, на старинце иде 124 куће. Становништво је расло прираштајем, а тек у доба ослобођења (1833.) село доби седам породица (са данас 18 к.), и то махом из околиве (Миљковаца, Црвења, Причеваца, Мучибабе).

Сеоска заветина је Спасовдан.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.