Портекло презимена, село Берчиновац (Књажевац)

25. август 2019.

коментара: 0

Порекло становништва села Берчиновац (по књизи Берчиновци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Берчиновци се наставља од Горњег Зуничја на обема странама Берчиновачке („Сиве“) Реке или Бошаве. Земљиште се на левој страни речној таласасте спушта у реку, и зове се Дубрава. Део Дубраве ка Горњем Зуничју зове се Зли Дол. Десна страна од реке доста је стрма. Куће су разбацане по целој Дубрави, а мањи део, нешто више од трећине целокупног броја кућа (37 к.), је на десној речној страни („у лице“).

Воде.

Река наноси штете усевима када се излије, али селу не. Поред реке су многобројни изворчићи, кладенци, са којих се пије вода. Пошто су они слаби, то често пресахну, подигнути су и бунари (14). Зими се пије и речна вода.

Клима.

Село је отворено западу и истоку, те отуда му највише досађују бањиц, западни ветар, и кривац, источни ветар. Остали су ветрови слаби. Југ се зове и бели; кошава дува са северозапада. Кишу доносе најчешће кошава и југ („кад се измешају”), ређе север.

Земље и шуме.

Земља је доста брдовита и неродна. Најбоља је у Дубрави, а неродна, брдовита, у Старом Селу и Нерезннама („Лозја“), на десној обали речној. Ceja ce овас,раж, крупник и кукуруз (највише).

За исхрану потребно је једној породици 30-35 ралица земље.

Сеоске шуме имау местима: Буковац, Сиња Мртвин, Шибнлцко, Лице и Мала Мртвин, и сва су изнад старога оелишта, уз реку. на дст-ст и по хода од села. Шума је махом граница, има доста крушке. Налази се и руја, који се употребљава за бојење (фарбање, „чињење“).

Највећа задруга броји 15 душа.

Утрине сеоске има у Башљевици, Ђуковцу, Сињој Мртвини, Малој Мртвини, Шибнецком Лицу и Старом Селу. За испашу се плаћа општини „утринско“.

Има десетак појата, и све су у Старом Селу. Иначе трла су поред кућа. Има и бачијања.

Тип села.

Село Берчиновци је разбијеног: типа; куће су раздаљене једна од друге често и по 500–600 метара. Узрок овоме je y постанку данашњега села Берчиновци. Где је коме била држава (појата), тамо се и заселио после последњег српско–турског рата, јер је старо село било попаљене. Село није подељене у мале или крајеве – ретко се чује: горњи крај и доњи крај. Махом се делови села зову по породицама, код којих је у највише случајева једна породица разбацана по целом селу. Али се осећа тежња да се село сашори поред реке, да би се тако уштедило земље и избегло наношење штете пољу. У селу има око 90 кућа.

Име села.

У народу се не прича ништа o постанку имена селу. Биће да је старо, можда романског порекла.

Старине у селу.

Изнад данашњих Берчиноваца налази се Селиште или Старо Село (види постанак села). Тврди се да је давно водио један пут из Тимока кроз Горње Зуничје, Берчиновце, Шибнњцко Лице, Ждребечу Падину, па даље на Локву, Старо Корито, Градиште и даље преко Причеваца. — У Шибинњцком Лицу налазе се комади од судова, те се мисли да је ту негда било некаква живота.

Постанак села и порекло становништва.

У околини села на пола часа уз реку, налази се берчиновачко селиште. До српско–турског рата (1876.) ту је било село Берчиновци. На њему је сада ижишта — темељи од кућа, шљиваци, по где која читава кућа, преобраћена данас у појату. Док је село било на овоме селишту, где је сада село, биле су државе сеоске. To се место звало (а и данас га по где који тако зове) Дубрава. Сваки је овде имао своју кућу, а око куће: амбар, кош, кошару за крупну отоку и трљак (трло) за овце. Преко лета је скоро цело село силазило у Дубраву на државе, и обрађивало земљу, а y селу су остајали само овчари, јер је место, на коме је било село, планинско, те и згодно за сточарење. Зими је пак бивало обратно: стока је силазила у Дубраву а радници ишли у село.

У првоме српско–турскоме рату и ово је село, као и многа друга у овоме крају, сасвим попаљено. Када се народ вратио из збега, сељаци нису хтели да подижу село на згаришту и рушевинама старога, већ се спусте у Дубраву, и ту подигне сваки себи кућу на месту где је коме најзгодније било (види и одељак тип села). Да се саселе у Дубраву гонио их је највише и врло незгодан, врлетан положај села, као и удаљеност поља, јер је око села била све сама шума, планина. На тај начин видимо просту измену: појате (т.ј. државе) су постале село, а село — појате (тамо сада има понајвише појата).

Али како је насељено село на староме селишту, ништа се не зна. По томе и по имену села може се мислити да је оно врло старо. При ослобођењу овога краја у овоме је селу седео субаша. Последњи је Асан – субаша. Предање вели да се становништво овога села у размирна времена (око 1812. год.) селило у Мораву, особито око Јагодине. Многи су, вели се, тамо остали, али се неки и вратили, као што је био случај са Баљикарцима. Деда Стојадин,  рођен 1815. године, прича да је многе људе одавде налазио у Морави. Као врло старе породице казују се:

-Радојковци или Падинци (8 к.). Падинци се зову јер станују у падини. Славе Врачеве.

-Поповичи (8 к.). Из њихове је породице поп Голуб, по коме је прозвана његова породица. Славе Врачеве.

-Неичи (3 к.), прозвани по деда Неја. Славе Врачеве.

-Цветичи (3 к.) су од фамилије Поповича. Славе Врачеве.

-Баљикарци (3 к.) су од Баљикараца у Локви, то је једна сојевина, али се овде сматрају као староседеоци. Год. 1812, када су се из овога села одселиле многе породице, зна се да су се Баљикарци одавде кренули у Мораву, па су неки тамо остали, а ови су се вратили. Славе Петковдан (види о њима у Локви).

-Бабичи (10 к.) су, прича се, једна од најстаријих породица у овоме селу. Из овога је племена и деда Никола, од кога су Манојловци у Локви. Славе Петковдан.

Што се Баљипарци овде сматрају за ћутуклије, и што су Манојловци, који се у Локви сматрају за старинце из лозе Бабича. може се тврдити да је село Локва постало из Берчиноваца. Можда је Локва била само место, на коме су биле берчиновачке појате, па је после, што је врло честа појава y источној Србији, од појата постао најпре заселак а потом и село. Поуздано се може ово рећи: Локва је ново село и примило је доста становништва у почетку из Берчиноваца (види о овоме у Локви).

-Крндичи (4 к.) су стара породица. Познатији су под новијим називима:

-Дајдичи (2 к.) и:

-Крндичи (2 к.). Славе св. Николу.

-Јербичи (3 к.), славе Ђурђиц.

-Тивурци (3 к.), славе Ђурђиц.

Можда су Јербичи и Тивурци пореклом из једне породице.

Новији су досељеници:

-Стевановци (9 к.) су се доселили из Шарбановаца (Заглавак) Славе Ђурђиц.

-Суруџијичи (3 к.) су дошли из Шарбановаца (Заглавак). Славе Ђурђиц.

-Милћичи или Живаничи (4 н.) су једна сојевина са Суруџијичима. Досели су се из Шарбановаца (Заглавак) Славе Ђурђиц.

-Чава (3 к.) фамилија се доселила из Шарбановаца у срезу заглавсвои. Први се доселио деда Голуб. Жив мује унук. Деда Станоје. Славе Ђурђиц.

-Ћосичи (3 к.) су се доселили такође из Шарбановаца у Заглавку. Славе Ђурђиц.

-Шуњеличи (2 к.) су прешли на Шарбановаца у срезу заглавском. Славе Ђурђиц.

Изнад седишта берчиновачкога на пола сата хода уз реку налази се шарбановачко селиште. Са тога седишта кренуле су се три куће у Јелашничку Реку и образовале ново село Шарбановци. Оне пак породице које нису хтеле ићи с њима, спусте се у село Берчиновце. То су ове горе поменуте породице:

-Стевановци, Суруџијичи, Миљћичи, Чава, Ћосичи и Шуњеличи.

То је било отприлике пре 60—70 година.

-Шугринци (5 к.) су се доселили у четвртој десетини прошлога века из Шугрина у пиротском округу, у ово доба, када (1836. г.) је настало било врење у Пироту и околним крајевима међу народом. Први је дошао неки Мирко Н. Жив му је унук (60 година стар). Славе Врачеве.

-Загорци (4 к.) су старином из Салаша у Бугарској. Петко Загорац приђе на девојку отприлике одмах по ослобођењу (1833. г.). Славе Ђурђиц.

-Шетарци (3 к.) су из Горњег Зуничја у срезу заглавском. Дошли су после ослобођења.

Од пре 15-30 година су дошли:

-Јеленко Гаврилов из Доњег Зуничја. Пришао на женино имање. Слави св. Николу а Врачеве „на имање“.

-Стевановци (l к.) су из Локве. Пришао домаћин као накаламак. Слави св. Николу.

-Велојичи (1 к.) су такође из Локве. Предак им пришао овде као накаламак.

-Перишанци (1 к.) су из Периша у заглавском срезу. Накаламци. Славе св. Алимпија.

-Стајћовци (1 к.) су из села Алдинаца у Заглавку. Предак им домазет. Славе св. Аранђела.

-Крстичи (3 к.) су старином из Локве. Славе Петков-дан (в. Крстичи у Локви).

Има две куће турских Цигана. Говоре српски, међу собом и цигански. Ковачи су. Земљу не раде а жене торбаре по селу.

До ослобођења (1833) становништво је у Берчивовцима расло прираштајем, а од тога времена и досељавањем. Особито, је село увећано расељавањем старог села Шарбановац, када је одједном добило шест нових породица. Као што се из прегледа становништва види, знатан број, управо половину становништва, чине досељеници. У последње доба досељеници су све сам прилеп.

Сеоске су заветине: Ђурђевдан, Русалница (св. Петка) и св. Аранђел. Русалницу заветују само Баљикарци.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.