Poreklo stanovništva sela Gornja Sokolovica, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.
Položaj sela.
Na pola časa od Žukovaca na desnoj obali Aldinačke Reke nalazi se selo Gornja Sokolovica. Sve je na prisojnoj strani, a pruža se u pravcu rečnoga toka. u dužinu.
Opkoljeno je skoro ca onih strava planinskim kosama n brdima. Na severu, iznad sela su Stranje, Sanakbsnica, Igrište i Aljin Del: na istoku Sokolov Dol, Grad, Golema Glama i Mala Glama: na jugu su Valuđe i Bučje. Selo je otegnuto visokim kosama i visovima, to mu se okolna sela podsmevaju kako njega zimi sunce ne greje. Kuće su skoro na samom kamenu ili vrlo tankom sloju peskuše, ispod koje je opet stena. Na istočnom kraju, gde je nekada bila sredina seda, izbija gorski, bujni potok Zarevac, koji zareva taj kraj, te se selo pomiče dalje od njega, naviše i naniže. Reka, pak, ne čini štete selu, jer su kuće podalje od rečnog korita.
Klima.
Mesto je dosta zaklonjeno od vetrova; duva niz reku krivac, a uz reku košava, koja donosi kišu. Pošto je planinsko selo, zima je ovde vrlo hladna: sneg napada i do jednog metra debljine. Osobito su veliki smetovi.
Vode.
Oko reke ima, osobito na levoj obali (u osoju) vrlo mnogo izvora, sa kojih selo pije vode. Oveći su: Bigar, Buče, Lev i Maglanovski Kladenac (nazvan po porodici Maglanovcima. Zimi se pije voda sa reke, jer izvori zamrznu.
Zemlje i šume.
Okolina je planinska i krševita. Zemlja je vrlo nerodna. Pošto nema ni malo ravnice, to su i najstrmenitije kose i visoii razorani. Najnerodniji. najkrševitiji i najnepristupačniji kraj je istočno od sela. U ovome selu i nema kola, nego se pomoću saonica (,,cana“) i zimi i leti vrši prevoz drva, snoplja i dr. Još je ponajbolja zemlja u Valugama, na kosi prema selu. Najviše su obrađena ova mesta: Valuđe, Laz, Slbica, Bisavi ili Bisađe, Livađe, Kršina, Ibrimova Čuka, Crvena Reka. Orevica ili Oraovica, Glavičica i Aljin Del, i sva su oko sela, jer je atar ovoga sela priprt atarima okolnih sela: Žukovaca, Kandalice, Gradišta i Štrbaca. Ponajbolje uspevaju raž i ovas, te se oni i seju najviše.
Narod se bavi stočarstvom u znatnoj meri, osobito neguju ovce i koze, za koje je jedino i zgodno sokolovičko zemljište.
Skoro svaka kuća ima pojatu. Pojate su oko sela, ali ih je više u samom selu. kod kuće. Oko sela su naprimer u Livađu (1), Bovači (2), Kršini (4 ), Orevici (1), Igrištu (3) itd. Pojate se seljakaju u jačoj meri zbog gnojenja zemlje. Čuva se još običaj bačijanja.
Ima prilično šume, alije veći deo sve sama golet, krš. Šuma je u Valugama, Sokolovom Dolu, Maloj Glami i Gradu. Pa i na ostalom zemljištu ima šume, ali je ona zakržljala: grab, glog, ovde-onde i granica. U pomenutim mestima šuma je osobito: bukva, leska, granica, glog, grab i dr.
Narod mahom ide u Rumuniju u pečalovinu. Ide ih oko petnaest godišnje.
Tip sela.
Selo je zbijenog tipa. Negda mu je bilo središte onde gde protiče potok Zarevac, ali zbog njegova razornoga uticaja, selo se pomiče više i niže od njega. Tu je, priča se, bila i kula turska. Kuće su nepravilno poređane oko puta, više ispod puta. Često se, iako nema odelitih krajeva, Pojedini delovi sela zovu po porodičnim imenima: Velkovci, Dzipiči, Gmitrovci, itd.
Ime sela.
Priča se po narodu da je ovuda u staro doba bilo mnogo sokola i da su Turci dolazili ovde, hvatali ih, pitomili („pitovnili su sokolje“) i obučavali ih lovu. Po tim sokolima prozove se i selo Sokolovica. Sokolovica nije nikada mogla biti kakvo jače naseljeno mesto, pa je ipak ovde y doba turske vladavine uvek sedeo subaša.
Jedno to a drugo i pomenuto predanje upućuju na misao da je ovo selo bilo za turske vlade, a možda i ranije, znatnije mesto, u kome je obavljan lov na sokolove. U srednjem veku je bio jako omiljen lov sokolovima, o čemu nam svedoče mnogi pomeni y domaćim našim spomenicima, da ne govorimo o živahnim spomenima u usmenoj našoj, narodnoj književnosti, osobito u junačkim pesmama. Za turske vladavine se i nekakav danak plaćao u sokolima.
Seljaci zovu svoje selo Sokolovica. Neki vole da se nekada zvala Stara Sokolovica. Gornja se zove za razliku od Donje Sokolovice u istom ovom srezu.
Starine u selu.
Iznad Sokolova Dola nahodi se vis Grad. Tu je, priča se, bio latinski grad. Ima tu gomila kamenja, ali nema nikakvih tragova starijeg života.
Postanak sela i poreklo stanovništva.
Kako je postalo selo, ništa se u narodu ne priča; ali za to Gornja Sokolovica ide u grupu ređih sela istočne Srbije, koja nemaju svojih selišta.
Najstarije su porodice: Velkovci, Dzipiči i Gmitrovci.
-Velkovci (4 k.) su starinci; slave Petkovdan. Od ove su porodice Petroviča ili Arnavučeta (3 k.).
-Dzipiči (10 k.) su starosedeoci; slave sv. Đorđa ili Đurđic (3. nov.). Priča se da se ova porodica doselila sa Kosova. odmah po pogibiji kneza Lazara. O imenu ove porodice priča se ovo: Iz ove porodice, koja je poznata po tome što je davala svome kraju sveštenike, neki pop Nedeljko skrivi nešto subaši, te ga ovaj okuje u železa. (konjska). Jednom pop Nedeljko upita subašu: bi li mu odobrio da malo poigra pred njim sa železima na nogama. Ovaj mu odobri. Pop je, na veliko iznenađenje subašino, i onako okovan igrao vrlo lako.
Toga. radi ga natera subaša da okovan preskoči reku, a da ne okvasi željeza,. Pop preskoči reku a ne okvasi železa, te će subaša reći: „Ala ovaj dzipa!“ t.j., po timočko–zaglavokom govoru, skače, i posle ostane ime celoj porodici popovoj Dzipiči. Pop Nedeljko je, pričaju, bio pop–delija, koji je češće dosađivao Turcima u selu i okolini.
-Gmitrovci (6 k.) se zovu i Kaladžijiči a novija su im imena:
-Stojanoviči ili Stojanovci (4 k.) i:
-Pavkovci (2 k.). Starinci su. Slave „Gmitrovdan’ — Mitrovdan. — Ime Gmitrovci im došlo od slave a Kaladžijiči prozvali se po ženi osnivača ove porodice, koja je bila iz porodice Kaladžijiča u Štrpcima (srez zaglavski). Od njih ima u Štipini (Rajkovci i Kusijiči).
Doseljenici su:
–Grujiči (Z k.) i:
-Vojinovci (3 k.) su jedna porodica. Gruja i Vojin, rođena braća, sredinom XVIII veka (u doba „kada je Turčin vrvel na Rusiju“) dosele se ovde iz Jakovca, u srezu tpmočkom. Jakovac je tada bio na Jelašničkoj Reci, više sela Jelašnice.
-Maglenovci ili (novije) Maglanovci (4 k.). Doselili su se u prvoj polovini prošloga veka iz sela Maglenovo, u Bugarskoj. Slave sv. Nikolu.
-Kljundza ili Ivankovci (2 k.). Doselili su se pre 60-70 godina iz Dejanovaca, u Zaglavku, iz porodice Šutaci. Slave Vračeve.
-Bandziči ili Videnoviči (l k.) su nakalamci od pre 40 godine, iz sela Pričevaca, iz porodice Krstiči. Slave sv. Aranđela (8 nov.).
-Đuriči (2 k.). Đurin sin Cveja iz Paježa, sreza belopalanačkog, okr. pirotskog, „priđe na devojku“ pro 40 godina. Slave sv. Nikolu.
-Stajćoviči (l k.) su uljezi iz Stajćovaca (u Bugarskoj). Slave sv. Đorđa (3. nov.),
-Gornjolomci (1 k.) su od pre 25 godina iz Balinaca (Zaglavak), iz istoimene Porodice. Slave sv. Nikolu.
-Radonjiči (1 k.) su uljezi iz Štitaraca (Zaglavak) iz istoimene porodice. Slave sv. Đorđa (3. nov.).
Stanovnici su starinci i doseljenici skoro podjednako; jer na starince (tri oveće porodice) pada 20 domova, a na doseljenike (8 porodica) oko 18 kuća. Doseljenici su mahom iz okoline, najviše kao uljezi, i to iz novijeg doba.
Drži se da je selo dosta staro, iz doba kneza Lazara.
IZVOR: Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.
Komentari (0)