Топонимија Београда (7)

БЕОГРАД – ВАРОШ И ТВРЂАВА

 

Сви до сада обрађени топоними се налазе по околни историјског Београда. Под Београдом се сматрала тврђава и варош око ње унутар одбрамбеног шанца. Географски гледано, осовина око које је заснован Београд је једнa греда који се као продужетак Врачарског брда, за разлику од свих других огранака који се поступно спуштају према рекама, продужава и изнад самог ушћа Саве у Дунав завршава оштрим гребеном. Та греда, зове се Београдска или Теразијска греда. Око ње се још у давна времена развило насеље, од раног средњег века познато углавном као – Београд.

 

Први помен града под овим именом, као Белoград, датира из 878. године, када је тако означен некадашњи Сингидунум у писму папе Јована VIII бугарском цару Борису. Свакако да је назив старији, из времена досељења Словена преко Саве и Дунава, највероватније у облику Белград, по којем се и данас у неким језицима Београд назива са гласом „Л“ (Belgrade, Belgrado), који је, на жалост, услед неких гласовних промена, код нас ишчезао уступивши место гласу „О“. Не бих да ширим причу о историји Београда и колико се пута око њега ратовало, колико пута је мењао господаре, то су угавном свима познате ствари. С обзиром да је тема – топонимија, поменућу само које је све називе у прошлости наша престоница носила (према писаним документима и мапама из разних раздобља): Singidun и Singidunum (келтски назив и његова латинизована верзија у време римске власти), Велиградон (византијска верзија словенског назива), Alba Graeca (средњевековна новолатинска варијанта), Alba Bulgarica (такође, за време као су Београд држали Бугари, у више наврата од 9. до 13. века), Nandor Alba и Nandor Fehervar (мађарски називи), Dar ul Jihad (османски), Weißenburg и Griechisch-Weißenburg (аустро-немачки назив из времена кад се Хабсуршко царство отимало с Турцима око Београда – 17/18. век), Castelbianco (италијански, са неких нововековних мапа), Prinz Eugen Stadt (током немачке окупације у Другом светском рату).

 

1717 (натпис Белград, исечак са Де Харове мапе)

 

Под Београдом се сматрао онај простор који се налазио унутар одбрамбеног шанца који је окруживао варош и тврђаву од Саве до Дунава, а који је ишао од савског пристаништа, повише Зеленог Венца, на данашњи Трг Републике и на север низ Дорћол до Дунава, код дунавског пристаништа. „Шанац који је опасивао Београд, имао је бедем висок 6 метара, уз кога је са спољне стране ишао ров дубок 4 метра. Са унутрашње стране шанца, постављене су палисаде (зашиљено високо дрвено коље)“[1].

 

Тако ни Теразије, које су данас синоним за најстрожи центар Београда, нису биле део града. Теразије су биле празан простор испред шанца недалеко од злогласне Стамбол-капије. Дуго ту није било никаквих зграда ни насеља, вероватно и због чињенице да је ово заравнање на врх греде место где се укрштају ветрови, па и данас на Теразијама зна да буде веома непријатно због јаких ветрова коју туда дувају. Београдска варош се налазила на странама које се од греде спуштају ка Сави и Дунаву. Тек после 1830. године, Срби из своје Доње Вароши почињу се ширити и према Теразијама, а 1840-их књаз Милош дели плацеве овде Србима који су би се обавезали да ће ту подићи кућу. 1920-их овај крај коначно постаје главни престонички трг.

 

О самом називу Теразије историчар и књижевник Милан Ђ. Милићевић[2] је записао:

 

„Уводећи воду у варош Београд, Турци су дуж онога ђериза (зиданог водовода), који узима воду из мокролушких извора, на извесним даљинама зидали куле, на које су водоводним цевима узводили воду да би она добила виши скок за свој даљи ток.“ Највећа од три куле налазила се на месту где се данас налази Теразијска чесма. Турци су те куле звали „теразије за воду“, па је по њима прозван и овај простор испред тврђаве. Кула за воду је уклоњена 1860. године, а на њеном месту је постављена чесма са именом књаза Милоша. Иако је један дужи период била измештена у Топчидерски парк, почев од 1911. године, враћена је 1976. године на Теразије, где и данас стоји. Чесма је позната као окупљалиште страствених скупљача сличица.

 

Такође, ни простор Трга Републике није био насељен. То је био празна ледина испред Стамбол-капије (која се налазила на простору између данашњег споменика Кнезу Михаилу и Народног позоришта). Већи део тог простора захватала је бара, која се, према неким тврдњама, протезала од Стамбол-капије, па све до данашње Скупштине Републике Србије. Бара је била обрасла густим шеваром. Када би вода услед обилних падавина превише нарасла, вишак је отицао неком вододерином која се спуштала према Дунаву, низ данашњу Скадарлију. Први који је подигао кућерак на овом простору био је неки Циганин, ковач, око 1850. године. А 1860. године, Илија Милосављевић Коларац од господара Томе Вучића Перишића купује један комад земљишта и подиже кућу. То је зачетак данашње Коларчеве улице, која спаја Трг Републике и Теразије. Иначе, омражена Стамбол-капија разграђена је 1868. године, чиме се створено доста простора за градњу модерних зграда у овом делу Београда.

 

Унутар шанца, постојале су две главне вароши – србска и турска. Срби су увек имали своју варош на савској падини, а Турци и остали (Јевреји, Јермени, итд) су насељавали дунавску падину.

 

Србска варош називана је – Доња варош и налазила се око данашње Саборне цркве. Улаз у овај део Београда била је Варош-капија која се налазила на раскрсници данашњих улица Поп-Лукине, Топличиног и Косанчићевог венца. По тој некадашњој капији, овај крај се данас назива – Варош капија (потес од Саборне цркве до Београдског обелиска више Бранковог моста).

 

У једном периоду, на падини између Варош-капије и Саве, постојала је Букурешт-махала. Ово је био сиротињски крај неугледних кућица. „Овде су се стицала многа лица сумњиве прошлости те је ту цветао криминал и неморал“[3].

 

На Сави испод Варош-капије па низводно, испод бедема београдске тврђаве, налазио се Лиман, савско пристаниште. И данас је ту пристаниште и низ складишта за робу. Око Лимана живели су Турци који су држали продавнице и кафане. Између њих и Срба варошана често је долазило до размирица. Јула 1860. године дошло је и до туче и пуцњаве већих размера, тако да је и србска војска интервенисала. Након тог догађаја, Турци су се оданде сасвим иселили.

 

На дунавској падини Београда, ван шанца био је крај данас познат као Скадарлија. Све до 1825. године ту је било пусто поље и вододерина којом је вишак воде из оне баре код Стамбол капије отицао према Дунаву. Прво насеље овде, уз сам шанац, заснивају Цигани, те је ово њихово село носило назив Циганска махала или Циган-мала. Они су онај поток који је повремено текао према Дунаву, називали Бибијин поток. Назив је вероватно у вези са циганском неканонизованом светитељком Бибијом.

 

Тада је још увек низ ову падину стајао један део некадашњег водовода, повезаног са оним теразијама о којима је писано, као некакав засвођени тунел. Када је касније кренула урбанизација ван београдског шанца, овде је улица ударена управо правцем тог тунела. 1872. године, улица је добила назив Скадарска, те је убрзо и цео крај прозван – Скадарлија. Насеље се протезало од Стамбол до Видин-капије. И кад су Цигани расељени, овај крај „сачињавале су махом страћаре приљубљене једна уз другу крај кривудавих и џомбастих сокака, а тек, по где-где, по која лепа кућица са баштом“. Још тада, у главном сокаку ове махале био је „знатан број неугледних ханова, у којима су се напијали и Срби и Турци, те је често између њих долазило до сукоба, по чему је Скадарлија била позната“[4].

После Првог светског рата, Скадарлија постаје оно што је, мање-више, и данас – боемска четврт, улица староградских кафана и ресторана.

 

Једна археолошка занимљивост: приликом копања на дну Скадарлије за потребе изградње Бајлонијеве пиваре, у земљи су пронађени остаци најстаријег житеља Београда – мамута. Кости мамута пронађени су и у самом центру Београда, приликом копања за потребе изградње палате „Албанија“.

 

Унутар шанца, главни део вароши, у којем су живели београдски Турци, простирао се између данашњих улица Кнеза Михаила и Душанове и Краља Петра до Трга Републике. Срби су овај део београдске вароши називали Дунавска варош. Данас, а и у турско време, доњи део ове падине назива се Дорћол. Овај назив потиче од турске кованице dört–yol = „четири пута“, односно раскршће. То раскршће два пута било је на месту где се и данас секу улице Душанова и Дубровачка, односно Краља Петра. Према раскршћу цео околни крај вароши прозван је Дорћол.

 

Горњи део турске вароши, заснован око Бајракли-џамије (која и данас постоји, као једина преостала у Београду), називан је Зерек или Зејрек, што у преводу са арапског значи – узбрдица, али и видик. Пружао се од београдске тврђаве до данашње улице Страхињића-бана. Са овог узвишења, сигурно је био леп поглед према Дунаву и Банату у ранија времена кад није било вишеспратница. Тада је Дорћол је био и знатно нижи него што је данас, тако да је падина између Зерека и Дорћола била знатно стрмија него што је данас. Када се у ослобођеној Србији Београд убрзано градио, насипањем земље ова низбрдица је претворена у знатно блажу падину.

 

Крај око данашњег Студентског парка називан је – Текија, по згради у средишњем делу краја која је служила дервишима за њихове обреде и окупљања.

 

Овај горњи део Дунавске вароши (Зерек, Текија), као и део србске Горње вароши, од Саборне црква према Кнез Михаиловој улици, па до Трга Републике, у модерно доба (20. век) прозван је – Стари град.

 

Северно од турског Дорћола, уз сами Дунав, била је Јеврејска махала. Раван и плаван крај између градског шанца на истоку, па до испод београдске тврђаве на западу Турци су називали – Јалија (што значи – пуста, необрађена земља, али и – пуста обала, што је у случају београдске Јалије вероватније објашњење; реч је изведена од турц. hȃli – пуст) или Дунавска Јалија (с обзиром да је помињани Лиман некада називан и Савска Јалија), па је тако називана и Јеврејска махала. Ту су Јевреји, Сефарди добегли из Шпаније, повремено приређивали своје „карневале у шпанском стилу“[5]. Средишњи део махале био је око данашње Јеврејске улице. Срби су за Дунавску Јалију имали и свој назив – Прибрежје[6].

 

Дорћол је био главни део београдске вароши и за време аустријске власти у 18. веку, а данашња Душанова улица средиште аустријске власти. Није баш топоним, али свакако занимљив назив једне грађевине на Дорћолу је – Пиринчана (а може се наћи записана и као – Пиринџана). У време аустријске власти, 1730-их принц Еуген Савојски подигао је себи палату у Дунавској вароши (према неким мишљењима, ово није била Еугенова палата, јер он и није неко дуже боравио у Београду, већ је зграда изграђена за потребе гувернера хабсбуршке Краљевине Србије). Након повратка Турака, она је дуго било напуштена, служећи у разне сврхе, а највише као некакво складиште, и временом је оронула. Феликс Каниц, боравећи у Србији 1860-их, Пиринчану затиче полуурушену и затрпану разним смећем. Иако, на први поглед, звучи као некаква фабрика за прераду пиринча, назив долази од турске кованице pirinc-hane = „принчева кућа“. Пиринчана се налазила у блоку између данашњих улица Душанове, Книћанинове, Дубровачке и Скендер-бегове. Недалеко одатле на југоисток Душановом улицом, налазила се Видин-капија. За време аустријске власти, уз капију се налазила једна мања касарна страже. Према неким мишљењима, то је била зграда аустријске поште. На њеној фасади био је осликан велики црни хабсбуршки орао, који је, за чудо, опстао на том објекту све до средине 19. века. По њему је названа и кафана „Код црног орла“, која се у 19. веку налазила у том објекту, по чему је и цео крај око кафане називан[7].

Запуштена Пиринчана (цртеж аустријског сликара Карла Гебела, 1860-их)

 

Раније су помињане београдска четврти у којима је живео сиромашан свет, попут Јатаган-мале, Маринкове баре и Прокопа. Али, апсолутни шампион по сиромаштву и бедном начину живота била је тзв. Пиштољ-мала, која је налазила на простору између Дорћола и Дунава, некадашњој Јалији, или Дунавском крају како је називано ово подручје почетком 20. века.

 

Пиштољ-мала је настала у исто време и из истих разлога као и Јатаган-мала. Међутим, за разлику од Јатаганмалаца који су свој крај колико толико уредили и који су били уредни и у извршавању својих обавеза (пореза, комуналних рачуна и сл), у Пиштољ-мали се живело отприлике онако како је (по мом мишљењу – неосновано) приказана Јатаган-мала у серији „Сенке над Балканом“. Дакле, било је ту не само сиромаштва, него и криминала, неморала и свакојаких мутних работа. Сам назив – Пиштољ-мала крај је добио из истих разлога због којих је свој понела и Јатаган-мала. Овде су сиромашни досељеници у Београд „на пиштољ“ узимали нечију земљу и градили своје кућерке. Због неорганизованости Пиштољмалци нису успели да одбране своје насеље од градских власти. Тако су поједини његови делови били рушени више пута (па поново подизани), а коначном замирању Пиштољ-мале допринела су и повремена изливања Дунава. Како год, до пред Други светски рат, остала је још ту и тамо по нека трошна кућа.

 

Пиштољ-мала се састојала од три међусобно неповезана дела између којих су се налазили разни погони, електрична централа, трамвајски депо, и др:

 

Положај делова Пиштољ-мале

(ca: https://www.blic.rs/vesti/beograd/pistolj-mala-dorcol-je-danas-srce-beograda-a-da-li-znate-kakvu-mracnu-tajnu-krije/dtecx6v)

 

Абаџијска чаршија је био назив за крај између данашњих улица Ломине и Краљице Наталије (раније – Народног фронта). Заснована је 1836. године на државној ливади по наређењу књаза Милоша. Како би наставио да шири и уређује Савамалу, Милош је испарцелисао ово земљиште и поделио га абаџијама (абаџија = кројач сукнене одеће) који су раније своје радњице имали у вароши. Ово је један од првих квартова у Београду који је плански грађен по пројекту уз инжењерски надзор. Испрва је Чаршија била само на оној страни према Зеленом венцу, а касније, како су отваране нове радњице, ширила се даље на југ. И данас је овај потес углавном трговачки.

 

Ваља међу овим топонимима поменути и како су се звале неке варошке махале у Београду у турско време. 1560. године било је 11 хришћанских махала, а према дефтеру из 1640/41. идентификовано је 6 хришћанских махала у градском подручју, и то су следеће махале:

 

1560. године[8]:

 

Тржиште,

Махала Милоша сина Степана,

Махала Радкића (?),

Махала Живка сина Ђурице,

Црква,

Махала Николе сина Рајина,

Махала Вукашина сина Димитрија,

Махала Радосава сина Рахоја,

Врачар,

Табачка махала и

Махала Кара-Јована сина Радоње.

 

За махалу Врачар поуздано знамо да није била у кругу вароши Београда, а за неколико можемо рећи да највероватније јесу (Тржиште, Црква, Табачка и махала Кара-Јованова), док се за ове уписане по имену старешине (кнеза?) не може рећи сасвим поуздано.

 

1640/41. године[9]:

 

Варош Београд, на савској падини (где је касније настала Савамала),

Средишња црква (Orta kilisa), вероватно на простору где је данас Патриаршија,

Рибља пијаца (Balik pazari), негде на Дунаву близу луке,

Махала Кара-Јован[10], такође,

Јеврејска махала, налазила се где и касније, на Дунавској Јалији, и

Баркањ (или Паркањ) брод, неубицирано.

Постоје још две махале које би могле бити у оквиру саме београдске вароши (Нова махала и махала Мали поток), премда их Олга Зиројевић[11] лоцира ван саме вароши.

 

Евлија Челебија 1660-их бележи 11 хришћанских махала у Београду – по три србско-бугарске (Срби и Бугари су наведени заједно, ваљда су Челебији били слични; пре бих рекао да су ови „Бугари“ заправо Срби из неких југоисточних крајева), грчке и циганске и по једна јеврејска и јерменска, а из других извора сазнајемо да је средином 17. века постојала и једна римокатоличка махала у којој су живели Дубровчани, Босанци и још неки римокатолици. Кад томе додамо 38 муслиманских махала, видимо да је Београд тада био прави Вавилон…

 

Калемегдан је поље испред Београдске тврђаве. „Калемегдан значи: градско поље. И он је, до изласка Турака из Града (1867), одиста био чисто поље око Града. На том пољу некад су се вежбали турски војници; у једном крају, овамо према Великој цркви, до године 1857, Београђани су држали своја сена…“[12]

 

Има и других тумачења назива Калемегдан, да је овај назив кованица од турцизама кале и мејдан / мегдан, што би у дословном преводу значили град-бојиште.

 

Миливоје Томашевић[13] износи другачију претпоставку, односно негира оваква објашњења: „…да je овај назив настао од две турске речи „кале“ – што значи тврђава и „мегдан“ – поље. Јасно је одмах да је то објашњење неодрживо, јер се не могу у једно спојити тврђава и поље. Или је поље, или је тврђава. Или је тврђава у пољу. Никако не могу бити једно. Али, никако не може бити ни тврђава у пољу јер Калемегдан није поље, већ стена… Турци су овај простор одиста називали „Фићир бајир“ односно „брег (над реком) за размишљање“, или „Дарол–џихад“ што значи „кућа ратова“, а не Калемегдан. „Кале“ је у турском речнику редовно смештено у другом делу речи, а не на почетку… Зачетак садашњег назива налазимо управо у келтском језику, прецизније: у Епу о Аргонаутима, који је настао знатно пре доласка Турака у ове просторе (трећи век старе ере) у коме је јасно записано да Јасон и његови другови пролазе поред стене Калиујака испод које се, на два тока, раздваја Истар (Дунав), односно, стварно, састају Сава и Дунав. Још тада је Калемегдан добио први слог свога имена – „кали“, остало је обавило време и историја…“

 

Калемегдан се дели на Горњи (или Велики), Доњи и Мали Калемегдан. Горњи је испред Горњег града окренут Сави, Доњи испред Доњег града изнад самог ушћа Саве у Дунав, а Мали Калемегдан је поље испод самих зидина Горњег града у правцу помињаног Зерека и Дорћола. Мали Калемегдан је био обично празно поље, оивичено густим шибљем, и према тврђави и према вароши, и дуго је остао тако неуређен и након преузимања Београдске тврђаве од Турака.

 

У турско време „Калемегдан је био пусто, неравне поље, разривено, пуно смећа, цигаља и камења, са рупчагама и јаругама, зарасло y трави и корову. Ниједног дрвета. Тек по нека кржљава зова уздизала се из гомиле камена…“[14] Уређење Калемегдана и његово претварање у парк почело је 1890. године, када је команда Тврђаве предала Београдској општини Калемегданско поље на коришћење.

 

Фићир-баир је турски назив за део Горњег Калемегдана, који се пружа од тврђаве (данашњег платоа на којем је Победник) према Саборној цркви, гребен високо изнад Саве. Топоним на турском значи – „брег за размишљање“. Често се у ширем смислу овај назив, баш као и назив Калемегдан, односио на цео гребен на којем се налази Тврђава.

 

Сама Тврђава је оно што се заправо изворно звало Београд, а већ је помињано које је све називе кроз прошлост Град носио. Кроз историју је мењана, рушена, дограђивана.

 

Тврђава стоји већ два миленијума на месту за које су још стари народи који су се овде настанили закључили да је на одличном положају са којег се може контролисати изузетно важан речни ток, као и равница с оне стране двају река. Овај гребен, висине око 125 метара, је завршни део београдске греде која је, после вишњичке Беле стене, насевернији део шумадијске геолошке плоче.

 

Тврђава се дели на Горњи град и Доњи град (називан је још и Водени град). Горњи град се налази на крајњој ивици београдске греде, а Доњи град на северној падини гребена и делом на платоу према Сави и Дунаву.

 

Калемегдан

  1. Горњи Град
  2. Доњи Град
  3. Горњи Калемегдан
  4. Мали Калемегдан
  5. Доњи Калемегдан
  6. Фићир-баир

 

Археолошки налази указују да је на подручју Доњег Града постојало насеље почетком 1. века. Што се саме Тврђаве тиче, за ваљан извор можемо узети Прокопија који каже: „град по имену Сингидунум био је први који су на тамошњој обали (Дунава) подигли (Римњани)“[15]. Према ауторима „Историје Београда“, изградња првог војног логора у Сингидунуму датира око 13. до 11. године пре Христа. Неки други извори наводе да је најстарије утврђење на простору данашње Београдске тврђаве подигнуто између 6. и 11. године нове ере. Овај други податак се односи на земљано утврђење са палисадама који се налазио између данашњих Народног позоришта и Народног музеја и Студентског парка. У 2. веку изграђен је класични римски каструм, на подручју Горњег Града и дела Калемегданског парка (до Париске улице). Он је био основа за све касније фортификације Београдске тврђаве.

 

Највероватнији положај сингидунумског каструм

 

441. године тврђава је разорена од Хуна, а крајем 5. века обнављају и држе је Остроготи, који је напуштају 498. године приликом сеобе у Италију. Јустинијан је град обновио 530-их година. Зидине су биле од беличастог камена који је бљештао на сунцу, те су га Словени, који су се населили по околини крајем 6. века, прозвали – Белград.

 

Током средњег века, тврђаву држе наизменично Византинци, Бугари и Мађари, да би 1284. године коначно, но не за дуго, постао србски град. Тада га је, као зет угарског краља, добио на управу сремски краљ Драгутин. Мађари су га убрзо преотели од краља Милутина, 1319. године. Београдска тврђава је поново србска у раздобљу између 1403. и 1427. године, за време Деспотовине Србије, деспота Стефана Лазаревића. Он је у самој Тврђави себи саградио двор и извршио значајну обнову утврђења оштећеног приликом турског упада 1397. године. 1405. године, Београд постаје престоница Србије. Након Стефанове смрти, Тврђаву поново преузимају Мађари. У раздобљу од 1521, када Сулејман Величанствени осваја Београд, па до 1867. године, Београдску тврђаву држе Турци, уз неколико прекида од краја 17. до краја 18. века (када Аустријанци у три наврата освајају северну Србију укључујући и Београд) и током Првог српског устанка.

 

Београдска тврђава је коначно србска од 1867. године. Ево једног кратког описа тог догађаја:

 

„На Калемегдану, на нарочитој трибуни, пред војском турском и српском, пред кнезом Михаилом, митрополитом, министрима и саветницима, пред Риза-пашом, последњим београдским мухафизом, и пред многобројним светом, 6. априла 1867, око 10 сати пре подне, прочитан је султански ферман од 5. дана Зилхиџе 1283 године – 29. марта 1867, којим се градови у Србији уступају кнезу Михаилу. Тада је на градским бедемима српска стража заменила стражу турску, и кнез Михаило свечано је ујахао у Град београдски као у српску тврђаву. Народној радости тога дана није било мере!“[16]

 

У самој Тврђави налазимо још неке занимљиво називе. Из времена деспота Стефана Лазаревића (који је обновио и утврдио град, чиме је удесетостручио површину оивичену зидинама) имамо Кастел – утврђени деспотов двор са кулом Небојшом (не ова коју данас знамо, већ она у Горњем граду), која је типична донжон-кула. Западно подграђе је падина према Сави, испод брега који су Турци назвали Фићир-баир. Уз ово подграђе било је Ратно пристаниште. Северније од овога било је Градско пристаниште чији улаз је чуван са куле коју су Мађари касније, око 1460. године, прерадили у артиљеријску кулу – данашња кула Небојша у Доњем Граду. Доњоградска кула Небојша представља примерак најранијег типа артиљеријских кула, за ово време била је чудо војног градитељства. Током Сулејманове опсаде Београда 1521. године, затворници су се дуго и успешно бранили понајвише захваљујући дејству артиљерије са куле Небојше. Тек кад је Турцима успело да запале кулу, одбрана града је пала. О томе пише турска хроника: “У доњем утврђењу Београда на Дунаву, према положају Мустафа-пашином, била је једна кула. Та кула је неверницима служила као упориште. Онемогућавала је јуриш. Када је јуче извршен јуриш, из те куле су топовима многе од њих побили. Ту кулу је данас после инћидије један газија запалио. Неверницима је пребијена кичма, савили су се. Са положаја Мустафа-пашиних направи се згода за јуриш.” Турци су ову значајну одбрамбену кулу обновили и називали је Бела кула, а касније и – Темишварска кула. Кула Небојша тако прозвана је током другог раздобља аустријске власти у првој половини 18. века, и то као замена за праву кулу Небојшу, ону код Кастела деспота Стефана Лазаревића, која је скоро сасвим уништена током турске опсаде аустријског Београда 1690. године. У другој половини 18. века доњоградска кула Небојша претворена је у тамницу и тако постала један од мрачних симбола турске владавине Београдом.

 

Доњоградска кула Небојша

(са: https://www.beogradskatvrdjava.co.rs/)

 

Тврђава је имала већи број капија и других важних фортификацијских објеката.

 

Данас су ту у Горњем граду:

 

Деспотова капија (и изнад ње донжон кула): саграђене у време деспота Стефана Лазаревића; у 15. веку то је био главни улаз у Тврђаву; кулу су Турци звали – Диздарева кула; као што је речено скоро сасвим је уништена крајем 17. века; кула је данас обновљена и претворена у опсерваторију),

Мала капија: такође из времена Деспотовине, повезивала је Горњи град са савском обалом,

Јужна капија: такође из времена Деспотовине,

Зиндан-капија (са две куле): изградили је Мађари у 15. веку; њени подруми су служили као тамница, отуд и назив – зиндан (zindân, персијски – подземна тамница),

Леополдова капија: изградили је Аустријанци око 1688-90; изнад данашњег Зоолошког врта,

Барокна капија: према пројекту Николе Доксата де Мореза, саградили је Аустријанци 1720-их,

Сахат-капија: 18. век, саградили је Аустријанци,

Друга Јужна капија: 18. век,

Краљ-капија или Западна капија: око 1725. године, саградили је Аустријанци,

Дефтердарова капија: 18. век; повезује Горњи и Доњи град,

две Стамбол-капије (спољашња и унутрашња): грађене 1750-их,

Карађорђева капија: 18. век; тако названа касније по томе што је кроз њу Карађорђева војска продрла у Тврђаву 1806. године,

Велики равелин: од француског – ravelin, изворно латински – ravelere = одвојити; троугаони истурени зид који је штитио прилаз Тврђави са предње стране из правца вароши; изградили су га Аустријанци у 18. веку; Турци су овај равелин звали Султан-табија.

 

У Доњем граду:

 

Jaкшића кула (негде се наводи и као – Јакшићева кула): настала је између 11. и 15. века; Аустријанци су је уклонили током 1720-их, тако да је ова коју знамо док шетамо Београдском тврђавом – реконструкција из 1937. године,

Сава-капија: налази се уз савску обалу, подигнута је у 14. веку, а значајно преуређена од Аустријанаца крајем 17. века; 1740. године Турци су изградили нову Сава-капију,

Источна капија: из времена Деспотовине; била је источни улаз у Доњи град са дунавске стране; у пролеће 1944. године, овде је дошло до експлозије складишта муниције, којом приликом је капија готово потпуно разрушена,

Пристанишна капија: из времена Деспотовине, служила за одбрану Пристаништа; Евлија Челебија је назива – Мала пристанишна капија; испред капије је постојала и дрвена платформа за пристајање чамаца, па је називана и – Рибарска капија,

Бастион Светог Јакова: саграђен крајем 17. века; Турци су га називали – Табија султана Мустафе,

Видин-капија: саградили је Аустријанци у 1720-их, али је она срушена, па су нову изградили Турци средином 18. века,

Капија Карла VI (често се погрешно назива капијом Еугена Савојског): саграђена је 1736. године у част цара Карла VI који је освојио Београд од Османлија; рађена је по пројекту немачког барокног архитекте Балтазара Нојмана; на капији се налази грб Трибалије са главом вепра прободеном стрелом, што је најстарији очуван грб на подручју Београда,

Мрачна капија (турски – Karanlik kapusi): називана је и Савска, Шабачка и Босанска капија; саграђена је средином 18. века[17].

 

 

Наставиће се…


 

 

 

[1] Пауновић Маринко, „Београд вечити град“

 

[2] „Топографске белешке“ из књиге „Стари Београд“

 

[3] Пауновић, наведени рад

 

[4] Пауновић, наведени рад

 

[5] Јовановић Милан, „Силуете старог Београда“

 

[6] Јовановић Живорад, „Из старог Београда“

 

[7] Нушић Бранислав, „Стари Београд“

 

[8] Миљковић Бојанић Ема, „Смедеревски санџак 1476-1560“

 

[9] Зиројевић Олга, „Попис џизје Београдске области из 1640/41. године“

 

[10] Ова махала се помиње и у дефтеру из 1560. године, као махала Кара-Јована сина Радоње. 1640. године Кара-Јован највероватније више није жив, али је махала наставила да носи његово име.

 

[11] Наведени рад

 

[12] Милићевић, наведени рад

 

[13] У књизи „Аура Београд“

 

[14] Јовановић Живорад, наведени рад

 

[15] Ргосор., De aedif. IV, 122, 15—12.3, 4

[16] Милићевић, наведени рад

 

[17] Већи део података са странице: https://www.beogradskatvrdjava.co.rs/

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    ЦРКВА РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ

    https://www.opanak.rs/crkva-ruzica-na-kalemegdanu/