Топонимија Београда (5) Reviewed by Momizat on . БЕОГРАДСКО ПОДУНАВЉЕ (ДЕО ДРУГИ)   О неколико ишчезлих села са овог дела београдске околине:   Ошљан (или Ошљане) је некада било село негде између Вел БЕОГРАДСКО ПОДУНАВЉЕ (ДЕО ДРУГИ)   О неколико ишчезлих села са овог дела београдске околине:   Ошљан (или Ошљане) је некада било село негде између Вел Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Топонимија Београда (5)

Топонимија Београда (5)

БЕОГРАДСКО ПОДУНАВЉЕ (ДЕО ДРУГИ)

 

О неколико ишчезлих села са овог дела београдске околине:

 

Ошљан (или Ошљане) је некада било село негде између Великог Села и Винче. 1528. године наводи се као селиште (мезра), а у дефтерима из 1530, 1536. и 1560. као насељено место (у последња два дефтера, као – Оршљан). Што, слично као у случају Сланаца, указује да је старо становништво напустило своја огњишта у време турске најезде на Београд, а да су око 1530. године Турци ту населили неко друго становништво.

 

Ошљан се налазио близу Дунава, што данас на мапи можда не изгледа тако, али у 16. веку ток Дунава је био нешто другачији. Новаковић[1], осим тога, наводи и да је „простор између Великог Села и Винче био подложан плављењу, понегде y ширину и неколико стотина метара. Тај простор je и y наше време ненасељен и подводан… И данас ce један део на средини те наплавине назива Острово, што ће рећи да je тај део, зависно од нивоа воде, бивао некад претваран y језеро, a некад y острво“. Ошљан се помиње последњи пут у првој половини 18. века, у нашим црквеним списима (као Ошлани, 1734), и аустријским документима (Oslani, 1739).

 

Данас постоје два локалитета под овим називом. Један је на североисток од Малог Мокрог луга, а други ближе Великом селу. Постојање два Ошљана је можда у сагласности са податком из 1560. године, по којем је село О(р)шљан било подељено на два џемата – хришћански и муслимански.

 

Раније су на овом потесу пронађени археолошки остаци који се могу датирати на период римске владавине. На жалост, већи део овог подручја је претворен у београдску депонију смећа.

 

Топоним Ошљане постоји и у другим нашим крајевима. Тако постоји село са тим називом код Књажевца (пописано као Oslan у дефтеру за Видински санџак, 1466. године) и Ошљанска река која туда тече. Затим и на северу Косова, код Вучитрна (пописано 1455. године у области Вука Бранковића).

 

Милица Грковић[2] топоним Ошљане изводи од старословенске речи за магарца – осьл. У Караџићевом Рјечнику за Ошљи, -ља, -ље, стоји да упућује на значење магарећи и товарани. С обзиром да се као претурски становници Ошљана помињу Маџари, постоји могућност да би топоним Ошљан могао бити мађарска верзија топонима Сланци – Oslan.

 

Кроз ово подручје тече Ошљански поток, који се улива у Дунав.

 

Чагљан се налазио на простору између Великог села и Вишњице, ближе Дунаву. У дефтерима из 16. века уписиван је као Чагљан или Чагљен, а наводи се још и као Чаглан. И данас у атару Великог Села постоје локалитети Чагљани и Чакљане, за који мештани говоре да је некад било засебно село. По селу је добила назив и ада Чакљанац (или Чагљанска ада) преко рукавца Дунава, која је вероватно била у поседу мештана Чагљана. У аустријским мапама и документима из 18. века, налазимо разне облике овог топонима: Sasla, Saslau, Taglen, Toglen, Tagleno, Chaglan, Schaklan, Schacklan, Chalan. Чагљан је запустео током аустро-турског рата 1735-39, и никада више није поново насељен.

 

Претпостављам да је топоним изведен од речи чагаљ – шакал. Новаковић[3] не даје објашњење назива: „Да ли би ce име села могло везати за боравак Мађара на овом подручју, о чему, можда, сведочи локалитет „Мађарско гробље“ изнад Вишњице или су y питању неки други првобитни становници…“

 

Риста Николић[4] бележи: „На месту Чагљанима, у равници поред Дунава, прича се, да је било маџарско село Чагљане, по причању неких онда је Вишњица била град – када Београд није постојао. Прича се и о маџарском гробљу, које је било на Чагљанима, а и код данашњих сеоских кућа ископавани су људски костури и вадили камење, те веле, да је и ту било маџарско гробље. Постоји и предање, како су онда живели становници друге вере – Јермени. Данашње село је најпре било у Чагљанима и звало се Чагљаница. Неки то место називају Селиште, али ређе, обично се чује назив Чагљани, те неки и не знају за Селиште у атару овог села“.

 

Постоје нека предања[5] да топоним Чагљан (или Чакљан) долази од мађарске речи чакља (csáklya), што је нарочита кука коју користе бродари, а који су наводно користили дунавски гусари робећи турске лађе, о чему је било речи. Једино што се овде не уклапа је постојање села под називом Чагљан у првим турским дефтерима из прве половине 16. века када овакве речне пиратерије још није било, а и топоним Чагљан је, по свој прилици, постојао и пре успостављања турске власти у овим крајевима.

 

На аустријским мапама из 18. века, на простору између Вишњице и Чагљана, на самом Дунаву наспрам улаза у рукавац који одваја аду Чакљанац од копна може се наћи село Шеранка, што је дословно читање немачког исписа Scheranka. О овом селу нема других података, осим са тих мапа. Дакле, нешто је заиста постојало, али вероватно само током аустријске власти. Сасвим је могуће да се радило о аустријској или немачкој колонији која је потрајала колико и аустријска власт у Србији у 18. веку. Према Новаковићевом мишљењу[6], ово је могло бити спонтано засновано насеље уз војничку касарану која је штитила ову страну понтонског моста који је управо на овом простору спајао београдску околину са Банатом. Сам назив Шеранка је нејасног порекла. Код Словака постоји презиме Šeranka, па би можда траг могао водити на ту страну.

 

Шеранка и Чагљан на мапи из 1745.

 

Једно време, у 18. веку, у овом подунавском делу Београда постојало је село Климента. Новаковић[7] о томе пише: „По свему судећи назив овог села треба довести y везу са Хаџи Мехмедом Климентом, познатим још и као Аџи Мехмед Климентић. Половином XVIII века он je био утицајна личност y Београду. Успео je чак да помоћу својих присталица, особито помоћу необузданих Арнаута, постане главни београдски ага. За Климентино име везани су многи зулуми y Београду и околини. Он je отимао државне приходе, пљачкао туђа имања и вршио разна друга насиља. Климента ce успротивио чак и ферманима 1776. и 1777. године по којима je одлучено да y оковима буде спроведен y Цариград. Побегавши из Београда, Климента je и даље вршио насиља y његовој околини. И кад je најзад био ухваћен и спроведен y Цариград, Климента није мировао. Успео je не само да избегне смртну казну, већ je после помиловања, помоћу својих присталица јер сам није смео да напусти Цариград, покушао да поврати своја имања y Београду. Ипак, y време док су y Београду непрекидно трајале размирице међу појединим турским великашима, y Цариграду je 1782. године Хаџи Мехмед Климента био удављен…“

Током свог господарења у Београду, Климента је од Мокрог луга, Миријева, Калуђерице и Кумодража отео неке поседе и прогласио их за своје. Ту је населио неко становништво да ради земљу за њега. Село је прозвано Климен ћој (Климентино село), а касније – Климента. И после његовог погубљења, село је једно време носило назив по некадашњем господару, а око 1818. године, народ околних села почиње да га зове просто – Махала (прецизније – Махала иза Мокрог луга, касније Махала Мокри луг), као и Ново село. Ово село ће се касније утопити у атаре Мокрог луга и Калуђерице.

 

Башче су вероватно биле село код Миријева, са друге стране Миријевског потока. Помињу се у србском документу из 1822. године, а у списку села срезова врачарског и грочанског М.Ђ.Милићевића из 1870. године, село се не спомиње, али Милићевић ставља напомену да је оно раније постојало. Уколико је било муслиманско, можемо претпоставити да је замрло током 1830-их, када се велики број муслимана иселио из Србије. Занимљиво је да је на аустријској мапи из 1717. године са француским исписима[8], поред Миријева, са друге стране Миријевског потока, уцртано село под називом Jardins, што је дослован превод на француски речи – баште, односно турски – башче.

 

Вероватни положај ишчезлих села на североистоку Београда

 

Калуђерица је старо село, сада познато као највеће „дивље“ (неплански и нелегално изграђено) насеље у Европи. Стари положај изворног села био је на југозапад од данашње Калуђерице, између Великог Мокрог Луга и Кумодража, у подножју Торлака. Овај потес се данас назива – Стражарска коса. Негде почетком 19. века, становништво се померило на исток према Винчи и тамо засновало ново село истог имена. Оно своје старо селиште називали су – Стара Калуђерица. Из данашње перспективе, Старом Калуђерицом се сматра то друго село, а Калуђерицом насеље настало у раздобљу од 1980-их, па до данас. Иначе, како је речено, на подручју данашње Калуђерице (ове „дивље“) у 19. веку налазила се Махала Мокри луг, раније називана Ново село и Климента.

 

На подручју Калуђерице постоји локалитет под називом – Љубичица. Не треба овај топоним тумачити називом за пролећни пољски цвет, јер је он изведен од личног мушког имена Љубич, попут – Љубичево, Љубичева коса и сл.

 

Села, заселака и локалитета са називом Калуђерица има на више места по нашем простору – код Страгара у Шумадији, у Јасеници, код Лебана, Пирота, Приштине, код Берана, у Пиви, у Поповом Пољу у Херцеговини, затим речица у Сиринићкој жупи, итд.

 

Непознато је због чега је ово село код Београда прозвано Калуђерица. Могуће је да су досељеници који су засновали село негде у 18. веку донели тај топоним из свог завичаја (Левач), а могуће је да се на месту где су се доселили некада налазио неки женски манастир који је запустео, па по калуђерицама и назив селу. За многе од других топонима са овим називом, објашњење порекла назива је управо такво.

 

Бубањ поток је крај између атара Калуђерице и Белог потока. Овуда протиче река Болечица у коју се уливају мање речице и потоци, од којих се један зове – Бубањ поток. Ту су још и Завојничка река, поток Врановац, итд.

 

У средњем веку Жупа Болечица је обухватала подручје у сливу реке Болечице, у којем се налазе села: Врчин, Зуце, Бели Поток, Лештане, Заклопача, Болеч, Калуђерица, Ритопек, Сланци и Винча[9]. Нека од ових села су већ обрађена у овом чланку, а нека ће тек бити.

 

Могући положај жупе Болечице

 

Гроцка је варошица на Дунаву која је у ранија времена била значајно управно седиште, како у време османске власти, тако и у Србији 19. века.

 

Први запис везан за Гроцку је из 878. године, када се први пут помиње и Београд, где је Гроцка уписана као једна од парохија бугарске епископије (са седиштем у Белограду), и то као – Градец. Ово нам потврђује постојање утврђења („града“) на овом месту још крајем 9. века, а сигурно је било и знатно раније.

 

Следећи запис Гроцке је из турског дефтера за Смедеревски санџак из 1476. године. Гроцка је имала статус вароши, што се односило на насеље у подграђу. Саму тврђаву су Турци записали као Hisarlik. Гроцка је била на самој граници турске територије према угарском Београду и припадала је области Кучево у Смедеревском санџаку[10].

 

Да је претурски назив Гроцке био Градац, вероватно потврђује и турски превод Hisarlik што би значило Градиште. 1526. назива у дефтеру је назив овог места Eski Hisarlik – Старо Градиште, односно напуштена тврђава. Свакако да је грочанска тврђава изгубила значај након османског освојења Београда и преношења ратних дејстава на подручје јужне Угарске. У дефтеру из 1528. године уписано је само село Гроцка („са другим називом Хисарлик“), док се тврђава не спомиње. Током 1550-их око некадашње тврђаве заснована је турска варош, па Гроцка већ у дефтеру из 1563. године има статус паланке[11]. Напоредо постоји и село Гроцка у којем је живело србско земљорадничко становништво. Варош је била одељена од села Грочанском реком, која се недалеко одатле улива у Дунав.

 

Топоним Гроцка настао је упрошћавањем од Градац – Градска, или можда и старије старословенске варијанте город – тврђава „са ликвидном метатезом северозападног типа, одатле Грод–ска > Гроцка“[12].

 

Брдо на којем је заснована турска варош касније је прозвано Циганско брдо. Сеоски део Гроцке дели се на делове Ћулук, Бугарски крај, Прњавор и Банатска мала. Ћулук је био турски део Гроцке где су варошани имали своја имања. Касније, по одласку Турака, ту су се населили досељеници са разних страна (из Босне, затим „из прека“, Македоније итд). „Бугарску Малу населио је кнез Михајло досељеницима из Видина и Лом-Паланке, одкуда су бежали од Черкеза. Поред њих у овој мали има и досељеника из осталих српских крајева… Прњавор, који је до Бугарске Мале, насељен је за време Другог устанка… Банатска Мала је изнад Прњавора, насељена је пре 10-15 година (крајем 19. века, нап. НБ) и то досељеницима из Брестовца, Омољице и Панчева“[13].

 

На подручју Гроцке постоје још два брда – Агино брдо и Катанско брдо. На мађарском Katana значи коњаник; чувар, стражар. Од ове речи, односно војног звања, настало је и презиме Катанић.

 

Гроцка некада (са: https://www.poreklo.rs)

 

У младој Кнежевини Србији Гроцка је постала важно управно седиште и дунавска лука са царинарницом. 1856. године установљен је Грочански срез који је обухватао велико подручје: Младеновац, Лазаревац, Сопот, подкосмајска и подавалска села, па све до Вишњице на север. Највеће заслуге за овакав узлет Гроцке имали су Милутин и Илија Гарашанин. Милутин је од кнеза Милоша овде добио један велики плац, где је саградио парни млин. Касније је развоју Гроцке много допринео и Илија Гарашанин, који је своје последње године живео у Гроцкој, где је и умро.

 

Подручју данашње Општине Гроцка припада још неколико околних села.

 

Винча је својим атаром суседно село Великом Селу, Сланцима, Миријеву, Калуђерици. Винча је позната као знаменити археолошки локалитет. Насеље овде постоји у континуитету од неолита па до данас (свакако, уз краће прекиде узроковане сеобама, варварским пустошењима и ратним дејствима кроз целу историју).

 

Што се самог топонима тиче, нисам нашао одговарајуће објашњење у литератури. Тражећи смисленији одговор на порекло топонима Вишњица, него што су то воћњаци вишње, као што је већ писано, веома основано звучи мишљење да топоним долази од ранијег Винштица, а све у склопу чињенице да је десно приобаље Дунава од Вишњице па низводно познат виноградарски крај. Према неким старијим описима, цело ово подручје, све до Смедерева, било је у виноградима.

 

Ако је Вишњица настало од Винштица, није ли можда и топоним Винча истог порекла и везан за виноградарство и винарство? Можда од старијег Винска, или Виншта, упрошћено од – Виништа. Онда би можда ова два топонима била у својеврсној вези: јужније Виншта (Винча) а северније њен мали парњак – Винштица (Вишњица).

 

Са друге стране, имамо и римски топоним Vinceia код Смедерева, што би можда могло имати везе и са београдском Винчом.

 

Николић[14] бележи: „Прича се, да се ово село најпре звало Грбуље, па је доцније названо Винча. Мисли се, да је име Винча постало од вина – винове лозе, јер се прича, да је у старије време у овом селу било много винограда… Први досељеници у данашњу Винчу су живели, према причању, у Губеревцу – Космајски срез. Отуда су многи због турског зулума и бега губеревачког пребегли у Банат и Срем, где им и данас живе потомци, а неке при бежању задржи „добри бег ошљански“ и настани их у Ошљанима. Становницима ошљанским, који су се бавили риболовом, било је тамо незгодно, јер нису могли пазити на своје чамце у Дунаву према Грбуљи – познијој Винчи те замоле свог спахију, да се са њим заједно преселе у Грбуљу – данашњу Стару Винчу ближе Дунаву, што им он и одобри*.

 

Не знам кад су могли бити ови догађаји које је Николић забележио о Винчи, али се Винча под тим именом помиње у свим турским дефтерима 16. и 17. века, као и аустријским документима 18. века, тако да ту постоји континуитет. Могуће је да је село запустело у неком од ратних раздобља 18. века, те је дошло до смене становништва, што је сачувано у предању тих познијих Винчанаца.

 

Топоним Грбуље (или Грбуља) нисам нашао по другим изворима. Иначе, грбуље су локализам за пољопривредну алатку грабуље, а постоји и врста крушке под називом грбуља. Највероватније објашњење ипак је да се ради о називу за просту кућу, чији опис даје Милисав Лутовац[15]: „Најстарији и најпримитивнији тип куће је кривача или грбача, једна врста дубирога на слеме, чији је скелет од прошћа – цепаница, а кров од сламе. Уствари она личи на кров какве веће куће, који је постављен на земљу“. Други назив за грбачу је управо грбуља, a каже се још и грбуљача. У Лутовчевој књизи дат је и цртеж грубље:

 

 

 

За Лештане Богић и Николић[16] наводе да село није старије од 18. века. Међутим, турски дефтери 16. века, као и дефтер из 1640/41. га помињу, у старијем облику – Лештан.

 

Старо насеље је до 1813. било ближе Дунаву и Цариградском друму, али се народ, да би се склонили од друма и турске војске, преселио дубље према подножју Авале. Онај крај где је раније било село прозван је Селиште. У лештанском атару је Крстово брдо, једино се не зна да ли назив долази од крста или неког човека именом Крсто.

 

Лештане је назив је добило по лескама, по којима се један део атара назива и Лештар. Старији облик је ЛѢштан, чест топоним на јужнословенском подручју (има га чак и у Грчкој, на Пелопонезу, данас у изобличеној грчкој верзији), где је у неким крајевима Ѣ дало е, а у неким (и)је, па тако имамо насеља са називом Лештан, Лештане, Лештани, а негде са љ, попут села Љештанско код Рогачице на Дрини. У Гори, југоисточно од Драгаша, на југу КиМ, постоји старо село Лештане које се помиње у дечанским и повељама и светоарханђелоској повељи из прве половине 14. века.

 

Недалеко од Лештана, према Винчи и Калуђерици, некада се налазио Манастир посвећен Светом великомученику Георгију, у народу познат под именом Јеремика. По народном предању манастир је задужбина деспота Стефана Лазаревића. Манастир је разорен 1690. године од стране гневних Турака у време Велике сеобе Срба. Током аустријске управе у Србији у првој половини 18. века, митрополит Мојсије Петровић је имао намеру да, између осталих, обнови овај манастир, али његова молба аустријским властима из 1721. године није услишена. Данас се од некадашњег манастира тек назиру темељи.

 

Раније поменута река Болечица извире на источним падинама Авале и улива се у Дунав код Винче. На њој се налази село Болеч. Поред Болечице, кроз атар Болеча теку и Болечки и Лозовички поток.

 

Народно памћење каже да је Болеч добио назив по реци. Најстарији назив села је био исти као и име реке – Болечица, a тако се звала и цела ова жупа у сливу реке. По дефтеру из 1528. године, Болечица је напуштено село (мезра), као и суседно село Градац (код данашње Заклопаче). „Ова села су, највероватније, запустела 1515. године у врема напада Јована Запоље на Жрнован. Село је оживело тако да је пописано као баштина Мустафе сина Скендеровог“[17]. Болечица је јавља и у дефтеру из 1536. године, али сада је поред ње пописано и још једно село под називом – Болеч. „…и овде постоје очувана два врло важна елемента за распознавање некадашње жупе: река и истоимено место које је, по свему, било жупско средиште“[18].

 

Занимљиво је да се Болеч не помиње у дефтеру за Београдску област из 1640/41. године, иако су ту поменути и Гроцка и сва околна грочанска села. Могуће да је село привремено запустело. С обзиром да су у овом дефтеру пописани само хришћанска насеља, други могући закључак је да је становништво Болеча прешло у ислам.

 

Током аустриjске владавине 1718–1739, Болеч је носио немачки назив Zweibrücken, што значи „два моста“. Да ли су тада у Болечу била два моста или су можда насељеници били Немци из вароши Цвајбрикен у Фалачкој, можемо само нагађати. Занимљиво да су исти назив Аустријанци дали и једној својој насеобини код данашњег Обреновца.

 

Слично као и Лештане, и село Болеч је своју локацију променило након пропасти устаничке државе 1813. године. Наиме, склањајући се од турске одмазде, Болечани су пребегли у Банат. Кад су се касније вратили у своје село, ту су их стално угрожавали турски војници. Зато се мештани сви (10 породица) иселе у густу шуму у Гурбет-долу око 2-3 километра на југ, који је, опет, назив добио по Циганима „гурбетима“ (коритарима) који су ту раније боравили. Од овог збега је, крчењем шуме, настао данашњи Болеч, а на месту где се некада налазило село, које народ зове Селиште, почетком 20. века било је сеоско гробље.

 

О пореклу назива Болеч постоје разне верзије. Лома је, супротно од наведеног мишљења да је село понело назив по реци, мишљења да је назив села старији, а да сам назив Болечица долази од Болечска рѢка – Болечшчица – Болешчица – Болечица[19].

 

Има мишљења да је основ топонима Болеч неко лично име, попут Бољко, Болек, Болеслав. У 15. веку у Грбљу налазимо патроним Болечинић[20], што указује да се отац документованог Брајка Болечинића звао – Болечина.

 

Коначно, наводи се и могућност да је основ топонима Болеч неки старији латински назив који су преузели Словени по досељењу и пословенили га. Тако се наводе, непоуздани, топоними из пресловенског времена – Bolicum и Bale(n)tium. Непоуздани, јер није потврђено да се на простору Болеча налазио неки такав топоним, али овакви топоними имају своје паралеле из римског доба на просторима Паноније, Далмације, Илирије и Италије. Можда добру паралелу која иде на руку последњој верзији представља стари средњевековни град Балеч у Доњој Зети (код Скадра) који порекло вуче из латинског облика Balecium, а сам корен топонима је из предримског периода.

 

Коначно, ваља истаћи и да у Словенији постоји село Bolečka vas.

 

Ритопек је једно од најстаријих насеља у овом подручју. На његовом подручју пронађени су остаци праисторијског насеља (неолитско насеље на локалитету Плавиначки поток), а затим се у континуитету ту смењују Скордисци, Трибали, Римљани, варвари раног средњег века, итд, па до данас.

 

На подручју Ритопека налазио се римски град значајних размера и велике стратешке важности, под називом Трикорниум (Tricornium, Castra Tricornia). Нека мишљења кажу да је град тако прозван „по варварима Трикорњанима, који су око Ритопека становали“[21]. Друга, да назив потиче од три брда у низу, што Tricornium управо и значи („три рога“). Како год, Трикорниум је био важно трговачко место, друмска станица (отуд се помиње и као Mutatio Tricornia castra), дунавска лука и важно војно утврђење: каструм на једном од оних брда био је касарна за око 4000 војника. Остаци римског утврђења, које су сви каснији освајачи преузимали, обнављали и дограђивали, били су видљиви још у време кад је Феликс Каниц обилазио Србију (1860-их).

 

Насеље је тек повремено замирало, за време ратова и варварских најезда, али би увек поново оживело, тако да су у подручју Ритопека пронађени археолошки остаци византијског, као и варварских насеља раног средњег века (германска, аварска, словенска). Од насељавања Словена, уз краће прекиде, Ритопек је до данас стално насељен.

 

Први писани помен Ритопека под тим именом потиче из 1433. године (у путопису Бертрандона де ла Брокијера „Путовање преко мора“[22]), а затим под истим називом и у турским дефтерима 16. века. У дефтеру из 1640/41. године га нема, што може да значи или да је Ритопек привремено замро, што је мало вероватно, с обзиром на значајан положај овог насеља, или да су у њему, као и у случају Болеча, живели муслимани, те није пописан у овом дефтеру. Трећа могућност је да можда није успешно ишчитан из дефтера, који је писан арапским писмом. Коначно, постоји верзија по којој се Ритопек крије иза неког другог назива неких насеља Авалске нахије која данас не можемо са сигурношћу убицирати. Међутим, и ова верзија је мало вероватна, јер већ 1723. године (и даље током 18. века) у аустријском попису налазимо село под својим називом – Ритопек.

 

Куга 1794/95. је опустошила нека села у овом крају, укључујући и Ритопек. Село је замрло и 1813. године, када се становништво привремено, пред разјареним Турцима, иселило за Банат.

 

Занимљиво је да је, с обзиром да је на самој обали Дунаву, Ритопек најмање три пута у новијој повести мењао свој положај, у зависности од тока Дунава и клизења земљишта. Једини који одолевају Дунаву и који држе подручје Ритопека на окупу су два брежуљка – Каменита главица (или само – Главица) и Водица, за које неки мисле да нису у питању природни брежуљци, већ људском руком створене пирамиде, током столећа засуте земљом и обрасле у растиње[23].

 

Она три већа брда, по којима су Римљани дали насељу име, су у позадини Ритопека, и то су: Бело брдо (267 m НМВ), Прокоп (237 m) и Старац (225 m). Старац се назива још и Старо брдо или Васино брдо.

 

Брда Ритопека (Са: http://www.novosti.rs)

 

Сам назив Ритопек могао би значити – осунчани рит. Лома има овакво мишљење: „…челопек и означавају положаје где сунце греје спреда, одозго, а супротно је Ритопек, где је први члан рит °задњица“[24].

 

Поређења ради, у Словенији постоје села са називима Ritomeče и Ritoznoj.

 

На примеру села Бегаљица можемо видети како се топоними кроз векове постепено мењају.

 

У турском дефтеру из 1528. године уписана су три села – Горње, Доње и Средње Бегаљево. У једном турском документу из 1583. године, као – Бегалјиз (Begalyiz). У дефтеру из 1640/41. године – Бегалица. На аустријској мапи из 1718. године[25]Bigalitza[26]. У дефтеру из 1741. године – Горња Бегаљица. У једном србском документу из 1827. годинe, у множини – Бeгaљицe. У више докумената током 19. и почетком 20. века[27] – Бегалица. После другог светског рата, усталио се облик – Бегаљица.

 

Према неким мишљењима, изворни облик овог топонима био је Бехаљево (Бехалѥво). Исти топоним налазимо у Раваничкој повељи из 1381. године, као село у жупи Млава. Основа Бехал / Бегал (Бѣгал) може бити лично име или одредница неког лица „у бекству“ (бегал = онај који је побегао). Паралелу имамо у чешком běhal – oнај који бежи, трчи[28].

 

Народно предање каже да је село добило своје име по честим бежанијама становника из села због турских пљачкашких упада. Сасвим је извесно да основа овог топонима јесте именица бег, односно глагол бегати, али је исто тако веома могуће да је сам топоним (Бехаљево или Бегаљево) старији од османске власти у овом подручју. Уколико није у питању лично име (Бегал, Бехал) можда је село добило свој назив по бегунцима из неког другог времена и контекста.

 

Неколико топонима са подручја Бегаљице: шума Козјак, брда Вис и Врла страна.

 

Недалеко од Бегаљице налази се Манастир Рајиновац. Постојао је у претурско време, а према неким мишљењима задужбина је деспота Стефана Лазаревића. У дефтеру из 1528. године уписан је под занимљивим називом – Свети Рајко. Вероватно османски пописивач није имао сасвим јасне представе о хришћанским светитељима, а како је манастир носио народно име, а не име неког светитеља, он га је, као и све друге манастире уписао са одредницом „свети“. Назив Рајиновац и овај необични напис из дефтера можда указују на име ктитора манастира, – неки (можда велмож?) Рајин звани и Рајко. У наредном дефтеру из 1536. године уз Светог Рајка уписан је још један манастир, Свети Тодор (вероватно посвећен неком од светитеља именом Теодор[29]), а у дефтеру из 1560. године поново су уписана два манастира, овај пут – Свети Рајко и Свети Петар (?). Манастир је запустео крајем 16. века, а обнова је почела крајем 18. и трајала кроз 19. век. Рајиновац је данас жив манастир.

 

Село Заклопача пописано је у дефтеру из 1528. године, и у наредним османским пореским документима. Занимљиво је да је у дефтеру из 1640/41. године назив села уписан у мушком роду – Заклопач.

 

У Србији, у Подибру на југоисток од Краљева, постоји још једна можда и познатија Заклопача. Ово село је веома старо и његов најранији помен је у Жичкој хрисовуљи из 1220. године. Тада је село уписано као Заклопита ЛоȢка (Лука). Но, 1476. године, турски дефтер бележи ово село под називом – Заклопача. Очито да је у међувремену од два и по столећа дошло до значајне језичке промене, о чему пише и Александар Лома: „образовања слична ономе на *–ач, уп. Заклопача, од 1476 (Аличић 1984: 199 д.), село код Краљева посведочено као Заклопита Лоука у ЖП, да би у савременој творби микротопонима постигло велику продуктивност (тип Перова њива –> Перовача). Томе је могла допринети декомпозиција из ктетика типа Орловац —> Орловачка глава —> Орловача…“[30]

 

Сам назив највероватније потиче од географског положаја села које је заклопљено околним брдима. Народ има другачије тумачење, – како је неки мештанин, тобож, ту заклао неког турског главара („пашу“), те по том заклању и она основа топонима „закл-“.

 

Заклопача је прилично чест топоним на западном Балкану. Осим београдске и подибарске, локалитети са називом Заклопача постоје и у Босни (Власеница, Фојница, Романија, Сарајевско поље), Лици (село код Коренице), на Пештеру, Бихору, итд.

 

Заклопача је запустела пред крај 16. века, да би село било обновљено у наредним, мирнијим временима. Али, не на истом месту. Положаје ранијег насеља народ је прозвао Старо село. Последње избеглиштво и повратак догодили су се 1813. године. Од тада је село на данашњој локацији.

 

Заклопача код Београда позната је и по знаменитом налазу 1900 комада сребрњака из 2/3. века пре Христа, кованих у Аполонији и Дирахиону (у данашњој Албанији), који су били закопани у атару Заклопаче[31]. Они потврђују живу везу која је постојала између Подунавља и Јадрана у старом веку.

 

На подручју између Бегаљице и Заклопаче у 16. и 17. веку постојало је село Ломатине. У 18. веку (дефтер из 1741. године) уписано је као мезра (запустело село) и даље се више не спомиње. У дефтеру из 1640/41. уписано је као – Лопатине. А у атару данашње Заклопаче и село Плавинци (по којима назив носи и помињани Плавиначки поток), пописано у дефтеру за Смедеревски санџак из 1476. године. Плавинци су данас виноградарска оаза у атару Заклопаче. Модерна легенда каже да је крај добио име по „плавом камену“ којим су прскани виногради. Ипак је вероватније да је крај добио назив по плављењу Дунава или Плавиначког потока.

 

Да заокружимо ову причу, односно овај њен балкански подунавски део, дунавским адама. Помињане су аде на Дунаву између Вишњице и Панчева, а сад коју реч о оним адама на самом саставу Саве и Дунава.

 

Велико Ратно острво је најпознатија ада у београдском току Дунава. Оно није настало набирањем тла, као нека стена или гребен, већ је настало као спој биљног света и речног талога. Биљке које су расле на подводном гребену за ниског водостаја би биле изнад површине. Њихово корење је задржавало нанос – песак, земљу и сваки други разноврсни талог и тако је, мало по мало, настало острво. Дешавало се да за време високог водостаја острво нестане под водом, па касније поново изрони. Међутим, нестајало је и као последица људског деловања. Кад је опседао Београд 1521. године, Сулејман Величанствени је са главнином војске прешао Саву код Палежа (данашњи Обреновац) и кроз Срем дошао до Земуна. Одатле је направљен понтонски мост ка Великом Ратном острву, преко којег је на острво пребацио топове, којима је оданде тукао београдске зидине. Том приликом, да би очистили простор за своју артиљерију, турски војници су исекли све растиње (дрвеће и ниску шикару) на острву. У том тренутку, то није имало никакве последице (осим по Београд, који је после месец и по дана опсаде освојен), међутим, биљке без свог надземног дела нису могле дуго опстати, и острво се добрим делом разградило, а затим га је река сасвим покрила. Отуд, није бесмислен запис енглеског лекара Брауна, који је 1669. године записао о Великом Ратном острву: „Нема више oд 35 година откако се први пут појавило из вoдe, пocтaвши oд речног талога“[32]. Да ли се у међувремену, између Сулејмана и Брауна, острво појављивало, или је све време било под водом, не зна се. Предања кажу да је Велико Ратно острво кроз новију историју више пута нестајало и поново израњало. Иначе, најранији записани помен овог острва је на угарској мапи из 1514. године, где је уцртан омањи спруд на ушћу Саве у Дунав.

 

Велико Ратно острво

(Са: https://citymagazine.rs)

 

Постоје неке легенде како је острво настало. Према једној, настало је у време кад су Аргонаути допловили до места где се спајају Сава и Дунав. Укотвили су се испод гребена на којем је касније заснована београдска тврђава и заноћили. Док су Аргонаути тако спавали, неки речни гусари су се прикрали њиховом броду и украли им златно руно. Међутим, све ово је видела чаробница Медеја, заштитница вође аргонаута Јасона, која је напала гусаре и преврнула им чамац, те су се сви подавили. На крми потопљеног чамца остао је прамен златног руна. Од тог чамца и прамена златног руна зачело се острво…

 

Друга легенда каже да је острво почело да се образује од подводног гроба Атиле Хунског, који је баш ту у Дунаву сахрањен, са великим благом.

 

Трећа легенда настанак острва везује за аварско освајање Београда (Сингидунума) 579. године. Том приликом, аварски каган Бајан је наредио изградњу моста којим је његова војска прешла Дунав и дошла у подножје београдске тврђаве. Пред византијском посадом правдао се да хоће да нападне Словене који су се улогорили источно од Београда. Наравно, радило се о превари, и чим су прешли реку, Авари су на јуриш пробили византијску одбрану и заузели тврђаву. Онај мост је река временом разрушила, а на његовим остацима се почео хватати речни нанос од којег је касније настало острво…

 

С обзиром да је кроз целу историју служило као етапа за пребацивање са једне на другу дунавску обалу у ратним дејствима, ово острво је понело придев „ратно“. Оно „велико“ је свакако због чињенице да се поред њега налази мања ада, такође углавном ратне намене кроз историју. Раније је називано и Дунавско острво (16. век), Велико острво (16, 17. век), Циганско острво (17, 18. век, када се тамо привремено налазила једна циганска махала) и Ратно острво (тако забежено 1775. године, немачки – Kriegsinsel). После Првог светског рата, Београђани су ову велику аду прозвали Сиротињско острво, јер је градска сиротиња тамо прелазила чамцима због риболова и обрађивања земље на ади.

 

Често је мењало власника, углавном између Хабсбуршког и Османског царства. Због чињенице да је са њега увек лако могао бити угрожен Београд и онај ко њиме господари, у Цариграду је потписана конвенцији 1741. године (као саставни део Београдског мировног споразума из 1739), којом је Велико Ратно острво подељено између Османлија (југоисточна) и Аустријанаца (северозападна половина), тако да граница иде средином острва, уз забрану боравка било чије војске на острву. Наравно, ни једни ни други се овога нису придржавали. Једно време, након Цариградског мира, један београдски јаничар Бабалик Ахмед, узурпирао је турски део острва и тамо продавао земљу некој сиротињи (муслиманима), те је тако заснована једна махала на самом острву, а подигли су себи чак и џамију. Ово насеље Турци су звали Бабалик-ада. Ахмед је, заједно са групом њему сличних, ухапшен због разних проневера, узурпације управних овлашћења, завођења раји неких измишљених дажбина (услед чега је један број београдских хришћана пребегао на аустријску територију). Већина је протерана из Београда, а четворица, укључујући и Ахмеда, су осуђени на смрт и погубљени.

 

Карађорђе је, у зиму 1806. године урадио исто што и Сулејман Величанствени безмало три столећа раније: преко Саве, па поред Земуна, пребацио је своје топове на Велико Ратно острво и оданде бомбардовао турски Калемегдан.

 

Велико Ратно острво је данас права оаза, како биљног, тако и птичјег света: чак 185 врста птица тамо живи, стално или привремено.

 

Један занимљив топоним је и Галијаш: чине га два канала – Велики и Мали Галијаш који иду средином Великог Ратног острва у правцу тока Дунава. Како Дунав стално наноси разни речни нанос, тако је, временом, Галијаш затворен са северне стране и претворен у мртвају. 2006-2007. године, канал Галијаш је поново отворен.

 

На мапама с краја 18. века, Ратно острво чине три аде, једна поред друге. Заправо се ради о Великом Ратном острву подељеном на два дела каналом Галијаш, а трећа ада је Мало Ратно острво[33].

 

Мало Ратно острво се налази између јужне обале Великог Ратног острва и новобеоградске дунавске обале. Данас је то острвце дужине око 250-300, и ширине 20-60 метара, у зависности од водостаја. Некада је било знатно веће, али је приликом изградње Новог Београда, велика количина песка са острва искоришћено за насипање мочварног земљишта, те је острво смањено на безначајну површину. Све до краја 20. века, Мало Ратно острво је било у склопу војног артиљеријског комплекса уз дунавску обалу и није му био могућ приступ. Данас се тамо више не налазе артиљеријска оруђа, али је острвце сасвим зарасло у густ шумарак тополе, тако да је сасвим неприступачно. Ту сада живе чапље и корморани. Између светских ратова ова ада је у народу звана – Коњска ада.

 

Још две аде на банатској страни Дунава, у саставу палилулске општине, Кожара и Црвенка, у зависности од водостаја Дунава могу бити острва или полуострва. Кожара је преко Дунава Великом Ратном острву, а Црвенка у продужетку узводно. Ранији назив Кожаре био је – Чапља. Један топоним у вези са Кожаром је рукавац Дунава којим је ова ада одељена од копна је – Јојкићев Дунавац. Назив носи по Ђурици Јојкићу, својевремено градоначелнику Београда, током 1950-их.

 

Насеља у банатском делу Београда:

 

Борча се помиње у 1521. као „острво“ повезано скелом са Београдом, већински србско место. Етимологија је вероватно од речи – бара, с обзиром да се 1427. године помиње као Barcha у запису о боравку угарског краља Жигмунда у овом крају (Жигмунд је логоровао у Борчи чекајући да му буде предат Београд, након смрти деспота Стефана Лазаревића), а 1456. године спомиње се као Barczi.

 

Назив насеља Овча је јасан, према занимању становништва. Овча се под тим називом спомиње 1521. године, када су је заузели Турци у склопу освајања Београда. Село је запустело у време aустро-турских ратова у 18. веку. Касније у подручје Овче долазе сточари из Румуније са својим стадима, па су се временом ту и населили.

 

Села Овча (Offza) и Борча (Borza) на аустријској мапи из 1740. године

 

Крњача се први пут спомиње 1832. године као – Нова Борча. 1952. године постаје општина, а 1955. године заједно са Борчом, Овчом и Падинском Скелом чини Општину Крњача. Десет година касније, Крњача губи статус општине и постаје део Општине Палилула. Крај који се данас назива Крњача служио је као пасиште за сточаре из околних села. Први стални насељеници ту су дошли 1913. године.

 

Порекло самог назива Крњача није баш поуздано. Могуће је да потиче од придева крње, крњаво, окрњено. У банијском говору, крњача је једна врста проје. Постоји село Крњача и у Доњем Полимљу, код Прибоја. Према предању старих родова из полимске Крњаче, село је добило назив по бритвама „крњачама“ које су они производили још у средњем веку. Такође, тамошњи родови сматрају да се село Крњача код Београда добило име по њиховом селу, од некадашњих исељеника. Село са називом Крњача постоји у околини Никшића. Код Вршца постоји земљиште Крњача, чији је старији назив Керњача. Звездана Павловић[34] топоним Крњача на Голији тумачи од придева крње. У Морињу у Боки постоји један извор који људи зову Крњача. Такође и у Биограду код Невесиња постоји неколико извора и пашњак под називом Крњача.

 

Падинска скела је настала као привремено станиште Словака из Падине, који су у том крају закупили земљу за напасање стоке. До закупљених парцела морали су се превозити скелама. Отуд назив каснијем насељу – Падинска скела. Један део Падинске скеле носи назив Јабучки рит. Некада је ово било мочварно подручје у атару оближњег села Јабука, отуд и назив. Данас је земљиште исушено и на њему подигнуто модерно насеље, али је остао стари назив.

 

Насеље Ковилово добило је назив по руском пилоту Михаилу Ковилову, који је погинуо у паду авиона у јесен 1944. године током операција ослобађања Београда крајем Другог светског рата.

 

Насеље Врбовски (чује се и: Врбовско) добило је назив по руском инжењеријском капетану Виктору Вербовском који је, као и Ковилов, погинуо током ослобађања Београда 1944. године.

 

Насеље Котеж основано је 1968. године, а назив добило по француској речи cottage – летњиковац, викендица, јер је план био да се изгради мирно насеље породичних кућа.

 

Насеље Бесни фок, једно од најзабаченијих насеља на подручју Београда засновано је 1948. године у склопу имања Пољопривредног комбинату Београд (ПКБ). Место је било насељено и раније, од краја 19. века, углавном од стране банатских Немаца и Мађара, али се ни они нису ту дуго задржали, због честих поплава (Фок је у крају између Дунава и Тамиша). Уочи Другог светског рата изграђен је систем канала за овод вишка воде и тиме омогућено заснивање насеља. Онај придев „бесни“ у називу насеља се везује за честе поплаве, јер су „бесне воде“ уништавале све пред собом. Легенда каже да је Фок било име неког љутог рибара, Немца, који је ту живео. Ипак, реалније је да Фок долази од мађарске речи fok, што значи јарак или прелив (у смислу преливања воде).

Најудаљеније палилулско насеље од Београда на север је Дунавац, које је удаљено око 30 километара од центра града, стешњено између Дунава и Тамиша[35].

 

Наставиће се…

 


 

[1] Новаковић Реља, „О ишчезлим селима на подручју Београда“

 

[2] „Насеља и становништво области Бранковића 1455. године“

 

[3] Наведени рад

 

[4] Николић Риста, „Околина Београда“

 

[5] https://unalignedart.weebly.com/exoblog/vinca-grk-pajsije-i-marija-terezija

 

[6] Наведени рад

 

[7] Наведени рад

 

[8] Plan de la Ville de Belgrad et de son Attaque fait par L’Armee de sa Maieste Impériale et Catholique… le Prince Eugen de Savoi… le 16 d’Août 1717 Echelle de 800 Toises Dessiné sur le lieu.. . par don Joseph de Haro ÿ Cardona, vicomte de Lincourt, Lieutenent Colonel d’infanterie.

[9] Андрејић Живојин, „Српске средњовековне жупе земље Кучево и Кучевског Загорја“

 

[10] Ово Кучево је средњевековна жупа и не треба га мешати са данашњим Кучевом у источној Србији . Дефтер из 1476. године област Кучево наводи на запад од Браничева, и по попису насеља у њој види се да обухвата простор између Велике Мораве, Дунава, и до Авале и Космаја на запад. Јужна граница није сасвим поуздана. О овом Кучеву је писао историчар Александар Крстић у раду „Кучево и Железник y светлу османских дефтера“.

 

[11] Миљковић-Бојанић Ема, „Смедеревски санџак 1476-1560“

 

[12] Лома Александар, „Секундарно -ска у топонимији Србије“

 

[13] Николић, наведени рад

 

[14] Наведени рад

 

[15] У раду „Ибарски Колашин“

 

[16] Наведени рад

 

[17] Андрејић Живојин, наведени рад

 

[18] Исто

 

[19] Лома Александар, „Секундарно -ска у топонимији Србије“

 

[20] Суботић Јелисавета, „Прилог познавању антропонимије Грбља према записима из XV вијека“

 

[21] Петровић Михаило, „Kако је постао Београд“

 

[22] Бертрандон де ла Брокијер (Bertrandon de la Broquière) био је француски путописац и чиновник на двору бургундског војводе Филипа III Доброг. Брокијер је 1432/33. године пропутовао Блиски исток, Малу Азију и Балкан. О путовању је саставио путопис „Путовање преко мора („Le Voyage d’Outre-Mer“).

 

[23] http://www.pecat.co.rs/2018/09/piramide-u-ritopeku/

 

[24] Лома Александар, „Топонимија Бањске хрисовуље“

 

[25] Мапа аустријског инжењеријског капетана Фридриха Ебшелвица (Friedrich Öbschelwiz) који је оставио неколико драгоцених мапа Србије из времена хабсбуршке окупације 1718 – 1739. године. Његова мапа Краљевине Србије понекад се погрешно назива „Лангеровом картом“.

 

[26] Бегаљица је једно од насеља северне Србије која су запустела током ратних дејстава 1717. године. Аустријске власти су у та села населили немачке колонисте. Bigalitz су тада настанили штајерски Немци. Наравно, са враћањем Турака, немачки колонисти су се иселили преко Саве и Дунава.

 

[27] Нпр. у „Монографији Подунавске области“ из 1929. године.

 

[28] „Етимолошки речник српског језика“

 

[29] Од светитеља са овим именом, којих има поприличан број, код нас су нарочито поштовани свети великомученици Теодор Тирон (чије се мошти налазе у фрушкогорском манастиру Хопово) и Теодор Стратилат.

 

[30] „Топонимија Бањске хрисовуље“

 

[31] Петровић Михаило, „Како је постао Београд“

 

[32] Из записа енглеског путописца Едварда Брауна (Edward Brown).

[33] Неки подаци о Великом Ратном острву из књиге „Аура Београд“ Миливоја Томашевића и „Историје Београда“ групе аутора

 

[34] „Ороними Србије“

 

[35] Неки подаци о називима назеља у банатском делу Београда, из листа „Палилула“, број 125, октобар 2017. године


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top