Порекло презимена, село Лопаш (Трстеник) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Лопаш, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008 Порекло становништва села Лопаш, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008 Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Лопаш (Трстеник)

Порекло презимена, село Лопаш (Трстеник)

Порекло становништва села Лопаш, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Село Лопаш налази се у Општини Трстеник, са десне стране Западне Мораве, 11км ЈИ од Трстеника, на путу Почековина – Јасиковица.

Тип села.

Насеље је збијеног друмског типа, са странама које се доста стрмо подижу од Лопашког потока, који село дели на два дела међусобно повезана. Лоцирано је на плавини и терасама споредних долина Чаиранског потока и Лопашке реке и падинама Царине и Депа, на надморској висини 185-250м.

Село има засеок Стари Лопаш, смештен у источном делу атара, на путу Почековина – Тоболац. Село се задњих 40 година ширило поред друма према Почековини.

Сада се Лопаш спаја са Камењачом, чинећи са њом једну целину; према северу приближава се Почековини и Доњем Рибнику.

Земље и шуме.

Атар села је величине 588 ха и граничи са атарима села: Стари Трстеник и Тоболац (исток), Округлица и Камењача (југ), Доња Црнишава и Доњи Рибник (запад) и Почековина (север). Село није мењало локацију већ само се проширивало, али један број фамилиија напустило је стару локацију (Батоћани, Гашићи).

Атар села подељен је на потесе, који су различитог састава и плодности. По геолошком саставу земљишта само мали део атара, потес Јасењак, алувијум је, а остатак чине неогени језерски седименти. По педолошком саставу само Јасењак је алувијалног састава, а остатак је опоздољена гајњача, а трећина (Ј И) је смоница. Такав састав земљишта повољан је за гајење воћа, винограда и белих житарица. Забележено је, да је Лопаш 1834. године произвео највише пшенице у селима трстеничког краја.

Становништво овог села води се као сточарко–ратарско иако у овој производњи учествује само 34,8% аграрног становништва.

Од укупно 599 hа 12 ar. и 81 m2 заступљене су следеће културе (подаци су из 2001. године):

Њиве 381 hа, 30 ar., 65 m2

вртови 2 hа, 49 аr., 53 m2

воћњаци 72 hа, 27 ar., 23 m2

виногради 26 hа, 73 ar., 71 m2

ливаде 7 hа, 21 ar., 84 m2

пашњаци 7 hа

шуме 49 hа, 50 аг., 80 m2

неплодне површине 41 hа, 28 ar., 14 m2.

Историјат.

Лопаш припада старим насељима, вероватно још из доба Немањића и кнеза Лазара, али се први пут помиње у турским пописима. По тефтеру из 1476. године записан је као Лубаш, са 7 домова и 50 житеља, а 1572. год. под именом Лопаш.

Име села.

За порекло имена села постоји доста легенди, али назив села треба везати за ливаде од траве лопушац, или за реч старих словена попа-овца и стаја за овце.

Воде.

За развој насеља врло важну улогу има богатство у води: водотоци, извори, подземне воде и сл. Лопаш водама врло лоше стоји. Може се рећи да је најбезводније село овог краја. То је толико изражено да композиција Споменика посвећена изгинулим борцима 1912–1918. и 1941–1945. има детаљ: сантрач наопачки постављен – преврнут, што симболизује безводност овог насеља.

Лопашка река тече кроз центар села и атара, али воде има само у зимском и пролећном периоду. Извире у Јасиковици – Стеванов извор, он је слаб, а и успут нема извора да поток напоје водом, па у доњем делу нема у току лета воде. Други мањи поток, Чаиринац, извире испод Ђалицких кућа, оскудан је водом. Прима један безимени поточић без воде и само зими и у кишном периоду води воду према доњем делу Старог Лопаша и Почековини.

Атар села има извор, поред поменутог, испод брда Врнујевића, али је недовољно искоришћен. Село је дуго снабдевано водом из бунара са сеоске утрине између Гашића и Батоћана, у близини школе. На узвишењима бунари су дубоки па су копани за већи број домова.

Сада се користи вода сеоског водовода са каптажом у Почековини. Водовод је урађен 1972. године. Један број домаћинстава, због недовољног капацитета воде на водоводу, користи и хидрофоре.

У школском дворишту је чесма, у склопу Споменика, али није у функцији.

Порекло становништва.

-Батоћани.

Батоћани су пореклом из Црне Горе – Расјани. Из Батота доселило се више браће: Стеван у Тоболац (Стевановићи), један брат у Лопаш, то су Батоћани, један у Црнишаву, то су Алексићи.

У Лопашу су забележени и као Кошутарци браћа Живан, Тодор и Ђурђе. Живан је био најстарији, рођен 1750. год. Највише их има у Лопашу. Треба истаћи неколико имена: Милошевог Миљка, Драгишу и Аранђеловог Мирослава. Миљко је рођен 1925. године. Учесник НОБ–е од 1944. године. Одмах после Другог светског рата активно се укључио у акције које су вођене у селу. Био је дуго година директор задруге у Почековини. Као добар друштвено–политички радник и директор задруге 1963. Године биран за народног посланика Скупштине Србије.

Милија је рођен у Лопашу. Дипломирао је на електротехничком факултету, ради у Београду. Аранђелов Мирослав је један од најуспешнијих повртара у Лопашу и околини. Гајење поврћа под фолијом први је почео у овом крају. Сада има под фолијом неколико хектара ове културе. У 2005. години проглашен је за најбољег домаћина у Србији. Драгиша је рођен у Лопашу 1951. године, живи и ради у Трстенику. Објављивао је песме у “Току“, “Багдали„ и Другој периодици. Објавио је песме “Култна књига љубави„ и другу књигу “Корабља„. Поред писања хоби му је и планинарство.

Слава: Св. Стефан.

Број домова: Лопаш 14, Трстеник 1, Бељици 1, Ново Село 1, Аустралија 1, Вршац 1, Крушевац 2, Београд 1, Чаири 1, Горњи Рибник 3, Почековина 2.

-Вуловићи

Непознато је одакле им се предак доселио. Милосав се презивао и Радосављевић. Браћа су: Ђока, Вучко и Милосав. Међу њима је велика разлика у годинама рођења. Вучко је рођен 1828. године, супруга му је била Манда, син Стојадин рођен 1871. године.

Слава: Ђурђевдан.

Број домова: Лопаш 2.

-Вучићи

Преци Вучића досељени су из села Жуње. Исти су им преци са фамилијом Жуњанин из Камењаче. У Камењачу се населили Младен и Микаило, а у Лопаш Вучо. И Зајићи из Почековине су од истог претка. Има податка да је Вучић Милутин умро 1840. године, а Миленко, Вучин син, рођен је 1798. године. Лопашки Вучићи су Милутинови потомци. Памти се да је Миланов син Мијушко рођен са крилима и да је живео само 40 дана. Припадници ове фамилије веома су расељени, јер живе у 11 насеља. Вучић Миленка Милан погинуо је на Солунском фронту. Милосав Миланов био је добар домаћин и цењен од мештана.

Слава: Аранђеловдан и Госпођиндан.

Број домова: Лопаш 13, Осаоница 2, Аустрија 1, Бучје 1, Трстеник 3, Београд 3, Камењача 1, Пољна 1, Голубовац 1, Бор 1, Крушевац 1.

-Гашићи

Гашићи су истог порекла са Николићима у Доњем Рибнику и Гавриловићима у Горњој Црнишави. Сви су се Доселили из Жупског села Парчин. Брат Гаша населио се у Селиште. Јован је дошао на мираз у Лопаш и ту се намножили његови потомци. Јованов син Миљко отишао је у Стопању и од њега су Гашићи у Стопањи. Миљко је стрељан од стране Аустро–угарске окупационе власти, јер му је син Станоје био комита.

Слава: Св. Тома.

Број домова: Лопаш 3, Шведска 3, Трстеник 1, Стопања 7 и бројна фамилија у Селишту, Почековини 1, Брезовици 1.

-Ђалићи

Ђалићи су у Лопаш насељени из Рженице. Иначе, Ђалићи воде порекло из Црне Горе, Ђалци (село) припада Ријечкој нахији. Потомци су кнеза Вукмана Ђалца. Припадају Пејовићима. По доласку у Лопаш мењали су презимена. Једно време презивали се Николићи, па Гмитровићи и Јовановићи, тек рођени од 1970. године бележе се само као Ђалићи. Од најстаријих забележен је Радош (Николић), умро 1837. године.

Ђалићи су традиционално добри копачи бунара. Познати су: Драгић, Радомир, Милета, Радојко, Вукадин, Димитрије и Нестор.

Ђалићи имају и књижевника Ђалић Милосава, који је рођен у Лопашу 1944. године, професор. Основну школу завршио у Лопашу, средње економску у Трстенику, Вишу педагошку y Призрену, а Филозофски факултет у Приштини. Радио је у Трстенику, најдуже као уредник листа “Прва петолетка„ и у Библиотеци “Јефимија„ у Трстенику. Иако је у почетку писао песме, књижевну критику и есеје, пре свега је прозни писац. Објавио је неколико збирки прича, књигу поезије и више романа. Члан је књижевног клуба “Багдала“ и Удружења књижевника Србије. Био је у ужем избору за награду НИН–а за најбољи роман године. Објавио је око 10 романа и припрема нова објављивања.

Слава: Петковица.

Број домова: Лопаш 9, Почековина 2, Бресно Поље 3, Београд 2, Трстеник 3.

– Кесегићи

Досељени су из Црне Горе. Предак Јеремија презивао се Мијајловић. Непознато је како је код њих настало презиме Кесегић. Иначе, кесиге су они који за Турке сакупљају данак: у новцу и роби, а места где се то ради су кесиге. Традиционално ове породице имале су доста деце. Михајло је имао једанаесторо деце, па је при рођењу једне девојчице и Владана, преко мајора ЈНА кумовао Јосип Броз Тито. Јеремија је половином 19. века био најбогатији домаћин у Лопашу, а Љубинко Миланов био је посланик и начелник СУП–а у Оџацима (Војводина).

Слава: Св. Никола.

Број домова: Лопаш 6, Оџаци 1, Сомбор 1, Београд 1.

-Марковићи

Браћа Сава и Новица као младићи бавили се коларским занатом. Са мајком Мандом, која се преудала, преселили се из Штулца у Лопаш.

Из ове фамилије доста се деце школовало. Душанови синови: Владан, био је официр Војске краљевине Југославије. Герасим је био напредан студент грађевине (утопио се у Морави). Школа у Лопашу носи његово име. Пројектовао мост у центру села. Боривоје је завршио грађевински факултет, а Светомир економију. Часлав је дуго био у власти села, водио многе акције у изградњи инфраструктуре села. Његов син Душан је инжењер машинства. Радио је на врло одговорним пословима “Прве петолетке“ у Трстенику. Друго дете Милица, удата Симоновић, завршила је медицински факултет, специјализирала и стекла звање примаријуса.

Саша, син Душанов, завршио је Машински факултет у Београду 1989, магистрирао 1993. са тезом “Аутоматско формирање диференцијалних једначина кретања крутих тела у аналитичком облику“, а 1996. Докторирао са тезом: “Аутоматско формирање диференцијалних једначина кретања система кружних тела у општем случају са применом на техничке објекте“. Радио је као асистент приправник, асистент и доцент на Машинском факултету у Београду, а од 2001. године запослен је у ЕУНЕТ–у, водећем интернет провајдеру на овим просторима као извршни директор. Као ученик освајао је више првих места на републичким такмичењима. Сарађује у часописима. Објавио је више научних радова. Радивојев Вулета завршио је економски факултет, био начелник Управе прихода у Трстенику и радио у финансијској служби. Милосављев Горан завршио је медицински факултет, специјализирао хигијену и ради као начелник здравствене инспекције за Расински округ.

Слава: Св. Алемпије Стоплник и ћурђев дан (мала слава).

Број домова: Лопаш 5, Доњи Рибник 1, Краљево 1, Београд 5, Трстеник 2, Врњачка Бања 1, Нови Зеланд 1.

-Јанковићи

Доселили се из Црне Главе. Презивали се, односно бележили су их као Црноглавце и Јанићијевиће. Од њих потиче и Бошко, познати трстенички трговац у првој половини 20. века. Милорад је био службеник СО Трстеник, шеф Месне канцеларије у Почековини.

Слава: Св. Аранђел.

Број домова: Лопаш 1, Београд 1, Трстеник 1.

-Милетићи

Досељени од Куршумлије. Први од Милетића помињу се три брата: Сима (р. 1803), Благоје (1815) и Миленко (1833). Момир, син Милутинов Држао је продавницу у Лопашу.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Лопаш 2, Риђевштица 1, Црнишава 1, Трстеник 1, Крушевац 1, Александровац 1.

-Милетићи други

Досељени из Паруновца, прво у Бучје. Потомци кажу да се предак ту склонио после убиства Турчина. Непознато је име претка. Кажу да се прво доселио из Бучја поред гробља, па како су му умирала деца, по савету врачарице преселио се на другу локацију. Забележена су браћа: Милан (рођ. 1827), Алекса, Миладин и Матеја. Радошев син Стојко и три унука (Радомир, Радосав и Милосав) радили су на железници. Треба напоменути да су већу афирмацију постигли Љубиша и његов син Милан. Милетић Љубиша рођен је 1930. године у Лопашу. Основну школу завршио у Почековини, грађанску у Трстенику, учитељску у Светозареву, Вишу педагошку у Београду, а Правни факултет у Приштини. Радио је као наставник (најдуже) у ОШ “Живадин Апостоловић“ у Трстенику и у истој као помоћник директора школе. Биран је за секретара Самоуправне интересне заједнице за Општину Трстеник, а затим за председника Извршног савета СО Трстеник. Служио је као пример радног и дисциплинованог. За остварене резултате награђиван је, а добитник је Ордена рада са сребрним венцем (1973) и Спомен-плакете СО Трстеник (1971). Милетић Милан рођен је у Трстенику 1954. године. Основну школу завршио у Трстенику, Гимназију у Врњачкој Бањи, а Факултет политичких наука у Београду, Одсек журналистика. Живи у Трстенику, у породичној кући. Радио је као новинар фабричког листа “Петолетка“, где је био главни и одговорни уредник, а затим уредник ТВ Трстеник и крушевачке “Победе„. Пише од ђачких дана. Објављује у многим књижевним гласилима. Члан је удружења књижевника Србије. Објавио више књижевних дела.

Слава: Св. Пантелејмон.

Број домова: Лопаш 5, Трстеник 5, Сплит 1, Београд 1, Краљево 1, Крушевац 1, Стари Трстеник 1, Брезовица 2.

-Миловановићи

Миловановића предак (вероватно) Димитрије пре Првог српског устанка вратио се из Аустрије у Србију и населио у Стари Трстеник. Његов параунук Драгутин служио је у Лопашу, ту се ожеио и настанио, где су наставили да живе његови потомци.

Слава: Свети Лука и Томин дан.

Број домова: Лопаш 5, Стари Трстеник 2, Д. Рибник 1, Панчево 4, Ћуприја 1, Округлица 1, Трстеник 3, Г. Рибник 1.

-Милутиновићи

Није утврђено да ли су староседеоци или досељени. У попису из 1862. појављују се Вукојица (1838) и Мијајло (1848), мајка Станка и Аксентије (1838) и мајка Стојна (1802), али Милосав није обухваћен пописом, тако да његове претке не можемо да повежемо са потомцима. Један од успешнијих школованих је Милоје, син Милетин. Милоје је рођен у Лопашу. Завршио је Машински факултет. На истом и магистрирао. Радио је у ИХП “Прва петолетка„ и као професор на Вишој техничкој школи у Трстенику.

Слава: Св. Тома.

Број домова: Лопаш 5, Стари Трстеник 1, Трстеник 1.

-Милићевићи

Непознато је да ли су староседеоци или досељени. Милићевићи су угашени у Лопашу, а има их одсељених у оближњим местима.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Оџаци 1, Чаири 2, Округлица 1, Крушевац 1.

-Минашевићи

Предак им дошао из Плеша, око 1830. године. Са Цветковићима имају истог претка. По Мини су Минашевићи. Мина је највероватније Милета Дујић. Факултет су завршили: Живомирова Драгана, Педагошки факултет у Јагодини и ради у Основној школи “Миодраг Чајетинац Чајка„ у Трстенику; Велисављев Велибор ради као наставник математике у школи у Почековини. Мирослав Заријев одликован је Медаљом за храброст и Медаљом заслуга за народ.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Лопаш 4, Трстеник 3, Пула 1.

-Петровићи

Из Округлице у домаћинство Видоја Милетића дошао Јеврем Петровић. Коста је рођен 1883. у Округлици и доведен од оца у Лопаш. Петровићи у Округлицу дошли из Грчака. Живота је пољопривредник, али добар познавалац старина. Миливоје је инжењер машинства. Милосав је на привременом раду у Аустрији.

Слава: Св. Андреја, а од Милетића наслеђена Св. Никола.

Број домаћинстава: Лопаш 2 (Стари Лопаш).

-Петровићи други

Непознато од када су у Лопашу. Први се помињу Вилофен (рођ. 1805), Тодор (1813), Милосав (1873) и Исидор (око 1830).

Слава: Св. Тома и Томина недеља.

Број домова: Лопаш 7, Чаири 1, Трстеник 1.

-Радовановићи

Највероватније су староседеоци. Радован се презивао Старчевић. Радованови унуци су Андреја и Јаков, а један од синова Јанићије. Jаковљева и Андрејева мајка Јела рођена је 1803. године. Радован Старчевић, кмет из Лопаша, учествовао је на заседању Велике скупштине народних старешина Пожешке нахије у Чачку 1821. године, када је представљао Трстеничку кнежину. Милија ћерка Радојева, сада Равилић, завршила је медицински факултет и специјализирала гинекологију, ради као лекар.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Лопаш 3, Почековина 1, Вршац 1, Петровац на Млави 1, Трстеник 1, Ратина 1.

-Раковци

Досељени су из села Раково па су по томе добили презиме. При досељењу били су Вучковићи, по Вучку који се први доселио. Његов син је Миленко, па су по њему били Миленковићи, док коначно нису прешли на презиме Раковац. Вучко је рођен око 1760. године, а Миленко 1878. године. Сава је записиван као Сава и као Савко. Миленкова жена је Маргита.

Слава: Св. Лука.

Број домова: Лопаш 7, Дубље 2, Попина 2, Трстеник 7, Смедерево 2, Београд 2, Грабовац 1, Чаири 3.

-Савићи

Први се помиње (забележен) Петар, рођ. 1823. године. Досељени из Батота, највероватније да се доселио Петар.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Лопаш 2.

-Сретеновићи

У фамилији од предака први је евидентиран Ђурђе, рођен 1798. године и вероватно његов брат Радивоје, рођен 1817. године. Ђурђеви синови се рађали од 1842–1846. године. Има податка да је Јован умро 1846. године, али није убележено име његовог оца. Фамилија је доста бројна, има породица у 11 места.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Лопаш 14, Ст. Трстеник 1, Планиница 1. Грабовац 2, Крагујевац 1, Беч 1, Краљево 1, Београд 1, Трстеник 3, Дедина 1.

-Ћирићи

Није познато одакле су дошли. Први је забележен Јевта (1827) и жена Јевросима. Јевта је био са презименом Кљајић, али је при рођењу сина Милије са презименом Ћирић. Од успешнијих у фамилији треба истаћи Миливоја Ћирића. Миливоје, од оца Стојана из Лопаша, рођен је 1944. године. Завршио је Машински факултет у Београду, касније специјализирао хидраулику. Радио у ИХП “Прва петолетка“, највише на пословима пројектовања. Од 1992. године поседује фирму “Ћирић–а. д.“, која се бави метало–прерађивачком делатношћу. Запошљава 3 радника. ЋирићСмиљко 1880. године био је посланик Народне скупштине Србије.

Слава: Св. Никола, мала: Томина недеља.

Број домова: Лопаш 11, Трстеник 2, Београд 3, Ужице 1, Ниш 1, Рума 1.

-Цветковићи

По сећању једног броја чланова ове фамилије, на основу казивања њихових старијих, предак им је досељен из Плеша (Жупа). По архивским подацима постојбина Цветковића, који славе св. Архангела Михајла, је са југа Србије, а одатле се селили у Србију, њене крајеве у више временских периода. Стара постојбина је Лаб на Косову.

По прикупљеним подацима из архивске грађе у Лопашу Цветковићи се доста рано појављују. При досељењу и фамилија Минашевића носила је назив Цветковића. У 19. веку носили су презиме по очевима и дедовима: Петровићи, Михајловићи, Милошевићи, Милићи, Јовановићи, Јеремићи, а Антоније је забележен као Црноглавац. Поред Лопаша има их још у 12 места. Потомци имају доста скромно памћење о прецима. Зато, а и због честе промене презимена, тешко се правила шема родослова. Чак и Антонијев син Богољуб забележен је као Богосав, а и као Бошко. Прва имена се помињу: Михајло (рођен око 1770. године), његов син Јеремија (р. 1790) и унук Михајло (р. 1820).  Помињу се Милић и Петар, чији су синови рођени почетком 19. века, такође и Милета Дујић. Антоније рођен 1927. пописиван је и као Црноглавац и као Цветковић, али ни он се није могао повезати за неког од предака ове фамилије, а била су већ два колена старија од њега.

Најпознатији из ове фамилије је Цветковић (Милована) Љубиша. Завршио је Економски факултет у Београду 1970. године. Радио је у Трстенику. Помињу се Милић и Петар, чији су синови рођени почетком 19. века, такође и Милета Дујић. Антоније рођен 1927. пописиван је и као Црноглавац и као Цветковић, али ни он се није могао повезати за неког од предака ове фамилије, а била су већ два колена старија од њега. Најпознатији из ове фамилије је Цветковић (Милована) Љубиша. Завршио је Економски факултет у Београду 1970. године. Радио је у Трстенику као начелник за привреду  и финансије при СО Трстеник. У једном мандату био председник Извршног савета СО, а касније заменик директора ПКБ “Трстеник“. Резервни је официр.

Ова фамилија слави Аранђелов дан и Јеремијин Дан, а неке породице узимале су славу уз мираз (Гмитров Дан).

Број домова: Лопаш 12, Камењача 4, Трстеник 5, Вршац 1, Вр. Бања 1, Доња Омашница 1, Београд 1, Крагујевац 1, Бељици 3, Будва 1, Аустралија 1, Енглеска 1, Немачка 1.

Досељени у 20. веку

  1. Бићанин Мирослав из Риђевштице, у домаћинство Вучић Миодрага и ћерке му Милосаве,
  2. Врачаричић Никола из Глободера, у домаћинство Ћирић Игњата и ћерке Милице,
  3. Вукчевић Живота из Јасиковице, у домаћинство Милетић Бољина и ћерке му Милосије,
  4. Домишевац Станимир из Г. Омашнице, у домаћинство Милетић Савка и ћерке му Миљојке,
  5. Вучковић Никола из Бучја, у домаћинство Раковац Милована и ћерке му Живке,
  6. Егерић Милослав из Риђевштице, у домаћинство Ћеличанин Михајла и ћерке Гвоздене,
  7. Живковић (Вукашина) Борисав из Разгојна код Лесковца, у домаћинство Цветковић Аранђела и ћерке му Миланке,
  8. Коларевић Мијушко, у домаћинство Кесегић Станка и ћерке му Петројке,
  9. Крстић Милош из Грабовца, у домаћинство Јанковић Ивана и ћерке му Крстине,
  10. Лазовићи, насељени у село,
  11. Левић Тихомир из Левића, у домаћинство ћирић Борисава и ћерке му Љубинке.
  12. Малиш Татомир из Фоче, у домаћинство Ћалић Душана и ћерке му Персиде,
  13. Пантелићи, насељени из Почековине (Риђевци),
  14. Петров Крста, наставник, дир. школе, насељен,
  15. Спасов Бојан, мајстор грађевинац, дошао из Горње Љубаве (околина Босиљграда),
  16. Томовићи, насељени,
  17. Цураковић Радомир из Риђевштице, досељен,
  18. Тодоровић Миладин из Бучја, у домаћинство Гашић Миладије,
  19. Јовановић Радосав из Ј асиковице, у домаћинство Сретеновић Јаблана и ћерке му Будимке,
  20. Тодоровић Станоје из Вучитрна, на мираз у домаћинство Милетић Радосава и ћерке му Гордане,
  21. Секулић Божидар, насељен,
  22. Чаринац, насељен.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top