Порекло презимена, село Блиња (Петриња)

16. новембра 2017.

коментара: 4

Као основу за састављање регистра банијских презимена узео сам податке из републичког пописа (1948), које сам поредио са подацима из спискова жртава Другог свјетског рата, као и са подацима из сачуваних црквених књига насталих средином XIX вијека.
Временом ћу регистар допуњавати подацима о крсним славама православних породица.

Блиња, општина Петриња (1948)
Презимена са бројем пописаних кућа, пописаних особа и крсним славама (подебљана су презимена која су потврђена у селу средином XIX вијека):

– Адамовић (1 кућа, 5 особа)
– Бјелановић (3 куће, 14 особа)
– Ванцаш (1 кућа, 2 особе)
– Вилус (1 кућа, 8 особа)
– Голубовић (3 куће, 12 особа)
– Дејановић (1 особа)
– Драгић (46 кућа, 155 особа; 1 особа)
– Ђедовић (3 особе)
– Јасић (1 кућа, 3 особе)
– Јелача (1 особа)
– Јелић (1 кућа, 3 особе)
– Кијук (1 особа)
– Кончар (6 кућа, 16 особа)
– Кордић (1 кућа, 2 особе)
– Кубатовић (2 куће, 7 особа)
– Лапух (1 особа)
– Лончаревић (1 особа)
– Љубојевић (4 особе)
– Марунић (1 кућа, 1 особа)
– Мочиновић (1 особа – вјероватно Миочиновић)
– Мразовац (1 особа)
– Павловић (6 кућа, 18 особа)
– Пешкир (1 особа)
– Плављанић (1 особа)
– Полимац (1 кућа, 4 особе)
– Ребрача (1 особа)
– Секулић (9 кућа, 52 особе; 1 особа)
– Србљан (1 особа – вјероватно Србљанин)
– Тодоровић (6 кућа, 16 особа)
– Тркуља (1 кућа, 5 особа)
– Чорић (1 кућа, 3 особе – вјероватно Ћорић)

Приредио: Петар Демић

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Војислав

    ОД СЕНТЕ ДО ЦРКВЕ СВЕТОГ ИЛИЈЕ У БЛИЊИ НА БАНИЈИ

    Можда би наслов ове приче могао бити и обрнут, јер је Сента старија од Блиње на Банији. А опет, ко зна. Сви смо ми однекуд као дођоши стигли у насеља гдје смо пустили своје коријене. Најчешће из нужде и разних историјских прилика. И, има нечега што повезује Блињу и Сенту. О свему томе, рећи ћемо неколико реченица. Послије Косовске битке, кад нашим крајевима овладавају османлијске власти, настаје велики егзодус Срба. Многи ће са Косова и Метохије кренути на сјевер, у бестрагију, и стићи све до Сентандреје иза данашње Будимпеште. Други Срби ће се највише са простора Старе Херцеговине упутити ка западу и населити празне и опустjеле просторе Жумберка, Далмације, Гламоча, Змијања, Поткозарја, Баније, Лике, Кордуна, па све до Беле Крајине у данашњој Словенији, као најзападнијој тачки, гдjе су настављали своје животе. Тако су постајали житељи тадашње Хабзбуршке монархије, која им је нудила пограничне просторе под турском влашћу. Новопридошли Срби су добијали одређене парцеле земљишта, а од нових власти су ослобађани пореза. Али, заузврат, морали су се као граничари одазивати кад год је Монархији запријетила опасност од продора Турака на њене територије. Тако је већ 1579. године створена Војна крајина која се протезала од Ријеке па све до иза Арада у данашњој Румунији. И, свугдје гдје су били настањени, Срби су подизали своје цркве и манастире. Трајало је све то до 1878. године, када је по одлуци великих сила Берлинским конгресом престала опасност од Османлија за границе Монархије и 1881. године укида се Војна крајина. Сада је већина Срба остала на тим подручјима, а неки незадовољници (јер нису више имали дате им бенефиције) су кренули у ново безнађе, у Русију. Онај православни живаљ који је остао, постао је дио Хрватске и Славоније и тако је било све до распада Југославије, када су брутално истјерани са својих вјековних огњишта. Исту судбину са свима, дијелили су и становници живописног села Блиње. Блиња се као насеље помиње доста рано, још 1334. године, а пошто су је населили православни Срби, најприје је направљена дрвена црквица, а 1777. године је основана православна парохија. Одлуком генералкоманде у Загребу, 1809. године је озидана црква на мјесту некадашње дрвене црквице. За дивно чудо, та Црква Светог Илије у Блињи, за вријеме Другог свјетског рата, остала је неокрњена, као и у посљедњем рату. Једино су нестале неке црквене књиге. Иначе, село Блиња, припада општини Петриња. 1948. године Блиња је имала 346 становника, 1991. године 210, а 2011. само 78 мјештана. Срби су остављали своје куће и имања и спасавали главе како су знали и умјели. Доласком у Србију, многи су збијани у сабирне центре, а неки су привремено уточиште налазили и код својих рођака. Било је касније и оних који су се отиснули пут многих земаља Европе, Канаде, САД, Аустралије. Маркан је дошао свом брату од стрица у Сенту. Знао је да је ту негдје, распитивао се у Црвеном крсту, и, нашао га. Откуд он у том граду, није баш знао и то ће сазнати тек по доласку код њега. Није Маркану нимало било лако да му на терет падне са својом женом Јоком и са троје још нејаке дјеце. Зато се и трудио да било шта заради код других мјештана, како би им олакшао живот. У почетку му је било доста тешко јер је град био насељен углавном мађарским живљем. Али, мука не бира, а био је свјестан и да је на терету своме рођаку. Зато је пронашао неку ненасељену кућу, узео је у закуп и ту су се коначно сви смјестили. Године пролазиле, дјеца порасла. Најстарији син Душан стасао и за женидбу. Завршио средњу медицинску и запослио се у болници. Онако из потаје, још у средњој школи гледали се он и Марија. Гледали се и, заљубили. Обоје лијепи и вриједни као што то може само и бити у њиховим годинама. Тако се ускоро и узму, мада је мало било затезања код Маријиних. Избјеглица, нема неке имовине. Но, зарад среће свог дјетета, попусте и би скромно вјенчање. И оно грађанско, а и у Цркви Архангела Михаила у Сенти. Поста Душан сенћански зет, али му је заувијек остала у сјећању његова Блиња и црква у којој је крштен. По ко зна који пут је у мислима својим прошетао добро познатим стазама и то је на њега дјеловало опуштајуће, као кад неко узме лијек за своју бољку. Ето, то је та прва ствар која је повезивала Блињу са Сентом. Има још једна. У Сенти је некада живио чувени српски добротвор и мецена многих умјетника, Јоца Вујић. У та времена је био народни посланик и члан Управног одбора Матице Српске у Новом Саду, имао свој музеј са галеријом слика, вриједних књига, карти (мапа) и осталих докумената. Пропашћу Аутроугарске монархије, као делегат Сенте, учествовао је у раду Велике народне скупштине у Новом Саду, када је у новембру 1918. године Војводина уједињена са Краљевином Србијом. Као члан делегације, ту одлуку је саопштио српској Влади у Београду. 1926. је постао народни посланик из Сенте. Познати српски колекционар и мецена, велепосједник Јоца Вујић позвао је Анастаса Боцарића код себе у Сенту. Ту је током маја–јуна 1911. године Боцарић сликао за домаћина. Посланици су изабрани у 211 општина Баната, Бачке и Барање, након распада Угарске. Њих укупно 758 донијело је одлуке о отцjепљењу поменутих области од Угарске и присаједињењу Краљевини Србији. Слика је на платну, 315 са 180 центиметара. Због Боцарићеве болести слика је остала незавршена. Насликани су Новосађани Јаша Томић и унијатски прота Јован Храниловић који је као најстарији посланик отворио скупштину. Биле су још двије посланице: Милица Томић из Новог Сада, ћерка Светозара Милетића и супруга Јаше Томића, и Мара Јовановић из Панчева. Умјетник је рођен у Будви 1864, а умро у Перасту 1944. Иконописац Анастас Боцарић (тада из Загреба) је 1894. године склопио уговор са мјесном православном црквеном општином, за осликавање иконостаса нове цркве у Блињи. Погођени посао је био вриједан 2.400 ф. То је та друга чињеница која повезује Блињу и Сенту.

    • Војислав

      Блиња

      Био сам државни лугар и службовао као такав све до 10. априла 1941. године тј. до проглашења Независне Државе Хрватске. Имао сам 41 годину, био ожењен и имао троје дјеце. Већ 11. априла 1941. године, око 17 сати, ушао је у мој стан у Волињи римокатолички жупник из Дивуше, Анте Ђуричић с још тројицом усташа. Свезали су ми пред дјецом и супругом руке жицом на леђа, угурали у ауто и одвезли у Босанску Костајницу. Затворили су ме у усташки стан, коме је био на челу усташки поручник Пудић. Он ме је одмах у својој канцеларији изударао боксером по врату и глави, па срушио на под. При том ми је опсовао краља Петра, краљицу Марију и српску мајку. Затим је дошао један ковач Муслиман, који ми је ставио ланац на ноге. Пет дана држали су ме у једној соби без хране и воде. Шести дан су ме премјестили у затвор Испоставе среског начелништва у Босанској Костајници. Ту сам затекао др. Глишу Тадића, адвоката из Костајнице, његовог сина Бошка, Бору Лукића, кафеџију из Бос. Костајнице, с укупно око 250 Срба из Костајнице и других српских насеља. Сваку ноћ упадале су у затворске собе усташе и тукле нас затворенике воловским жилама и ланцима. Неке су Србе изводиле усташе из затвора, везане убацивале у чамце, одвозиле ријеком Уном, убијале их и бацале у воду. Већина ових несретника били су из Босанског Петровца, па им не могу навести њихова имена и презимена. Сјећам се добро да је на први дан православних Духова, јуна 1941. године дошао у затвор усташки надпоручник Јелача и извео из ћелије Алексу Остојића, српскога сељака из Хрв. Костајнице. У дворишту му је наредио да легне на лијеву страну. Када је Остојић легао хрватски официр, усташа Јелача, узео је у једну руку велики чавао, а у другу чекић и овај чавао забио несретном Алекси Остојићу у десну сљепоочницу. Остојић је при томе нарицао. Ми остали затвореници морали смо гледати. Натпоручник нас је упозорио да би овако могао сваки од нас проћи ако добро не будемо слушали његове заповиједи. Наш Алекса Остојић није одмах умро. Пришао је један други усташа и из пиштоља га убио. Његов леш су усташе по ноћи извукле из затворског дворишта и бациле га у ријеку Уну, гдје су иначе бацале побијене српске сељаке. Ја сам се некако извукао из овога пакла и побјегао у шуму, 30. јула 1941. године. Скривао сам се као и многи други Срби по шуми и успио сам доћи везом до неке пропуснице на туђе име те 26. септембра 1941. доћи у Београд. Записник састављен у Београду септембра 1941. Архив Југославије, Београд, фасц. 922.

      Бошко Драгић с.р.

      Извор: Ђуро Затезало, “Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА, Српско културно друштво „Просвјета“, Загреб, 2005.

    • Војислав

      Прангија из Блиње

      Прангија је ливени, примитивни, веома тежак и непокретни мали топ за посебне намене. Цев прангије је полукосо усмерена у небо, а из ње се пуцало тако што се цев пунила барутом, ломљеном циглом и уситљеним каменом. Затим се све се то набијало металном шипком. Пре пуцања, у прангију се увлачио фитиљ и кроз рупу, при дну цеви, извлачио како би се могао запалити. Паљењем барута изазивала се детонација која се могла чути доста даље него што је могао да допре звук црквених звона.

      Једна таква потпуно очувана стара прангија чува се у храму Св. пророка Илије у Блињи.

      Из ове прангије се пуцало како би се најавили црквено-народни сабори, или са врха брега, како би се растерали градобитни облаци. Један од обичаја био је да се на Бадњи дан у рану зору, пуцањем из прангије објављивао одлазак у шуму по бадњак, као и почетак прославе празника Рођења Христовог, на Бадње вече.

      Извор: Парохија петрињска