Pet vekova istorije Srba u Potkarpatju (1404-1896)

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Branko Todorović

Pre tačno pedeset godina u izdanju Slovačkog instituta iz Bratislave, izašla je knjiga učenog slovačkog sveštenika Mihajla Lacka, pod nazivom „Unija u Užgorodu“. U našoj stručnoj javnosti to delo ostalo je nezapaženo do današnjih dana. A odatle zapravo počinje razmotavanje jednog srpskog povesnog klupka, dugog punih pet vekova…

O čemu se dakle radi?

Mihajlo Lacko u svom delu „Unija u Užgorodu“ piše na temu jedne od crkvenih unija koje su se tokom sredine XVII veka pokušavale sprovesti na prostoru ugarskih zemalja, između Rimokatoličke crkve i različitih pravoslavnih eparhija.

Njegova tema je konkretno Užgorodska unija iz 1646. godine koju potpisuje 63 pravoslavna sveštenika sa područja Mukačevske eparhije u gradu Užgorodu (mađ. Ungvár), na severoistoku tadašnje, Turcima još uvek na svim frontovima pritisnute Ugarske.

Ono što je važno na početku istaći, jeste činjenica da su u terminologiji sedamanestog veka svi pravoslavni hrišćani vizantijsko-slovenskog obreda na severoistoku Kraljevine Ugarske nazivani su rutenima, a da su u etničkom smislu obuhvatali Rusine, Vlahe ili Rumune, Race ili Srbe, Slovene ili Slovake, pa čak i Nemce. [1]

Ovaj podatak Lacko navodi već na prvoj stranici i prvom pasusu svog dela, i na samom početku nas obaveštava da na prostoru dalekog severoistoka Ugarske, tj. u Potkarpatju, u prvoj polovini XVII veka postoji i zajednica Raca ili Srba.

Taj podatak nije slučajno pomenut još na prvoj strani, jer će se Lakco više puta vraćati na Srbe, na kraju posvećujući im i posebno poglavlje (XI, The Union of Rascians or Serbians of Upper Hungary), u kome govori o njihovoj dugoj prošlosti na ovom prostoru, te njihovom aktivnom učešću u stvaranju ove unije. [2]

Kroz ove retke, zapravo se prvi put upoznajemo sa dugom istorijom srpskog naroda na tom prostoru.

XV vek

Prve seobe Srba u dubinu Kraljevine Ugarske beležimo već početkom XV veka, i to neposredno nakon oslobođenja Stefana Lazarevića (1377-1427) od turskoga vazalstva 1402. godine, kada od romejskog cara dobija titulu despota, a krajem sledeće ili početkom 1404. godine, priznavajući ugarskog kralja za sizerena, dobija i posede širom Kraljevine Ugarske.

Na te posede, despot Stefan Lazarević naseljava i postavlja svoje ljude, koji zajedno sa njim stižu iz Srbije, a među kojima ima od onih običnih seljaka i trgovaca, do gradskih straža i despotovih činovnika, koji će svi zajedno stvoriti osnovu budućih srpskih zajednica na prostoru Kraljevine Ugarske, a o čemu detaljno piše slovačka istoričarka Kveta Kučerova u svom delu „Hrvati i Srbi u Srednjoj Evropi“. [3]

Do 1411. godine, despot Stefan Lazarević imao je svoje posede širom Srema, a susednu Torontalsku županiju dobija celu u posed (kao i titulu župana). Pored ovih poseda, dobija još i gospodarstva u Satmarskoj županiji, a nedugo zatim i prve posede u Biharskoj i Sabolačkoj županiji (sve tri na dalekom severoistoku Ugarske). [4]

Već tada imamo prvi zabeležen primer upotrebe nazva Rac kao prezimena, pa tako u jednom dokumentu iz 1411. godine pominje se izvesna Ilona, udovica Demetra Raca, poreklom iz Tokaja (grada u Potkarpatju, čuvenog po dobrim vinima, i u ono vreme), koja daruje svoj vinograd pavlinima. [5]

Upravo će Sabolačka županija biti jedna od prvih tačaka u dubini Ugarske koju će naseliti Srbi tokom XV veka, a koji su u te delove Gornje Zemlje došli dolinom reke Tise, kao deo onog naroda koji se pritisnut nedaćama krenuo iz Srpske despotovine, a koga je samo tokom XV veka u Kraljevinu Ugarsku prešlo između 50.000 i 150.000 ljudi, o čemu svedoči i nemali broj sačuvanih srpskih toponima. [6]

Ovome u prilog govori i podatak da je 1417. godine u Ugarskoj živeo i despotov upravnik u Aradskoj županiji Brajan Peretić, koji se rečene godine pominje u kontekstu opsade grada Šerbana (Aradska županija). [7]

Govoreći o tim prvim masovnim probojima Srba na sever Ugarske tokom XV veka, Lacko kaže da su oni koji su produžili dalje na sever, na kraju stigli i u oblasti naseljene Rusinima, te naselili i čuvene gradove Užgorod i Mukačevo. [8]

Tamo ih nisu dočekali samo Rusini, već i Srbi koji su došli nešto ranije u ta mesta, jer su oba grada bili posedi dve generacije srpskih despota, prvo despota Stefana Lazarevića, a nakon njegove smrti i despota Đurađa Brankovića. [9]

Zanimljiv je detalj koga se ukratko dotakao Ljubivoje Cerović u svom delu „Srbi u Ukrajini“, da se na mestu mukačevskog kastelana u nekoliko navrata između 1424-1430. godine pominje ime Nikole Raca, čije prezime više nego očigledno podseća na njegovo raško, odnosno srpsko poreklo. [10]

Za istoriju Srba na ovom prostoru tokom XV veka, važno je još pomenuti i delo rusinskog istoričara Aleksandra Micjuka „Narisi z socіalьno-gospodarsьkoї іstorії Pіdkarpatsьkoї Rusi“, u kome se navodi da su u drugoj četvrtini XV veka, pritisnuti Turcima, bosanski i makedonski Srbi (Raci), da bi potom pod vođstvom despota Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića, naselili i podneblje Mukačeva. Ovome dodaje beleške Bidermana, koji pominje naseljavanje Srba na prostoru Besermenja i Doroga od despota Đurađa Brankovića, te podatak da su za vreme kralja Matije Korvina Srbi naselili i Maramureš, i dolinu reke Teresve. [11]

Navedeno Micjukovo delo nam tako daje i značajne podatke o geogafskom poreklu onih koji su se tokom XV veka naseljavali na ove prostore dalekog severoistoka Kraljevine Ugarske, ali i prostore na koje su se naselili, pre svega one koji spadaju u geografski oblast Potkarpatja.

XVI vek

Šesnaesti vek iza sebe nije ostavio veći broj podataka o Srbima, jer to je i vreme kad cela Ugarska biva do grla pritisnuta Turcima, ali recimo neki značajniji toponimi iz tog vremena svedoče o i daljem prisustvu Srba na tom prostoru.

Možda je najzanimljivije pismo verovatno najinteresantnije srpske ličnosti XVI veka, cara Jovana Nenada, koji 1526. godine obraća caru Ferdinandu iz Košica, [12] koje se nalaze nedaleko od Užgoroda, što bi mogla biti korisna informacija, kako za dalje odgonetanje porekla ove zagonetne ličnosti, tako i za razumevanje društvenih prilika na severu Ugarske, prvenstveno kada su u pitanju ostaci srpske vlastele je tokom XV i XVI veka tamo našla svoje utočište.

Mihajlo Lacko za ovaj vek od važnih inforamcija za Srbe, izdvaja dokument iz 1572. godine, u kome je ostalo zabeleženo da je u centru Hajdu-doroške županije, gradu Dorogu, od sedamdeset porodica četrdeset osam bilo srpskih, te da je današnji grad Hajdu-Besermenj tada nosio naziv Rac-Besermenj (Rác-Böszörmény) ili Srpski Besermenj, po njegovim stanovnicima Srbima. [13]

Ovo nije i jedini grad u to vreme koji nosi prefiks Srpski-, jedno vreme ga nosio i sam Dorog (Rácz-Dorog), kao i Ujfeherto (Rácz Uj Fejértó), koji i danas u svojoj nemačkoj verziji (nem. Ratzfert) čuva ovaj prefiks. [14]

Pored Ujfeherta, i neka manja mesta iz ovog perioda sačuvala su do danas svoj srpski predznak, iako tamo već odavno nema Srba. Tako su u okolini Užgoroda do danas opstala imena dvaju sela, Velikih i Malih Raškovica (mađ. Kis-Ráska, Nagy Ráska), koja ukazuju na poreklo njihovog stanovništva iz vremena nastanka njihovih naziva.

XVII vek

Nakon relativno bledih obrisa u XVI veku, Srbi će u XVII vek ući u mnogo primetnijem svetlu, a u kom će između ostalog ostaviti i nekoliko značajnih istorijskih ličnosti.

Sedamnaesti vek, pratimo li izvore, već 1604. godine pominje u jednom dokumentu Srbe, zajedno sa ostalim narodima koji se nalaze pod jurizdikcijom episkopa mukačevskog Sergija, inače vlaškog monaha, koji je u Mukačevo došao iz manastira Tišmane u Transilvaniji, za koga piše da ga je 1373. godine osnovao sveti ava Nikomidije (+1400), rođak kneza Lazara od Srbije (1372-1389). [15]

Na ovaj izvor nadovezuje se i jedan vojni iz 1616. godine, u kom se pominje izvesni delija Sava (mađ. deli Szawa), pod čijom se komandom nalaze popisani vojnici, a među kojima se nalazi i četvorica vojnika koji nose prezime Rac (Rácz Imre, Rácz Jankula, Rácz Gábor, Rácz István), sve na prostoru Hajdu-doroške županije. [16]

Ipak, ono po čemu je za ovu temu XVII vek najvažniji, jeste sklapanje unije pravoslavnih sa rimokatolicima. Taj poduhvat od strane Kongregacije za propagandu vere, a preko jegarskog biskupa Lipaja, iniciran je još 1613-1614. godine, u vreme episkopa Petronijusa i Sergija, a nastaviće se preko verovatno još jednog episkopa Petronijusa i Jovana Gregoroviča, i tako sve do Vasilija Tarasoviča koji će učiniti ključni korak ka uniji.

Premda ovaj period priprema i prvih pokušaja sklapanja unije za našu temu nije od većeg značaja, ipak važno je pomenuti da u njemu kao desna ruka episkopa Vasilija Tarasoviča učestvuje Radivoje Marinić, koga ovaj namešta za vikarnog episkopa za sav prostor preko Tise, a koga Marinić srčano brani pred sudom dok je ovaj u pritvoru 1641. godine.

Ipak, prva unija će biti sklopljena upravo pod episkopom Vasilijem Tarasovičem, tokom prve polovine maja 1642. godine, ali protiv koje će se već godinu dana kasnije okrenuti i sam Vasilije Tarasovič, odbijajući da se povuče sa mesta episkopa što je tražio Rim. U tom odmeravanju snaga, Vasilije Tarasovič se povlači u grad Kalo, naseljen pretežno Srbima, gde je postojao jak otpor uniji, ali odakle je bio i njegov vikar Radivoj Marinić. [17]

Nedugo zatim, dolazi do nove inicijative o sklapanju unije, a koja će biti sklopljena 24. aprila 1646. godine. Tu uniju će sklopiti 63 sveštenika Mukačevske eparhije, i koja će kako Lacko primećuje biti izdanak trulog semena, dakle nešto u početku osuđeno na neuspeh. Ipak, za nas je ovaj događaj od značaja, jer se u njemu pominje učešće srpskih episkopa i sveštenika sa prostora Mukačevske eparhije. [18]

Tu pre svega spadaju dve značajne ličnosti, tačnije trojica srpskih crkvenih velikodostojnika, arhiepiskop Stefan Simonović, koji u to vreme ima sedište u Albi Juliji, Sava, episkop bistrički, te budući episkop unijatske crkve u Užgorodu Petar Partenijus Petrović. [19]

Ovaj potonji za temu je interesantniji, jer će postati prvim episkopom unijatske crkve u Užgorodu, a o čijem poreklu se spekuliše da je najverovatnije rodom iz okoline Bratislave, iz stare srpske pravoslavne porodice, u kojoj se kako Lacko piše pričalo mešavinom srpskog i slovačkog jezika. [20]

Ipak, ono što je najznačajnije u vezi ovog perioda jeste tužna sudbina onih Srba koji su bili pounijaćeni, a koji su kako to primećuje i sam Mihajlo Lacko, nakon prihvatanja unije prvo postali Rusinima, a kasnije zajedno sa Rusinima bili mađarizovani. Na neki način, gubitkom svoje vere na narodnom jeziku i svom ćiriličkom pismu, koje su zamenjivali latinski jezik i latiničko pismo, Srbi su gubili svoj identitet i utapali se u druge narode. [21]

Pri tom, ne treba smetnuti s uma činjenicu da se ovim unijaćenjima žestoko protiviše u to vreme drugi srpski i moldavski episkopi, u srpskom slučaju verovatno episkop jegarski i episkop maramureški, kao najbliži, dok u moldavskom slučaju verovatno mitropolit besarabijski, dok je sama još nepounijaćena Mukačevska eparhija u to vreme bila je pod jurizdikcijom Carigradske patrijaršije.

Taj početak blagog topljenja Srba na Severoistoku Ugarske, koji će krajem XVII veka zahvatiti i protiv-Habzburški ustanak Imra Tekelije, ubrzo će nadjačati događaji koji će obeležiti ovaj vek, a to je oslbođenje Ugarske od Turaka, a zatim i katastrofe Svete Lige u Južnoj Srbiji nakon smrti generala Pikolominija, kada se vojska Svete Lige povlači sa prostora južno od Save i Dunava, a što će dovesti do velike seobe Srbe u Kraljevinu Ugarsku preko Save i Dunava.

Pravac seobe koji je išao uz Dunav i Tisu odveo je Srbe sve do Bratislave i Jegre, a deo tih Srba sigurno je dopreo i do Užgoroda i Mukačeva, ili u najmanju ruku vrlo brzo se povezao sa ovim gradovima, posebno jer je u Jegri bilo sedište srpskog episkopa.

XVIII vek

Početak osamnaestog veka obeležiće Rakocijev ustanak (1703-1711), koji predstavlja vrlo turobno vreme za Kraljevinu Ugarsku, ali i za Srbe koji su se stavili na stranu Habzburga, koji su u ovom slučaju bili strana kojoj je pretio poraz.

Ne treba zaboraviti da je i ustanak Imra Tekelije tridesetak godina ranije takođe bio uperen protiv Habzburga. Tako da je srpsko svrstavanje na austrijsku stranu izazvalo mnoga straha i patnje Srbima na prostoru Ugarske, ali i nove podele među njima samima, pošto je poznato da su mnogi Srbi bili i u vojsci Ferenca Rakocija.

Upravo na Mukačevu, 22. juna 1711. godine, Ferenc Rakoci je doživeo svoj prvi poraz.

Od značajnijih događaja tokom XVIII veka je i uspostava unijatske mukačevske eparhije sa sedištem u Užgorodu, čije je formiranje kao i izgradnju nove saborne crkve podržala carica Marija Terezija 1777. godine, a za prvog unijatskog vladiku u Užgorodu postavila Andriju Bačinskoga (1731-1809), poreklom iz seoceta Benjatinji, u Užgorodskoj županiji. [22]

U ovo vreme živi i čuveni grko-katolički dobrotvor Dimitrije Rac (1710-1782), po izvorima poreklom Ruten, a po prezimenu, očigledno poreklom Srbin, koji je u to vreme sa punim ovlašćenjima upravnik porodice Karolji. Ostao je upamćen po crkvi zadužbini, koju je podigao u Kareji, i koja je ostala zapamćena kao jedna od najlepših crkvava toga vremena. Tamo je i sahranjen, u grobnici koju nadvisuje njegov grb. [23]

XIX vek

Poslednje srpske tragove na području Užgoroda srećemo krajem XIX veka, kada se pominje ime poslednjeg srpskog paroha u Užgorodu, Svetozara Boljarića (1874-1879), nakon koga sedam godina (1896) kasnije dolazi i do prodaje srpske pravoslavne crkve grkokatoličkom episkopu mukačevskom, pored koje će kasnije biti načinjen manastir, a u njega useljeno vasilijansko bratstvo, dok će 1912. godine ustanovljenjem Hajdu-doroške eparhije na mesto Mukačevske, doći do raskidanja i sa liturgijom na crkveno-slovenskom jeziku, koju će zameniti službeni mađarski jezik. [24]

Prema podacima iz 1874. godine, a koji su publikovani u Šematizmu Karlovačke mitropolije za 1905. godinu, u Užgorodu/Ungvaru je te godine živelo 3 Srba, nije isključeno da su to i bili samo sveštenik i njegova porodica. [25] U vreme nastanka šematizma, na poziv Karlovačke mitropolije su dostavljeni samo osnovni podaci, tj. nije odgovoreno na sva pitanja, iako je zvanično Užgorod i dalje bio delom Karlovačke mitropolije.

Prodajom srpske crkve u Užgorodu 1896. godine, stavljena je i zvanično tačka na srpsko bivstvovanje na prostoru Potkarpatja, a koliko smo brzo zaboravili na petovekovno bivstvovanje Srbe u Užgorodu, Mukačevu, i celom Potkarpatju, možda najbolje svedoče novinski natpisi iz tridesetih godina XX veka, kada je obnovljena Mukačevsko-prjaševska eparhija, i to pod jurizdikcijom Srpske pravoslavne crkve (1920-1948), a u kojima se ne može naći nijednog retka o srpskoj prošlosti, iako se u tim krajevima aktivno obnavljalo pravoslavlje pod rukovodstvom srpskih episkopa. [26]

ZAKLJUČAK

Osmanska osvajanja srpskih zemalja u XIV i XV veku, pomerila su srpske etničke granice ka severu, a u nekim trenucima lanci srpskih izbegličkih kolonija protezali su se u pravcu Tise sve do Potkarpatja. Logično je po prirodi stvari da te srpske oaze nisu mogle duže ostati u neposrednoj vezi sa ostalim, većinski srpskim krajevima, ali to ipak nije bio razlog da se sećanje na njih do te mere zapusti, da mi danas naspram pet vekova istorije jednog naroda na jednom prostoru, nemamo napisano nijedno pažnje vredno naučno ili makar književno delo.

Potkarpatski Srbi su svojom snagom i mudrošću, vekovima uspeli da očuvaju svoj srpski jezik, svoju pravoslavnu veru, i svoj srpski ili racki etnos u Potkarpatju, ali i dokle su god mogli održavali i veze sa ostalim Srbima, rasutim po svim krajevima ondašnje Habzburške monarhije, praktično sve do dve decenije pred njen nestanak, a svesrpsko ujedinjenje i preseljenje desetina hiljada Srba iz bivše Kraljevine Ugarske u novu zajedničku državu Južnih Slovena.

Istorijska građa stvarana vekovima, svakako je velika i čeka na srpske istraživače, a dobri glasovi govore da ih ima, i da znaju kuda su pošli. Koliko će biti dug put između njihovog upoznavanja, za naša poimanja vremena nikada nije predugo, ali je ipak nadati se da se dogode u našem veku, uvereni da uprkos svemu, mi danas svedočimo renesansu poduhvata koji je pre jednoga veka preduzeo velikan srpske geografije, dr Jovan Cvijić zajedno sa svojim učenicima.

[1] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 17

[2] Navedeno delo, str. 156-160

[3] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 81

[4] Isto, str. 79-80

[5] Jakab Rupp, Magyarország helyrajzi története, Pest, 1872, str. 331

[6] István Szabó,Ungarisches Volk, Budapest-Leipzig 1944, str. 52

[7] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 80

[8] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156

[9] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 81

[10] Ljubivoje Cerović, Srbi u Ukrajini, Novi Sad, 2002

[11] János Csaplovics, Gemälde von Ungarn, Pesth, 1829, str. 196-197

[12]Monumenta hungariae historica: Magyar történelmi emlékek, Pest, 1857, str. 126

[13] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156

[14] Isto, str. 156

[15] Isto, str. 55

[16] Edit Császár, A hajdúság kialakulása és fejlődése, Debrecen, 1932, str.27

[17] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 75-76

[18] Isto, str. 98

[19] Isto, str. 95

[20] Isto, str. 123

[21] Isto, str. 158

[22] O. V., O uniji ugarskih Rusina, Pastir, br. 27, god. II., str. 606

[23] Terdik Szilveszter, A nyíregyházi Jósa András Múzeum Évkönyve: Rácz Demeter, egy XVIII. századi görög katolikus mecénás, Nyíregyháza, 2007, 333-380

[24] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156

[25]Srpska pravoslavna Mitropolija karlovačka – po podacima od 1905. godine, Karlovci, 1910, str. 352

[26]D. Dožić, Širenje pravoslavlja u Zakarpatskoj Rusiji, Pravda, br. 10.367, god. XXIX, str. 5