Порекло презимена, насеље Вучје (Лесковац)

7. маја 2017.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Вучје, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај насеља.

Вучје се налази на око 17 километара јужно од Лесковца на обалама Вучанке и Бачинског Потока, и то на месту где се Вучанка ослобађа планинског теснаца и улази у поље где се у њу улива Бачински Поток падајући са Ките.

Највећи број кућа старог Вучја је подигнут на завршним повијарцима Кукавице а мањи број на речном наносу Вучанке. Ново Вучје подигнуто је тако једним делом у равници и то у правцу Лесковца и Жабљана, а другим делом, који се протеже управцу Брзе, на благо нагнутом земљишту, где планина прелази у равницу.

У састав Вучја улазе и његова три засеока: Збежиште, Шутилица и Рашин Лаз*. То су чисто планинска насеља са надморском висином од 600 до 90 метара.

*Рашин Лаз се не помиње у тексту Вучја, већ као засебно село у кизи „Лесковачко Поречје“.

Име насеља.

Према повељи кнегиње Милице и њених синова Стефана и Вука из 1395. године, у то време, а и раније у доба кнеза Лазара, село Вучје се звало Бучје. Овакво име село је могло добити по томе што је настало у крају, у коме је било много букове шуме. Али, назив Бучје је могло добити име и по буци (бука), који је брза Вучанска стварала силазећи из планина – којом приликом је много бучала.

Током времена, име Бучје претворило се у Вучје – наводно по вуковима (курјацима), којих је овде било много.

Воде.

Главна текућица која пролази кроз Вучје зове се Вучанка која настаје спајањем Големе и Мале Реке на Јасичком Равништу. Испод села Збежишта и Дубраве, корито Вучанке добија кањонски облик, нарочито испод Соколице. На почетку кањона начињена је мала брана и вода Вучанке ухваћена у канал издубљен у камену испод Скобаљићевог Града. Канал је дуг неколико стотина метара и на његовом крају, код прве карауле, вода улази у металну цев дужине 150 метара, која воду доводи до лопатица агрегата хидроцентрале саграђене на дну речног корита. То је хидроцентрала на Вучанки, саграђена 1903. године и једна је од првих у Србији. Низводно од хидроцентрале, изнад цркве Св. Јована, ухваћена је у још један канал на коме су подигнте многе воденице Вучанаца све до села Вучја. После Другог светског рата ток Вучанке је регулисан, у циљу смањења брзине воде, са бранама од камена од којих је ток реке добио каскадни облик. Вучанка  прима своје притоке Бачинац (Бачински Поток), Коштан.

Осим наведених текућица кроз атар села Вучје тече и Врбак, који скупља воду што се слива из Рашиног Лаза.

У Вучју има и извора на ливади Црна Бара и Ћирински Кладенац.

Вучанци копају бунаре. Скоро свака кућа има свој бунар са питком и здравом водом.

Постанак и прошлост насеља.

Вучје има богату прошлост, још од млађег каменог доба. На локалитету Панђура у атару села Збежишта, у близини Скобаљићевог Града, нађени су остаци неолита. Такође су на локалитетету-брду Коприве близу Дев-казана су нађени и остаци римске епохе.

Словенска племена су у целом Поречју, па и у самом Вучју, су порушила све утврде и протерали староседеоце. Постојећа „шумска мора“ су искрчили, тако да је никло словенско српско село Бучје-Вучје.

По српским историјским изворима село је постојало у доба кнеза Лазара и било његово лено, кога је кнез Лазар даривао заједно са црквом руском манастиру Св. Пантелејмону у Светој Гори. У сваком случају Бучје постојало у XIV веку и имало је своју цркву посвећену мајци божјој.

Када је Поречје удругој половини XII века ушло у састав Србије Стефана Немање на његовој територији су морали бити изграђени жупски – управни градови и градови крајишници. То јеморао учинити и властелин Вучја. Ко је био властелин овог насеља није познато. Једно време је град изнад Вучја био под команддом Николе Скобаљића – српски војни командант у периоду гашења српске деспотовине. Легенда о Николи Скобаљићу постоји и у Врањској Котлини и прешевском крају.

Под Турцима је Вучје, као и сва села Поречја, најпре је улазило у спахилук тимариота а пред крај турске власти почитлучено. У њему је Исмајил-паша имао своју кулу и чардаке, а имао је и воденицу. И конак и воденица су, пред ослобођење, били власништво Дилавер-бега, сина Исмаил-пашиног, који је са својим харемом живео у Врању. За њега народ прича да је лепо поступао са њима, путовао је много по свету. образовао се,  па се срамио чинити што не ваља.

Вучје је, за време турске владавине, везано за два историјска догађаја. У доба Првог устанка, 1807. године, до њега је дошао Карађорђев буљубаша Цветко Врановачки са својим устаницима из средње Јабланице у намери да се пребаци у Грделичку Клисуру, тамо споји са Илијом Стрељом, па да заједничким снагама затворе путеве турској војсци са југа у правцу побуњене Србије. Цветко је у Вучју имао са Турцима бој (Паликућа), само се не зна да ли се то десило у одласку или повратку. Други, важнији догађај, у борби за ослобођење Србије десио се у децембру 1877 године, по избијању српско-турског рата. Док  је српска војска опседала Ниш, врховна команда је послала преко границе известан број младих и храбрих подофицира и официра да дижу устанак. Тако је у Пољаницу стигао потпоручник Степа Степановић, касније прослављени српски војсковођа а у Поречје Влајко-Владимир Стојановић, наредник, који је скупио 212 устаника. Дошло је до битке са Арбанасима у Вучју код Дилавер-бегове куле – у којој су Срби однели победу али је Влајко смртно рањен и ускоро подлегао ранама.

Земље и шуме.

 Вучје има највећи атар у Поречју и он се простире да 3773 хектара. На оранице спада свега 411 хектара, што је мање од једне деветине упупне површине. Све богатство овог села лежало је у шуми и планини. Под шумом је простор од 3 197 хектара, воћњацима 29 док винограда има само на 10 хектара.

Земља у атару овог села носи следеће називе: Њиве: Кокошињак, Цревни Брег, Дугачки Рид, Терзиско Ливаче, Лимчиште, Свакарник, Цолкина Бара, Горуње, Мариче, Јасен, Кодаловица, Сланиште, Јар, Тршевине, Церовица, Цолкина Крушка, Селиште, Лул, Конопљиште, Језерине и Глемо Дрво. Ливаде: Црна Бара и Белопоточко. Забрани: Жабљански Камен, Лазине, Деда-Станков Забел, Самарић, Код Кулу, Арничке, Репиште, Ристин Забел, Јаворине, Тршевине, Клатени Камен, Кокошињак, Трлиште, Бачевине, Огледало, Кршене Буке, Јазбине, Дубрава, Соколица и Рамни Каман – Мали и Големи.

Порекло становништва.

Вучје је подељено на десет махала: Дининска, Туловска, Ђорђијанска, Ковачови, Павловска или Матинска, Уз Бачинац, Крстинска, Данушкина, Ћиринска и Колонија.

Према попису становништва из 1959 године Вучје јеимало 401 домаћинство са 1943 становника.

У Вучју су 1961 године живели ови родови:

Староседеоци:

-Толинци, Муњини, Деда-Станкови, Тошинчики, Бачинци, Вујинчики, Миткини-Чунгурџици, Филипови, Анђелкови, Ђуркини, Станојлини, Колини, Цолкини, Ковачови, Пејковчики, Митрови, Шешини (Пешиног Илија) и Ћиринци, Генини, Весини, Терзици, Моркини, Ванцини,Ђорини, Конини, Шишкови, Горчини, Сикини, Ристини-од Терзици, Денушкини, Мичкинци, Ицини, Ћиринци, Петровчики, Вукадин Илић, Бранислав Станковић.

-Диници су досељени из Островице – Пољаница.

-Радисав Крстић је досељен из Мачкатице.

-Матинчики-Цветановци су из Македоније – Скопско.

-Туловчики су досељени из Тулова.

-Кованџици су пореклом из Масурице.

-Шумарови су из Пољанице.

-Јанаћковчики су из Великог Војловца.

-Миленковчики у из Великог Војловца.

-Павловчики су из околине Тетова.

-Маријанчики су пореклом из околине Тетова.

-Станишљови су из околине Тетова.

-Великинци су из околине Тетова.

-Славкови су из околине Тетова.

-Мијајлови су пореклом из Македоније.

-Мијалкови су из Накривња.

-Степановци су са Косова.

-Васиљко Јовановић је из Тумбе.

-Драгурин Ђокић-Цареви су из Великог Трњана.

Новији досељеници, нарочито они из Колоније, нису узети у обзир а о родовима из заселака Збежишта, Шутулице и Рашиног Лаза биће речи накнадно.

Привреда Вучја.

Са становишта привреде Вучје се јако разликује од осталих насеља у Поречју. У Вучју су, за српске прилике, је створена крупна индустријска производња чији се производи пласирају широм Југославије, Европе и САД. И поред тога, Вучјанци нису окренули леђа старо сељачкој (пољо)привреди.

Земљорадња и сточарство.

На свако домаћинстов Вучја спада нешто више од једног хектара обрадиве земље. На тој земљу Вучјанци сеју пшеницу, кукуруз, саде кромпир. Сеју и пасуљ као подкултуру. Имају и баште са поврћем за сопствене потребе.

Сточарство име је стајско.Чувају само краве, у просеку, по две по домаћинству. Оваца има мало.Свиња има више и пуштају их по планини.

Воћарство је слабо, превасходно због климатских неприлика.

Огроман простор атара овог села је под шумом па су се Вучјанци бавили прерадом и извозом дрвета, правили су алатке за пољопривреду и саобраћај а највише су се одликовали у изради вила и лопата, дрвених столица по чему су и данас познати. Планина и шума им је омогућавала чување ситне и крупне стоке, нарочито оваца и коза на брсти и свиња на жиру.

Воденичарство и ваљавичарство.

Вучјанци имају услове за развој воденичарства захваљујући механичкој знази реке Вучанке, на којој су изграђене многе воденице по којима су чувени у читавој Котлини, па чак и данас када се граде млинови на електрични погон, у Вучју су у употреби ове воденице: Матинска, Пашина-Бачинска, Ђурђијанска, Шишкова-Аџиска, У Крушке, Стара Воденица – Мијајлова, Нова Воденица – Конинска, Дининска-Ранђелова, Маринкова, Дине ковача, Мичинска-Мендина, Над Дробље-Суводол (Туловска).

Вучанци су познати и као ваљавичари. Некада је овај занат био доста цењен, јер је израда сукна без њега не може замислити, а од сукна је прављено народно одело, па и сад мушка народна ношња у Поречју је израђена углавномод сукна.

На Вучанки данас постоје две ваљавице – Живкова и Дининска.

Засеоци Вучја – Збежиште, Шутулица и Рашин Лаз

Збежиште.

Збежиште је засељено на језерској тераси непосредно изнад Скобаљивећевог Града. И по странама ридова који стрмо падају у Вучанку изнад Соколице.

По легенди Збежиште је добило име по збегу у који се људи из Вучја склањали у време великих опасности. Осим тога, легенда каже да је Збежиште најстарајиме насеље у Поречју. Могло би бити подграђе самог града.

Збежиште се налази на путу између Вучја и Големог Села, којим се и данас служе становници оба села. У њему је била друмска механа, о чему се очувао траг у топономији села.

Данас је Збежиште сиромашно село, чији су становници претежно сточари.

По подацима добијених у месној канцеларији у Вучју. Збежиште лежи на надморској висини од око 600 метара а  уњему живи 20 домаћинстава која припадају овим родовима:

-Карафиљкини су досељени из Мијаковца.

Калушини-Митровићи су староседеоци.

-Ћосини су староседеоци.

-Рафунка су пореклом из рафине.

-Пешини су староседеоци.

-Жутање-Живковићи су из Крушеве Главе.

-Велимирови су из Мијаковца.

У доба развијене мануфактурне прераде дрвета, Збежиштанци су, као и сву Вучјанци, били јако ангажовани на тим пословима. Данас, поред сточарства и земљорадње, иду у фабрику у Вучје, која је са њих најсигурнији извор прихода.

Шутилица.

Овај заселак се налази на присојним падинама Ките, на надморској висини преко 700 метара. Налази се преко пута Збежишта а међу њима је дубока разделина, чијим дном тече Вучанка.

У Шутилици живе ова три рода:

-Дисићи су пореклом из Албаније.

-Стојановићи су досељени из Вучја

-Видосављевићи из Мијаковца.

Издвојена, на локалитету Дубрава, налази се  кућа Благоја Тодоровића, који е ту населио на крчевини и био чувар у караули код бране на Вучанки, те је тако стекао пензију, од које живи, мада са великом љубављу везан за свој планински посед који је отео од шуме.

И заселак Збежиште и заселак Шутилица имају електрично осветљење.

Као у Збежиштаници и Шутилци у некада били вешти произвођачи вила, лопата и друге дрвенарије. Данас на својим стрмим њивама сеју јечам, раж и овас. А од стоке чувају овце и свиње.

Рашин Лаз.

Положај засеока.

Рашин Лаз се налази на северним падинама Ките, једног од здњих висова масива Кукавице на јужном ободу Лековачке Котлине, не једној тераси Лесковачког Мора, коју је оно створило у току своха полвачења.

Тип засеока.

-То је право планинско насеље, слично насељима разбијеног типа.

Име засеока.

Има овог засеока је састављено до две речи, особне именице Раша и старе именице „лаз“, која се у српском језику више не употребљава. Лаз је, По Вуку, мала њива док у Црној Гори значи место где је много шуме исечено. Из тога произилази да је Рашин лаз био крчевина неког Лазе.

Постанак засеока и прошлост.

Ту на месту где је сада засеок Рашин Лаз се населио у старој српској држави неки Раша који је најпре искрчио своји њивицу и код ње се настанио, а потом је дошло до насељавања и других људи, па се формирало насеље.

Тврдње становника данашњег Рашиног Лаза да је ово најстарије насеље у Лесковачкој Котлини није нелогично, већ веома вероватно.

Рашин Лаз је од давнина сматран саставним делом Накривња. И данас један његов део припада административно овом селу а други Вучју иако, уствари, ово насеље чини одвојено и самостално село. Под Турцима је био читлук накривањских господара, па су Рашинлашчани после ослобођења од Турака плаћали аграрни дуг.

Земље и шуме.

Земља овог атара налази се на потесу Ломак. Ту су њиве, воћњаци, ливаде и шуме. Они на својим њивама сеју пшеницу, раж, јечам, овас и кукуруз. Саде и дуван. Земљиште је погодно за неговање воћа. Рашин Лаз има доста орахових стабала, затим крушке, шљиве. До последњег рата бавили су се прерадом дрвета. Како је родност земље веома слаба, они су запали у тешке економске прилике у којима су многи нашли излаз у напуштању села силазећи и Накривањ и друга околна села а они који су остали у селу запошљавали су се у Вучју, па сада готово свака кућа има бар једног радника у овој фабрици. Некада је Рашин Лаз имао добре услове за сточарство. Паше је било у изобиљу а стока, нарочито козе, се могле хранити на брсту. И данас свако домаћинство има по мало оваца, два коња, говеда готово свака кућа. Бивола нема али зато има девет магараца.

Порекло становништва.

Рашин Лаз је после ослобођења од Турака имао 12 пореских глава а сада има 20 кућа које припадају овим родовима:

-Мањини (од Марјана) су досељени из околине Врања.

-Дакини (Радован –Дака) су досељени из Вучја од рода Дикинци – као призетко.

-Текилови-Тодорови („тикали се много“) су из околине Прокупља.

-Милошеви су староседеоци.

-Савини-Здравковићи су староседеоци.

-Мишини су досељени из околине Прокупља.

-Тима Миљковић је пореклом из околине Прокуља.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.