Свети Спиридон Чудотворац

25. децембар 2015.

коментара: 4

Sv.-SpiridonСрпска православна црква и верници 25. децембра (12. децембра по јулијанском календару) славе Светог Спиридона Тримитуског Чудотворца. Уредништво портала Порекло честита свима који славе овог свеца.

Свети Спиридон Тримитуски је хришћански светитељ. Рођен је на Кипру 270. године. Живео је у време цара Константина Великог. Отац и мајка су му били сељаци, једноставни и простодушни, па су му и самом једноставност и простодушност остале врлине до краја живота, иако се у међувремену узвисио до епископа у месту Тримитусу. Оженио се у младости, и имао ћерку Ирену (Ирину), кад му је жена умрла, он се предао служби Богу као и његова ћерка. Учествовао је на Првом сабору у Никеји, и ту се истакао јасним и једноставним исповедањем вере, као и чудесним моћима којима је повратио многе јеретике у хришћанство.

Умро је 348. године, а његове мошти се чувају на Крфу.

Свети Спиридон се прославља исто као и све друге крсне славе, припремом славског колача, кољива (жита), воштане свеће и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Ова слава увек пада у божићни пост и стога славска трпеза је увек посна. То је непокретни празник.

Због благости, Светог Спиридона прослављају деца и мајке, а болесни верују да могу бити излечени ако тај дан проведу у неком манастиру. Светог Спиридона углавном славе варошани, где је он заштитник и слава занатских еснафа обућара и прерађивача коже. У Трсту постоји велелепни храм посвећен овом светитељу, и припада Српској Православној цркви.

Народне приче и чуда Св. Спиридона

По народном веровању, он је први направио земљани лонац, онда врећу и на крају кошуљу. Зато га славе грнчари, мутавџије, ткачи и ковачи. Тврди се да је слеп у једно око, јер га је обућар убо шилом док је радио на његов дан. Светац се није наљутио него само ишао пред невољника и заплакао, а потом га благосиљао.

Прича се да је једном претворио змију у злато, те је дао једном сиромашку да врати дуг, а овај кад је после откупио ту змију и вратио је светитељу, он је опет претоврио у змију и пустио да оде. Други пут, кад је неки касапин хтео да узме нечију козу, а да је не плати, коза се толико опирала да није могао да је савлада. Светитељ му је рекао да најпре плати козу, и кад је овај тако учинио, коза је сама пошла за њим. Трећи пут, нека је жена дала једној девојци неку ствар на зајам, а девојка умре не вративши зајам. Кад је жена затражила да јој се позајмљена ствар врати, светитељ је отишао на девојчин гроб, и она му је из гроба рекла где је ствар оставила, те ју је светитељ нашао и вратио жени. Једном су лопови ушли у стадо Светог Спиридона, у намери да украду неку овцу, а кад им није успело, светитељ им даде једног овна говорећи: „Ево, узмите једног овна, да вам труд не буде залудан.“

ИЗВОР: Википедија

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Војислав Ананић

    ВЕЛИЧАНСТВЕНЕ Српске палате најлепше у Трсту

    Куртовићи, Гопчевићи, Шкуљевићи, Вучетићи, Поповићи… задужили су Трст својим радом, стваралаштвом и донаторством. Током два и по века ове породице успевале су да очувају свој идентитет и поред духовних оставе и многа материјална сведочанства – вредне палате и задужбине.Неке од најлепших палата у Трсту биле су некада српске и док су старе породице нестале остале су њихове грађевине које и данас плене лепотом. Зачетак развоја савременог Трста пада у доба владавине Хабсбуршког цара Карла VI који 1719. проглашава Трст за слободну луку. Тада је почело и досељавање помораца, трговаца и занатлија из различитих крајева. Међу њима био је и известан број Срба којима је Повељом Марије Терезије из 1751. одобрено да подигну своју цркву, оснују црквену општину и отворе школу. Те установе су крајем 18. века биле културни центри које су посећивали Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Његош, Лукијан Мушицки, Јоаким Вујић, Матија Бан, Јосиф Рајачић, Михаило Обреновић и многи други. Доситеј Обрадовић је између 1802. и 1806. био гост Драга Теодоровића. Најреномиранији архитекти ондашњег Трста пројектовали су и палате Чезевића, Ризнића, Бота, Николића, Бајовића, Ивановића, Рађенковића, Цвијетовића, Ковачевића…из Требиња, а који је са браћом Петром и Ђорђем из Ријеке прешао у Трст средином осамдесетих година 18. века. Кућу су на Тргу Понте Росо саградили 1791, а током прве четвртине 19. века неколико представника породице Теодоровић је обављало функцију председника Илирске националне заједнице – каже Гордана Гордић, аутор изложбе „Српске палате у Трсту”, која је отворена у Етнографском музеју до 31. јула. Међу палатама око Великог канала је и она браће Дамјана и Јована Ризнића из Сарајева, који су били међу првим досељеницима у Трсту. Подигао ју је Михајло Вучетић 1825. Његов син Јован проглашен је за витеза, а био је депутат у Бечком парламенту, један од партнера оснивача чувене бродске компаније „Лојд”. Налази се на Тргу Сант Антонио Нуово, подигнута је 1886. по пројекту Карла Мачакинија, а грађена је упоредо са подизањем нове цркве Светог Спиридона на парцели која је била у власништву Илирске заједнице још од 1765. године. Монументална је и палата Петра Паликуће, пореклом из Требиња, који је, иако неписмен, стекао знатан иметак трговином, а део заоставштине оставио за стипендирање сиромашних ђака – истиче Гордићева. Она наводи да је палата Куртовић на Тргу Понте Росо 6 једна од првих српских кућа у Трсту. У власништву је Српске православне општине, а 1832. Илирској заједници ју је оставио Александар Вукасовић. У приземљу је истоимени кафе у који су радо долазили интелектуалци, Тршћани, али и странци. Њен наручилац био је Јово Куртовић. Изградња палате величине читавог блока осамдесетих година 18. века дефинисала је централно место у Терезијанској четврти, која је тада била у експанзији – објашњава она. Куртовић је радио са браћом која су трговала у Смирни, Амстердаму, Бечу и Прагу, његов брод је први прошао Суецки канал, а успоставио је сталну трговачку везу Трста и Америке. Подигнута је 1832. на Тргу Венеција, а 1876. купио ју је Христифор (Ристо) Шкуљевић, истакнута личност и велики добротвор. У палати је био Конзулат, где је 1922/23. живео и радио тадашњи вицеконзул Иво Андрић. Палата Гопчевић (1850) једна је од најлепших палата на источној обали Јадрана. Наручилац и власник био је Спиридон Гопчевић који је 1850. указао поверење тада младом архитекти Ђованију Берламу. Богато декорисана фасада носи обележја романтизма, а на главној фасади су представљени цар Лазар, царица Милица, Милош Обилић и Косовка Девојка – каже Гордана Гордић. Богатство Спиридона распородато је после једног рискантног трговачког посла који га је одвео у банкрот, а у тој палати данас је Градски позоришни музеј. Једна од најмонументалнијих тршћанких грађевина је православна црква Светог Спиридона која је изграђена 1753. Због нестабилности терена, црква је после сто година морала да буде демолирана, а на истом месту од 1861-1869. изграђен је нови храм по пројекту ломбардијског архитекте Карла Мачакинија – каже Гордана Гордић.

  2. Војислав Ананић

    Срби у Трсту нису имали неку своју независну историју. Пословима и културом живљења били су интегрисани у тршћанско друштво на чији је развој и укупни преображај, који је започео почетком 18. и трајао до краја 19. и почетка 20. века, пресудни утицај имала политика Хабзбуршке монархије према овој северној јадранској луци и највећем трговачком центру тог дела Јадрана. Трст је био под влашћу, или, како то поједини историчари пишу, под заштитом Хабзбуршке монархије, па је политика Царства према Трсту, утицала и на многе аспекте живота Срба у том граду. Марија Терезија је имала и директан утицај на положај Срба односно „илирске заједнице“ у Трсту. Срби у Трсту су били зачетници српског грађанства пре него што је почела обнова српске државности у 19. веку, а Трст је био једно од најзначајнијих духовних средишта Срба ван Србије. Завршетком 19. и почетком 20. века завршило се и раздобље значајније улоге Срба у историји Трста. Трст је кроз модерну историју био надахнуће српским писцима и песницима као један од центара духовне обнове Срба. Историја српског грађанства никако не би могла да мимоиђе историју Срба у Трсту.

  3. Војислав Ананић

    СРПСКО ГРАЂАНСТВО У ТРСТУ – Мирослав Перишић

    http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/eb_book/2017/ai_most/ai_most-2017-ch6.pdf

  4. Војислав Ананић

    Ево бројчаних података:

    1766. године тршћанских Срба било 50,а са 1780-ом годином је тај број порастао на 200.

    Податак је из: “History of the Serbain Orthodox Church Community of Trieste”; Pavlowitch Stevan