Племе Његуши

24. децембар 2015.

коментара: 43

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Област

Племе Његуши налази се у западном делу Катунске нахије, у планинској области изнад Боке Которске. Целом северном, источном и јужном страном граничи се са подручјима Ћеклића и Цетињског племена, као и бокешким племеном Побори, а на западу са Горњим Грбљем и подручјем Котора.

Племе је засновано у Његушком Пољу северно од Ловћена. Сами Његуши ову плодну зараван зову просто – Поље. Поље је веома погодно за живот и има добру друмску везу са Котором, отуд је насеље у њему давно засновано. Ловћен је средишњи део племенског подручја. Подручје јужно и западно од Ловћена је касније ушло у племенску област.

 

mapa njegusi

 

Средином 14. столећа, област Његуша била је у поседу Котора. Средишњи део области где се развило прво насеље раније је називан Лединац. Помен Лединца у которској документацији током 14. столећа је чест. Касније сасвим преовладава назив Његуши, који се први пут јавља 1420. године у которским документима. Увећањем броја житеља, издвајају се заосеци главног насеља у Пољу, који временом почињу да се сматрају посебним селима.

Стара његушка села су у Пољу, са истока на запад: Дуги До, Вељи Крај (касније су ту настала три посебна села: Вељи Крај, Хераковићи[1] и Раичевићи[2]), Копито, Врба и Жањев До. Северно од Поља у мањим карстним заравнима су Вељи и Мали Залаз (некада је ово било једно село – Залаз).

У турским пореским дефтерима из 1521. и 1523. године, село Његуши је пописано у својих осам махала, од којих су познате: Вељи и Мали Залаз, Врба и Жањев До. Преостала четири села су: Радичевићи, Миочићи, Лицомилићи и Поља. Очито, а то се може закључити и по реду навођења у дефтеру, прве три махале су стари називи заселака у оквиру Вељег Краја. Радичевићи су стариначко братство, по којем је заселак носио име[3]. Поља су Његушко Поље, средишњи део племена.

Касније су у састав племена ушла и села Мирац[4] изнад Шкаљара (отето од Котора) и Мајстори[5] изнад Побора (добијено од владике Петра II у замену за део његушке земље око Манастира Стањевића).

Село Чавори, нешто западније од Мајстора, настало је почетком 19. столећа, од досељених раичевићких Чавора, који су се склонили из свог села због крви.

Последње насељено његушко село (данас заупустело) су Пода на јужној страни Ловћена, изнад Грбља, која су настала тако што је крајем 19. столећа катун села Раичевића стално насељен.

И данас постоје сва ова села (већином слабо насељена, нека запустела), а под Његушима се сматра варошица настала у подручју старог села Врба, уз друм Цетиње – Котор, у 19. и 20. столећу. Подручје Његуша данас је већим делом у саставу Општине Цетиње, док села Велики и Мали Залаз на северу и Мирац на западу припадају Општини Котор.

 

njegusi krajem 19 stoleca
Његуши крајем 19. столећа

Назив

Назив Његуши је изазивао доста полемике у прошлости. Пре свега, етимологија назива је била спорна, да би на крају углавном био заузет став да је порекло назива словенско. У србском језику постоје имена (и презимена) са истом основом Њег- (Његослав, Његован, Његомир, Његота, Њего, итд), док у пољском постоји лично име управо Његуш (Niegusz). Ковијанић је мишљења да Његуши назив дугују потоку Нелгошу који је некада текао Пољем[6].

 

Такође, спорно је било и по ком племенском слоју је дошао назив. Дуго је владала фама да је племенско име дошло по планини Његош у старој Херцеговини испод које су једно време седели преци Хераковића и Раичевића. Ова варијанта била је подржавана и од династије Петровића – Његоша[7] која потиче од овог слоја становништва. Међутим, назив Његуши, као братствено или племенско име, потиче из знатно ранијег периода у односу на време када је дошло до досељења Херака и Раича испод Његош планине (уколико је тог досељења уопште и било, о чему ће бити речи касније). Најизвесније је да је племенско име изведено од братственог / родовског, а ово од личног имена родоначелника.

Најранији помен

Као најранији помен племена Његуша узима се 1435. година, када се они, у једном млетачком документу наводе као проблематични поданици Ђурашевића, премда, према мишљењу Илариона Руварца, ово племе, односно његов родоначелник, помиње се још у 11. столећу у једној латинској листини, и то као Његуш Поткупица (Negusius Podkupica). Становници са подручја Његуша су забележени и знатно раније у млетачкој и которској документацији, али не под именом Његуша.

У попису црногорских и брдских племена Которанина Марјана Болице из 1614. године, рађеном у форми извештаја млетачкој влади за потребе ратовања против Турске, Његуши се наводе као прво и највеће племе у Катунима.

Порекло становништва[8]

  1. Стари његушки родови[9]

Вељокрајани

Најстарији записани именом становници Његуша су Бан, Радоста и Раден и њихови синови Милоје, Богоје и Радич (забележени у которском документу из 1334, као житељи Лединца, што је средишњи део Његуша – каснији Вељи Крај и околна села). Дакле, још почетком 14. столећа на Његушима је било сталних становника, а, како Ковијанић закључује, „сваки од њих носи класично име српско“. Припадници неких старих родова, као Пиме, Биволичићи, Змајевићи, Шестани, Ћеклићи, Пророковићи[10], како се може видети из оновремених докумената помињу се у документима и као становници Котора и Његуша (Лединца), из чега се може извести двојак закључак: или су Његуши у подловћенски крај насељени из Боке, или су ти бокешки родови сишли са Његуша. У сваком случају, видимо измешаност живља на подручју Боке и Катуна.

Вељокрајани су Стари Његуши који су живели у средишњем делу племена – Вељем Крају (на чијем подручју су данас села Хераковићи и Раичевићи). Од некада великог и јаког братства (у време Ивана Црнојевића било их је 70 кућа) до 20. столећа су остала само два мања рода Николићи и Батрићевићи.

Велики део Старих Његуша иселио се током 18. столећа под притиском ојачалих дошљака, нарочито Хераковића и Раичевића. До доласка Пуношевића у Његуше, Вељокрајани су били племенски главари, а у 17. столећу дали су тројицу црногорских митрополита – Руфима I, Руфима II и Василија.

Радичевићи су потомци Радича Милојевића који је живео у другој половини 14. столећа. Често се помињу током 15. столећа у которским документима, а у првој четврти 16. столећа, у турским дефтерима су махала са 31 (1521.), односно 39 (1523. године) кућа. Били су главно братство Старих Његуша.

Бркачићи Вељокрајани су били кнежеви његушки. На основу расположивих докумената, не може се са сигурношћу рећи да ли су Бркачићи кнежевски огранак Радичевића, или је Бркачић старије презиме у оквиру којег се развило бројно братство Радичевића. Од овог рода је и његушки кнез Алекса Божидарев(ић) који се помиње у повељи Ивана Црнојевића из 1489. године, а 1503. године у млетачком документу је назван „кнез Алекса војвода његушки“. Он је и старешина Радичевића по турском дефтеру из 1521. године, док га две године касније нема, а његова баштина је у поседу његовог брата од стрица Вукосава Радославовог. Овај род је изумро крајем 16. столећа, а кнештво су од њих наследили дошљаци Богдановићи, и то по тазбинској линији. Бркачићи се помињу и касније у 17. столећу у Боки.

Вељокрајани су били и братства Шестокрили[11] и Пиме[12], који су се иселили у Боку. Последња кућа Пима иселила се из Његуша средином 19. столећа.

Део Вељокрајана се у 18. столећу, под притиском Хераковића, преселио Пољем на запад у мало село Жањев До. Била су то четири рода: Гавриловићи, Јовечки[13] (који су се касније иселили из Његуша), и Љесари и Вуловићи којих је у Његушима било и у 20. столећу.

Када су Његуши преотели Мирац од Млетака, једна кућа Вељокрајана се тамо населила и њихови потомци се данас носе презиме Пераш.

На подручју Дугог Дола од староњегушких братстава живели су Савовићи (последњи је убијен од стране дошљачких Марићевића око 1780. године), Лачићи и Глобари, који су се раније иселили из Његуша.

У Врби су живела староњегушка братства Лакови – Лаковићи, Курдови (ова два рода су се истражила у 17. столећу) и Змајевићи[14] (који су се иселили у Боку у 17. столећу). Једини врбљански род који је остао у Његушима и у 20. столећу су Лучићи.

Залажани

Залажани су група братстава заједничког порекла. Није сасвим поуздано да су и они Стари Његуши. Залази су изнад Доброте, па је могуће да је родоначелник Залажана дошао у планину из Боке. Постоје три братства Залажана који потичу од три рођена брата Хрса, Друга и Гача, који су из рода Дупончевића. Време кад су они живели смешта се у 14. столеће. И, заиста, у которским документима 1420. године налазимо једног Гачевића[15], 1435. Другшића (Друговића[16]), а 1437. двојицу браће Хрсовића, сви из Његуша.

О Хрса су „Хрсовићи“ од који су до данас у Његушима остали родови Вукчевићи и Братићевићи (чује се и Братичевић). Изумрли и исељени Хрсовићи за које се зна су: Миљевићи, Милетићи, Дабовићи, Ивановићи.

Од Друга су „Друговићи“ од којих су у Вељем Залазу Николићи и Ђуровићи.

Од Гача су „Гачовићи“ који су се разродили на више родова са презименима: Данчуловић[17], Лукреција, Капетановић, Пророковић и Падалица.

Залажани су се много исељавали, неки стари родови су изумрли. Један од њих који је остао запамћен по угледу и бројности су Борати, изумрли у 18. столећу.

У Пјешивцима постоји род Милетића, који су ту доселили из Залаза, и то од Гачовића – Лукреција. Занимљиво је да у Пјешивцима ове Милетиће зову Матаругама.

Свој траг у Његушима оставили су и Горевуци[18]. Према предању Горевука, они су пореклом из Херцеговине, из старог града Клобука западно од Грахова, и били су властела у средњевековној држави Херцеговини. По пропасти државе, склонили су се код Ивана Црнојевића, 1482. године, а предводио их је Валац Горевук. Ковијанић сматра да су се Горевуци у Његуше населили око пола столећа раније[19]. Део се, затим, населио у Добрско Село, а део је остао у његушком Залазу. У 16. столећу, дошло је до неког окршаја између Залажана и Горевука, услед чега се сви Горевуци иселе код својих сродника у Добрско Село[20]. По братственом предању, цеклински Газиводе воде порекло од Горевука, од Валчевог брата. Међутим, у Залазу се тврди да су Газиводе њихов огранак, од једног исељеног Друговића. Било би занимљиво разрешити ову нејасну везу између Залажана, Горевука и Газивода.

У Жањеву Долу је у средњем веку живело староњегушко братство Грубшића (или Групшић), потомака Грубеше, чији се син Павле помиње у једном которском документу из 1326. године.

Крсна слава Старих Његуша била је Велика Госпођа – Успење Пресвете Богородице (15/28. августа). Овом празнику посвећена је и саборна племенска црква у Вељем Крају (данашњи Раичевићи). Међутим, временом су поједини родови почели да узимају друге славе. Тако су Вељокрајани, под утицајем Хераковића и Раичевића, узели да славе Ђурђев-дан, врбљански Лучићи Свету Петку, а братства из Жањевог Дола Светог Јеремију. Залажани се и по слави разликују од осталих староњегушких родова, што можда указује да они нису изворно Стари Његуши. Њихова ранија слава била је Спасов-дан (Вазнесење Господње), а касније су узели данашњу славу, Свете Враче (1/14. новембра).

  1. Досељени родови (од средине 15. столећа)

Пуношевићи

Ердељановић је у Његушима записао да Пуношевићи у Дугом Долу и Копиту потичу од Пуноша, унука властелина Богдана Војиновића из Босне. По братственом предању, Пунош одлази из Босне и једно време борави у Херцеговини („испод планине Његош“[21]), а 1456. године долази у Његуше. Захваљујући свом властеоском пореклу, Пунош код Ивана Црнојевића ужива све велмошке почасти и повластице. Пунош је имао четири сина, од којих потичу дугодолски Пуношевићи.

Родови братства „Пуношевића“ у Дугом Долу су: Милошевићи, Пејовићи, Оташевићи, Пајовићи, Параче, Одаловићи[22], Боратовићи (или Боретовићи[23]) и Ђурановићи. Један огранак Одаловића је вратио старо презиме Пуношевић.

До пред крај 18. столећа, у Дугом Долу живео је и пуношевићки род Марићевићи, који је, по наређењу владике Петра протеран из Његуша. Ово се догодило око 1780, након једне крвне освете, када су Марићевићи убили последњег мушког припадника братства Савовића из Дугог Дола, те се ово братство тиме угасило. За одмазду, владика је одлучио да и Марићевићи морају нестати из Његуша, те су протерани[24]. Ипак, потомака Марићевића и даље има у Његушима, а то су Вујаши (неки се пишу и као Вујашевић) у Мирцу, који су се тамо населили пре описаног догађаја.

Према предању, Пуношев син је био Богдан, који је преузео кнештво од Бркачића. Међутим, оновремена документација указује да је Богдан Радованов био Пуношев унук. Он је био ожењен одивом кнежевског рода Бркачића. Након што је његов таст, његушки кнез, умро без мушког потомства, Богдан је узео кнештво. Од тада (нејасно је кад је ово било, али у сваком случају негде удругој половини 16. столећа), па све до 1850-их, кад је књаз Данило укинио ово звање, Богдановићи су били његушки кнезови[25]. Потомци кнеза Богдана су данашње братство Богдановића у Копиту. Богдановићи насељени у Мирац данас се презивају Ћоровић.

Сви Пуношевићи славе Светог Николу. Првобитно је слављен зимски празник посвећен овом светитељу (6/19. децембра), али су Дугодољани у неко доба почели да славе „летњи“ празник (9/22. маја), док су Богдановићи задржали зимски. Једино Ћоровићи из Мирца су узели другу славу – Аћимов-дан (Свети Јоаким и Ана).

Хераковићи и Раичевићи

Ово су два велика братства (почетком 20. века заједно чине више од четвртине становништва у Његушима) у истоименим селима, а има их и у Копиту и Мирцу.

Према њиховом предању, потичу од два рођена брата – Херака и Раича, који су у Његуше дошли из Босне у време Ивана Црнојевића, што пада у последње две деценије 15. столећа. Претходно су, слично предању Пуношевића, једно време боравили испод планине Његош. Постоји могућност да су Херак и Раич били сродни Пуношу или неком његовом претку.

Према дробњачком предању, Херак и Раич су били Дробњаци, сродни дробњачким новљанским братствима, пре свих Церовићима. И заиста, у которском документу из 1399. године, помиње се Ђурaђ Богутовић из Дробњака са синовима Вукцем, Радином, Хераком, Прибилом и Остојом. Богутин унук a Хераков син, именом такође Херак, одселио се из Дробњака на Његуше. Он се помиње у једном которском документу из 1441. године. Једини Раич о којем из истог периода постоје документовани подаци (1445.) је Раич син Прибилов, који је Хераку Хераковићу брат од стрица. Дакле, најстарији предак Хераковића и Раичевића за кога се зна је њихов прадед Богут(а) који је рођен отприлике почетком 14. столећа.

Видимо да овај которски документ помера време доласка ове двојице родоначелника у Његуше најмање пола столећа уназад[26].

У турским дефтерима за Црну Гору из 1521. и 1523. године, постоји село Радичевићи, које се обично повезује са Раичевићима. 1521. године оно има 31, а две године касније 39 кућа. Уколико је Раич ту дошао само 40-ак година раније, немогуће је да Раичевића буде толико. Чак и ако време његовог досељења померимо пола столећа у прошлост, опет је број кућа превелик. Намеће се закључак да је село Радичевићи заправо село староседелачког братства истог имена о коме је писано у одељку о Вељокрајанима.

Хераковићи се деле на Петровиће и Поповиће. Живе у Хераковићима, а Поповића има и у Мирцу, и тамо се презивају Кашћелан[27]. Петровићи су једно од најутицајнијих братстава свог времена (18, 19. и почетак 20. столећа) не само у оквирима Црне Горе, већ у Србству уопште. О Петровићима је доста писано у литератури, тако да њима нећу детаљније да се бавим у овом тексту. Писано је и на страници Порекла:

 

njegos_rodna_kuca
Његошева родна кућа

 

rodoslov_petrovica1

rodoslov_petrovica2

 

 

Раичевићи се деле на следеће огранке:

„Радоњићи“, са презименима: Радоњић[28], Жутковић, Станишић, Чавор и Паламида, који живе у Раичевићима, и њихови огранци Мароши у Мирцу и Чавори у истоименом селу.

„Подубличани“ су: Бећири (пишу се и као Бећировић), Шеваљевићи, Марковићи, Раути, Маштрапи[29] и Ћутке[30], у Раичевићима, и њихов огранак Милаши у Мирцу.

„Пенде“ који се деле на Пенде[31] у Раичевићима и Радовиће (пишу се још и као Башовићи) у Копиту.

Раичевићи су населили и Пода, где живе Радоњићи и Пенде.

Сви Хераковићи и Раичевићи славе Ђурђев-дан.

Остала братства

Поповићи у Раичевићима су потомци свештеника из Очинића кога су Херак и Раич довели да им буде парох. Неки се пишу и као Џелетовић. Славе Ђурђев-дан.

„Пјешивци“ у Малом Залазу су потомци четири брата које је мајка – удова довела из Пјешиваца у 16. столећу. Одрастали су уз Горевуке, а кад су Горевуци напустили Његуше, запосели су цело село. Деле се на родове: Перићи (од којих се неки пишу и као Дудић), Пејановиће, Матковиће и Ивановиће. Славе Светог Јована „пјешивачког“ (Зачеће 6. окт / 23. септ).

Кустудије су братство у Мајсторима. И они су из Пјешиваца, потомци чувеног војводе Марка Петрова Бритвића (17. столеће). Војводин унук, Вукац Страхињин је, због сукоба између Бритвића и Бјелопавлића („Разура Бритвића“), добегао у Његуше. У 18. столећу овај род се свео на само једну мушку главу – Вучића Кустудију. Од његовог сина Сава су Кустудије у Мајсторима, а од другог сина Божа, који се одселио у Хераковиће, тамошњи Божовићи. Славе Ђурђев-дан.

Гатачка братства у Његушима:

Вујковићи „Дејани“ у Врби су од Вујка, који је од гатачког братства Дејани, који се у Његуше доселио у првој половини 17. столећа. Једна кућа Вујковића се иселила у Пјешивце и тамо добила презиме Матковић. Занимљиво је да ове Матковиће Пјешивци зову Матаругама. Сами Вујковићи, пак, тврде да ови Матковићи нису од њих већ од пјешивачких Матковића из Малог Залаза.

Вучковићи у Врби потичу из Врбице код Гацка. Постоје предања да је Вучко Вујку био брат или неки даљи сродник. Један део Вучковића узео је себи презиме Врбица[32], по херцеговачком завичају.

Сва његушка братства пореклом из Гацка славе Свету Петку.

 

Maso Vrbica

Бјелопавлићка братства у Његушима:

Шкеровићи“ у Дугом Долу потичу од Јова Шкеровића који је у Његуше дошао из Бјелопавлића у другој половини 17. столећа. Деле се на родове Јововиће и Стијеповиће. Славе Светог Николу.

Андрићи у Хераковићима потичу од Андрије Станкова који се доселио из Слатине у Бјелопавлићима почетком 18. столећа. Славе Ђурђев-дан.

Кадије у Хераковићима потичу од једног бјелопавлићког Кадића који се доселио крајем 18. столећа. Славе Ђурђев-дан.

Раднићи у Раичевићима су од бјелошких Јовановића са Цетиња, у Његуше дошли у 17. столећу. Славе Ђурђев-дан.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Ловћен

ИЗВОРИ:

„Стара Црна Гора“ – Јован Ердељановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ – Ристо Ковијанић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Етничко поријекло Црногораца“ – Никола Вукчевић

„Насеља Старе Црне Горе“ – Саво Радусиновић

„Пјешивци“ – Петар Шобајић

„Ријечка нахија у Црној Гори“ – Андрија Јовићевић

„Дробњак – племе у Херцеговини“ – Андрија Лубурић

„Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло“ – Стојан Караџић, Вук Шибалић

_____________________________________________

[1] Село касније названо по дошљачком братству Хераковића, раније се звало Вељи Крај, и било је средиште племена Његуша. Сада се Вељим Крајем назива само један мали заселак Хераковића. Званично, село се данас зове Ераковићи.

[2] Постоје још и варијанте Рајичевић и Рајићевић. Исто као и Хераковићи и село Раичевићи је новијег порекла.

[3] Постоје и мишљења да је у питању грешка и да је у питању село Раичевићи, међутим видеће се касније из текста да, највероватније, није тако.

[4] Мирац су још Немањићи даровали Котору, а цар Душан потврдио 1351. године, истовремено кад и Грбаљ изнад којег се село налази. Но, почетком 17. столећа, Његуши су преотели Мирац и населили га. У Мирцу су Његуши затекли братства ту досељена из Грбља и Ријеке, и то: Сараори, Радмановићи, Голубовићи, Мировићи и Зорани. Временом су успели све да их отерају из Мирца. Прва четири рода су отишла у Боку и тамо прешла у католичку веру, док су Зорани сишли у Грбаљ где их и данас има.

[5] Мајстори су у 15. столећу били посед Цетињског манастира, а село је у 16. столећу запустело и дуго било ненасељено селиште. Не зна се које становништво је ту живело у 15. столећу, ни куда је отишло, али је назив села и у та времена био исти, што указује да су у њему живели становници који су се бавили неким занатима, вероватно за потребе Будвана и Которана. Крај где се налазило селиште, 1736. године постао је посед Манастира Стањевић. У време владике Петра II, разменом земљишта са Аустријом, која је тада држала Боку, Црна Гора је дала део његушке земље око Манастира, а у замену је добијена манастирска земља око старог села Мајстори. Будући веома забачено село у беспућу, Мајстори су поново насељени тек 1840. године, од стране његушких Кустудија, по којима се село некад зове још и Кустудије.

[6] Као што је и Цетиње добило назив по речици Цетињи.

[7] Последња четири владара из ове династије, владике Петар I и Петар II, књаз Данило и краљ Никола, уз своје име су писали и додатак Његош. Зачетник ове праксе је још владика Данило у 18. столећу, који је у преписци са европским дворовима, поглавито руским, ради отмености уз своје име додавао и своје место порекла. При том, ово се односило на планину Његош, а не на племе Његуше.

[8] Дат је преглед староњегушких братстава и дошљачких братстава која су заснована у самом племену Његуша. Поред њих, у Његушима има и мањи број других родова обично по једна или неколико кућа досељеника из околних племена, који имају матично братство у матичном племену. Нпр. цуцки Перовићи, итд.

[9] Родови који постоје у 20. столећу исписани су у болду, а исељени или истражени родови у италику. Братствена имена која се не користе као презимена исписана су „под наводницима“.

[10] С тим што, под млетачким утицајем, они родови у Котору преводе родовско име на италијански, тако Биволичић – Болица, Змајевић – Драго, Пророковић – Профета, итд.

[11] Од Шестокрила се у Боки развило познато братство Шестокриловића. Временом, део њих се иселио према Херцеговини и Далмацији, док су бокешки Шестокриловићи изумрли.

[12] Пиме су се насели у Грбљу, где их и данас има у знатном броју. Веома је могуће да су његушки Пиме огранак Пима од цетињских Бајица.

[13] Једнина: Јовечко

[14] О некадашњем братству Змајевића у Његушима говори и топоним Змајевића Крши. Змајевићи одсељени у Боку су се покатоличили. Били су чувено поморско братство у Перасту. Од ових Змајевића био је чувени адмирал у руској морнарици Матија Змајевић (1680-1735). Његов брат Вицко и стриц Андрија, такође чувени, били су надбискупи барски и примаси. Према породичном предању, њихови преци су из Његуша дошли у Пераст по одласку Стевана Црнојевића из Црне Горе, што пада у 1499. годину.

[15] Јављају се још и варијанте Гаучевић и Гаочевић. Презиме би изворно могло бити Галчевић, од родоначелника са именом Галац.

[16] Ковијанић у свом раду доказује да је у питању исто презиме.

[17] Данчуловића има у Кртолима, православних, и у Прчњу покатоличених.

[18] У Добрском Селу се за њих каже и Горњевуци.

[19] И извори потврђују његово мишљење. Досељење неких племићких родова и појединаца у Катуне (Војиновићи, Орловићи, Хераковићи, Горевуци, Херак и Раич, итд) у предањима везује се за пропаст средњевековних држава Србије, Босне, Херцеговине, али архивска документа показују да су се она догодила раније, у првој половини 15. столећа.

[20] Од Горевука потичу данашњи добрљански родови: Јаблани, Моштроколи, Раслапчевићи, Сјеклоће, Ђикановићи, Вукосавовићи и Крцетићи.

[21] Вероватно је ова прича о планини Његош, како код Пуношевића, тако и код Хераковића и Раичевића, имала за циљ да на неки начин повеже дошљачка братства са именом племена у које су дошли.

[22] Одаловићи данас овако пишу своје презиме, а ранија варијанта била је: Водаловићи или Водалије.

[23] Претка Боретовића, Ковијанић налази у имену Борете из Његуша чији се син Раичко помиње у которском документу из 1593. године.

[24] Ових Марићевића има у Боки и Грбљу, а неки њихови огранци су се одселили чак у Истру (црногорско село Перој) и Трст.

[25] Кнештво Богдановића није било наследно, са оца на сина, већ изборно, према угледу и јунаштву. У време када су Богдановићи преузели кнештво у Његушима, то је било звање у рангу војводског, какво је било другде по Црној Гори и Брдима. До 16. столећа није било војвода у Његушима, а тада су ову титулу себи узели Раичевићи, а она је почетком 18. столећа замењена сердарском. Истовремено, све то време постоје и његушки кнезови, чији су моћ и значај били велики. Последњи његушки кнез био је Јоко Савов Богдановић.

[26] Досељење из Босне са Дробњацима овим није искључено, јер је та сеоба могла бити повезана с неким другим, ранијим догађајем. Ковијанић, рецимо, наводи смрт босанског краља Твртка, 1391. године, након чега је у Босни избио метеж – грађански рат и верски прогони, који су узроковали бројна исељавања становништва.

[27] Презиме је дошло по претку Вукцу Поповићу „Кашћелану“, који је тај надимак добио јер неко време био у војној служби у Кастел-Ластви (данашњи Петровац на мору) који Црногорци зову Каштио Паштровски.

[28] Радоњићи су били наследни војводски и сердарски род у Његушима, почев од војводе Радоње Николина Раичевића (16-17. столеће). Касније су, од средине 18. столећа, Радоњићи носили наследно звање гувернадура. Због сукоба око власти, постојала је нетрпељивост између Петровића и Радоњића. Сукоб је свој врхунац достигао 1817. године на збору црногорских главара на Цетињу, када је гувернадур Јоко Станков Радоњић пуцао на владику Петра I. Атентат није успео, а трпељиви владика није желео да се народ даље завађа, па није предузео никакве мере. Међутим, то је учинио, одмах по преузимању владичанског престола, Петар II, 1832. године, када је протерао из Црне Горе цео гувернадурски огранак Радоњића, такозване Гувернадуровиће. Они су се испрва населили у Боки, а Перо, син гувернадура Јока Станкова, одселио се у Босну 1878. године, када је Босна окупирана од Аустро-угарске. Његових потомака данас има у Босни, Далмацији и Русији.

[29] Једнина: Маштрапа

[30] Једнина: Ћутка

[31] Једнина: Пенда

[32] Од његушких Врбица био је и чувени војвода и министар Машо Врбица. Због заваде са књазом, одлучио је са се исели из Црне Горе, 1892. године. Но, како му није било дозвољено да оде за Србију, отишао је у Аустрију. Од аустријских власти добио је посед у Босни, где и данас живе потомци његовог сина Лабуда.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (43)

Одговорите

43 коментара

  1. Небојша Бабић

    Резултат Сјеклоћа – Горевука: R1a:

    https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1193.msg76151;topicseen#msg76151

  2. Da li se zna koja porodica iz Njegusa slavi slavu Srdjevdan?
    Mi smo ogranak, prezimena Njego iz/u BiH (selo Osijek-Blazuj kod Sarajeva) od oko 1850. Pretci su dosli iz Njegusa po usmenom predanju, slava Srdjevdan, ne znamo kako su se prezivali tacno prije dolaska u selo Osijek-Blazuj u BiH.
    Hvala na pomoci, voljela bih da mi posaljete email s odgovorom/teorijama 🙂

    • Небојша Бабић

      Колико је мени познато, ни једна.
      Могуће је да је слава промењена приликом пресељења у нову средину.
      Што се тиче презимена Њего, мислим да је то предање о пореклу из Његуша засновано на сличности у називима племена / братства и да није реално.

  3. Небојша Бабић

    Наиђох у литератури (“Ономатолошки прилози” САНУ) на занимљив чланак Митра Пешикана о братству Кустудија из Његуша. Преносим онај део о пореклу овог братства и самом презимену:

    „…Кустудије, од којих су се одвојили његушки Божовићи, по породичном предању су се доселили на Његуше из Бјелопавлића; сагласно предање су забиљежили Ј. Ердељановић и П. Шобајић и у Пјешивцима. Даље поријекло вежу за Бањску на Косову и Страхинића Бана; у основи ове легенде реално би могло бити да потичу са властелинства манастира Бањске (задужбине краља Милутина), чији су посједи били размјештени од Поибарја до порјечја Цијевне.
    Име братства има у основи латинску ријеч (custodia „стража“), али је она ушла и у првобитни, ћирилометодски превод јеванђеља, гдје означава стражу крај Христова гроба; имала је облик Кустодија, али у неким старосрпским јеванђељима налазимо и варијанту Кустудија.
    Свакако је на основу овога мјеста у јеванђељском тексту настала породична легенда, која име братства објашњава тиме што је њихов родоначелник мучио неког Турчина „ка кустудије Христа”. Име братства није морало постати непосредно од значења „стража“, јер је у средњем вијеку засвједочено и лично име Кустодија, и то управо у једном посједу
    манастира Бањске (Катун блгарски), гдје је уписан поп Кустодија. Намеће се питање није ли овај податак из неког преписа Бањске хрисовуље могао доспјети до предака Кустудија и утицати да поријекло вежу за Бањску.
    Породично предање поуздано идентификује родословну лозу све до заједничког претка Кустудија и Божовића, а даље од тога знају још два предачка имена, али вјероватно на прескок. У ствари је у Старој Црној Гори било својеврсно правило да се преци поуздано памте све док је то значајно за утврђивање степена међусобног сродства, при чему су за поједине огранке стварани и посебни, незванични братственички називи (ужа братства). Захваљујући томе, антропонимија се може пратити и дијахроно, у већем или мањем временском распону, у случају Кустудија можца отприје триста година…“

    У Његуше се доселио Вукац. Познати пасови:

    Петар Бритвић (17. век) – војвода Марко – Страхиња (биће да се због имена овог претка Кустудије везују за Страхињића Бана) – Вукац (прва половина 18. века) – Никац – Вучић. Вучић је имао два сина: од Божа су Божовићи, а од Сава Кустудије (биће да је Саво био тај који је мучио Турчина).

    Било би веома занимљиво сазнати која је хаплогрупа Кустудија / Божовића. Можда Ј2а…

  4. Небојша Бабић

    Филипе, према наводима самог братства које је забележио Ердељановић, Андрићи су из Бјелопавлића, са Слатине.
    У Слатини има више староседелачких (лужанских и др) родова, тако да не можемо са сигурношћу рећи да ли потичу од њих или су Бјелопавлићи и у племенском смислу.
    Што се саме славе тиче, најизвесније је да су узели да славе Ђурђевдан по пресељењу на Његуше, јер је то слава Хераковића уз које се родоначелник Андрија Станков настанио.
    Обично су разлози за овакву промену славе били економске природе (како не би морао за своју славу да угости цело село), а било је и у циљу бржег прибраћења јачици у новој средини, а по некад је слава племена и принудно наметана дошљацима.

  5. Небојша Бабић

    У Слатини има и староседелаца и Бјелопавлића и каснијих дошљака.
    Препоручујем рад Петра Шобајића о Бјелопавлићима.
    А онако укратко на ову тему може се наћи и на нашем форуму:
    https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=3567.0

  6. Небојша Бабић

    Ако мислиш на Слатину, колико је мени познато – нема.

  7. Ilija Josivljevic

    Postovani,moj pradeda sa majcine strane zvao se Boze Crnogorac njegovo pravo prezime je Erakovici promenio prezime jer njegov otac ubio turcina i pobegao iz Crne Gore u Trebinju.Da li Erakovici pripada plemena Herakovici ?

  8. Небојша Бабић

    Илија,

    У Херцеговини имамо презиме Црногорац на више места.
    Они из Туља (или Тули) у Поповом Пољу, близу Требиња, су старином из Његуша. Славе Митровдан. Претпостављам да сте питали за овај род.
    Хераковићи су велико братство у Његушима, које се разгранало на више ужих презимена. Између осталих, један огранак је и стара црногорска владарска кућа Петровића-Његоша.
    С обзиром да знамо којој хаплогрупи припадају Петровићи-Његоши, можда би било најбоље да нађете неког од ваших рођака, потомака Божа Црногорца, да се тестира и утврди да ли су они огранак његушких Хераковића.

    За сваку помоћ око тестирања и свих других савета, стојим вам на располагaњу. Можете ми се обратити на мејл: [email protected]

  9. Небојша Бабић

    Један, могло би се рећи – неочекиван резултат:

    Радоњић – Раичевић, I2a PH908.

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.msg122857;topicseen#msg122857

    • simo

      Poštovani,
      da li bratstvo Punoševića iz njeguša ima isto porijeklo sa Lješnjanima Vojinićima?

      • Небојша Бабић

        Симо, извињавам се што тек сад одговарам, али нисам раније видео овај коментар.
        Судећи према генетичким резултатима, Пуношевићи и Љешњани Војинићи нису истог порекла. Љешњани су I2a Z17855, а Пуношевићи I2a PH908. Тестиран је Одаловић из Ђеновића код Херцег-Новог. Он је несумњиво од Пуношевића, а другачију славу овај род слави, јер је предак дошао у тазбину и узео женину славу (Ђурђевдан).

        https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.msg72012#msg72012

  10. Радоњић

    Поштовани,
    Не успевам да пронађем имена синова и кћери (највероватније их је имао шесторо), унучића и унучица (не знам број), снаха и зетова брачних другова било деце, било унука, Вуколаја Јовановог Радоњића. Успео сам да пронађем име његове супруге Стане (девојачко Петровић), његовог брата Марка (који је био заточен заједно са њим) и његовог најмлађег брата, који се звао Ђузо и који је убијен са својом целокупном породицом у својој кући на Његушима, непосредно након прогона целог братства Радоњића из Црне Горе (човек није желео да се одсели).
    Такође не могу да пронађем коју су славу славили.
    Молим за било коју додатну информацију. Постоје помени одређених потомака предака Вуколаја Јовановог, конкретно Луке Радоњића, праунука Вуколаја Радоњића, који је био деда Вуколаја Јовановог. Тај Лука је, изгледа, био унук стрица Вуколаја Јовановог и сахрањен је у Љубињу, након врло амбициозно вођеног живота (претендовао је на позиције које му никако нису припадале).
    Унапред захвалан!

    • Vedran Arnautovic

      Koja je Haplogrupa Njegosa? u knjizi Starosjedilacki Rodovi iz Konjica (Jusuf Mulic) pise da su Njegosi naselili u Celebice 1815.
      Takodje da su Celebici dobili ime po begovima Celebici koji su iz Donjeg Polja. U Celebicima je pravoslavna Crkva napravljena 1863, prije one u Mostaru.

      • Небојша Бабић

        Ведране, ако мислиш на Петровиће-Његоше, тестирањима је утврђено да су Петровићи и Поповићи са Његуша (Хераковићи) носиоци хаплогрупе E-V13.