Порекло презимена, варош Кладово

10. октобра 2015.

коментара: 1

Порекло становништва вароши Кладово, општина Кладово – Борски округ. Према књизи Косте Јовановића „Неготинска Крајина и Кључ“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Kladovo

Положај насеља.

Јужни део атара је на површи Кључа а остали део је на дунавским терасама.

Воде.

Пијаћа вода се узима из бунара. У атару су „чесме“: Чеперка, Черкинова и Ларга. Са Черкинове Чесме спроведен је водовод за Кладовски Град (Фетислем) а са Ларге се намерава спровођење воде у Кладово.

Земље и шуме.

Од 2500 хектара 1350 се обрађује, под ливадом и утрином је 750 а остало је шумарица, баровито и стеновито земљиште. Називи места су: Церибаша, Осоје, Мали и Велики Јакомир, Келеменац, Брдо (Ђал), Черулај, Плај, Зама, Песак (Песк), Рит, Крст, Бутарке, Арцар и Турске Баште – где је најбоља земља.

Тип насеља.

Кладово је збијеног, варошког типа. Куће у у правим и већиом широким улицама. Главна улица води од Дунава, проширује се у „Пијацу“ и на југ се продужава пут за Неготин. Од „Пијаце“ води пут и за Фетислам и даље за Текију.
Гробље је на Утрини, југоисточно од вароши.

Старине у насељу.

Најстарији остатак из прошлости у атару је Кладовски Град (Фетислам), поред Дунава, северозападно од Кладова. Саградили су га Турци 1542. године да би одатле могли тући град Северин преко Дунава и ради даљих операција за Ердељ. Овај град помиње и Хаџи Калфа. За њега су доцније у ратовима 1716-1718; 1738-1739. и 1788-1790. године отимали Аустријанци и Турци. Тада је он рушен и обнављан а нарочито је утврђен 1739. године „када је као гранични град на Дунаву опет добијао првобитни значај“. За време Првог устанка око њега су се тукли Срби и Руси против Турака. Након присаједињавања ових области Србији остао је под Турцима до 1868. године, када је са осталим градовима предат. Од тог времена град служи за војне потребе, али је данас као утврђење без нарочитог значаја.

Писани трагови о насељу у прошлости.

Кладово се помиње раније него свако друго насеље обе испитане области. Први непоуздани помен је из 1502. године. Први поуздани помен је из 1596. године, када је војвода Дели-Марко са хајдуцима напао и освоојио град. Потом се Кладово помиње 1608 (пише 1508, оп. Милодан) када је влашки војвода Михаило дошао до њега и освојио варош. Касније нема помена о Кладову све до краја 17. века, када се 1689. године, приликом испада ћесарева одметника Текелије помињу град и варош Кладово. Назив Кладово се раније односило на варош, а Фетислам на град, па је доцније и град добио име Кладово. И старо Кладово (варош) није било на месту данашње вароши. О томе постоје предања али и историјски докази. Милићевић каже: „Говори се још и то да је варош била ближе ближе граду, с’ оне стране баре (како кажу стари људи), а не с’ ове – где је данас. Ово предање потврђује да је Кладово (варош) било на другом месту. На картама друге половине 18. и на оним из 19. века Кладово је означено источно од Фетислама, као што је и данас, а по старим картама оно је било више узводно (Лангерова и Марсиљијева из 1689. године). Марсиљи је ово тачно знао, пошто се бавио проучавањем Тројановог моста. На Лангеровој карти су забележени Kladovia и Fetislam, а на карти из 1723-1725. године („Темишварски Банат“) само Kladova. Kладово са Костолом је 1736. године је имало 140 ккућа а 1783. године имало је „Кладово или Фетислам око 200 турских и 250 хришћанских“ кућа. После честих помена за време устанка на Вајингартеновој карти је записано Kladova. Кладово је 1846. године имало 201 кућу, 1856 – 335 а 1924. године 400 кућа.

Порекло становништва.

Становништво Кладова се досељавало у 18. а највише у 19. веку.
Најстарији родови су непознатог порекла, а то су:

-Манзаловићи, Никољдан.
-Илијевићи, Аранђеловдан.
-Филиповићи, Св. Петка.
После ова три рода доселили су се:
-Дујкићи, Аранђеловдан и,
-Букатировићи, Никољдан. Прадедови су из Инова у Румунији.
-Станиловићи, Аранђеловдан. Прадед Морун се доселио али се не зна одакле.
-Белићи, Аранђеловдан. Прадед Беља се доселио из Македоније.
-Чоколани (Димитријевићи), Св. Петка. Дед старцу од 90 година се доселио из Македоније.
-Токалије (Илијевићи), Јовањдан, су из околине Ниша.
-Барбатасковићи, Аранђеловдан;
-Стојановићи, Велика Госпојина и;
-Николајевићи, Аранђеловдан.
Дедови се доселили из „Влашке“.
-Вулчевићи, Никољдан. Дед абаџија се доселио из околине Ниша.
-Ојкешти (Лападатовићи), Св. Петка. Дед се доселио из Страхеје у Румунији.
-Флорићи, Аранђеловдан. Дед бојаџија се доселио из Тетова.
-Николајевићи, Никољдан, су се доселили из Адакала а пореклом су из Старе Србије.
-Браиловићи, Никољдан. Дед се доселио из „Влашке“.
-Михаиловићи, Јовањдан, не зна се њихово порекло.
-Генићи, Никољдан. Дед се доселио из Белограчика у Бугарској.
-Маруни (Ђорђевићи), Никољдан. Дед механџија се доселио из „Грчке Македоније“.
-Димитријевићи, Ђурђевдан. Дед се доселио из Криве Паланке.
-Маринковићи, Аранђеловдан, су са „Острова Корбова“.
-Цоловићи, Никољдан. Дед и отац се доселили из Великог Извора код Зајечара.
-Ђефировићи, Св. Петка. Отац старцу од 75 година се доселио из Скеле у Румунији.
-Ступаревићи, Аранђеловдан, су из „Арђала“ –Ердеља.
-Димитријевићи, Никољдан, отац зидар дошао из Криве Паланке.
-Ђингалаши, Св. Петка су из Ђингалаша у Румунији.
-Ђорђевићи, Ваведење. Отац дошао на терзијски занат из Босне.
-Пршуљкићи, Аранђеловдан, су из „Влашке“.
-Васићи, Никољдан. Отац ћурчија дошао из Адакала а пореклом су из Кошушта у Румунији.
-Михаиловићи, Јовањдан, су из Лесковца.
-Јанковићи, Митровдан, отац касапин дошао од Јањине у Грчкој.
-Петковићи, Никољдан, су се доселили из Прилепа.
-Стојановићи, Никољдан, су из Великог Извора код Зајечара.
-Васићи, Јовањдан, су из Јањине у Грчкој.
-Корбовљани, Св. Петка, су Цигани-Роми свирачи из Корбова.
-Брложи (Јовановићи), Ваведење, су Цигани-Роми свирачи из „Брлоге“ – Милутовац.
-Пилкићи, Аранђеловдан и;
-Гемиши, Св. Петка, су Цигани-Роми свирачи, досељени из околине.
-Штегићи, Никољдан, су из Босне.
-Гавази (Ђорђевићи), Аранђеловдан, отац зидар дошао из Пирота.
-Стаменковићи, Никољдан. Отац се доселио из Ниша.
-Брложани, Аранђеловдан. Отац се доселио из „Брлоге“ а пореклом су из Буриле у Румуније.
Од Вршца, у Банату, доселили су се очеви ових родова:
-Бирђани, Аранђеловдан;
-Вукомански, Никољдан;
-Ђурићи, Аранђеловдан и;
-Шепекулићи, Стевањдан.
-Рафајловићи, Ђурђевдан. Отац се доселио из Боке у Банату.
-Николићи, Св. Петка. Отац се доселио из пожаревачког краја.
-Петровићи, Јовањдан, су из Приједора у Босни.
-Цветковићи, Аранђеловдан, су из Македонији.
-Браиљани, Никољдан, су из Браиле у Румунији.
-Нишлићи, Јовањдан, су из околине Ниша.
-Штерланге („Пемци“) су католици, досељени из Баната.
-Костадиновићи, Никољдан. Отац механџија се доселио из Прилепа.
-Петковићи, Никољдан, су из Сићева код Ниша.
-Куркановићи (Ђорђевићи), Св. Петка, су из Неготина.
-Михаиловићи, Ђурђиц, су из Ћириковца код Пожаревца.
-Батановићи, Св. Василије-Нова Година. Отац га довео из Сјенице.
-Стојичевићи, Аранђелован. Отац као добровољац дошао 1877. године из Прилепа.
-Станисављевићи, Трифундан, су од Никића у Тамничу.
-Станковићи, Св. Петка, су из Турну-Северина у Румунији.
-Бркићи, Митровдан, су из Гроцке код Београда.
-Величковићи, Аранђеловдан, су досељени из Бугарске.
-Команови, Аранђеловдан и;
-Црнчевићи, Св. Петка, су из Боке у Банату.
-Транићи, Св. Петка, су досељени из Неготина.
-Кујунџићи, Јовањдан, су из Љигата код Фоче.
-Ерићи, Никољдан, су из Гоњих Бањана код Руднка а пореклом из Херцеговине.
-Стаменковићи, Св. Петка, су из Крајове у Румунији где им рођаци славе Јовањдан.
-Савовићи, Св.Петка, су од истоимене породице у Петровом Селу а пореклом су из Микулића у Катунској Нахији – Црна Гора.

Црква слави Ђурђевдан, а сеоска заветина је Спасовдан.

ИЗВОР: Према књизи Косте Јовановића „Неготинска Крајина и Кључ“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    Историја Kладова

    Према неким мишљењима, Кладово своје име дугује келтској речи за гробље кладиф, будући да је буквално засејано последњим људским стаништима. По другима оно води порекло од речи клад – направа за утамничење људи , у широкој примени у овдашњем затвору, на чије трагове наилазимо у опису старе цркве Светог Георгија из 1735. године.
    Верује се да име града потиче из речи кладенац, јер Кладово обилује изворима или из речи клада, од посечених шума, при чему се приговара да су такве сече каснијег датума у односу на прве писане помене имена града.
    Кладово се убраја у старије градове у Подунављу, а настанак насеља се везује за војно цивилни логор који су подигли Римљани на граници, познат под именом Занес. Када је логор разорен, Словени су на његовим темељима подигли своје насеље Нови Град. Изградњом турске тврђаве Фетислам, Нови Град све више губи словенски карактер.
    Под данашњим именом, Кладово се први пут помиње у једном аустријском војном документу у коме је забележен напад хајдука из Влашке на град 1596. године. Међу најстаријим и највреднијим писаним подацима је опис града који је у свом путопису забележио, приликом боравка у Кладову, турски географ и путописац Евлија Челебија.
    Насеље са истим именом постоји северно од Москве, у близини Рјабинског језера и верује се да су га основали исељеници из српског Кладова у XVIII веку. Исто име носи предграђе Берлина, за које се сматра да је било станиште лужичких Срба.
    Кладово се налази у лепом и питомом крају уз Дунав, којим пружа изванредне могућности за развој многих привредних и других делатности. Прачовек из Лепенског вира на обалама Дунава још је пре више хиљада година осетио предности живота поред реке и ту оформио своје прво насеље. Нормално, бавио се превасходно риболовом, ловом, а потом земљорадњом и сточарством.
    Дунав је вековима водио борбу да сиђе у Црно море и успео је да је добије, пробијајући најлепшу клисуру у Европи. Мали и Велики казан су дело природе пред којим застаје дах, који су лепи и у зимској белини, прелепи у пролећном зеленилу, а најлепши када природа својом вештином обоји обале велике реке у хиљаду боја јесени. Разиграност боја осликава се на мирној површини, док аласи чамцима парају мир јесењих вода. Све ово је велики сликар природа понудио као готову туристичку атракцију свим гостима, да овековече дар природе у својој души.

    РАЗВОЈ КЛАДОВА ОД ПОЧЕТКА XV ВЕКА ДО ДАНАШЊИХ ДАНА

    Данашње Кладово подигнуто је на месту где је некада било праисторијско насеље, а затим и антички град Занес. На место античког Занеса заснован је почетком средњег века Нови град, који су порушили Мађари 1502. године.
    Међутим, Нови град се поново подиже 1524. године. После разарања данашњег Турн – Северина, по заповести султана Сулејмана Величанственог, командант турске војске Бали – бег, у циљу даљег ратовања са Угарском, подиже знатно јаче утврђење и даје му ново име у славу своје вере: Фетхи Ислам (Фетислам). Нова тврђава Фетислам сагрђена је на ранијим темељима, под којима је некада био и антички град Занес.
    Ево и најстаријег описа града Фетислама и Кладова, који нам даје велики турски путописац Евлија Челеби, који је обишао овај град 1666. године:
    «Подигао га је Гази Бали – бег (познати акинџијски командант Бали – бег Малкочевић), један од команданата Мехмета II Освајача (1451 – 1481.). То је угледан кадилук са рангом кадилука од сто педесет акчи на територији видинског санџака у будимском ејалету. У нахији овог кадилука има сто седамдесет села. Ту се налази представник спахија Порте, сердар јаничара, градски диздар са три стотине чланова градске посаде, тржни надзорник, баждар, повереник за рибарство и повереник за харач.
    Тврђава се налази на једном узвишењу на обали Дунава. Грађена је у облику четвороугаоника и снабдевена је са дванаест јаких и високих кула, које су грађене од тврдог материјала, а покривене су даском. Тврђава има двоструке зидове, опкоп и једну демир капију која је окренута према југоистоку. У кули, изнад капије, налази се Сулејман – ханова џамија са минаретом зиданим од цигле и кућа диздара. Опсег тврђаве износи хиљаду и стотину корака. То је малена и јака камена тврђава грађена исто тако тврдо као да је градио Шедад. У Долма – паланци, која се налази на Дунаву, куће су трошне и у њима не станује нико. Са дунавске стране налази се троструки градски бедем. Ту стоје топови којима нема равних. Муниција и оружје су такође савршени. Пред градском капијом налази се мусала и мејташ.
    На југоисточној страни града налази се спољна варош у којој постоје само четири муслиманске богомоље и четири стотине пространих кућа, приземних и на спрат; грађене су од тврдог материјала. Неке су покривене даском, а већина црвеном ћерамидом. Окружен су виноградима и баштама. Најбоље су куће Мустафа – аге Чалука и Осман – паше Чалука, са великим порта капијама.
    У чаршији има један леп и пријатан хаман са добрим зраком и један хан у коме бораве богати трговци; затим постоје две медресе учених људи, две дервишке текије и пет основних школа. На обали Дунава налази се педесетак дућана у којима се израђује и продаје муниција, затим педесет рибарница, јер су сви становници богати трговци рибом. Велики су љубитељи странаца и пријатељи сиротиње; то су дарежљиви људи, угодници божји.
    Будући да је клима врло пријатна и умерена, младићи и девојке су врло наклоњени љубави; то је последица утицаја воде Дунава.
    Све становништво говори бошњачки и турски, а знају и влашки. Сви носе гримизне калпаке и крајишку одећу. У лицу су румени и воле да уживају и да се проводе у породичном кругу… То су међутим доста сирови људи; просвећених људи нема; само младићи лепо свирају уз гусле, тамбуре и фруле по чаршији и тргу. Изван града налазе се безброј винограда и башта. У овој вароши уживао сам три дана и три ноћи и ишао у лов са Осман – пашом Чулаком. Одатле сам се укрцао у једну лађу и са својим коњима прешао реку Дунав и дошао у Влашку.»
    Иако добро утврђен, Фетислам пада 1591. године под налетом 2.000 хајдука које је на њега послао влашки војвода Михајло. Пошто је град разорен и опљачкан, освајачи се повукоше, али и варош опусте и остаде разорена, јер су се повукли и хришћани становници Фетислама, плашећи се турске најезде, до које је и дошло. Међутим, влашки војвода Михајло 1593. године и по други пут напада Фетислам. Но, тврђаву не заузме, јер су се Турци грчевито држали, али зато је варош до темеља разорена. Нова варош која ће се затим подићи, неће више бити са леве стране тврђаве, већ са десне стране.
    Нови Град, помиње се под данашњим именом Кладово, за време аустријско – турског рата 1688 – 1690. године. Ово име јавља се на аустријској војној карти из 1718. године и одржаће се до данас.
    У Кладову се у септембру 1689. године појављује Србин из Ердеља Ђорђе Бранковић, који се издавао за потомка последњег српског деспота Ђорђа Бранковића. Он је већ пре преласка у Кладово понудио своју услугу Аустријанцима, да дигне Србе из Угарске против Турака, што су Аустријанци и прихватили те су му дали и грофовску титулу, јер им је то ишло у рачун.
    Аустријски цар Леополд I признао му је грофовску титулу и порекло од старе династије, јер је поверовао да ће Бранковић успети да дигне народ у Србији против Турака.
    Бранковић се у мају 1689. године појавио са 800 наоружаних људи код Оршаве, на Дунаву. Српском народу упутио је један проглас којим га је позвао да се дигне на устанак. Уместо да послужи као оруђе аустријских интереса, Бранковић је желео да искористи за себе аустријске успехе на Балкану.
    У исто време, у Тимочкој Крајини, односно из Видина, дејствовао је познати аустријски одметник Имре Текели, који се спремао да заузме Кладово. То је побудило Бранковића да га предухитри и упути Србима нов проглас, обећавши васкрс нове српске државе која ће се протезати преко целог Балкана, укључујући и делове који су преко Саве и Дунава, под Аустријом. Како је Текелија кренуо из Видина и све више се приближавао Кладову, то Бранковић, немајући другог излаза, побеже натраг у Влашку, односно Оршаву, а у Кладово стиже принц маркгроф Лудвиг Баденски, да би одбранио Кладово. Пошто је отклонио опасност од Текелије, главнокомандујући аустријском војском, принц Баденски, сазнавши праву истину, користи се лукавством и позва к себи у Кладово лажног Бранковића. Када се овај појавио пред њим, Баденски га ухапси, саслуша, а затим под стражом упути у Херманштат, а цару написа (7.новембра 1689. године) следеће писмо:
    «…….Ђорђа Бранковића, једва сам једном к себи домамио, и пошто сам нашао да не само злоупотребљава диплому Вашега Величанства, него се помоћу ње издаје за апсолутног деспота Србије, Илирије, Мезије, Босне, Срема и многих других провинција, и на ту цељ, као правни наследник, претендује без икаквог околишења реституцију ових земаља, и пошто је како од грчког патријарха и свештеника, који имају и сувише много уплива у проста света, тако и од неколико хиљада људи већ признат, и тако већ има велику партију уза се, што би кад би се даље мирно огледало могло имати великих последица, – то сам био принуђен ухватити овог Бранковића и послати га одавде преко Оршаве и даље у Херманштат у затвор; диплому пак коју је од В.В. добио, задржао сам у канцеларији на чување.»
    Бранковић је после суђења, из Херманштата послат у Хеб у заточење, где је после 22 године и умро, а Турци већ 1690. године постају опет господари Кладова.
    Но неће проћи ни две деценије, а Кладово ће доћи поново у аустријске руке са осталом Србијом, после велике победе Евгенија Савојског над Турцима 1717. године. Али тада Кладово неће потпасти под администрацију у Београду, већ под администрацију у Темишвару. Отуда и чињеница да се мало знало о њему из периода ове нове аустријске владавине која је трајала до 1739. године, када и Србија и Кладово опет долазе у руке Турака. Према једном документу из 1718. године, Кладово има 123 куће.
    Како је у ратном периоду од 1737 – 1739. године цео Кључ био опустошен и спао свега на једну трећину свог ранијег становништва, то су почели да ове крајеве нагло насељавају становници из јужних делова Србије, па и из Херцеговине и Црне Горе. Тада се приличан бро населио у Кладову и околини. Приликом повлачења аустријске војске из Крајине, код Кладова је 1738. године био подигнут понтонски мост на Дунаву.
    После освајања Кладова, Туци су већ 1739. године, врше темељну реконструкцију кладовског града Фетислама. О томе сведочи натпис на једној плочи од цариградског мермера на кладовском граду, који у преводу гласи:
    « Пун правде и добродетељи као море воде, његово величанство Махмуд – Хан, мајдан великодушја и милости, победоносни и добромисаони султан, чије славно име и победе испунише свих девет сводова небесних; свевишњи је учинио барјак овога султана победоносним и принудио непријатеља вере (ђауре) да у њега милости просе; помоћу свевишњега Творца он је победио више градова, а између осталих и овај рају подобан град, који беше руком поганика много оштећен, но он и њега украси и у њему многе красне зграде подиже, а међу њима и овај дивни амам, који је углед архитектонских дела испод небескога свода. И њега направи рука најспособнијега и најсавршенијег архитекта. Његова форма тако лепа и одлична да гледаоца доводи у чудо. Нека велики и свемоћни Бог овога цара, који целим светом управља, одржи на царском престолу у срећи и благостању.»
    «Ово састави слабомоћни роб Таксин, у спомен овог новог Махмудовог Амама 1156 – 1739.»
    «Изрезао сиромашни роб, Мехмед Рефија Чатибовић (Ћатиб – Заде).»
    «Нека га Бог удостоји своје милости.»
    Из овога се види да је град Фетислам оправљен године 1739., пошто су га Аустријанци предали. Кладово је 1784. године имало 140 турских кућа и 50 хришћанских, 6 ханова и 5 кафана. Становници су му били Турци, Срби и Власи. Из путописа аустријског официра Покомија видимо, даље, да је горњи део вароши ограђен новим бедемом са палисадима, високим три хвата. На бедемима се налазило пет капија за улазак у варош, изнад којих су подигнути чардаци од дрвета. Ове капије су се затварале тешким окованим вратима по заласку сунца а отварала по изласку сунца. У Кладову има и једна сахат кула, једна зидана џамија и један утврђени град са четри округле куле. Посадом градском, која има 3.000 Турака, командују паша и два бега.
    Кладово и околину пустоши куга, која се појављује и бесни од 1784. до 1797. године, а у околини и до јесени 1798. године.
    У току борби Пазван – оглоуа са султановом војском, Кладово је спаљено у два маха и то септембра 1800. и почетком марта 1801. године, када је пало у руке султанових трупа, које потпомаже и војска влашког кнеза. Том приликом извршен је покољ над турским и српским становништвом, које је било верно Пазван – оглу.
    Када је српски устанак 1807. године захватио Тимочку крајину и војвода Миленко Стојковић из Пореча заузео Кључ, Кладово је још дуго остало у турским рукама, јер директан напад на Кладово није извршен.
    Годину дана касније, све до 1810. године, било је неколико покушаја заузимања Кладова, али су се сви завршили без успеха, па и са тешким губицима руске и српске војске. Тек 2. септембра 1810. године, после пада Неготина, а затим и Брзе Паланке, Кладово Турци предају руској и српској војсци без борбе. Тада је 500 Турака положило оружје и тако је град са 21 топом дошао у српске руке. Петар Добрњац, командант српске војске при ослобођењу града постаје први српски командант Кладова.
    Али долази несрећна 1813. година, када Кладово без борбе заузимају Турци. Предао га је Живко Костантиновић, који је заменио Петра Добрњца на положају команданта града.
    Турци, пошто су измасакрирали становништво, приступају обнови града и ево записа о томе, који је постављена на прву варош – капију, кроз коју се из вароши Кладова улазило у град:
    «Чувар вере и државе, шах, поправи порушен фетисламски град. Овај узвишени шах, победилац свега света, шах султан Мехмед, Александру је Великом раван.»
    «Овај срећни запис написан је у његово срећно царевање, јер је овим градом дата чврстоћа целом румелијском царству, и тиме је израћена жеља свих правоверних, и на прагу његовог престола не оста ни моја жеља неиспуњена.»
    «Под сенком овог цара, град овај би укрепљен, и зидине фетисламске довршише се и начинише за овог цара. Изедин 1235 – 1818.»
    На ороспи капији, оној с југа стоји овај запис:
    «Султан Махмуд, чувар вере и победилац, начини ово; султан Махмуд обезбеди ово од непријатеља; султан Махмуд начини ово лепо утврђење; султан Махмуд утврди град Фетислам.
    Сву је државу он опасао зидом правде, и када је град Фетислам од свих био најпорушенији, он је утврдио његове зидове онако као што је његова вера тврда.
    Овај запис начини Изедин 1235 – 1818.»
    Ево и записа са дунавске капије:
    «Нека је прво старање: да се султан, који се узвиси над Александром и Даријем, одржи докле траје топ и пушка, и док свод небески постоји, и да остану зидови и бедеми града Фетислама, који поправи султан Махмуд.
    Његово Величанство султан Махмуд унапредио је своју државу, град овај подигао, и са свију страна повукао пречагу непријатељима. Градске су ове топарнице постале преграда душманима, и нека царски овај град траје док стоји систем небески. Изед написа ове стихове граду 1235 – 1818.»
    Борба за ослобођење Кладова, коју је Милош повео, пошто је стабилизовао прилике у Србији 1824. године, трајала је читаву деценију. Устанак у Тимочкој крајини није донео ослобођење Кладову. Тек 1833. године долази до ослобођења Кладова, када су Кључ и Крајина, прикључени Милошевој Србији. Али то је било само ослобођење вароши Кладова, док је град Фетислам, који су Срби тада називали «Светислав», претендујући на њега, ослобођен је тек 26. априла 1867. године, када су сва утврђења у Србији предата у српске руке. Из једног описа оног времена, видимо да кладовски град захвата површину од пет хектара и има полигонални облик. Око њега се налази ров широк 20 – 30 метара. На граду су три капије. Кроз једну се излази на Дунав, а две се налазе према југоистоку и западу. На градским бедемима, према Дунаву, налазе се утврђене топовске куле. У средини Фетислама налази се мање утврђење Градац и добро очуване зграде бивших касарни и коњушница. Сачувана је и барутана, као и складиште муниције и оружја.
    У првом и другом светском рату Кладово дели судбину осталих српских градова. Тај град је прва мета напада у оба ова рата. У другом светском рату, он је први ослобођени град Југославије од совјетске армије која код Кладова 6. септембра и 6. октобра 1944. године форсира Дунав и без икаквог губитка заузима Кључ.
    До изградње Хидроенергетског система Ђердап, мала варошица Кладово иако привредни и административни центар Кључа, вековима је само вегетирала на вратима Ђердапа, примајући и отпремајући војску и лађаре који су животно везани за Ђердап.
    Данас је Кладово савремени градић са око 10.000 становника, стециште туриста који су дошли да виде једну од највећих хидроелектрана света,највеличанственију клисуру Ђердап и многобројна археолошка праисторијска, античка и средњевековна налазишта.

    Извор: Интернет