Српска православна црква и верници 12. септембра (30. августа по старом календару) славе Александра Невског (рус. Алекса́ндр Яросла́вич Не́вский), великог руског кнеза и свеца Руске православне цркве. Уредништво портала Порекло честита свима који славе овог свеца.
Рођен је 30. маја 1220. године, као син великог кнеза Јарослава Всеволодовича. Младост је провео у Новгороду, а власт над Новгородском кнежевином је задобио 1228. Када је 1237. папа Гргур IX организовао крсташки поход да би покорио руске земље, кнез Александар је устао у заштиту православне вере и у бици код ушћа реке Ижоре, на обалама Неве, извојевао 15. јула 1240. величанствену победу, по којој је и добио надимак „Невски“.
Успешно се супротставио и литавско-немачкој најезди: у ситуацији када су градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, Александар Невски пожурио је са војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао славну победу 5. априла 1242. на Чудском језеру. Након овога, дефинитивно разбивши литавску најезду, са славом се вратио у Новгород, али, сазнавши за смрт свога оца (1246) упутио се у Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка.
Бату-кан га је известио да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголски табор и поклони му се. Александар је пристао да дође у канов табор, али је иступио као исповедник хришћанске вере, одричући се од поклоњења твари. У Татарској земљи је од великог кана добио власт над читавом јужном Русијом и Кијевом (1249). У то доба Александар је привукао и пажњу папе Инокентија IV, који му је послао двојицу кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на њега како би примио католичанство. Њихови предлози су, међутим, одбачени. Од 1252. носи титулу великог кнеза. Преминуо је 14. новембра 1263, примивши пре смрти монашки постриг под именом Алексије. Тело му је погребено 23. новембра у Манастиру рођења пресвете Богородице у Владимиру.
Његове мошти, откривене 1380, свечано су пренете у Петроград 1724. по наредби Петра Великог и налазе се у лаври Светог Александра Невског. Руска црква канонизовала га је у првом реду због хришћанских врлина, а током времена стварале су се и приче о чудима везаним за његов лик. Тако, на пример, у доба кнеза Дмитрија Донског, у цркви где је почивало Александрово тело, једне ноћи свеће су се наводно упалиле саме од себе, а два старца изашла су из олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“. Прича даље казује како је Александар устао из гроба и пошао са њима, а да је све видео црквењак и о томе известио црквене власти; свештеници су нетрулежне мошти кнежеве поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин је видео како се свећа крај гроба Александровог сама запалила од небеског пламена.
Спомен му се слави 23. новембра и 30. августа.
ИЗВОР: Википедија
14. септембар 2015. у 09:01
Небојша Бабић
12. септембра 1751. године, на дан Светог Александра Невског, на Крчеву близу данашњег Берана (висораван између Дапсићке и Калудерске ријеке) одгирала се велика битка у којој су Васојевићи, Шекуларци и Србљаци из Полимља потукли Клименте и тиме спречили ово малесорско племе у њиховој намери да запоседну Полимље, запустело након масовног исељење словенског становништва из Полимља у другој великој сеоби на север коју је предводио патриарх Арсеније Јовановић Шакабента. Протеривањем Климената из Полимља почиње масовно насељавање Васојевића и других Брђана у Полимље од половине 18. вијека.
И, као што је Свети руски кнез Александар на Неви потукао Швеђане 1240. године, и тако зауставио католичку најезду на Русију, тако су и удружени Брђани зауставили на Крчеву католичке Клименте. И, као што су Дробњаци узели за крсно име да славе Светог Георгија, у знак сећања на сјајну победу над Турцима на Ђурђев-дан 1605. године, тако су и Васојевићи узели прислуживати Светог Александра Невског, јер им је та победа широм отворила врата ка Лиму.
14. септембар 2015. у 19:27
Раде Бракочевић
Небојша ,погрешка и заблуда је приславу Светог Александра Невског код Васојевића везивати за Бој на Крчеву. Историјска је истина да се ово узимање приславе Св. Александра Невског, од стране Љеворечких Васојевића десило у вријеме браће Брајотића: Вука и Јована и Леке Малог Ђиновића То знају сви истинољубиви Васојевићи и Брђани. Бој се десио на Ножици у Лијевој Ријеци послије заробљавања лијепе жене Вука Брајотића од стране једног херцеговачког паше . О томе постоји и једна епска пјесма. Вук је био у чети, Јован код оваца на Веруши. Мајка је обавијестила Јована, овај отрчао до Вука. На Лопатама су паши одсјекли оба ува, и тако чуља га послали у Ерцеговину, без арача, без брђанке и без ушију.
Након тога је Мустај паша Мамут- Беговић, био наговорен од братоножићког војводе Пеја Станојевића, да се изврши похара Лијеве Ријеке. Паша се улогори и законачи на Ножици ђе га Брајотић нападне и поћера ка Веруши. Турци се раздвоје, једни су бјежали уз Кротиче, а други са Арапином уз Турјак. За њима Љеворечани, паша погине на Кротиче, те је ова добила назив Клисура Мустај паше Мамут- беговића, а на Турјаку погине Арапин под јелом, која се и сад назива Арапова јела. Самог Мустај пашу је посјекао Вук Брајотић. Ова битка самоодбране била је 30 августа ( стари календар) и због ове су Васојевићи узели и тај дан за своју славу Светог Александра, а стара им је слава Свети Аранђео,кога славе и сада. Једна грана Васојевића Лопаћана (Ђукићи на Полици славе Светог Саву) како би се посјећивали са осталим Васојевићим насељеним на Полици…
Бој на Крчеву са Климентима је био бој Шекулараца, Горњосељана, Србљака и касније пристиглих Васојевића.
15. септембар 2015. у 08:06
Небојша Бабић
Раде, драги мој пријатељу и земљаче, немој да се љутиш (или што ‘но каже Драгојло из серије “Село гори…” – мислим, немо’ да се љутиш 🙂 ), али ја сам овај податак о боју на Крчеву и прислужби васојевичкој нашао код Миомира Дашића (његова књига о Шекулару). Како год, нисам био тамо да знам шта је права истина. Мало је веродостојних података, много више прича и легенди.
А лепа је ова епопеја о Брајотићима, а и поучна, што се тиче улоге Пеја Станојева. Још једна прича о нашој традиционалној разједињености…
15. септембар 2015. у 20:10
Раде Бракочевић
Небојша, не љутим се. Податак о узимању славе Св. Александар Невски од стране Љеворечких Васојевића налази се код проте Милоша Велимировића ( 1848 – 1920) у књизи Племе Васојевичко и др. Радослава Јагоша Вешовића у књизи Племе Васојевићи у вези са историјом Црне Горе и племенским животом сусједних брда. То се наводи и код других озбиљних аутора, да их не набрајам… Проф. др Миомир Дашић је несумњиво ауторитет за историју Горњег Полимља – данас области Васојевића, јер је та област била и тема његове докторске дисертације… Имао сам привилегију да будем ђак чувене беранске гимназије у последњем мандату када је проф. Дашић био њен директор. У то вријеме, захваљујући њему, професори су нам били интелектуалци у правом смислу те ријечи: др Слободан Томовић. др Момчило Лутовац, пјесник Мило Бошковић, Милош Вулевић… Проф. Миомир Дашић у књизи Шекулар и Шекуларци од помена до 1941.године на страни 179. само наводи: ” Средином 18.вијека на дан С. Александра Невског ( 12. септембра), највјероватније 1751. године, Васојевићи и Србљаци су извојевали једну од одлучујућих побједа над Климентима, на Крчеву”… На страни 267. исте књиге Дашић каже:”послије побједе над Климентима на Крчеву средином 18. вијека, процес усељавања Васојевића у долину Лима постао је интензивнији”. Мој драги пријатељу и земљаче, проф. Дашић, ниђе не наводи да су послије боја на Крчеву Васојевићи узели да славе Св. Александра Невског. Огромна је библиографија радова проф. Дашића. Све његове књиге сам читао, као и многе друге његове прилоге, али то не нађох. Нема потребе да моја маленкост “брани” академика Дашића. Професор је фала Богу жив,можемо и њега да питамо.
Догађај отмице лијепе Брајотића Маре, жене Вука Брајотића, десио се у вријеме кандиског рата (1644 -1669) или одмах затим. Васојевићи су се тада по савјету попа Арсенија Ракетића завјетовали да славе Св. Александра, ако поможе Бог да побиједе и да ће подигнути цркву у спомен догађаја. То се и обистинило.
Лијепи поздрави!
4. децембар 2015. у 18:40
Беранац
Поштовани Бракочевићу, Небојша Бабић износи историјске податке о слави Св. Александра Невског у Васојевићима, коју и званично прихвата Српска православна црква – Епархија будимљанско-никшићка, управо 12. септембар, дан када се извојевала побједа на Крчеву против Климената 1751. године. То тврди и академик Миомир Дашић. Прича о Мари и Вуку Брајотићу може се сврстати само у легенду.
4. децембар 2015. у 21:51
видоје
Беранац, лијепо би било да да се представите именом и презименом. Ви тако хоћете. шта рећи… Рекох о прислужби Васојевића Св. Александру Невском (30. августа по старом календару), писали су прота Милош Велимировић из Краља, Радослав Јагош Вешовић ( Толстој из Букове Пољане) који наводи:”то је битка у одбрани Лијеве Ријеке на дан Александра Невског (30 августа)”, Марко Пантов Цемовић са Буча, академик Миомир Дашић из шекуларских Роваца и многи други, да их не набрајам… Толико о историјским подацима. Не можемо данаспрекрајат историју. Умјесто аргумената немојте ме супротстављати непотребно са Небојшом Бабићем, и СПЦ- Епархијом Будимљанско-никшићком. Јунаци, браћа Вук и Јован Брајотић – Мијомановићи су више од легенде. Питајте Сајичиће, Зечевиће, Ракетиће, Масловариће… Беранац, имаш ли презиме и име, да виђо са ким причам?
4. децембар 2015. у 21:55
Раде Бракочевић
Да не буде забуне, наведено написа Раде Бракочевић.
5. децембар 2015. у 12:16
Беранац
Видоје, лијепо би било да се представиш именом и презименом, да и ја “виђу” са ким причам. Но, за сучељавање аргумената, по мени, није битно име и презиме, нити спремам докторску дисертацију о боју на Крчеву., нити сам, пак, академик.Али, ево историјских података о томе.
Године 1707. арбанашко племе Клименти напало је Будимљанску котлину Поп Катана са Љеворечанима тотално потуче Клименте и њиховог вођу на Крчеву изнад Загорја, 12. септембра по новом календару, на Св. Александра Невског. По другој верзији на исти дан, мада није прецизирана година (неки помињу и 1752.), да су Љеворечани, предвођени Вуком Брајотићем, потукли до ногу војску Мустај-бега Махмутбеговића и Осман-паше Арапина, чије су главе ове храбре љеворечке харамбаше посјекле, такође на Крчеву. Све је остало у домену легенде неких васојевићких братстава.
5. децембар 2015. у 17:06
Раде Бракочевић
Беранац, ја сам се представио. Случајно је отишло име Видоје, и ја сам то исправио одмах (послије 4.минута).Битна је снага аргумената. Име и презиме је веома важно. Зна се то добро у Црној Гори и Беранама. Навео сам изворе – ауторе који су писали о боју на Крчеву. Наведите литературу,за ваше тврдње.. Није спорно да се Бој на Крчеву десио на дан Св. Александра Невског, тако пише у књигама, а о то што ви износите, не виђех ђе пише? Зна се кад су живјела браћа Брајотићи, и кад је била битка у Лијевој Ријеци и кад су се Васојевићи завјетовали да славе Св. Александра Невског. Беранац, оспоравате имена:проту Милоша Велимировића, Радослава Јагоша Вешовића, докторанда са Сорбоне, знаменитог Марка Пантова Цемовића, академика Миомира Дашића, ниподаштавате живу традицију братстава која су од Брајотића… Само неко ко мало зна, може тако да наступа. Не видим сврху даље расправе са особом која неће да наведе своје име и презиме, и не држи се предмета расправе.
Поздрав
9. децембар 2015. у 16:47
Беранац
“Само неко ко мало зна, може тако да наступи?”- тврди господин Бракочевић, намећући нова правила порталу “Порекло”, да би неко са неким полемисао мора да се потпише именом и презименом, што не ради ни једна друштвена мрежа, па ни овај портал. Ево цитата из књиге “Виницка”, (Београд. 1992) Јована Зечевића (братства потомака Вука Брајотића): “Истакнути предак ове групе и чувени јунак свога времена био је Вук Брајотић. Прославио се у многим борбама са Турцима и Климентима и опјеван у више народних пјесама. Он је био симбол јунаштва и побједе па се по предању и народним пјесмама понекад за њега везују догађаји који су се збивали и у другом времену”.
Било каква полемика са господином Бракочевићем, по овом питању, заиста нема смисла, јер се предмет расправе односио управо на васојевићку прислужбу Св. Александра Невског, а не на нешто друго.
9. децембар 2015. у 18:18
Раде Бракочевић
Беранац, кад смо код Јована Зечевића, што истрже цитат на два парчета, да би наврнуо воду на своју ливаду. Зашто избаци три реченице послије ријечи “у више народних пјесама” које гласе: “Посебно се истакао у побједоносној борби Васојевића против Турака и Братоножића на челу са попом Ракетићем.У тој борби он је посјекао главног заповједника велике турске војске Мустај- пашу Махмудбеговића. То мјесто је назвато Бегова Клисура.” Тек затим слиједи реченица: “Он је био симбол”… Код мене је управо ријеч о предмету расправе- васојевићкој прислужби Св. Александра Невског. Код Беранца се види шта је у питању. Хоће да буде у праву и кад није. Ја сам поштовалац истините историје Васојевића, не цијепам цитате, не измишљам, нити прекрајам историју…
Не намећем нова правила на порталу са представљањем. То је посао за админа. По стилу видим ко стоји иза Беранца.
Беранац, што се тиче твоје тврдње:” све остало је у домену легенде неких васојевићких братстава”, предлажем да то и слична питања расправите на међуплеменском скупу између Дабетића, подгрупе Рајевића и Мијомановића- Зечевића и Сајичића…