Из старих списа: Романи у градовима Далмације за време средњега века

26. мај 2015.

коментара: 4

По проф. Конст. Јиречку извео Јован Радонић, „Романи у градовима Далмације за време средњега века“, у: Летопис Матице српске, књ. 214, св. 4 (1902), стр. 52-76.

Morlachia

 

Протекло је више од двадесет година како проф. К. Јиречек неуморно проучава богату историјску грађу у далматинским приморским градовима, а особито у Дубровнику. Тим радом осветлио је он у многом политичке, културне и економне прилике Далмације током средњега века, утврдио и прецизирао јасно политичке везе далматинског приморја са унутрашњости Балканскога Полуострва, пружио поуздану основу за историјску географију балканских земаља и бацио много нове светлости на нека замршена али занимљива питања из средњевековне етнографије балканских земаља. Тим радом, који се особито одликује богатством и красним груписањем грађе, а сем тога и краткоћом и прецизношћу у излагању, стекао је он с правом име најбољега познаваоца прошлости Балканскога полуострва.

У најновије време пустио је акад. Јиречек први део свога волуминознога дела Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters (Denkschriften der kais. Akad. der Wissenschaften in Wien, Phil.-hist. Classe Bd. XLVIII.) у коме хоће на основу извора да осветли средњевековну етнографију далматинских приморских градова. На први поглед не изгледа да је ово питање од Бог зна колике важности, али када ствар мало боље разгледамо, видећемо, да са овим питањем стоје у вези кардинална питања из прошлости Балк. Полуострва.

Да нам ова ствар буде што јаснија, потребно је пре свега бити на чисто са неким питањима из прастаре историје Балкана. Таква су питања утицај и укрштај грчког и римског са прастарим трачким и илирским елементом и резултат тога укрштања у Далмацији и на доњем Дунаву, а то опет стоји у тако тесној вези са питањем о постанку Румуна. Предочивши себи у главним цртама поједине фазе у овоме развоју, моћи ћемо лакше пратити судбину римских или романизованих провинцијала у далматинским градовима и на острвима, код којих се током времена из вулгарнога латинског развио неки особити романски дијалекат, доста различит напр. од дијалекта у Тоскани. Дошавши ово становништво још у раним вековима у додир са словенским елементом, отпочела је између њих лагана али дуготрајна борба, која се свршила победом словенског елемента, што се особито огледа у Дубровнику.

За осветљење овога питања требало је проф. Јиречку савладати невероватну силну историјску грађу, која, на жалост, није једнако подељена. За прве векове средњевековне перијоде докумената је врло мало, а њихов број почиње да рате од XI века а особито од 1200. г. Велика тешкоћа, тужи се даље писац, лежи и у томе, што су досадашње публиковане збирке штампане са силним погрешкама.

Расправу своју поделио је писац на три дела. У првом делу, у уводу, износи Јиречек резултате свога истраживања, те ћемо с њиме поглавито и упознати наше читаоце, у другом делу биће приопћени документи, а у трећем списци личних имена.

Пре него што су Римљани почели освајати Балканско Полуострво беху на северу полуострва изложени Илири и Трачани утицају грчког језика и културе са три стране: од истока са обале Црног Мора, са југа из маћедонске краљевине и са запада од грчких колонија на источној обали Адрије: Епидамна (Драча), Лиса (Љеша), и грчких вароши на острвима Хвару, Корчули и т. д. После римског освојења учврстио се грчки језик само у некадашњој трачкој краљевини, а на западу у далматинским колонијама изгубише се Јелини у много јачем римском елементу.

У земље између Адрије и Понтуса продирао је латински језик са обале источне Адрије, где је римска колонизација била старија и интензивнија. До обала дунавских продро је римски елеменат преко маћедонске краљевине, и већ под Августом и Тиберијом помакнуте беху римске легије у крајеве данашње Србије и западне Бугарске. У Далмацији је римско становништво имало више грађански карактер, а на доњем Дунаву војнички. Знање латинскога језика ширило се врло брзо, што сведочи Велејус Патеркулус, савременик Августа и Тиберија.

Пошто су Римљани освојили Далмацију, организоваше провинцију тога имена, која се протезала од утока реке Раше на источној обали Истрије, па до реке Мата, између Љеша и Драча. На истоку простирала се она до у данашњу краљевину Србију, обухватајући крајеве Рудника и Чачка. На северу граничила је са провинцијом Панонијом, која се простирала и на десну обалу Саве.

Далматинска обала, колевка средњевековног романског елемента, посејана је била местима са различитим варошким правима и привилегијама. Већ у почетку царства јављају се пет места као колоније: Colonia Martia Julia Salonae (Солин), Aequum (Читлук код Сиња), Jader (Задар), Narona на ушћу Неретве и Epidaurum (Цаптат). Густина римског населења према истоку простирала се до Динаре, до у крајеве Ливна и Стоца, а на југу од Скадарског Блата па све до данашње Подгорице, где се као знатно место спомиње Doclea. Па и кварнерска острва (Црес, Крк и Раб) беху за време Августа колонизована.

Унутрашњост провинције Далмације, већ је ређе била посејана колонијама. Становници тога краја, Илири, бавили се о рудокопу, земљорадњи, сточарству. Многи од њих опет служили су у римског војсци и у римској флоти, услед чега се знање латинскога језика простирало и у најзабитије планинске пределе. Но натписи, који су у тим крајевима нађени, показују јасно, како је површно и погрешно било знање латинског језика. У овим крајевима, у којима је током временаброј становништва све већма опадао, говорило се у кући полулатинским мешовитим језиком, какав данас опажамо у арнаутском говору.

Други појас, одакле се латински говор ширио у унутрашњост полуострва, био је Дунав, на чијем се доњем току, од ушћа Саве па даље, говорило латински пуних шест векова. Већ у I веку после Хр. појачан је био број римских легија на Дунаву од 2. на 10—12. У раније време рекрутирале се ове легије римским грађанима из Италије, но на брзо је ратна служба постала наследном, те се тако на државној граници развио граничарски систем. Ислужени ветерани добивали су земље и стоку, а њихови синови наследили би их у ратној служби. Поред логора легија подигоше се брзо тржишта са становништвом латинскога језика, који беше делимице италскога порекла, делимице романизовано у ратној служби. Стога се у овим крајевима сретамо са чисто римским именима као Sulla и са латинизованим трачким и илирским именима (Aurelius, Seutes, Mucianus Mucapori, M. Aurelius Dasius).

Граница између латинскога говора на Дунаву и Адрији и грчкога у Маћедонији и Тракији ишла је од прилике овако: Пошавши од Љеша на Адрији, ишла је границом између Далмације (доцније Praevalis) на северу и Маћедоније (доцније Epirus Nova) на југу, а даље се кретала границом између горње Мизије (доцније Дарданија) и Маћедоније. За ово говоре нађени латински натписи у градовима Дарданије: Липљану (Ulpiana) и Скопљу (Scupi). Језична ова међа полазила је даље старом границом између горње Мизије и Тракије и то тако, да су Ниш (Naissus) и Бела Паланка између Ниша и Пирота (Remesiana) спадали у латинску зону, а Ђустендил (Pautalia) и Софија (Serdica) у грчку. Одатле се види да је доцнија провинција Dacia mediteranea (од IV—VII века) са варошима Serdica, Pautalia, Naissus и Serdica, састављена из делова горње Мизије и Тракије, престављала територију са два говора. Између Беле Паланке и Пирота полазила је ова језична граница према истоку северним обронком Балкана дуж границе између доње Мизије и Тракије и то тако, да су натписи близу Трнова (код старога Никопоља) већином грчки, а на обали дунавској све до ушћа искључиво латински. Најшира дакле латинска говорна зона јесте на линији од северне границе Паноније па до граница између Дарданије и Маћедоније, а најужа на доњем Дунаву, од Арчера (Ratiaria) па даље према ушћу. Било је до душе латинских колонија и у грчким провинцијама, али се оне нису могле дуго одржати, изузевши Драч, у коме латински натписи допиру ћа у VI век.

Топографска номенклатура крајева са латинским говором има јасно романско или романизовано обележје, па и имена епископа који се спомињу у савременим изворима, јесу римска.

Ови романизовани крајеви између Адрије и Понтуса избацили су на површину и неколико писаца, између којих да споменемо писце VI века Комеса Марцелина и Јордана, који се особито одликује варварским латинским језиком.

Деобом западног и источног римског царства (395) подељени беху Римљани између Понтуса и Адрије. Панонија и Далмација потпадоше под западно а Превалис, Дарданија и горња мизија под источно римско царство. Но у источном царству, у коме је претезао елеменат грчки, одржао је латински језик превагу у правном пословању и војсци. Отуда је и разумљиво да војсковође Византа у V и VI веку имају латинска имена. Но већ у првој половини VII века превлађују код византијских војсковођа грчко-хришћанска имена (Георгије, Илија, Теодор, Сергије, Јован etc.)

Из ове перијоде очували нам се и неки трагови вулгарног латинског језика који се говорио у северним балканским земљама. Једна од говорних особина тога језика јесте употреба у уместо o. Тако напр. muntes м. montes, Bunos м. Bonos. Јордан пише custus м. custos и брка ubrs и orbis. Код Прокопија јавља се c и као гутурал и палатал: πύργος λουκερναριαβούργου, Κελλιριανά (Celeriana), Μαρκελλινά (Marcellina), а напротив Μουτζιάνι κάστελλον (Muciani castellum). За изговор ti карактеристично је Ραζαρία м. Ratiaria, Δομεντζίιολος м. Domentiolus.

У познијој перијоди средњега века говорило се у земљама између Понтуса и Адрије двојаким дијалектом: стародалматинским и румунским. Но почеци ових дијалеката падају у доба пре VII века. Разлике између та два дијалекта говоре нам уједно да се они на разан начин и образовали. У Далмацији, где је римска колонизација била старија и где је становништво кроз сва времена одржавало чврсте везе са Италијом, очувао је стародалматински дијалекат више архаизама, а поглавито гутурално c и g у извесним случајевима. У крајевима доњег Дунава пак, где је римска колонизација била млађа и где се због даљине нису могле одржавати живе везе са Италијом и осталим романским покрајинама, развио се језик, који се од дијалеката Италије све више удаљавао. Центрум прарумунскога беше онде, где је била у јужноподунавским крајевима најшира зона латинскога говора, дакле у Срему, Краљевини Србији, западној подунавској Бугарској и на Косову. Подунавске Романе делило је бреговито земљиште од Романа далматинске обале. У овим крајевима (Босна, западна Србија, Црна Гора и северна Албанија) беше врло мало већих вароши а мало беше и чисто римских колонија. Насељено беше оно непотпуно романизованим Илирима. Потомци ових Илира јесу данашњи Арнаути. Језик њихов ради свога посреднога положаја, има много сличности са румунским у погледу гласова, образовања речи и лексикона, но с друге стране опет многи латински елементи у арнаутском показују често много старије особине него облици у румунском, што сведочи о њиховом додиру са старинским дијалектом далматинским у средњем веку.

Један век раније пре словенског упадаја у Далмацију, имала је источно римска царевина да издржи борбу са Готима ради поседа ове провинције.

Историјски подаци за ово доба веома су оскудни и мршави. Толико знамо да су далматински Романи у борби царевине са Готима 535—537. приањали уз њу. Но мало кашње показаше се они у религијозном спору око три главе као одлучни противнпци царске црквене политике. О Далмацији и тамошњим приликама пре великога упадаја словенског налазимо неке вести у писмима папе Гргура I (590—604). У њима се последњи пут спомињу градови Doclea, Epidaurum и Salonae, као што се последњи траг налази градовима Сингидунуму, Виминациуму и др. у историји цара Маврићија (582—602). Но како се далматинска лична имена из год. 500—700. понављају и у г. 900—1300, можемо с правом закључити да се континуитет великог дела становништва у Приморју од доцнијег римског времена одржао све до у позни средњи век.

Дуже времена беше далматинско приморје поштеђено од инвазије варвара, који у VI веку преко Саве и Дунава почеше упадати у северне провинције византијске империје. Но за то су источни крајеви Далмације страдали од германских Гепида, који становаху у близини Сирмиума и Сингидунума. За Гепидима појурише и Лангобарди, насељени у Норикуму и Панонији, те продреше у Далмацију и Илирик до крајева Драча.

Источно од Гепида, у данашњој Влашкој и Молдавској, јављају се у почетку владе цара Јустинијана (525—565) Словени. Њихове пешачке чете, наоружане копљима и стрелама, а вичне ратовању у бреговитим крајевима, шумама и баруштинама, продреше 548. све до Драча. Мало кашње 550. спусти се једна велика чета Словена у околину Ниша са намером да опседне Солун, но повуче се испред Јустинијанова нећака, Германа. Но када се источноримска војска склонила у Салону да онде презими, проведоше Словени зиму 550/551. на римском земљишту и византијске трупе код Адрианопоља.

Поред Словена појавише се као опасни противници царевине Авари, турско номадско племе, те освојише 582. Сирмијум, што беше тежак удар за Далмацију. Како је царевина сваким даном све неспособнија бивала да стане на супрот варварској инвазији, почеше се Словени стално настањивати у источноримским провинцијама. Прве словенске колонисте беху најамници у византијској војсци, а њима се на брзо у осамдесетим годинама VI века придружише и други. Но ове поједине словенске групе не сматраше цар Маврићије као опасне по византијску царевину, јер сву снагу концентрише око тога како би начинио Дунав поузданом северном границом, предузимајући ради тога офанзиву против Словена на левој обали Дунава. Но покушаја његови осташе без успеха. Недисциплинована византијски војска не хтеде зимовати 602 и 603 с оне стране Дунава у словенској земљи, него се побуни, те извикавши за цара центуриона Фоку, пође ка Цариграду и збаци Маврићија са престола.

У исто време од прилике, нашла се и приморска Далмација очи у очи са варварима. Истрија је имала прва да издржи нападај од стране Словена а наскоро (600. г.) нашло се и становништво главнога града Далмације, Салоне у великој несигурности од Словена. Тужно звучи утеха папе Гргура Салонитанцима из 600. г.: „Sed nolite de talibus omnino contristari, quia qui post nos vixerint, deteriora tempora videbunt“.

Узурпатор Фока отправи војску против Перзијанаца, а Словенима и Аварима беху сви путеви отворени према Илирику и Тракији. И збиља и Словени и Авари крајем Фокине (око 609) нападају на један од најглавнијих градова империје, Солун, али чврсти бедеми солунски одолеше њиховим ударима, но за то грдно страдаху византијске провинције. У то исто време опустошише Авари и Словени Далмацију и разорише Салону и остале градове. И ако су бедеми Салоне за владе Јустинијанове били поправљани, ипак не беху кадри дати отпора варварској навали. Непријатељи продреше, пљачкајући и пустошећи, а становници се склонише на суседна острва Солту, Брач и Хвар. Дошавши мало себи, почеше на ратним баркама сметати непријатељима на обали, тако да се ови не смедоше више онде појављивати. Било је покушаја да се Салона обнови, али је ово било немогуће, јер је лежала у рушевинама. Бегунци се тада склонише у приморску грдну палату цара Диоцеклијана и тако ударише основ данашњем граду Спљету. Том приликом порушени беху Doclea, Risinium, Narona, Scardona, Aenona, а одржаше се само Jader и Tragurium (Трогир) као и вароши на кварнерским острвима.

За првих година владе цара Ираклија (610—641.) опустошише Авари византијске европске провинције а 611. потукоше Словени римске трупе у Истрији. У оно време од прилике када Перзијанци отеше Византинцима Дамаск (613.), Јерусалим (614.) и Александрију (619.) поседоше Словени и Грчку, а мало кашње 623. пљачкају они Крит и остала острва, но врхунац опасности указа се од стране Словена и Авара када 626. нападоше на Цариград. После тога напдаја који беше с успехом одбијен, мало се шта чује о Аварима, но Словени стално остадоше у земљама Балканскога Полуострва.

После смрти цара Ираклија око 642. искрцаше се Словени из јужне Далмације код Сипонта у Апулији, те се сукобише са Лонгобардима. У тој бици погибе лонгобардски херцег Aio од Беневента, и тек синовима Фриаулског херцега Гизулфа: Радоалду и Гримоалду пође за руком да претерају Словене на источну обалу Адрије,

Но већ у то време почеше мирољубивији одношаји између романског приморског становништва и нових словенских дошљака, што се види из вести о папи Јовану IV (640—642.) рођеном Далматинцу, који посла опата Мартина у Истрију и Далмацију да од поганика (Словена) откупи хришћанско робље.

Што се тиче поседа цариградске империје у овим крајевима, он још беше доста знатан и после ових великих промена. Царевина имађаше и у самој унутрашњости још доста вароши и кастела, те се тек током времена овај посед све више смањивао. Скитија и Мизија беху у византијским рукама све до доласка Бугара између Дунава и Балкана (679.), а Сердику (Софију) освоји од Византије бугарски поглавар Крум тек 809. Из Истрије беху Византинци истиснути тек Карлом Великим (788), а острва у средњој Далмацији извинуше се испод византијског господства акцијом Арапа у IX веку и гусарењем поганичких Неретљана.

Словенска колонизација допирала је до самог приморја, до зидина приморских градова. Пошто се ово комешање мало стишало, довољна је била за заштиту византијског поседа у тим крајевима државна флота, која се особито показала у ратовима против арапског калифата. Но сем тога зауздавао је Словене и политички систем Византије, која се трудила да поклонима, плаћањем и титулама одржи добре везе са словенским поглавицама, осигуравши уз то себи још и њихову помоћ у војсци. Тим начином задобише Византинци набрзо неко извесно госпоство над изгубљеним крајевима. Успомена на овакве политичке одношаје и учинила је, да је 300 година кашње постала византијска традиција, по којој су сва словенска племена на земљишту Далмације и Превалитане колонизована царем Ираклијем, који им је као поданицима поклонио ове земље за становање. Но ова политичка теорија коју износи цар Константин Порфирогенит не слаже се баш са његовим причањем о разорењу Салоне, Епидавра и осталих κάστρα, а потпуно се коси са изворима VII века. Разуме се да се уз тврдњу цара Константина о мирној колонизацији Срба и Хрвата може пристати само онда, ако се вести Прокопија, Менандра, Јована Бикларског, Теофилакта Симокате, Гргура I, Јована од Никију, Исидора Севиљског и осталих претпостављају вестима Константина, које су за три стотина година позније.

Као што је речено мирни одношаји између нових дошљака и старога становништва на јадранској обали отпочињу врло рано, а нај јачи је доказ за ово, што су Словени од старога становништва усвојили многобројне називе острва и вароши, а поглавито називе, изведене из светачких имена. Но доласком нових дошљака између 602—626 настале су велике промене и померање у груписању народâ на Балканском полуострву. Етнографска карта подунавских и балканских земаља била је још за дуго времена веома шарена. Између Словена седели су остаци романског, грчког, илирског па можда и траачког становништва. Славизирање читаве унутрашњости Балкана и постанак садашње јединствене српско-хрватске и бугарске језичне области не пада у VII век, него је то резултат дуготрајнога процеса, који се вековима развијао. Многобројнији или слабији остаци античке номенклатуре показују уједно где је промена од почетка слабија или јача била. Остаци античких назива река у Посављу и Подунављу (Colapis-Kulpa, Oeneus-Una, Asemus-Osъm) показују, да су Словени дуго били у саобраћају са римским провинцијалима. Нај јаче промене пак извршиле се у горњој Мизији, унутрашњости Маћедоније и унутрашњости Далмације (у данашњој Босни). У горњој Мизији губе се стари називи градова: Singidunum (Београд), Tricornium (код Гроцке), Aureus mons (код Смедерева), Margus (на ушћу Мораве), Viminacium (Браничево), Horreum Margi (код Ћуприје). Ово пада тим јаче у очи, што се на југу у суседној Дарданији и Дакији Медитерани одржала добро античка имена: Ulpiana (Липљан), Scupi (Скопље), Naissus (Ниш), Serdica (старобуг. Срјадец). У унутрашњости Маћедоније не само да се погубила стара имена градова него и називи река, као Axios, Erigon etc.

Када Словени упадоше преко Дунава, неки од провинцијала склонише се на морску обалу, неки опет беху заробљени, а сиромашна класа, понајвише пастири у планинама, осташе на огњишту, измиривши се са новим поретком ствари. Легенда о св. Димитрију спомиње у Солуну у VII веку бегунце из подунавских градова, из обе Дакије, особито из Срјатца и Ниша, из Дарданије и осталих земаља. Овим померањем уједно тумачи се постанак спорадичног романског населења јужно од некадашње границе латинског и грчког говора, тумачи се дакле порекло Маћедорумуна или Аромуна, који се од X—XI века спомињу у Маћедонији, Арбанији и Тесалији. По свој прилици да су у тим бурним временима потиснути били према југу у Praevalis и Epirus nova и полуроманизовани Илири из Далмације и Дарданије. Исто тако кренули се остали потомци подунавских Римљана из горње Мизије и Дарданије према западу, спустивши се у земље некадашње провинције Далмације, пошто у средњем веку у близини приморских градова наилазимо на неко пастирско населење, чији се говор много разликовао од језика старих Далматинаца. И Романе подунавских земаља као и Романе далматинских приморских приморских градова називаху Словени опћим именом Влах множ. Власи. У раном средњем веку називаху се румунски пастири у планинама Моравласима (Црни Власи) за разлику од становништва приморских градова.

Хришћанство се код ових потомака римских провинцијала добро држало посред поганичких Словена, Авара и Бугара, и ако не имађаху уређене јерархије. Старохришћанска терминологија код Румуна како у Дакији тако и Маћедонији говори за ово. Тим фактом тумачи се уједно због чега је Хришћанство код Хрвата, Срба и Бугара примано било без икаква јачега отпора.

Интересно је питање с киме су Словени, дошавши у земље јужно од Дунава, долазили више у додир, да ли са Грцима или са Романима. Многобројни романски термини у црквенословенском, бугарском и српском сведоче да су више одржавали везе са Романима. Назив Грк (цркв. слов. Гръкъ) узели су Словени из лат. Graecus, јер су византијски Грци себе називали Ρομαῖοι, а Перзијанци, Арапи и Турци називају их Rûm, Urum, именом изведеним из овог последњег. Византијски βασιλεύς назива се цар, по познолатинском caesar (cêsarь, cьsarь, carь). Романскога је порекла цркв. сл. оцьтъ од acetum, олътаръ од altare, рода од ardea. фуруна од furnus итд.

Власи или Моровласи становали су у бреговима код Котора, Дубровника, у крајевима Неретве, код Спљета, Клиса и Сиња, код Нина и Обровца и на Велебиту од Зрмање па до Сења. Влашка имена сретамо у даровним повељама српских владалаца. Она су или чисто румунска, као: Барбат, Букор, Бун, Фечор, Сурдул, Шербан, Урсул или словенска са румунским артиклом, као: Градул, Хранул, Радул, Владул. Ст. Новаковић мисли да су ови Власи у првој половини XIV века већ говорили српским језиком. Но за Влахе у хрватском приморју знамо да су још у XVI веку делимице говорили романски. По свој прилици дакле да је велики део Влаха или Моровлаха у Далмацији у последњим вековима средњега века говорио и српски и романски. Доцније пак, када су планински пастири престали говорити румунски, изгубило је име Влах у Хрватској, Босни и Далмацији потпуно свој етнографски значај, те се данас тим именом називају пастири, сељаци из унутрашњости или православни.

У погледу Арнаута напоменућемо, да су они у средњем веку у појединим групама много даље допирали на север него данас. Тако нпр. опажамо их у жупи Грбаљској и северно од Скадра, у данашњој чисто српској Црмници. У тим крајевима одржали се још и данас неки месни називи арнаутског порекла. Тако нпр. Шингјон на Црнојевића Ријеци, села Прогоновићи у Љешанској нахији, Маленца, јужно од Даниловграда и племе Малоншићи. Племе Кучи налази се још и данас у прелазном стадијуму из арнаутског у српско. Погрешно је даље мишљење да се арнаутски елеменат према истоку, отприлике у крајеве Призрена, почео ширити у турско доба, јер га онде опажамо већ за време цара Стефана Душана.

Потомци старих Илира спомињу се тек од XI века као Άλβανοί, Άρβανοί, Άλβανῖται, Άρβανῖται, Albanenses, Arbanenses, слов. Арбанаси. Млађи назив је Шкипетар. На основу личних арнаутских имена у средњем веку може се закључити, да је то старохришћанско населење више варошке културе, које је далматинским Романима ближе било него Словенима.

Становништво у далматинским приморским градовима називало се у раном средњем веку Романима. Већ у IX веку деле се Далматинци у две групе: у Романе и Словене, а и цар Константин Порфирогенит назива Далматинце Ῥωμᾶνοι, који се имају разликовати од Ῥωμαῖοι, византијских Грка. Доцније пак називали се грађани приморских градова Латинима, што се види и у далматинским листинама, које јасно разликују Латине од суседних Словена.

Као и у градовима византијских покрајина јужне Италије тако и у приморским далм. градовима током времена образује се ради њихова експонирана положаја особито велика локална автономија. Ова градска индивидуалност огледа се у писаним градским статутима, које налазимо у свакој од ових опћина. На челу опћина стајале су угледне фамилије, чији чланови имађаху и светски и црквени авторитет у својим рукама. Стога нам је у времену 900—1250. између друштвених класа једино познато свештенство и градски нобилитет.

Што се тиче цркве, она је у тим градовима са остацима римског становништва свагда била латинска. Духовни старешина беше архиеписком спљетски. Истина, да је византијски цар Лав Исавријски (717—741) отргао испод папске јурисдикције неке територије на западу, али се, колико је познато, та промена није дотакла Истрије и Далмације, него само неко време Превалитане. У XI веку пак образује се у старој Превалитани нова архиепископија са седиштем у Бару, којој беху потчињене епископије у Уцињу, Свачу, Скадру, Дривасту, Пилоту и др. Стварањем архиепископије у Бару отпочиње ривалитет између Бара и Дубровника. И Дубровник је наиме хтео да има архиепископију, и збиља крајем XI века опажамо архиепископа и у Дубровнику. Но тиме није легла распра између ове две архиепископије, него се она протеже ћа и у XIII век. Половином XII века би креирана и четврта архиепископија са седиштем у Задру, а њој беху потчињени епископи острва Раба, Цреса и Крка. Покушај виз. цара Василија I, који рестауриса византијску власт у Далмацији и доњој Италији (871), да спљетску архиепископију потчини цариградској патријаршији, био је пролазне природе.

Рад словенских апостола Ћирила и Методија у Моравској и Панонији дотакао се брзо и балканских земаља. Словенски преводи црквених књига доспеше још за живота Методијева Хрватима, Неретљанима, Захумцима и Дукљанима. Узмемо ли на ум, да је у приморским градовима било романско становништво, онда потпуно разумемо онај енергични спљетске архиепископије, који показа у ствари око увођења нове словенске литургије.

Увођење словенске литургије ишло је у прилог византијској политици, која се надаше да ће тим путем придобити за културу Византа све Словене између Понтуса и Адрије. С тим политичким плановима стоји у вези путовање Методија из Моравске у Цариград (од прилике 882—884). С друге стране опет словенска литургија показала се као згодно средство за обраћање Словена у забитим брдовитим крајевима, јер они никако не разумеваху латинског језика. Пред капијама приморских градова укрстиле се две литургијске струје. Источна црква беше од вајкада толерантна у питању употребе националних језика у богослужењу, те имађаше црквене књиге на грчком, коптском, сирском, јерменском итд. На западу пак доминирао је у цркви једино латински језик. Изузетак беху у раном средњем веку Готи, али они беху Аријанци. Иако они беху давно ишчезнули са лица земље, ипак се у живој успомени одржала њихова улога у цркви. С тога и разумемо да је два века кашње, пошто беху начињена словенска писмена, могао Тома, архиђакон спљетски, рећи за та писмена, gothicae litterae, a quodam Methodio haeretico repertae, У доцнијим вековима, када беше утрнуло историјско знање, поникла је нова теорија, по којој је глагољицу измислио св. Јероним. На тај начин и могло је доћи до компромиса, којим је допуштена била употреба глаголскога писма. У новије доба пак опажа се отпор католичке цркве против употребе глагољице у северној Далмацији, Кварнерским острвима и Истрији. Но та борба између латинске и словенско-католичке литургије (глагољицом) има етнографску основу: то је стара борба између романизма и славизма, два моћна елемента, који на тој обали долазе у додир већ од тринаест векова.

Глаголско писмо употребљавало се не само у Хрватској, Маћедонији и западној Бугарској, него и у Србији и Босни, одакле је брзо било истиснуто много простијом и удобнијом ћирилицом. Не зна се да ли је словенска служба била гоњена у архиепископији Барској и Дубровачкој. Но обе ове архиепископије изгубише свој утицај на Словене заснивањем автокефалне српске цркве 1220. У тим крајевима беху две православне епископије: једна у Стону, за хумску покрајину, а друга у манастиру св. Михаила на Превлаци код Котора, за Зету. У Босни пак превлађиваше све више богомилска секта, коју једнако мрско гледаше и римокатоличка и православна црква.

Да су традиције старохришћанског времена, помешане утицајем средњевековног истока, биле јаке у градовима далматинским, сведоче најбоље имена цркви и лична имена. Цркве а и лична имена називали се у Далмацији именима из Новог Завета, а особито именима апостола. Тако напр. цркве назване по св. Петру налазимо на читавом простору између Скадра и Истрије. У Далмацији беху даље у поштовању светитељи из Аквилеје, Равене и Африке, а тим именима називаху се обично и Далматинци. Беху даље у поштовању и неки свеци, пореклом са истока. Као такав да споменемо култ св. Стефана, који беше патрон византијске царевине ради сличности са речју στέφανος = круна. Центрум култа беше у царској палати у Цариграду, а одатле се он брзо раширио по свему полуострву. Св. Стефану беше посвећена црква у скадарском граду, а 1382. подиже босански краљ Стефан Твртко I град св. Стефана у жупи Драчевици, данашњи Нови. Име Стефан омиљено беше код Немањића и босанских краљева. У особитом поштовању беху даље Архангели, особито Михаил, даље војнички светитељи византијски: Димитрије (са особитим култом у Солуну), Теодор Стратилат и Теодор Тирон. Византијског порекла беше и култ Кузме и Дамјана, које назваше у Стону и Скадру у XV. веку Светим Врачима. Поштовање неких светитеља ширило се по Далмацији пренашањем њихових моћи. Тако напр. поштовање св. Николе, епископа у Мири, у Ликији, чије моћи пренесене беху у Бари (у јужној Италији) 1087, пошто пропаде византијско господство у Италији. Између цркви посвећених његову имену да споменемо цркве у Љешу, Скадру, Бару, Котору, Дубровнику, Спљету, Задру итд. Заштитник града Котора беше св. Трифун, мученик из Никеје за време цара Деција (слављен 1. фебруара) а дубровачки св. Блаж, епископ Себасте на Црном Мору (славен 3. фебруара). Пада даље у очи употреба имена из Старога Завета, што опажамо и у осталој источној Европи између г. 800—1200. Тако напр. у северној Албанији код Шикја беше нека црква посвећена св. Соломону, а близу рушевина Салоне био је манастир св. Мојсија.

Интересан је даље појав да се још у позно римско време почела у овим крајевима да образује нека хришћанска топографија, а наиме да градови и села добивају имена њихових цркви, које беху посвећене појединим светитељима. На овакве називе наилазимо у изобиљу у приморју далматинском и арнаутском, а у унутрашњости су они много ређи, особито у Босни. Знак да становништво ових земаља не датира из истих времена. Називи ови могли се образовати све дотле, докле год Словени сматраху онај неразумљиви придев (Sant, San, одатле словенски Sut, Su, Sto) за нераздвојни део имена. Такви су називи Sućidar од Sanctus Isidorus, Sukoišan од S. Cassianus, Sušćepan од S. Stephan, Sutvara од S. Barbara, Stomorija од S. Maria итд.

На простору између Љеша па до Истрије сачували се у називима места многобројни трагови предсловенске номенклатуре: илирске, римске и романске. Особито се у томе погледу одликује некадашња провинција Превалитана. Данашњи назив реке Дрима је прастарога порекла, пошто се спомиње код Птолемеја (Drilon) и Плинија (Drino). Па и назив реке Бојане изведен је од старога назива Barbana. Стари су даље називи Скадра (Scodra), Љеша (Lissus), Уциња (Olcinium) и Дуке (Doclea). Некадашњи стари илирски и римски град Rhizon или Risinium сачувао је своје име у данашњем Рисну, у Боци Которској. Па и околина Дубровника очувала је читав низ античких назива. Да споменемо пристаниште Молунат у старо време Malontum, Maluntum. Назив Бргат више Жупе изведен је од лат. virgetum. Острво Локрум води порекло од старога Lacromona итд. Даље наилазимо на остатке античке номенклатуре у околини Спљета, Трогира, Задра, на кварнерским острвима Рабу, Пагу, Крку. Па и у северноме приморју води напр. Сењ свој назив од старога Senia.

И у погледу личних имена опажамо исту конзервативну црту као и у месним називима. Нема јасна трага да се код приморских градских становника сачували остаци личних имена старих Илира, која сретамо на натписима из римскога доба. У средњем веку ишчезнула беху имена као: Dassius, Plassarus, Andes, Plares, Beusas, Bato, Tato, Messor и друга. Но за то се у средњем веку у градовима сретамо са именима римским, која опажамо и на натписима из римскога доба. Тај појав пак најбоље сведочи у каквој чврстој вези стоје грађани римских градова из доба царства са грађанима романских опћина у средњем веку. Таква имена су: Agape, Albinus, Augustus, Barbius, Candidus, Clemens, Donatus, Firminus, Fortunatus, Lampridius, Licinius, Marcus. Но особито одржаше се позноримска лична имена хришћанскога типа из V—VIII века (Bonus, Praestantius, Palma, Sabinus, Ursacius), а особито су даље заступљена имена хришћанскога порекла и то поглавито апостолска имена. Сем тога налази се међу личним именима и таквих, која су византијског, германског и млетачког порекла (Alexius, Artemius, Basilius, Alterius, Aldefreda, Albertus, Anselmus, Rainerius). Словенска имена особито су заступљена у градовима, но док се у континенту јављају у сложеној форми (Славомир, Славогост, Десислав, Радидруг), опажамо их у градовима сасма једноставне. Крајем средњег века превођена беху особито у Дубровнику имена из једнога језика у други. Тако напр. имена Добра, Добрача, Добрица превођена беху као Bona, Бјелава као Blanca, Цвјетко као Florius, Радослав, Радивој као Alegrettus. Многа опет имена пренесена су била у живот читањем средњевековних романа и песама. Таква су Priamus, Ascanius, Tristanus и др. Са обновом класичних студија у XV веку ушла су у моду имена као: Коријолан, Сципијон, Валерије, Помпеј.

Од особитог интереса су скраћена имена и имена од мила. Приликом образовања нових форми било је нешто сасма обично, да због мешавине народа латинска имена добију словенске наставке а словенска опет латинске. Имена се скраћивала на више начина. Испустио би се или на почетку ненаглашени слог (Dominicus, Minicus, Menego, Mencho; Gapa (Agapia). Lena (Helena), или на свршетку (Cando, Cande из Candidus; Fortus, Forto из Fortunatus); Zura, Zurre из Georgius). У другом случају гласило би лат. us као o или у дијалекту као u (Toduru. Todero из Theodorus).

Најобичнији наставци у романском за деминутива јесу — ulus, olus (Andriulus, Fusculus, Marculus, Pasculus) а ове наставке добивају и словенска имена, па их је као такве врло тешко разликовати од румунских са постпонираним артиклом. Таква словенска имена јесу: Bratizolo (Bratьe). Cernolus (Crьne), Dobrulus итд.

У приморју, противно унутрашњости, има врло мало личних имена која би свршавала сугласником (Влад, Рад, Обрад), него обично самоглосником. Тако многа имена по узору словенских имена на о (Драго, Грубо), свршавају тим вокалом: Antho (Antonius), Vlacho (Blasius). Многа опет Masc. свршавају на е. Таква су словенска Богде, Боре, Добре, Драже или имена романскога или старохришћанскога порекла: Bare (Bartholomeus), Base (Basilius), Dime (Dimitrius), Zore (Georgius). Више пута опет добивала би имена несловенског порекла словенске наставке -ен, -ин, -оња са романским вокализовањем — agna; aza Jurenus (од Jura Georgius), Andrenuns (од Andreas) Michascin од Михаил; Domagna, Petrogna, Petragna, Petraza (Petrus), Michazza (Michael). Мешавина ова дотерала је који пут дотле, да се романским или старохришћанским именима придавала цела словенска номина. Таква су: Марислава, од Марија и слава по узору слов. Драгослава, Јирислав од Јира (из Георгије) и слава.

Фамилијарна имена су познија порекла. Увођење сталних презимена по оцу и матери, по месту или занимању пада од прилике у оно време, када се у градовима староседеоци потпуно оделили од придошлица. Тим сепарисањем развило се градско племство, које је као наследно морало добро пазити да се имена не побркају. Још у X веку јављају се градске старешине са једним именом, но већ у XI су презимена све чешћа и чешћа. Од 1250. јавају се трострука имена. Име, даље очево име и фамилија пред којом је речица de. Тако напр. Laurentius Elie de Romano. Од XIV века пак добивају племићи титулу Ser. У доба препорођаја имена многих породица добише класичну форму: Рањине се назваше Aranei, Поце (Пуцићи) Putei, Церве (Цревићи) Cervini.

Што се тиче значења ових фамилијарних имена, многа од њих означавају имена отаца или дедова. Неке опет породице назваше се по грађевинама, капијама, улицама, а неке опет по телесним особинама, као Calbi. Calvo (ћелав), Gambigrosse, Gambafreta или слов. порекла: Bellobrado, Çernocossa. Неке опет породице понеше имена по ношњи, звању, занимању и моралним особинама. Неке опет фамилије назване су по неким смешним особинама: Magnavacha (који једе траву), Cessigusso (Чешигуша), Gladnitza.

Језик којим су говорили становници приморских градова назива се у средњевековним споменицима lingua latina, latinum idioma, latinski, latineški. Био је то неки особити локални дијалекат, чији први појави избијају већ у неправилно писаним латинским листинама X—XII века. Но остаци његових особина још се боље опажају у документима XIV века. Али већ током тога века а још више у XV веку, када Млечићи стадоше чврстом ногом на источној обали Адрије, почиње млетачки дијалекат да потискује овај стародалматински.

Овај дијалекат запазили су и учени људи у средњем веку, као ученик Петраркин Јован из Равене, дубровачки канцелар у другој половини XIV века и Филип де Диверзис, ректор дубровачке школе у првој половини XV века. У новије доба пак у XVII веку добро је уочио историк Луцић, да је овај дијалекат сроднији дијалектима Тоскане и Пиценума, него млетачком и ломбардијском.

Овим романским дијалектом говорили су још у прошлом веку старији људи на острву Крку, али је напокон и онде пре неколико година умро неки старац, који је једини тим дијалектом знао говорити. На овоме месту споменућемо неке главније особине тога говора. У погледу самогласника забележићемо да наглашено a прелази који пут у e. Напр. dineri м. denarii, scerlato м. scarlato. Ненаглашено e прелази у i: Vitrano (veteranus), Pitrigna (Petrigna). Који пут опет i прелази у e: frari menori (minori), calesso (calix), pentor (pictor). Као и у румунском тако се и овде o претвара у u: sularu (solarium), nun (non), cusu questa dumanda (cosi questa domanda). Овим претварањем тумаче се даље у српско-хрватским споменицима многа имена и туђинке романскога порекла: Дујам (Domnius), Дунат (Donatus), Бартул (Bartholomäus), Гргур (Gregorius), urdini (ordines), а отуда и гласи мушки артикл lu као у доњој Италији (lu termino м. il termino). Карактеристична је даље појава дифтонга (u гласи који пут au, i опет ei или ai, а e опет ei).

Код сугласника забележићемо као карактеристичну појаву да c, g пред e и i остају грлени. Последњи остаци овога изговора сачували се у туђинкама данашњега дубровачког дијалекта. Тако напр. кимак од cimex, лукијерна од lucerna, мрђин, мргањ од margine. Даље гласовне особине овога дијалекта су да меко ļ прелази у i: lu meiu м. il meglio, да лат. mn. постаје nj, а лат. n да прелази у l (molimento м. monumentum). Стара лат. гласовна група pl и cl остаје непромењена. Напр. non plaza a Dio тал. non piace a Dio, plu тал. più. Clesia тал. Chiesa. Код непчаних пак опажа се особито фино ниансирање. Ове суптилности у изговору не беше увек кадро јасно представити латинско писмо. Па и у деклинацији, заменичкој промени, коњугацији и лексикону показује овај дијалекат индивидуалне црте.

Тежак беше положај ових далматинских Романа у приморским градовима. Силном навалом Словена у VII веку беху они тако рећи ограничени на најјужу градску околину, а у њиховој близини настани се народ другога језика и културе, потиснувши испред себе стари романски елеменат. Потреба за животом беше јача од мржње и бојазни, те није ни чудо, да већ у раним временима отпочиње саобраћај са суседним Словенима. Тим начином почиње словенски елеменат мало по мало да осваја терен у самим градовима. Већ у X веку опажа се наиме, да неки угледни људи у градовима имају словенска имена. У XI веку пак носе словенска имена градске старешине, судије, опатице, архиђакони па и сами епископи. Што се даље одмичемо од ових старијих времена, све то више опажамо у градовима освајање словенског елемента. Пут којим словенски елеменат продираше у патрицијске фамилије беше женидба патриција са женскињем из словенског суседства. Отуда је јасно, што синови племићских породица са романским називом имају који пут словенска имена. Жене племићских фамилија (Ursacii, Lampridii, Sabini и др.) називају се Бјелава, Десислава, Доброслава, Драгомира, Гојслава, Прибислава, Стана, Тихослава итд. Особито су нам јасне женидбене везе неких племићских породица у Задру са суседним словенским кнежевима и племићима. С друге стране опет склањали се као бегунци у приморске градове словенски племићи, у ком погледу се одликовала дубровачка република ради своје либералности, којом је дочекивала ове прибеглице, које су гониле политичке невоље. Бавећи се онде, долазили би они у тешњи додир са тамошњим романским становништвом, допринесавши и сами да се ова мешавина брже изведе.

Но особита промена у становништву ових градова настаје од почетка XIII века, када добише особита полета трговина, бродарење по мору и занати, и када градови проширише и своје уске територије. У то доба развија се нова друштвена класа „cives de populo“, камо спадаху трговци, занатлије, морнари, рибари итд. од којих се племство потпуно одлучи, придржавајући и на даље у својим рукама крму опћинске управе. Ови нови грађани беху по највише Словени из суседства, али их је било и са острва, из Млетака, Анконе и Апулије. Било је даље међу овим грађанима Арнаута, Грка па ћа и Саса из рудника у Босни и Србији.

Интензивнијим продирањем овога елемента убрзан је процес славизирања приморских градова. На југу пак продираше особито арнаутски елеменат у приморске градове. У XVI веку спомињу се у Уцињу само Арнаути а у Бару говорило се у то доба пола српски а пола арнаутски. Скадар пак беше већ у XIV веку потпуно арнаутски.

Са интензивнијим продирањем словенскога елемента ширило се све то више и знање словенскога језика. У почетку је ово знање било слабо и непотпуно, што сведоче сачувани документи и споменици. У XIII па још и другој половини XIV века превођена су била сва писма суседне српске и хрватске властеле на латински а доцније на талијански. У XV веку пак преводила се ова писма врло ретко, знак да је српски језик толико овладао, да га је свако могао лако разумети. Но ни преводи ови нису сваки пут тачни, а много погрешака се опажа у неким, ћирилицом писаним, дубровачким писмима између 1230. до 1260. Особито пада у очи што се њима брка з са с, д са т , к са г, с са ш, ш са ж (исьма, расьвѣ, сьвономь, наетьно, своботьно, колиго, єкьда, тишоуща, вьгодивь жемь богоу) и што се падежи мењају један с другима. Исто тако бркају се који пут и значења сличних речи, као попрати = притиснути са подьпрѣти = подупрети.

Боље знање српског језика у Дубровнику опажамо тек од 1350, када многи Дубровчани, живећи више година по рудокопима и тржиштима Србије и Босне, добише прилике да науче тачно српски писати. Листине српскога писара у Дубровнику Руска Кристифоровића (1392—1430), изузевши некоје гласовне архаизме, стилизоване су већ потпуно коректно.

Но док је овако с једне стране продирао у градове словенски елеменат, држао се с њиме упоредо романски дијалекат за читаве друге половине средњега века. Да тај дијалекат у то време бејаше још на снази, опажа се најбоље отуда, што се самогласници у словенским личним именима и именима места конзеквентно мењају. Тако из слов о постаје а слов. ово постаје оа. Тако напр. Доброта код Котора = Dabrat; Пољице = Paljice; Брсково = Berscoa; Попово = Papoa и т. д. Конзекветне ове замене нестаје тек у XIV веку.

Велике промене у становништву приморских градова изазвале су честе појаве куге, која је почешће морила становнике становнике тесних улица са утрпаним домовима. Страшне последице ове заразне болести беху особито г. 1348. и 1362. Том приликом угаси се у Дубровнику 35 патрицијских породица. Но крај свега тога беше племство у XV веку још увек снажан елеменат становништва у приморским градовима. Тако напр. породица Менчетића у Дубровнику бројала је око 1500. г. од прилике 40 мушких глава. Почетком новога века 1527. беснила је куга у Дубровнику с толиком снагом, да је покосила 84 племића, не бројећи овамо силне жене и децу. Невољи овој придружи се 1667. велики земљотрес, који поруши велики део Дубровника и прогута велики број жртава. Ударом овим беше број племства умањен тако, да већ не беше могуће попунити јавна звања из његове средине. Племство дакле беше принуђено да у своју средину прими и приличан број трговачких породица. Промена ова у броју старих племићских и нових грађана, између којих први постепено опадаху, беше од велика утицаја на политичке одношаје у овим опћинама. Овај нови, бројно јачи и материјално снажни елеменат, тражио је да осигура и себи право учешћа у јавним пословима, које дотле беше искључиво домена старих, патрицијских породица. Тиме се и тумачи она мржња између племића и оних из народа коју опажамо у XVI веку у приморским градовима под млетачком управом. Мржња ова особита израза нађе у Бару, где је 1512. почело формално касапљење племића, које Млечићи с тешком муком зауставише.

Обновом класичних студија у XV веку опажамо у Далмацији код образоване класе две струје. Присталице једне струје изводили су своје порекло од Римљана из најстаријег доба, и хтедоше пошто пото да осигурају место латинском језику као домаћем говору. Присталица овог правца беше напр. у Дубровнику „poeta laureatus“ Aaelius Lampidius Cerva или Cervinus (1463. † 1520).

Но већ почетком XV. века беше у Дубровнику младих племића који се окушали у састављању српских стихова. Но мало кашње крајем тога и поч. XVI века заснивају Дубровчани Ђоре Држић, Шишко Менчетић и Спљећанин Марко Марулић југословенску вештачку појезију. Појезија ова цветала је особито и Дубровнику, Спљету, на острвима и у Задру. Котор пак продуцирао је понајвише латинске песнике. На оба ова правца склопише компромис, те је тако било песника који су ковали и латинске (или талијанске) и словенске стихове.

Друкчија пак беше употреба језика у политичком животу. Док је српски језик осигурао себи место у литератури, у политичном животу не имађаше среће да истисне латински или талијански. 1474. забранио је сенат под казном плаћања једне перпере, да се у седницама не сме говорити „lingua sclava“ него само „lingua vetus Ragusea aut latina vulgaris“. Талијанским језиком су писана даље правна и историјска дела. У том погледу је веома карактеристично да Никола Рањина, скупљач продуката нове словенске лирике, пише своје историјске анале Дубровника талијанским језиком, а за њима пођоше и оба Гундулића, Орбини, Лукаревић и напокон Растић.

Домаћи језик у XVI веку беше у свима градовима словенски. У Дубровнику је у XVI веку знање талијанског језика било толико опало, да је дубровачка омладина радије слушала словенске проповеди Францишканаца и Доминиканаца, него талијанске проповеди у столној цркви, које није добро разумевала. Исто тако беше у Спљету и Трогиру, о чијим становницима Млечић из XVI века Ђустинијани вели, да сви мушки знају талијански, али у кућама говоре словенски ради жена, од којих мало њих знају талијански, а ако која и знаде, не ће тим језиком да говори, него само матерњим.

Млетачко господство на источној обали Адрије које отпочиње у XV веку, потиснуло је постепено употребу словенског језика у приморским градовима, те је талијански језик освојио и она места, чије је становништво чисто словенског порекла, као на Корчули, Хвару, и у Шибенику.

Од средњевековног градског далматинског становништва мало их је — особито племића — који би водили порекло из доба пре 1500. У Дубровнику налази се још девет потомака племићских фамилија из доба пре великог потреса од 1667. Исто тако мало је остатака и од трговачких фамилија „de populo“ XV—XVII века. У Задру пак одржала се свега два представника средњевековнога племства (conte Begna и conte Fanfogna) а у Котору су давно ишчезнуле фамилије Bolizza, Buchia, Pasquali, Drago и др. Па и сеоско далматинско становништво не датира од старих времена. Сви крајеви између Сења и Спљета насељени су највише у XVII веку, када Турци беху оданде истиснути, који опет својим доласком раније истиснуше тамошње старије населење. Једини остаци становништва из средњега века одржаше се у бреговитом крају Пољице код Спљета, за тим становништво на територију некадашње дубровачке републике и горштаци у околини Боке Которске.

OДАБРАО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Хвала Војиславе на овом лијепом тексту. Волио бих да обрадиш и дубровачку породицу Ронцини, односно Бубања. Презиме Бубања се помиње скоро 1000 година па би можда било интересантно читаоцима да сазнају нешто више о њима.

  2. Војислав Ананић

    ХРВАТИ И БИЗАНТ

    Хрвати су се, како каже бизантски цар из средине 10. вијека, Константин Порфирогенит, још на почетку 7. вијека тј. за владе бизантског цара Хераклија, настанили у сјеверо-западном дијелу римско-бизантске провинеије Далмације. Одатле су се они послије раширили и у римско- бизантску Панонију, основавши између Саве и Драве, под посебним кнезом, још једну хрватску државицу, осим далматинске Хрватске, тј. панонску хрватску кнежевину.
    По Порфирогениту, и Хрвати су, као становници на бизантском царском тлу, признавали, још од Хераклијевих времена, неки бизантски суверенитет. Политички, дакле, они су, још од свог досељења у своју нову домовину, били привезани за бизантско царство. Али, у духовном погледу, они су још од тада запали у папинску латинско-кршћанску сферу. Уосталом, исти је случај и са Србима. Јер, све до прве половине 8. вијека, папинска је дијецеза обухватала и многе бизантске земље: између осталог и цијелу западну половину бизантског Балкана са продужењима на сјеверу од Саве и Јадранског мора. Још прије словенског досељења у те крајеве, ту су се налазили јаки папински црквени центри. И тако, док су хрватски, па и српски досељеници, у свом новом завичају, политички ушли у дјелокруг грчког Бизанта, дотле су они, духовно, упали у дјелокруг латинског папинства и западноевропског латинског кршћанства. По Порфирогениту је још цар Хераклије, који је, како овај писац тврди, први покушао да крсти Хрвате и Србе у њиховом новом завичају, учинио тај покушај преко свећеника, доведених из Рима. За Хрвате, Порфирогенит чак тврди, да је њима Хераклије, из тих римских свећеника, створио и цио њихов први клер: надбискупа, бискупа, свећенике и ђаконе. Има и других знакова, по којима изгледа, да су први почеци кршћанства код Хрвата и Срба били римског подријетла. Али не знамо колико су они ту ухватили коријена. Јер, и из Порфирогенита и из других извора излази, да су се и Хрвати и Срби, како из Рима тако и из Цариграда, поново крштавали и у 9. вијеку.
    Међутим, још у првој половини 8. вијека, грчки Бизант се заувијек разортачио са својим старим супарником, римским папом, у погледу црквених сфера. Он је тада, под царем Лавом III, прогласио иконоборство као православље. А папинство га је и овом приликом, какогод и раније због других вјерских размирица, проклело за то као херетика. Залуд су бизантске власти у Италији, а затим и царски бродови, послани из Цариграда, покушали и сад, какогод некад под царем Јустинијаном I и Константином II да ухвате непослушног папу и да га одведу цару у Цариград. Од царских чиновника, папу су обранили грађани Рима, а од царских бродова морска бура, која их је поломила. Онда је Бизант укинуо једном за свагда сваку папинску црквену власт у цијелом опсегу свога политичког суверенитета. Сви дијелови папинске дијецезе на бизантском територију отргнути су од иконопоклоничког папинства, и стављени су под иконоборачки грчки патријархат у Цариграду. Бизантске црквене границе имале су се у будуће поклапати бар према латинском папинству, с бизантским државним границама. Папе су били упућени да владају само на латинском западу (732).
    Изузетак свакако није учињен, мада неки мисле друкчије, ни за бизантске провинције Далмацију и Истру, и то ни за латински (»романски«), ни за хрватски дио тих провинција, па ваљда ни за хрватски дио Паноније. То се, истина, не да доказати очигледно, јер немамо текст указа Лава III о овом разортачењу бизантског царства од папинства. Али је неразумљиво, зашто би иконоборачки Бизант према иконопоклоничком папинству, с којим се тада налазио у шизми, био милостивији код далматинских и истарских Латина (»Романа«) и код далматинских, истарских и панонских Хрвата, него ли нпр. у извјесним латинским бискупијама у јужној Италији, или нпр. код Срба у југоисточној половини провинције Далмације. Напротив, вјеројатније је да је Бизант још у иконоборачко доба хтио спријечити папинство да оно не задржи у својој дијецези ни латинске (»романске«) бискупије у Далматинском и Истарском Приморју, ни Хрвате у позадини тога Приморја и да оно тамо не доврши покршћење Хрвата, већ да све то приграби себи цариградска црква. Јер, Бизант је у том погледу остао себи досљедан и послије иконоборачких царева, тј. у 9. вијеку (од 843. па на даље). Тада нпр. цар Михаило III и његов новоизабрани патријарх Фотије не само да нису хтјели вратити папи Николи I ни један од оних комада папинске дијецезе, одузетих од иконоборачких царева, него су, помоћу словенске службе Св. Ћирила и Метода, покушали отети папинству чак и западне Словене, које су папини Франци били покорили и почели крштавати латинским крстом. А насљедник Михаила III, цар Василије I, не само да је продужио тај Михаилов покушај код западних Словена, него је отргао папинству и Хрвате, које су Франци такођер били потчинили и превели у папин латински кршћански табор.
    Бизантско је царство дакле ишло још од прве половине 8. вијека за тим, да Хрвате и Србе узме, у духовном поглеђу, у своје наручје, онако као што их је и у политичком погледу загрлило још од њихова досељења у њихову нову постојбину. Од тога је тренутка изгледало као да ће се и Хрвати, исто као и Срби, и као остали словенски досељеници у бизантском царству, развијати првенствено у вези са грчким Бизантом, а не са западноевропским римским папом, и са западноевропским кршћанским државама, које је папинство прикупило у свој латинско- кршћански табор.
    Но десило се друкчије. У даљем току средњега вијека неке од тих папиних латинско-кршћанских држава на западу Европе успјеле су, да Бизанту отму Хрвате, али не и Србе и остале балканске Словене. То је прво урадила најстарија германска духовна кћи папинства, Франачка, која је још од краја 8. и почетка 9. вијека, па за више од пола вијека, наметнула објема хрватским кнежевинама, и панонској и далматинској свој политички суверенитет. А то је послије поновила и папина Угарска, која је у почетку 12. вијека трајно загосподарила над уједињеном хрватском Краљевином, састављеном из обију споменутих кнежевина. Тиме је код Хрвата поново успостављено и латинско кршћанство, па и папинска црквена власт, јер су све западне кршћанске силе, па и Франачка и Угарска, крчиле пута своме папинству и своме латинском кршћанству које су примиле од папинства, у свима својим политичким освојењима.
    На тај начин Хрвати су, већ од 9. вијека, све више живјели у везама са западноевропском латинско – кршћанском заједницом народа, и са њеним духовним вођом, римским папом, док су Срби и други балкански Словени остали и даље у првенственом додиру с грчким Бизантом. Хрватска је судбина растављена од судбине осталих словенских досељеника на бизантском територију. Грчки Бизант је, од тада па на даље, само по који пут опет претезао код Хрвата над западњацима и над папом, па и то само до 12. вијека, на краће вријеме и у незнатној мјери. Стога су се Хрвати од свег осталог балканског Словенства, најмање уплитали у бизантски живот, а тако исто и Бизант у њихов.
    Што су овако западноевропски латински кршћани и њихово папинство могли откинути Хрвате Бизантинцима, узроци су географски и хисторијски. Нова хрватска домовина на сјеверозападу бизантске провинције Далмације и даље у Панонији, лежала је на крају Бизанта, у врх Балкана и Јадрана, и то баш на прагу, гдје су се бизантски Грци одувијек сучељавали са Латинима и њиховим папинством, и са другим западноевропским силама, које ће временом ступити у папино латинско-кршћанско коло. Хрвати су у тим својим новим стаништима били ограђени од Бизанта, на балканском копну, Бугарима и Србима. На Јадранском мору су се с њим додиривали само код његових приморских остатака старе истарске и далматинске провинције, који нису пали у хрватске руке. Но и ту су се Хрвати више сусретали са Латинима, него ли са бизантским Грцима, јер, приморски и оточки градови Истре и Далмације, који су послије словенског досељења у те земље остали под бизантском влашћу, били су, по живљу, латински (»романски«), а не грчки. Уосталом, остатке Истре отели су Бизанту, још у 8. вијеку, најприје Лангобарди, па онда Франци. А бизантски приморски остаци Далмације постали су, већ од 9. вијека, самоуправна административна јединица, тако да Бизантинци, од тада па на даље, нису углавном тамо више имали никакву непосредну власт, него само један сасвим посредан, јачи или слабији суверенитет.
    Тако је географски положај новог хрватског завичаја према Бизанту био далек и осамљен. Бизант пак, ријетко је кад имао толико снаге, да од западњачих насртаја брани чак и ту своју крајњу балканску и јадранску периферију. Њему то није ишло лако ни прије хрватског досељења у те крајеве. И онда су тамо продирали Германи, Хуни и Аваро-Словени. Ствар се није измијенила ни послије хрватске сеобе. Јер, и у то вријеме, Бизант је патио од других, много пречих, невоља. Њега је тада кроз вјекове држао у шаху азијски ислам, који му је кроз разне своје заставнике Арапе, Турке Селџуке и Турке Османлије отимао његове најосновније земље, и најосновније воде, на истоку. Уједно је он кроз вјекове био заузет и на Балкану, најприје Бугарима па послије и Србима, који су му освајали његове главне балканске земље до под Цариград и до под Солун. 0 другим његовим нападачима, као о Лангобардима, који су га још од краја 6. вијека давили у сјеверној и средњој Италији, о Норманима, који су га у 11. и у 12. вијеку рушили не само у јужној Италији, него и на Јадрану, па и на Балкану, да и не говоримо. Додуше, наилазила су и времена бизантске офензиве. Али, царство је тада морало у првом реду да повраћа своје напријед побројане, куд и камо теже копнене и поморске губитке, а не да од западњака чува своју превласт чак код Хрвата на својој балканској и јадранској периферији,
    Уосталом, колико је Бизант још зарана ослабио на тој периферији, због непрестане заузетости на другим важнијим странама, најбоље се види по томе, што је он у сјеверном Јадрану врло рано допустио, да му се чак и они биједни остаци тамошњих његових посједа, које му није уграбио никакав туђин, сами измакну из његове непосредне власти и да ту власт сами сведу на један сасвим посредан бизантски суверенитет. Такав је нпр. случај био са бизантским остацима провинције Далмације, незаузетим од Хрвата и Срба. А исти се случај десио и са бизантским остацима провинције Венеције, незаузетим од Лангобарда и од Франака. Још од 9. вијека Венеција је редовно сама бирала своје управнике (дуждеве), а није их више добивала из Цариграда. У току времена, она је мало помало порасла у јаку и богату трговачку републику, која не само није зависила од свог тобожњег суверена Бизанта, него је чак наслијеђила цијелу некадашњу бизантску надмоћност у сјеверном Јадрану, па и у бизантским остацима провинције Далмације, који су, по живљу били латински (»романски«), као и сама Венеција.
    Бизантски политички суверенитет, који је, по Порфирогениту, наметнуо Хрватима још цар Хераклије, остао је тамо, вјеројатно, углавном читав и неокрњен све до краја 8. и почетка 9. вијека. А вјеројатно је дотле трајало и бизантско црквено старјешинство, које је Бизант засновао, и хтио засновати код Хрвата још од иконоборачких времена (732).
    У политичком погледу, и сами су Хрвати ваљда, за све то вријеме, гледали у Бизанту свог законитог суверена, на чијој су царско-римској земљи становали. Споредно је што су они при том, још од досељења у нови завичај, имали с тим својим сувереном сукоба, и на суху и на мору, нарочито због бизантских остатака Далматинског и Истарског Приморја, у којима су, на домак хрватским посједима, и даље живјели, као бизантски штићеници, стари далматинско – истарски Латини (»Романи«), Ни споља, готово нитко није у ова рана времена озбиљније грозио овом политичком бизантском суверенитету над Хрватима. Додуше, прекодравски Авари су, незнано од кад, држали тада под собом панонско- »илирске« хрватске кнежеве. Али то су ваљда, и у очима Хрвата и у очима Бизантинаца, били само насилници, а не законити хрватски господари. Видан доказ овог политичког бизантског суверенитета над хрватским племеном чинили су, свакако још од ових времена, високи дворски положаји и бизантски знаци, давани хрватским владаоцима као тобожњим намјесницима бизантског царства у царским земљама, насељеним од Хрвата.
    И у црквеном погледу, Бизант је, по свој прилици, све до краја 8. и до почетка 9. вијека, рачунао као своје, а не као папинске, све оне кршћанске хрватске опћинице, које је ваљда створио још цар Хераклије преко свећеника, доведених из Рима, а које су почетком 8. вијека (732) отргли од папинства бизантски цареви иконоборци.
    Но још крајем 8. и почетком 9. вијека ту је политичку и духовну врховну власт бизантску над Хрватима најприје поцијепала, и правно и стварно, папина Франачка, у друштву са папинством.
    Кад је Карло Велики отео Бизанту Истру (787/88), Франачка се примакла бизантским клетвеницима Хрватима. А послије их је још више заокружила, од како је Карло, преко Баварске, скривао и Аваре између средњег Дунава и Драве. Посљедица је тога била, да је он узео под франачки суверенитет обје бхрватске државице: најприје панонско-»илирску«, коју је спасио од Авара, па онда и далматинску. Чак су и бизантски поданици Латини (»Романи«), по градовима у бизантским остацима старе провинције Далмације, отпали од Бизанта на Карлову страну. А Карло је узео Бизанту и Венецију.
    Бизант се бранио од удара Франачке и папинства, али на њег бјеху поново навалили Арапи под силним Калифом Харун-ал-Рашидом. Срећом, ни Карло Велики се, и поред свег свог полета, није осјећао тако моћан, нарочито на мору, да се и даље шири на бизантски рачун у јужној Италији и на Балкану. Стога се све свршило миром у Ахену (812). У накнаду за признату му императорску титулу од стране бизантског двора, Карло је, на основу тога мира, вратио Бизанту Венецију и градове у њеној латинској (»романској«) Далмацији. Али је задржао под својом влашћу Истру, и под својим суверенитетом кнезове обију хрватских државица. Заједно с тим франачким суверенитетом дошло је Хрватима и латинско кршћанство, као и црквена власт папина.
    Наскоро је папинско-»илирска« Хрватска, под кнезом Људевитом, покушала да збаци франачки јарам, али узалуд. Тако су Хрвати остали под Францима све до посљедњих деценија 9. вијека. Тада су Франци морали бранити своју превласт над Хрватима и од Бугара. Међутим су се времена промијенила. Некадашња силна Карлова Франачка опала је послије њега, а Бизант је полетио новом снагом под царем Василијем I »Македонцем« (867—886). Хрвати су се онда још једном дигли на Франке, и ослободили од њих обје своје кнежевине. При том су се они отуђили и од папе, па се и у политичком и у црквеном погледу опет наслонили на Бизант. Заједница с Бизантом омогућила им је тада да пригрле и словенску народну цркву и књигу бизантских мисионара Св. Ћирила и Метода, коју је папа с почетка додуше и сам благословио, али ју је послије стао прогањати, желећи да и код Словена удомаћи своју стару латинску цркву и књигу.
    Ове обновљене црквене везе Хрвата с Бизантом прекинуо је коначно ујединитељ обију хрватских кнежевина, први хрватски краљ Томислав, почетком 10. вијека. Он је заувијек вратио хрватско племе у папинску дијецезу. С папом се баш тада измирио и Бизант, чиме је за часак била прекраћена црквена шизма, коју су у другој половини 9. вијека били створили папа Никола I и цариградски патријарх Фотије. Тако исто под папом су у Томиславово доба биле већ и црквене столице у »романским« (латинским) градовима бизантске теме Далмације, које је бизантски цар Лав III Иконоборац, заједно са цијелом осталом западном половином Балканског Полуострва и са јужном Италијом, био истргао из римске дијецезе и ставио их у цариградску (732). И Томислав је желио да одљути римску курију, што су се Хрвати у своје вријеме одвојили од ње. На сплитском сабору (925), он се погодио с папинским легатима, да Хрватска на црквеном пољу у будуће зависи од папине латинске надбискупије у бизантском Сплиту. А то је била насљедница старог надбискупског пријестола у Салони, коју су Словени били порушили. Уједно је било ту утврђено, да се укине народна хрватска бискупија у Нину, основана још у доба франачког господарства над Хрватима а, тако исто, и да се у Хрватској забрани црквена служба и књига на словенском језику, у корист латинске службе и књиге. За све то, Томислав је од папе добио краљевску круну.
    У црквеној зависности Хрватске од папинства није затим било више прекида. У папинску паству рачуна Хрвате и Порфирогенит, говорећи о времену владе Томиславова насљедника, хрватског краља Трпимира. Уопће, Томислав је на духовном пољу трајно везао хрватско племе за латинско кршћанство и за латинску кршћанску цивилизацију. Хрватске везе с Бизантом он је свео само на формални бизантски суверенитет над Хрватском. Он је помагао Бизанту у његовој борби са Симеоном бугарским, а кад му се Симеон за то хтио осветити упадом у Хрватску, он је сјајно одбио тај упад. Па и послије Томислава, како Порфирогенит тврди за своје властито доба, Хрвати су били потчињени Бизанту, а никад нису признавали бугарску власт, мада су их Бугари покушавали покорити и под Симеоновим оцем, каном Борисом.
    Међутим, политичка веза између Бизанта и Хрвата почела је опет да се кида. Тако нпр. чим је бизантски цар Василије II срушио Самуилову државу, па покорио и Србе, и Хрвати су поново признали бизантски суверенитет (1018). Хрвати су, видећи Бизант између Самуилова чекића и западњачког наковња, прешли били поново из бизантског у западњачки политички табор, па су, можда баш у споразуму са Самуилом, и зубе показали Бизанту, нарочито на старом попришту хрватско-бизантских борба, у бизантском дијелу Далмације. Но затим је дошло Василијево разорење Самуилове државе, његово покорење Срба, његове побједе и над западним империјем у јужној Италији. На то су се и Хрвати опет вратили под сјенку бизантског скептра.
    Међутим, већ прије смрти Василија (1025), Хрватска је и политички коначно окренула леђа Бизанту. То се види по тадашњим и мало каснијим борбама између Бизанта и Хрвата у Далматинском Приморју. Хрватска се и у политичком погледу све више везала са западом. Само 50 година послије смрти Василијеве, хрватски је краљ Звонимир постао вазалом папинске државе, из које је тада грмио по свијету силни папа Гргур VII Хилдебранд (1076).
    У хрватско-бизантским односима, важно мјесто заузима и отимање Хрвата с Бизантом око Далматинског Приморја.
    Од доласка Хрвата и Срба на Балкан, ми имамо са политичкога гледишта два дијела Далматинског Приморја. Један, и то много већи, дио припадао је, заједно са цијелом унутрашњошћу старе бизантске провинције Далмације, новодосељеним Хрватима и Србима. У тај дио спадало је не само дугачки комад далматинске обале, него и многа далматинска острва. Како на тој обали, тако и на тим острвима, Хрвати и Срби су још од прије 9. вијека, а можђа још од свога досељења, држали и многе старе далматинске градове, некад насељене Латинима (»Романима«). Већина је тих градова опустјела. А само у понекима су се, намјесто Латина, настанили Хрвати и Срби.
    Други, мањи дио приморске Далмације, био је бизантски. Он је Бизанту остао као траг некадање његове велике далматинске провинције, који није потпао под новодосељене Хрвате и Србе, него је и послије признавао бизантску власт. Ту су дабогме живјели и даље стари Латини (»Романи«), а не Хрвати и Срби. Још од 9. вијека, а можда и од саме хрватско-српске сеобе тај се остатак био свео на неколико тврдих обалних градова далматинских и на неколико острва, са градовима на њима. Ти бизантски одломци провинције Далмације вирили су као какви осамљени отоци, из хрватске или из српске средине. То су били: у сјеверном Далматинском Приморју градови За- дар, Трогир и Сплит, дигнут у огром- ној Диоклееијановој палачи, недалеко од старог главног града далматинске провинције, који се звао Салона (Солин), а који је био порушен у словенској сеоби, затим кварнерска острва Крк, Осор (Црес са Лошињем) и Раб. У јужном пак Далматинском Приморју били су обални град Дубровник, подигнут на мјесту старог Епидаура, такођер срушеног у словенској сеоби, Котор, који су тако исто саградили далматински Латини (»Романи«), бјежећи од новодосељених Словена и Будва.
    Још од првих времена послије хрватско-српског доласка у нову отаџбину, Бизант је и у овом остатку старе провинције Далмације, као и по другим својим територијима, завео своју нову административну подјелу на »теме«, мјесто затечене римске подјеле на провинције. Нова је подјела доносила војну управу по цијелој царевини. У темама је и грађанска и војна власт била у рукама једног гувернера, док су некадашњи управници провинција имали само грађанску власт. Тако су и остаци провинције Далмације били скупљени у војну »тему Далмацију«, под намјесништвом једног дуке (Дуx), који се кроз неко вријеме претворио у »стратега«. Столицом дукином (стратеговом) поста Задар, који је тако замијенио стари главни град провинције Далмације, разорену Салону. Градови далматинске теме задржали су и даље своју стару опћинску самоуправу, али тако исто и своје дужности да плаћају бизантском царству данак, који је скупљао »стратег«, и да дају помоћ у војсци и у флоти. Од краја 10. вијека и сама се тема Далмација, као цјелина, а не само њени градови, јавља као самоуправна јединица. Њеног »стратега« није више слао цар из Цариграда, него је за таквог признаван слободно изабрани предсједник задарске опћине (приор). Послије су у теми Далмацији опет сједјели стратези Бизантинци, нпр. у 11. вијеку, и то нарочито у јужној Далмацији, која је тада чинила и посебну тему, са »стратегом« у Дубровнику. Слично је било и у 12. вијеку, за владе бизантског цара Мануела Комнина.
    Далматинској, па онда и уједињеној Хрватској, од увијек је био сан да заузму »романске« градове и острва у сјеверном дијелу бизантске теме Далмације, и да тако завладају цијелим сјеверним Далматинским Приморјем. А и Срби су стално тежили да се дочепају јужних градова те теме. Бизант је чинио све могуће, да Србе и Хрвате у томе спријечи, и да над градовима своје теме Далмације одржи ма и један кончић свог суверенитета. Најзад се та вјековна борба свршила и на бизантску и на хрватско-српску штету. Као и увијек, ту су се користили трећи, и то најприје, још од краја 10. вијека, Венеција, а од почетка 12. вијека Маџари.
    Миром с Карлом Великим у Ахену, Бизант је био добио натраг од Карла своју тему Далмацију (812), али се бизантска власт наскоро ту опет поколебала. То се десило за владе бизантског цара Михаила II (820—829), кад је империј опет запао у унутрашње и спољне кризе.
    Ти потреси одјекнули су и на Балкану. Од Бизанта су се одметнули Срби, па и сами »романски« градови у теми Далмацији. По ранијем примјеру, свом властитом и хрватском, и они су прешли Францима. Што више, за владе бизантског цара Василија I »Македонца« (867—886), кад су арапски гусари из Африке и Сицилије били притегли и бизантску јужну Италију, не само Хрвати (далматински), него и Срби, па и бизантски градови из теме Далмације, помагали су Францима, да истисну из јужне Италије не само Арапе, већ и Бизантинце. А правили су Бизанту и друге неприлике. Због тога је Василије морао подузети против њих нарочити казнени поморски поход. Но затим су се и бизантски далматински градови, заједно с Хрватима и са Србима, поново вратили под бизантску власт. Јер, Василије је завладао и над Францима и над Арапима у јужној Италији. А осим тога арапски су се гусарски напади били проширили чак до обала Далмације. »Романима« градова далматинске теме требала је сада обновљена бизантска флота Василијева, да и њих штити од тих напада. Она их је заиста и заштитила.
    Међутим сјевернији од тих градова и острва далматинске теме одвајкада су страдали од далматинске Хрватске. А тако исто су и они јужнији непрестано патили од Срба. То се продужило и за владе Василија I, чак и онда кад су Хрвати, Срби и ти градови отпали од Франака, и прешли поново под бизантски суверенитет. Но Василије је споменутим градовима прибавио какав-такав мир. Он им је допустио да скоро све што су дотле, на име царских данака, плаћали бизантском »стратегу« теме Далмације, плаћају отада далматинском хрватском кнезу или околним српским кнежевинама, према томе, како се који од тих градова налазио у хрватском или српском домашају, а само неку малу суму да полажу и »стратегу«, у знак потчињености бизантском царству. Тако су далматински Хрвати и приморски Срби први пут метнули донекле руку на бизантску тему Далмацију. Њихов сан, да потпуно завладају цијелим Далматинским Приморјем, изгледао је остварљив.
    Али, на раскршћу 10. и 11. вијека, тај је сан пореметила Венеција, која се, из некадашње бизантске поданице, ишчахурила у јаку трговачку републику. Кад су опет отпочели хрватски и српски напади на градове у бизантској теми Далмацији, Василије II, заузет другим бригама, није могао да им помогне. Онда су се ти градови, свакако с царевим одобрењем, обратили за заштиту својој оближњој латинској сродници, Венецији. Ова је и сама од увијек патила од Хрвата и Срба, због њихова гусарења по Јадрану, а откако се осилила, прижељкивала је и да се умијеша у далматинске ствари. Велики млетачки дужд Петар Орсеоло, на челу јаке флоте, освојио је тада Хрватима и Србима многе њихове далматинске градове и острва. У бизантској пак теми Далмацији, он је примио не само сјеверне градове и острва, него и Дубровник под млетачку непосредну власт и протекторат. Али им је оставио нетакнуту њихову стару унутрашњу опћинску самоуправу, а и теоријско врховно суверенство Бизанта, под којим се формално налазила и сама Венеција (1000). Можда су још тада млетачки дуждеви узели титулу Дуx Далматиае, која се у писменим споменицима јавља од првих година 11. вијека, а за коју ће се касније тврдити у Венецији, да ју је још Орсеоло добио од Василија II. Тако је од Орсеола бизантска тема Далмација, и Далматинско Приморје уопће, постало јабуком, око које се, осим ранијих супарника, Бизанта и Србо-Хрвата, грабила сада још и Венеција.
    Залуд су послије Хрвати и Срби, кад је Василије II побиједио Самуила, опет признали бизантски суверенитет. Василије II није им више повратио стара права у теми Далмацији, која им је био дао Василије I. То је ваљда и био узрок, те се Краљевина Хрватска, кроз кратко вријеме, опет окренула против Василија II, па и против градова у теми Далмацији. Занимљиво је, да сад те градове нису бранили од Хрвата Венецијанци, него самврховни суверен Бизант. Бизантска војска из јужне Италије задала је сад Хрватима један велики пораз. А и иначе изгледа као да су Бизантинци, посљедњих година Василијеве владе, па и неко вријеме послије овога цара, сами држали власт у далматинској теми, бар на копну, ако не и на острвима. Тако нпр. они су сад одвојили јужну Далмацију од сјеверне у нарочиту тему, са нарочитим »стратегом« у Дубровнику. Они су сада и према градовима у сјеверној половини старе теме Далмације подузимали сами што су за сходно налазили.
    Но у другој половини 11. вијека, тај је обновљени бизантски утјецај у теми Далмацији изнова олабавио, док је међутим уплив Венеције опет оживио. Тада је и хрватска опасност за ту тему достигла свој врхунац, и то за владе хрватског краља Петра Крешимира, под којим је и иначе Хрватска постала моћнија него икада. Крешимир је наметнуо своју врховну власт скоро свима градовима далматинске теме, осим најјужнијем, КоторУ, који се уопће најрјеђе одвајао од Бизанта, док није дошао под Немању. Крешимир је узео чак и титулу »краља Хрватске и Далмације«. Али, наскоро послије њега, у далматинској теми, од Дубровника па на сјевер, претегла је поново Венеција.
    Међутим, од посљедњих деценија 11. вијека, Далмацији су запријетили и Нормани. Они су, из француске Нормандије, заузели Бизанту јужну Италију (1071), а Арапима Сицилију. У јужној Италији и Сицилији, они су створили силну копнену и поморску државу. Одатле су они хтјели да се угнијезде и на супротним балканским обалама, па су убрзо стали нападати на хрватске дијелове Далматинског Приморја и на самоуправне бизантско-венецијанске градове у теми Далмацији. Хрвати су се одупрли, али су зло прошли. Неки од градова далматинске теме признали су норманску власт. Сада се пред Нормане испријечила Венеција, поплашивши се не само за свој уплив у Далмацији, него и за цио свој положај на Јадрану. Нормани су сад навалили на бизантско насупротно приморје, на Албанију и на Јонска острва па су продрли и дубље на бизантски Балкан, грозећи и самом опстанку бизантског царства. Венеција је тада, на позив бизантског цара Алексија I Комнина, врло радо закључила с Бизантом савез против заједничких непријатеља Нормана, тим прије, што је, као награду за то, добила од цара огромне трговачке повластице у Цариграду и по другим бизантским пристаништима, а ваљда и царско признање за за титулу свога дужда Дуx Далматиае (1082). Удружена бизантска сухоземна и млетачка поморска снага одбила је Нормане од Бизанта. Наскоро су се Нормани загријали судјеловањем у првом крсташком рату и новим сукобом с Алексијем Комнином, а Венецијанци су опет привели градове у теми Далмацији под свој протекторат. Но Венеција је и у будуће бдила да се Нормани нигдје не пребаце не само на Далматинско Приморје, него ни на бизантске балканске обале близу Јадрана, јер би свако такво поморско ојачање Нормана крило у себи опасност и за венецијанске јадранске интересе. Стога су Венецијанци помагали Бизантинцима и у каснијим норманским најездама на Бизант, тим прије, што су им и тада били потврђивани њихови трговачки привилегији на бизантском територију. То је тако ишло све до у другу половину 12. вијека, тј. кад је Бизант, под царем Мануелом Комнином, хтио обновити своју власт у Италији. Онда су се Млечићи измирили с Норманима, па су чак помишљали да се с њима и удруже против Бизантинаца. И тако Нормани, све до пропасти њихове јужноиталске краљевине, крајем 12. вијека, никада нису успјели да се трајно усидре, ни у Далмацији ни уопће на балканским обалама Јадрана.
    У том, већ првих година 12. вијека, Хрвати су били ишчезли као међународни чинилац у борби око Далматинског Приморја. Њих су сад у томе замијенили Угри. Од тада па на даље, око Далмације су углавном се отимали само Венеција и Угарска. Пролазна је епизода, што је приморска Далмација, бар на копну ако не на острвима, прешла још једампут посљедњи пут, највећим дијелом у бизантске руке. То је било у другој половини владе бизантског цара Мануела Комнина (1143—1180). Побиједивши Угре, који су хтјели потиснути Бизант из Сријема, Мануел им је, између осталога, отео и сјеверну Далмацију, коју је Угарска, изузевши град Задар, била освојила од Млечића. И Мануел је оставио Млечићима Задар. Остале пак обалне градове из некадашње теме Далмације, он је опет ујединио у »двије теме Далмације«, под бизантским »дукама« и бизантским суверенитетом. Послије Мануела Немања је уграбио за Србе најјужније градове тих тема, Котор и Будву. Над сјеверним пак градовима у тим темама, па и над млетачким Задром, поново су завладали Угри. Ту се сада и даље наставило млетачко и угарско супарништво. Тако су нпр., у самом почетку четвртог крсташког рата, Млечићи, помоћу крсташа опет преотели Угрима Задар. Што се тиче Дубровника, он је, као и под Мануелом, остао вјеран Бизанту, све до 1185. Отада па до 1192, он је, због Немањиних напада признао норманску власт, па затим бизантску. Тек кад су Млечићи и Крсташи срушили бизантско царство, онда је и он био приморан да прими млетачки протекторат (1205).

    Д. Анастасијевић

    Извор: УБСМ-II-55026-1-751-922, БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (година штампања непозната)

  3. Горан

    Године 642.Словени су водили велике борбе са Лангобардима у Апулији и скоро заузели Сипонт.Двојца младих Лангобардских кнежева после смрти заповедника Сипонта Аја су једва успели да с великом количином злата убеде Словене да одустану од Сипонта и врате се у јужну Далмацију.Словени тада нису били борбом побеђени већ им је дат откуп да напусте Сипонт,а одвели су велики број заробљених Лангобарда у Далмацију.Исте године опат Мартин је отишао код Словена у Захумље,Травунију да нуди откуп у злату за заробљене Лангобарде.Велико питање колко је то било успешно,свакако су ти заробљени Лангобарди,један број њих остао међу Словенима у јужној Далмацији,временом потпуно асимилован.Њихов траг је данас Германске хаплогрупа I1Z63 односно неколико њених подграна у околини Требиња и Захумљу.Такође је и у 11.веку напад Сарацена на Боку Которску и Бар довео до одласка бројних Романских житеља Котора и Будве и Романских избеглица из Италије у Словенске жупе или планине у Јадранском залеђу.Неки су остали међу Словенима у жупама ,неки су платили откуп и вратили се у Градове а многи су отишли у планине као чобани,Романи,у јужној Далмацији познати као Власи а у Северној Далмацији познати као Морлаци.Морлаци се временом из Сев.Далмације селе у Западну Херцеговину а Власи одлазе у Источну Херцеговину и Дукљу,као и Сев.Албанију Арбанаси.И међу њима је било много романизованих Германа из Италије.