Порекло презимена, село Бегово Брдо (Цетинград)

4. април 2015.

коментара: 0

БеговоБрдо

Пописи становништва:

1857 – подаци садржани у подацима села Батнога
1869 – подаци садржани у подацима села Батнога
1880 – подаци садржани у подацима села Батнога
1890 – 185
1900 – 212
1910 – 235
1921 – 157 (пад као последица Првог Светског рата, вероватно и шпанске грознице 1918. године)
1931 – 213
После 1945. године заселак Косијерско Село не припада Беговом Брду, већ Горњој Жрвници
1948 – 95 (пад као последица геноцида – 145 жртава рата, и у малој мери услед колонизације)
1953 – 107
1961 – 94
1971 – 67
1981 – подаци садржани у подацима села Батнога
1991 – подаци садржани у подацима села Батнога
2001 – 7 (пад као последица рата и операције Олуја)
2011 – 4

У селу су остали да живе само старији становници, од којих су неки већ умрли у периоду од пописа 2011. до данас, тако да би село ускоро могло остати без становника.

БеговоБрдоСлика 2. Аустро-угарска мапа села Бегово Брдо из периода 1865-1869.

“Лексик презимена СР Хрватске” сачињен на основу података из пописа становништва СР Хрватске 1948. године, не садржи посебно означено село Бегово Брдо, већ су становници Беговог Брда, Доње и Горње Жрвнице пописани као становници Горње Жрвнице, што отежава реконструкцију бројног стања презимена присутних у селу 1948. године.

Презимена у селу између два светска рата:

1. Пекеч – Ђурђевдан
2. Бастаја – Мали Божић (Свети Василије Велики или Обрезање Господње – 14. јануар)
3. Дерета – Јовандан
4. Кресоја – Ђурђевдан
5. Мркобрад – Аранђеловдан
6. Вукелић – Ђурђевдан
7. Цетина – Никољдан
8. Мишковић – Никољдан
9. Мазињанин – Јовандан,
10. Обровац – римокатолици (узимали се са православнима)
11. Циндрић – римокатолици

+ заселак Косијерско Село:

1. Ерор – Свети Врачи Козма и Дамјан
2. Пекеч – Ђурђевдан
3. Косијер – Михољдан
4. Зубовић – Јовандан

БеговоБрдоСлика 3. Катастарска мапа села Бегово Брдо

Могуће порекло становништва:

Територија данашње општине Цетинград спада међу последње територије данашње Републике Хрватске које су ослобођене од Турака. Сам стари град Цетин (у ком је на сабору хрватско племство 1.1.1527. изабрало аустријског надвојводу Фердинанда Хабзбуршког за хрватског краља) ослобођен је од Турака тек 1790. године, а насеље које се након тога почело развијати на око 4 км североисточно од града Цетина, по војсковођи који га је ослободио, добило је име Валиш Село које је носило све до 1910. године, када добија назив Цетинград. У турско доба, насеље на овом месту је постојало и звало се Кекић Село. Турци су и после 1790. године нападали на овај крај, тако да је град Цетин постао трајније сигуран и слободан тек од 1834. године. На територију данашње општине Цетинград насељавани су српски и хрватски граничари из суседних области – Срби из суседних општина Војнић, Слуњ, Вељун и даље из Лике, а Хрвати из суседних општина Слуњ и Раковица и даље од Огулина и Бриња.

Презиме Пекеч – Према “Лексику презимена СР Хрватске” у Горњој Жрвници, која према овој књизи подразумева поред Доње Жрвнице још и село Бегово Брдо, забележено је на попису становништва 1948. године 55 Пекеча у 12 домаћинстава и 1 без домаћинства. Пошто су Пекечи живели у сва 3 наведена села, није могуће прецизно утврдити колико их је било у ком селу. Презиме је бројније присутно на попису 1948. године само још у засеоку Пекечи (29-5) између Доњег Примишља и Горњег Полоја, у близини реке Мрежнице (Кордун), па је готово сигурно да су се преци Пекеча одатле доселили прво у Бегово Брдо, а из Беговог Брда временом расељавали у околна села: Доњу и Горњу Жрвницу, Рушевицу (16-3, 1 без дом.) и Клокоч (11-2). Славе само Ђурђевдан. Забележени у црквеним књигама парохије Бухача/Бувача још 1827. године у селу Радовица (Радовица заједнички назив за села Рушевицу, Полојски Варош, Бегово Брдо, Доњу и Горњу Жрвницу – и данас је то једна катастарска општина), тако да су још тада били присутни у овом крају – књига крштених: 14. април 1827. син Јанко, Томе и Симеуне Пекеч, село Радовица, кум Данило Ромчевић из Радовице; 18. новембар 1827. син Павле, Кирила и Марте Матијевић, село Радовица, кум Атанасије Пекеч из Радовице. Књига венчаних: Божо Мишковић из Радовице жени се Теодором, ћерком Томе Пекеча из Радовице. Кум Јован Дејановић из Радовице. Најбројнији су били у Беговом Брду и због тога су се делили по надимцима-шпицнаметима: Рукавина, Шатровац, Дерецки… Даље порекло непознато. У Босни слична српска презимена  Пекез (има их који славе и Ђурђевдан) и Пекељ.

Презиме Бастаја – забележено у суседном Полојском Варошу, али се према бројности домаћинстава да закључити да су прво доселили у Бегово Брдо. Део села у Беговом Брду где су Бастаје живеле у више кућа становници звали Љиљково Село, па су неке Бастаје имале шпинамет Љиљци. Забележени у црквеним књигама парохије Бухача/Бувача још 1827. године у селу Радовица (Радовица заједнички назив за села Рушевицу, Полојски Варош, Бегово Брдо, Доњу и Горњу Жрвницу), тако да су још тада били присутни у овом крају, тј. највероватније баш у Беговом Брду – књига крштених: 22. јун. 1827. син Миливој, Стефана и Петре Гвоздић, село Радовица, кум Јаков Бастаја из Радовице; 23. јул 1827. син Давид, Радивоја и Марте Бастаја, село Радовица, кум Јован Познан из Радовице; 10. новембар 1827. син Лука, Станоја и Стане Бастаја, село Радовица, кум Радивој Гњатовић из Радовице. Према “Лексику презимена СР Хрватске” у Горњој Жрвници, која према овој књизи подразумева и Бегово Брдо, забележено је на попису становништва 1948. године 6 Бастаја у 2 домаћинства, а оба су се налазила у самом Беговом Брду. Забележено је и 7 Бастаја у једном домаћинству у суседном селу Полојски Варош, али и они највероватније воде порекло из Беговог Брда. Бастаје су још забележене у селима Мудрићи (15 особа у 2 домаћинства и 1 без домаћинства) и Грабовац (13-3) код Слуња, Катиновац (11-3) код Вргинмоста и Брлог код Оточца у Лици (2 куће на попису Лике 1915.), као и са презименом Баста(ј)ић у Пркосу Ласињском (33-13) код Карловца. И Бастаје и Бастајићи према “Карловачком владичанству” славе Светог Василија, па су несумњиво истог порекла. Даље порекло непознато. Вероватно, бар у етимолошком смислу, повезано презиме са презименима Баста, Басталић, Басташић… од грчке речи бастах – онај који носи, носач. Занимљиво је да су Басте у “Карловачком владичанству” забележене са славама Свети Василије и Аранђеловдан, што је још један знак који упућује на могуће порекло Бастаја од доста бројнијег рода Баста.

Презиме Дерета – присутно и у суседном селу Полојски Варош.  Забележени у црквеним књигама парохије Бухача/Бувача још 1827. године у селу Радовица, тако да су још тада били присутни у овом крају – књига крштених: 30. јул 1827. син Илија, Луке и Милице Прица, село Цетински Варош, кум Павле Дерета из Радовице. Књига венчаних: 10. новембар 1827. Петар Чавлина из Цетинског Вароша жени се Станом, ћерком Петра Дерете из Радовице. Кум Георгије Селак из Рушевице; 10. новембар 1827. Марко Брковић из Валиш Села жени се Девом, ћерком Симеона Крмара из Валиш Села. Кум Пава Дерета из Радовице. Према “Лексику презимена СР Хрватске” у Горњој Жрвници, која према овој књизи подразумева и Бегово Брдо, забележено је на попису становништва 1948. године 9 Дерета у 2 домаћинства и једна особа са овим презименом без свог домаћинства тј. у туђем домаћинству, а у селу Полојски Варош 17 Дерета у 4 домаћинства. . Сигурно је да су Дерете у оба села истог порекла, а вероватно су Дерете из Беговог Брда од Дерета из Полојског Вароша. Према “Карловачком владичанству” Дерете славе само Јовандан. Сигурно су исто са Деретићима који према “Карловачком владичанству”, такође, славе само Јовандан. Забележени су у мало већем броју у селима некадашњег котара Војнић: Буковац (26-5), Височка (11-2) и Горњи Полој (7-1, 2 без домаћинсва). С обзиром да се суседно село Беговом Брду зове Полојски Варош, а и с обзиром да су још нека “ретка” презимена из околних села забележена такође у местима Доњи, Средњи и Горњи Полој између Коране и Мрежнице на Кордуну, вероватно је ово била миграциона област из које су у околину Цетинграда дошле и Дерете. Дерете су још забележене 1948. године у већем броју у Биочићу код Дрниша и Шопоту код Бенковца, дакле у Далмацији, а вероватно су старином из Херцеговине, јер се Деретићи спомињу у књизи Ристе Милићевића “Херцеговачка презимена” као православни род у Ораховцу (Ластва, Требиње) који слави Јовандан. Забележени су и у попису 1882. у Босни са презименом Дерета у Гламочу и Добрлину код Дубице, са истом славом – Свети Јован. Вероватно је миграција на Кордун ишла поступно преко Босанске Крајине и/или Далмације, а не непосредно из Херцеговине.

Презиме Вукелић – према сећању Драгића Пекеча, била само једна кућа Вукелића у Беговом Брду. Доселили од Плашког. Према “Лексику презимена СР Хрватске”, на основу пописа 1948. године види се да је род Вукелића изузетно бројан и распрострањен у Лици, на Кордуну и Горском Котару. Има их и православних и католика. Православни славе 3 различите славе, али су вероватно истог порекла, а због бројности је готово сигурно да је било и случајева да се неко прижени и преузме славу новог дома.

Презиме Кресоја – једна кућа. Забележена и једна кућа Кресоја у суседном Полојском Варошу. Доселили у Бегово Брдо из оближњег села Гнојнице (крајем 1918. у Радовици која је подразумевала и Бегово Брдо, умро Стојан Кресоја, за кога у матичној књизи умрлих пише да је био рођен у Гнојницама). Било их још у ближим и даљим селима слуњског краја: Горња Глина (15-3), Рабиња (7-2), Миљевац (11-2) и Липовац (5-1). Бројни и у Шкабрњи код Задра (25-4). У селима код Војнића забележено слично презиме Кресојевић. Према “Карловачком владичанству” Кресоје славе само Ђурђевдан, а Кресојевићи само Никољдан. Ипак, могућа је веза између ових родова. Занимљива је и коинциденција да Ристо Милићевић помиње међу херцеговачким презименима и муслиманско презиме Кресо у Малој Кули (Билећа) и Гнојницама (Бишће, Мостар), али је ова веза мало вероватна, а поготово делује немогуће да су Кресоје пренеле и топоним Гнојнице из Херцеговине на Кордун. У попису православних у Босни 1882. године забележене Кресоје у парохијама Врело и Бихаћ-Хргар код Бихаћа, Велики Радић и Дубовик код Крупе и Вођеница и Пркоси код Петровца, сви са славом Никољдан. У “Карловачком владичанству” забележена и слична презимена Кресић (Никољдан) и Кресовић (Јовандан и Никољдан), тако да је могућа веза између Кресића, Кресовића и Кресојевића.

Презиме Цетина – једна кућа. Приженио се неко од Цетина из Полојског Вароша. Према “Карловачком владичанству” славе само Никољдан. Забележени у црквеним књигама парохије Бухача/Бувача још 1827. године у селу Радовица, тако да су још тада били присутни у овом крају – књига венчаних: 10. новембар 1827. Дамјан Вујаклија из Цвијановић Брда жени се Маријом, ћерком Васиља Цетине из Радовице. Кум Цвијан Банда из Цвијановић Брда. Књига умрлих: 3. фебруар 1827. Марија Цетина из Радовице. Књига венчаних парохије Дуњак 1830. године: Теодор Цетина из Радовице жени се Станом, ћерком Петра Ерора из Клокоча, кум Јеремија Павић из Радовице. На попису 1948. године забележени у Полојском Варошу са 5 особа у једном домаћинству и у Горњој Жрвници са 19 особа у 4 домаћинства, при чему је Горња Жрвница обухватала и Бегово Брдо у ком је било 1 или 2 куће Цетина након Другог Светског рата, а преостале 2 или 3 куће су биле у Г. Жрвници. У “Карловачком владичанству” забележено и презиме Цетинић (слава Никољдан и римокатолици). Занимљиво, презиме Цетина 1948. године највише је присутно у Истри, у околини Пуле и Ријеке, а Цетинић на острву Корчула, док су једина места претежно насељена српским становништвом у којима се бележи презиме Цетина, Вребац код Госпића са 14 Цетина у 3 домаћинства и Жегар код Огулина са 3 особе у једном домаћинству, па је логичан закључак да православне Цетине у околини Цетинграда највероватније воде порекло из Врепца у Лици. Презиме готово сигурно потиче од имена реке Цетине у Далмацији. Још једна коинциденција јесте етимолошка сличност презимена Цетина и топонима Цетинград тј. још пре, стари град Цетин. Сигурно је да и називи реке Цетине и старог града Цетина имају неке везе, али да је случајност што су се Цетине у 19. веку населиле баш у близину старе тврђаве Цетин.

Презиме Мазињанин – једна кућа. Доселио однекуд још пре Првог Светског рата Мазињанин Софреније звани Соре. Стари кућни број им је био Радовица 133. Према “Карловачком владичанству” поред Светог Јована кога су славили Мазињани из Беговог Брда, Мазињани су славили и Светог Николу. Према “Лексику презимена СР Хрватске” 1948. године нису били бројно презиме. Забележени су бројније само у селу Пецка код Вргинмоста (43 особе у 8 домаћинстава и једна особа без домаћинства) и у селу Црни Поток, такође код Вргинмоста (15 особа у 3 домаћинства и једна особа без домаћинства), тако да је Софреније Мазињанин највероватније доселио из једног од ова два села. У “Лексику презимена СР Хрватске” према попису 1948. године, уписано је петочлано домаћинство са презименом Мазињен у Горњој Жрвници. Пошто нити у Горњој, нити у Доњој Жрвници није било Мазињана, јасно је да се овај податак односи на Мазињане из Беговог Брда. Презиме је погрешно уписано као Мазињен, пошто је право презиме Мазињанин, а у говору је народ користио и краћи облик Мазињан, али не и Мазињен. Очигледно је и да је презиме Мазињанин повезано са називом места Мазин у Лици, што указује на вероватно место порекла свих Мазињана са Кордуна.

Презиме Мишковић – једна кућа из које су се пред Други Светски рат поделили у 3 куће. По Мишковићима топоними Мишковић бријег и Мишковића грм за шуму која покрива Мишковића брег. Забележени у црквеним књигама парохије Бухача/Бувача још 1827. године у селу Радовица, тако да су још тада били присутни у овом крају – књига венчаних: 10. новембар 1827. Божо Мишковић из Радовице жени се Теодором, ћерком Томе Пекеча из Радовице. Кум Јован Дејановић из Радовице. “Карловачко владичанство” бележи да Мишковићи славе само Светог Николу, тако да су вероватно сви Мишковићи Горње Крајине истог порекла. Према “Лексику презимена СР Хрватске” презиме Мишковић је 1948. године било изузетно бројно и добро распрострањено широм Хрватске, од Истре до острва Раб и до околине Белог Манастира у Барањи. У овом попису 1948. године забележено је 13 Мишковића у 3 домаћинства у Горњој Жрвници која је у “Лексику презимена СР Хрватске” подразумевала и Доњу Жрвницу и Бегово Брдо, али сви Мишковићи су били настањени баш у Беговом Брду. Пошто је презиме патронимског порекла тј. настало је од мушког имена или надимка Мишко, вероватно је да нису сви Мишковићи у Хрватској (као нити у Босни и Србији) истог порекла. Међутим, према “Шематизму православне митрополије и архидијецезе Дабро-босанске” на попису 1882. године сви забележени Мишковићи славили су Светог Николу, а било их је у укупно 10 парохија у Уначком, Крупском, Градишком, Дубичком, Травничком и Кључком крају (црквеном протопрезвитерату). Православни Мишковићи на Кордуну могли би бити од Мишковића из Купирова код Доњег Лапца у Лици где их је 1948. године било 44 особе у 9 домаћинстава или из околине Бенковца у Далмацији где су забележени у селима Ислам Грчки, Биљане Горње и највише у селу Билишане 40 Мишковића у 7 домаћинстава, али исто тако и од Мишковића из Босне с којима сигурно деле исту крсну славу.

Презиме Мркобрад – две куће, Миливој и Јоца који се оделио од синовца Миливоја. У “Карловачком владичанству” презиме је уписано само као Мркобрада, али је несумњиво реч о истом презимену са два облика, а поред Аранђеловдана који су славили Беговчани, Мркобраде су још славиле и Светог Николу. Забележени у црквеним књигама парохије Бухача/Бувача још 1827. године у селу Радовица (Радовица заједнички назив за села Рушевицу, Полојски Варош, Бегово Брдо, Доњу и Горњу Жрвницу), тако да су још тада били присутни у овом крају – књига крштених: 7. август 1827. ћерка Екатерина, Михајла и Марте Мркобрад, село Радовица, кум Тимотеј Балчин из Рушевице. У “Лексику презимена СР Хрватске” презиме Мркобрад 1948. године је било бројно у Утиња Врелу код Војнића (29 особа у 7 домаћинстава) и у Светом Року код Грачаца (20 особа у 4 домаћинства), али је због близине вероватније да су Мркобраде у Бегово Брдо доселиле из Утиња Врела. Мркобради из Беговог Брда уписани су под Горњу Жрвницу (18 особа у 4 домаћинства), при чему је те 1948. године само једно од 4 домаћинства било у Беговом Брду, а остала 3 у Горњој Жрвници, али због овог спајања Беговог Брда, те Доње и Горње Жрвнице под Горњу Жрвницу, није познато бројно стање домаћинства Мркобрада у Беговом Брду. Није познато ни да ли су се прво населили у Г. Жрвницу или Бегово Брдо. “Лексик презимена СР Хрватске” 1948. године бележи и презиме Мркобрада бројно у Вргинмосту – 38 (9), Двору на Уни  – 28 (8) и Мекињару код Титове Коренице – 20 (4). Забележени су и малобројни носиоци презимена Мркобрадић (1 особа) и вероватно погрешно уписаног презимена Мркобрат (6 особа), али су вероватно сви истог порекла. Попис Лике и Крбаве 1712. године бележи Мркобраде у селу Мекињар (13 особа у једној породичној задрузи), у селу Јошан (23 особе у 2 задруге: 11+12) и у ловиначком крају (34 особе у 3 задруге: 12+14+8). Презиме је сложено по настанку, од придева мрк и именице брада, што вероватно указује на физичку особину пратка коме Мркобраде дугују презиме, а који је вероватно имао изразито мрку тј. црну браду.

Презиме Циндрић –  две куће – два брата, римокатолици. Изузетно бројно презиме у цетинградском и слуњском крају. Циндрићи у Беговом Брду готово сигурно доселили из суседног села Батнога, насељеног искључиво хрватским становништвом, у ком је презиме Циндрић веома бројно. Вероватно да презиме потиче од речи циндра која означава музички инструмент сличан тамбури. Инструмент, као и сам назив тог инструмента, коришћени су углавном у словеначким крајевима, што наводи на закључак да Циндрићи спадају у ону групацију хрватског становништва која се након изгона Турака са Кордуна, вратила из западних крајева тј. из Словеније и која је у народу названа Крањцима.

Презиме Обровац – једна кућа, римокатолици – узимали се са православнима. Готово сигурно доселили из суседног села Понор, насељеног искључиво хрватским становништвом, у ком је презиме Обровац веома бројно (1948. године 183 особе са овим презименом у Понору и 102 у Глинском Врелу које је пар километара даље). Презиме Обровац и топоним Обровац етимолошки су повезани са називом племена Обри или Авари (Обри словенски, а Авари турски назив овог племена), које је у савезу са Словенима вршило пљачкашке упаде у Византију  током 6. и 7. века.

Презиме Ерор – једна кућа. Доселио Ерор Лазо са породицом 1913. године из Клокоча. Према сећању на приче које је чуо у детињству, покојни Миле Пекеч рођен у Косијерском Селу 1931. године, причао је да је Ерор Лазо имање у Косијерском Селу купио од неких Хрвата који су се презивали Перак и који су се одселили. Према “Карловачком владичанству” Ерори славе Свете Враче Козму и Дамјана и Ђурђевдан. Овде је вероватно реч о грешци, јер сви Ерори славе Свете Враче осим Ерора из Рајић Брда који су исто пореклом из Клокоча, али им се предак приженио у туђу кућу, па је преузео славу Јовандан, а не Ђурђевдан како пише у овој књизи. Ерори забележени у Клокочу још на попису 1725. године када их је било 2 куће (уписани са презименом Херор, а у Клокочу постоји и топоним Херороов брдо). Према “Лексику презимена СР Хрватске” 1948. године Ерори су били најбројнији баш у Клокочу, где их је било 102 особе у 20 домаћинстава и 2 особе без свог домаћинства тј. у туђем домаћинству. Још су били бројни у селима Замлача код Двора на Уни, Доњи Бабин Поток код Оточца и Бунић и Дебело Брдо код Коренице. Ерори су забележени у попису Лике и Крбаве 1701. и 1712. године у Бабином Потоку и Бунићу и Дебелом Брду, па су клокочки Ерори насељени пре 1725. године сигурно из неког од ових личких села. Ерори су забележени у неколико села у околини Клокоча, али је по бројности јасно да им је Клокоч био прво место на Кордуну у које су насељени.

Презиме Косијер – једна кућа, касније две од којих једна опустела 20-их година 20. века. По њима заселак Косијерско Село добио име, јер су вероватно први ту населили. Стари кућни број им је био Радовица 86. Косијер Никола (1835-1913) и Симица (1840-1926) имали синове Јована (1862-1936) и Гаврила (1876-1925), па се старији Јован оделио и поред родитељске куће подигао своју са новим кућним бројем Радовица 176. Забележени у црквеним књигама парохије Бухача/Бувача још 1827. године у селу Радовица (Радовица заједнички назив за села Рушевицу, Полојски Варош, Бегово Брдо, Доњу и Горњу Жрвницу), тако да су још тада били присутни у овом крају – књига крштених: 28. април 1827. ћерка Екатерина, Стојана и Марије Косјер, село Радовица, кум Петар Крњета из Бухаче; 30. октобар. 1827. син Димитрије, Василија и Јоване Крњета, село Бухача, кум Стојан Косјер из Радовице. Књига венчаних: 10. новембар 1827. Павле Косијер из Радовице жени се Стојом, ћерком Боже Крмара из Валиш Села. Кум Јеремија Павић из Радовице. Занимљиво је да је исте, 1927. године у књизи венчаних парохије Благај, цркве Светог Георгија у Цвијановић Брду, као кум на венчању Јосифа Матијевића из Жрвнице и Марте, ћерке Јовице Вишнића, житеља Дријеначког, уписан Гаврило Косијер из Жрвнице, који би могао бити отац или стриц Николе Косијера који је своме сину дао име Гаврило. Исте године забележени у књизи венчаних цркве у Цвијановић Брду и Стефан Косијер из Крстиње и Цвијан Косијер из Глине (вероватно село Глина Вељунска код Вељуна, од ког недалеко извире истоимена река). Према књизи “Карловачко владичанство” Милана Радеке, Косијери славе Митровдан и Никољдан, али је вероватно једна од ове две славе погрешно унесена уместо славе Михољдан коју слави већина Косијера на Кордуну. Иначе, презиме Косијер често се бележи и у облику Косјер. На Кордуну постоје 3 топонима Косијерско Село, један код Доњег Будачког, други код Цвијановић Брда и трећи код Жрвнице. Према “Лексику презимена СР Хрватске” на основу пописа становништва 1948. године, Косијера је највише било у селу Брезовац код Новске (54 особе у 12 кућа), у селу Глиница код Цетинграда (49 особа у 6 кућа), Субоцка код Пакраца (30 у 9 кућа), Вељунска Глина код Војнића (25 у 4 куће), Јовац код Двора на Уни (24 у 9 кућа)… Жрвница Горња (Косијерско Село) код Цетинграда (6 особа у једној кући). У истом попису под презименом Косјер пописано је у Косијерском Селу код Доњег Будачког (општина Војнић) 94 особе у 18 кућа и у Косијерском Селу код Цвијановић Брда (општина Слуњ) 40 особа у 9 кућа, Бурић Село код Војнића (19 у 4 куће)… У попису православних у Босни 1882. године забележени су Косијери са славом Ђурђевдан у бањалучкој парохији, као и са славом Свети Игњатије у парохији Међеђа код Дубице и са славом Никољдан у парохији Детлак код Тешња. У књизи “Херцеговачка презимена” Риста Милићевића забележени су католици Косири у Узарићима код Широког Бријега и православне Косијерине код Љубиња које по предању воде порекло од Јовановића из Андријевице у Црној Гори, а по херцеговачком селу Косијерево у које су прво доселили, добили презиме Косијерина.  Славе Никољдан. У Србији град Косјерић, вероватно топоним донели досељеници из Црне Горе у којој је постоји племе Косијери (Народне новине Загреб, 8.2.1853. године:” У Ријечкој нахии има пет кнежинах: Грађани, Љуботињ, Цеклин, Доберско-село и Косијери. Она чини средину праве Цернегоре, има 13,000 становниках, од којих 2,500 бојниках”). www.montenegro.org : “У Косијерима је главни представник племена једна група од сродних братстава: Рајковићи (14 кућа), Радовићи (27 кућа) и Латковићи (18 кућа). Пошто у цијелом племену има свега 111 домова, ова група братстава, као што се види, обухвата сама више од половине породица у племену. Ово племе има свега два велика насеља: Косијере на западу и Ђиновиће на истоку. Оба се дијеле на повећи број села и селаца. – У Косијерима од 74 дома долази 39 на Радовиће и Рајковиће, 16 на Ђурковиће, 14 на Марићевиће, остало на два мала братства. – У Ђиновићима: 37 домова (18 Латковићи, 16 Аџићи, остало мања братства).”

Презиме Зубовић – једна кућа. Зубовић Никола и Драгица (рођена Косијер) доселили из оближњег села Делић Пољана након 1925. године у Косијерско Село, у кућу Косијер Гаврила-Гаје (Радовица број 86), након што су се Косијер Гаврило и његов син Косијер Павао-Пајо међусобно поубијали 2.2.1925. године. Вероватно је Драгица Зубовић била ћерка Косијер Гаврила, па је наследила кућу и имање Косијера. Након Другог Светског рата колонизовани у Чонопљу. Забележени у црквеним књигама парохије Бухача/Бувача још 1827. године у селу Цетински Варош (које је тада вероватно обухватало и Делић Пољану), тако да су још тада били присутни у овом крају – књига крштених: 7. децембар 1827. син Никола, Петра и Јелице Миладиновић, село Радовица, кум Павле Зубовић из Цетинског Вароша. Слава им је Јовандан. У “Карловачком владичанству” Милана Радеке Зубовићи Горње Крајине поред Јовандана славе Стевандан и Аранђеловдан. Према попису становништва СР Хрватске 1948. године, Зубовићи су били најбројнији у селу Зубовићи на острву Раб, где их је било чак 294 особе у 54 домаћинства и селу Колан, такође на Рабу, 57 особа у 7 кућа. Још су били бројни у околини Славонске Пожеге, села Јасик (39-8) и Каптол (27-7). Зубовићи у Делић Пољани, ипак, пореклом су највероватније, као и њихови суседи Прице, Свилари, Бараћи… из Лике, од Зубовића из околине Коренице, Оточца или Грачаца. На попису 1948. Зубовићи су у Лици забележени код Коренице у Увалици (22-3), Врелу (4-1) и Плитвичком Љесковцу (2-1), код Оточца у Врховинама (25-5) и Залужници (6-1) и код Грачаца у Штикади (7-2) и Томингају (6-2). Забележени су и у селу Руда код Јастребарског (12-3 и 8 без домаћинства) и у многим другим местима у Хрватској у мањем броју. Попис СР Хрватске 1948. бележи и презимена која су истог етимолошког порекла: Зубојевић, Зубић… У књизи “Херцеговачка презимена” Риста Милићевића, забележено је да презиме Зубовић носе муслимани из Влаховића код Љубиња. У попису православних у Босни 1882. забележени су Зубовићи са славом Аранђеловдан у парохији Врело код Бихаћа и у граду Сарајеву, са славом Стевандан у Бања Луци и бањалучким парохијама Јаворани и Ребровац и са славом Михољдан у Бања Луци.

Уочи Другог Светског рата село је бројало 38 кућа:
(према сећању Пекеч Драгана званог Драгић, рођеног 1921. године у Беговом Брду)
Пекеч – 12 кућа
Бастаја – 6 кућа
Дерета – 2 куће
Мркобрад – 2 куће
Мишковић – 1 кућа, пред рат се разделили на 3 куће
Циндрић – 2 куће
Мазињанин – 1 кућа
Цетина – 1 кућа
Кресоја – 1 кућа
Вукелић – 1 кућа
Обровац – 1 кућа

Џакула – Пут који између Беговог Брда и Полојског Вароша од Цетинграда води узбрдо ка Мишковића бријегу и даље према Жрвници и Гојковцу народ и данас зове Џакулина страна, иако ни најстарији становници не памте да је ту некад било Џакула. Ипак, катастарски подаци и мапе јасно потврђују да овај назив потиче од Џакула које су некада живеле у две куће са леве стране пута од којих је једна била са бројем Радовица 28, а и матичне књиге помињу почетком 20. века Џакула Ђуру, Милицу, Милку, Николу, Петру, Ђорђа и Милеву. Вероватно су се раселили или изумрли доста пре Другог Светског рата. Недалеко од ових кућишта, са друге стране пута, налазила се школа у Радовици (за Батногу, Бегово Брдо, Полојски Варош и Жрвницу), која је бомбардована и срушена у Другом Светском рату, након чега није обнављана. Остао је топоним Школско брдо, за узвишење на ком се, одмах крај пута, налазила школа.

+ заселак Косијерско Село:

Ерор – 1 кућа
Пекеч – 1 кућа, пред рат се разделили на 3 куће
Косијер – 2 куће, једна кућа опустела, населили Зубовићи из Делић Пољане
Зубовић – 1 кућа, дошли на кућиште Косијерово

Грубљешић – трагови старог кућишта више Косијерског Села на брду које сигурно по њима носи назив Грубљешћинка. Вероватно су ту били насељени из Клокоча где је било више кућа Грубјешића, па су или изумрли или раселили. И катастар и матичне књиге потврђују њихово постојање. Кућа је имала број Радовица 117, а према матичним књигама 27.10.1908. рођена је Грубљешић Драгица, ћерка Милића и Милке Грубљешић.

Још неки топоними из катастра који сведоче о некадашњим презименима у селу и некадашњим власницима ливада, њива, пашњака… у селу и околини:

Мишковић бријег
Пекечки јарак
Деретински (Деретски) јарак
Деретуша
Кресојуша
Мазињануша
Цетиновка
Матино кућиште и Матина пољана (Мате Обровац)
Обровчево брдо
Бастајка
Бастајска страна
Љиљкуша (Љиљци шпицнамет који су носиле Бастаје)
Луг Зубовића
Косјерово брдо

Породице:

Пекеч Лазо и Милка
Пекеч Ђуро и Драгица (Павковић из Полојског Вароша)
Пекеч Никола
Пекеч Цвијан и Стана (из Шиљковаче), синовац Пекеч Раде и жена Милка
Пекеч Никола-Нине и Сара (Дерета из Радовице)
Пекеч Симо и Василија (родом из Црног Потока)
Пекеч Раде и Стоја (Рибић из Рушевице)
Пекеч Саво и Драгица, родитељи Пекеч Раде (претходног) (адреса Радовица 142)
Пекеч Никола и Драгица
Пекеч Драган-Драгић и Милка (Банда из Цвијановић Брда) (адреса Радовица 276)
Пекеч Мила и Мазињанин Раде
Пекеч Сава и Милица-Мица
Бастаја Раде и Стана и Бастаја Стеван и Цвијета (Раде и Стеван – браћа)
Бастаја Миле и Мара (Дерета из Радовице)
Бастаја Петар и Милица, Бастаја Лазо и Станка (Петар и Лазо браћа)
Бастаја Миле и Софија
Бастаја Мићо и Мика
Бастаја Раде и Босиљка
Дерета Миле и Милка
Дерета Никола и Милица, син Дерета Милан и Анка (Чавлина из Кука)
Мркобрад Миливој и Мара
Мркобрад Јоца
Мишковић Стеван и Милица
Циндрић Миле
Циндрић Вид и Ката
Мазињанин Софреније-Соре и Божица (адреса Радовица 133)
Цетина Миливој и Ката (адреса Радовица 164)
Кресоја Марко и Милка (Дерета из Радовице)
Вукелић Милан и Тодора
Обровац Мате и стара баба Дора

+Косијерско Село:

1. Радовица бр. 124 – Ерор Јована Лазо (1875-1935) и Мркшић Илије Ката (1882-1941), доселили 1913. године из Клокоча
2. Радовица бр. 269 – Пекеч Миле Никола (1869/1874-1942) и Врањеш Милица (1873-1937), са сином Николом-Нином (1910-1943),
3. Пекеч Николе Ђуро (1898-1943) и Љубица (рођ. Пеурача из Клокоча) – Ђуро се оделио од оца Николе
4. Пекеч Николе Милан (1890-1945) и Милка (рођ. Бркић) – Милан се оделио од оца Николе.
5. Радовица бр. 176 – Косијер Николе Јован (1862-1936) и Михољка (због већег кућног броја јасно да се оделио од оца Николе и млађег брата Гаврила)
6. Радовица бр. 86 – Косијер Никола (1835-1913) и Симица (1840-1926) и син Косијер Гаврило (1876-1925), касније населили Зубовићи из Делић Пољане, Зубовић Мане Никола и супруга Драгица рођена Косијер

Страдање у Другом Светском рату:

Српски народ у новоствореној “Независној држави Хрватској” током читавог трајања Другог Светског рата био је изложен геноциду. Кордун спада у оне крајеве НДХ где је страдање било изразито масовно, а Срби мале општине Цетинград у оквиру котара Слуњ, имали су процентуално можда и највећи број жртава фашистичког терора у односу на предратни број становника. Општина Цетинград имала је 1931. године укупно 9593 становника (5617 Хрвата – 58.55%, 3974 Срба 41.43% и 2 осталих). Према поименичном попису жртава Другог Светског рата са подручја општине Цетинград, изнесеном у књизи Хисторијског архива Карловац “Котар Слуњ и котар Вељун у НОР-у и социјалистичкој изградњи”, укупно је страдало 1925 Срба који су живели на територији ове мале општине, што представља 48.44% од броја Срба који су живели у општини Цетинград 1931. године, тј. да је скоро половина српског становништва ове општине живот изгубила у Другом Светском рату, највећим делом као жртве фашистичког терора – 1423 Срба, међу којима је посебно велики удео деце млађе од 15 година – чак 517 деце или 26.86% од укупног броја српских жртава (или 36.33% од броја жртава фашистичког терора), а још је 94 деце страдало од последица тифуса што додатно повећава проценат деце која су страдала у Другом Светском рату на територији ове општине. Највећа масовна стратишта на територији ове општине су Мехино стање код села Бухача, Бакић главица код Цетинграда, шума Латићке код Батноге, Пушкарић луке, Савић пећина, Савић Село и само место Цетинград, као и многобројне мање гробнице у шумарцима, ливадама, воћњацима и покрај путева, тамо где су усташе затицале своје жртве.

Становници Беговог Брда на самом почетку рата, прихватили су позив нове власти и, у страху да им се не догоди оно што се догодило њиховим суседима из околних села већ током лета 1941. године, а пошто су били на само 1 километар удаљености од чисто хрватског села Батнога у ком су усташе имале јако упориште (неке куће су биле и на само пар стотина метара), Беговчани су делом прешли на католичку веру у католичкој цркви у Цетинграду, а делом су се “потурчили” у Великој Кладуши, а неки су чак почели да носе и фесове. Ипак, ово их није спасило страдања, тако да су у време усташко-домобранске офанзиве на Петрову гору, масовно страдали 3. и 4. априла 1942. године, на православни Велики Петак и Велику Суботу, у усташкој одмазди за убијање једног и рањавање другог усташе у близини села. На Велики Петак су већином убијани мушкарци, мада је било и појединачних убијања осталих сељана, а сутрадан су жене, деца и старци одведени до јаме Латићке иза села Батноге, где су клани и полуживи побацани у јаму. Из јаме је након злочина успело да се извуче троје клане деце и да преживи: Милица Пекеч и Владо и Љубиша Бастаја. Још једну жену и неколико деце је спасао један усташа (“Анте из Загреба”). У та два дана убијено је у самом селу и у шуми Латићки око 120 становника Беговог Брда и 30ак становника суседних села.

Списак жртава груписаних по домаћинствима:

ПЕКЕЧ Стојана МИЛКА, 1898, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Лазе НИКОЛА, 1924, сељак, Србин. Убиле га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Миле ДРАГИЦА, 1922, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Лазе МИЛЕ, 1926, сељак, Србин. Убиле га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Лазе МИЛКА, 1929, дијете, Српкиња. Убиле је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.

ПЕКЕЧ Раде ЂУРО, 1902, сељак. Србин. Убиле га усташе у Батнози 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Ђуре БОСИЉКА, 1928, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Ђуре ДРАГАН, 1936, дијете, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Ђуре НИКОЛА, 1940, дијете, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.

ПЕКЕЧ Раде ЦВИЈАН, 1873, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ СТАНА, 1884, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Латићкама 3. 4. 1942. (погрешно пише АНА)
ПЕКЕЧ Стане ДУШАН, 1925, сељак, Србин. Убиле га усташе у Шиљковачи 4. 3. 1942. (погрешно пише Ане)
ПЕКЕЧ САРА, 1882, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Петра РАДЕ, 1903, сељак, Србин. Заклале га усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.

ПЕКЕЧ Раде НИКОЛА, 1900, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе САРА, 1902, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе ПЕТАР, 1923, сељак, Србин. Ступио у НОВ 1. 6. 1942, борац 13. пролетер, бриг. Погинуо у Жумберку 20. 10. 1944.
ПЕКЕЧ Николе —?, ћерка, Заклале је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.

ПЕКЕЧ Лазе СИМО, 1892, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Васиља ВАСИЛИЈА, 1890, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Симе МИЋО, 1911, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе МИЛКА, 1910, сељанка, Српкиња. Погрешно стријељана од партизана у  Клокочу 10. 5. 1943.
ПЕКЕЧ Миће ДРАГИЋ или ГОЈКО – Убиле га усташе у Беговом Брду 3.4.1942.
ПЕКЕЧ Миће -? (ћерка) – Убиле је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.

ПЕКЕЧ Раде МИЛЕ, 1916, наредник Југославенске војске. Србин. Ступио у НОВ 1. 11. 1941, у одред »Отмић«. Борац 1. бриг. 8. див. Погинуо код Скокова у Босни 24. 12. 1943.

ПЕКЕЧ Васиља САВО, 1882, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Дмитра КАТА, 1888, сељанка, Српкиња. Погинула од непријатељских авиона у Клокочу 12. 5. 1943.

ПЕКЕЧ Јована НИКОЛА, 1907, сељак, Србин. Убиле га усташе у Клокочу 10. 5. 1942.
ПЕКЕЧ Лазе ДРАГИЦА, 1906, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Жрвници 19. 8. 1941.
ПЕКЕЧ Николе МИЛИВОЈ, 1931, дијете, Србин. Заклале га усташе у Жрвници 26. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе ДРАГИЋ, 1934, дијете, Србин. Убиле га усташе у Жрвници 26. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе ЉУБОМИР, 1937, дијете. Србин. Убиле га усташе у Жрвници 26. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе БРАНКО, 1938, дијете, Србин. Заклале га усташе у Жрвници 26. 4. 1942.

ПЕКЕЧ Јанка ДРАГИЋ, 1887, сељак, Србин. Бациле га усташе у ватру запаљеног сјеника у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Раде СТАНКА, 1897, сељанка, Српкиња. Бациле је усташе у ватру запаљеног сјеника у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Васе МИЛКА, 1907, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Миливоја НИКОЛА, 1921, сељак, Србин. Ступио у НОВ 1. 9. 1942, борац 2. бриг. 8. див. Погинуо код Генералског Стола 30. 3. 1944.
ПЕКЕЧ Николе МИЛКА, 1919, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Драгана БОГДАН, 1940, дијете, Србин. Заклале га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.

МАЗИЊАНИН Софренија РАДЕ, 1892, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Раде МИЛА, 1897, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Раде НИКОЛА, 1935, дијете, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.

ПЕКЕЧ Миле САВО, 1911, сељак, Србин. Ступио у НОВ 1. 10. 1941. у одред »Отмић«, командир вода 1. бриг. 8. див. Погинуо код Речице 18. 6. 1944.

БАСТАЈА РАДЕ, 1897, сељак. Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Петра СТАНА, 1897, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду, 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Раде ПЕТАР, 1922, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду, 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Миће ЉУБА, 1920. сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Петра МИРА, 1941, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Раде БОСИЉКА, 1925, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА СТЕВАН, 1882, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА ЦВИЈЕТА, 1887, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.

БАСТАЈА Јанка МИЛЕ, 1902, сељак, Србин. Убиле га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Милутина СОФИЈА, 1899, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.

БАСТАЈА Миће ПЕТАР, 1903, сељак, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Раде МИЛИЦА, 1905, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Петра МИЦА, 1932, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Петра ДРАГИЦА, 1936, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Петра ДУШАН, 1937, дијете, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Петра МИЛАН, 1938, дијете, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Стојана СТАНКА, 1900, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Лазе МИЋА, 1917, трговачки помоћник, Србин. Погинуо од бомбардирања у Београду 6. 4. 1941.
БАСТАЈА Лазе РАДЕ, 1923, сељак, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.

БАСТАЈА Михајла МИЛЕ, 1897, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Цвијана МАРА, 1907, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.

БАСТАЈА Раде МИЋО, 1899, сељак, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА МИКА, 1900, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Миће СОКА, 1925, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Миће МИЛЕ, 1927, дијете, Србин. Убиле га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Миће ПЕТАР, 1940, дијете, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.

БАСТАЈА Илије РАДЕ, 1903, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду, 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Михајла БОСИЉКА, 1907, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Раде НИКОЛА, 1932, дијете, Србин. Заклале га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Раде ДРАГАН, 1938, дијете, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Раде ЉУБА, 1940, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Раде СТАНКА, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.

МАЗИЊАНИН Софренија МИЋО, 1901, сељак, Србин. Члан КПЈ од 1938. Ступио у НОВ 1. 8. 1941, борац 8. бриг. – 7. див. Погинуо код Сутјеске 17. 6. 1943.
МАЗИЊАНИН Луке МАРА, 1905, сељанка, Српкиња. Погинула од непријатељских авиона у Клокочу 12. 5. 1943.
МАЗИЊАНИН Миле МИЛОШ, 1924, сељак, Србин. Ступио у НОВ 1. 10. 1941, у одред »Отмић«. Борац 8. бриг. 7. див. Погинуо код Сутјеске 11. 6. 1943.
МАЗИЊАНИН МИЛА, 1898, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942. (можда Пекеч Мила којој се приженио Раде Мазињанин)
МАЗИЊАНИН Раде ДРАГИЦА, 1908, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Батнози 3. 4. 1942.

ВУКЕЛИЋ Драгића МИЛАН, 1892, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ВУКЕЛИЋ Радоње ТОДОРА, 1892, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ВУКЕЛИЋ Милана РАДОВАН, 1912, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ВУКЕЛИЋ Миливоја ЈЕКА, 1912, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ВУКЕЛИЋ Радована ВУК, 1928, дијете, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ВУКЕЛИЋ Радована СПАСОЈА, 1931, дијете, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ВУКЕЛИЋ Радована ДРАГИЋ, 1933, дијете, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.

КРЕСОЈА Стојана МАРКО, 1906, сељак, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
КРЕСОЈА Николе МИЛКА, 1904, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
КРЕСОЈА Марка ЉУБА, 1925, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
Још 8 кћери и 2 сина Кресоја Марка и Милке (иако у књизи стоји 15 имена деце Кресоја Марка, двоје живих сведока из Беговог Брда тврде да су Марко и Милка имали 9 кћери и два сина, али се не сећају имена осим најстарије Љубе)

ЦЕТИНА Ђуре МИЛИВОЈ, 1895, сељак, Србин. Убили га Нијемци у Дрвару 10. 3. 1943.
ЦЕТИНА Ђуре КАТА, 1895, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Крстињи 13. 5. 1942.
ЦЕТИНА Миливоја ДРАГИЦА, 1922, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Крстињи 13. 5. 1942.
ЦЕТИНА Николе МИЛКА, 1933, дијете, Српкиња. Убиле је усташе у Крстињи 13. 5. 1942.
ЦЕТИНА Николе МИЦА, 1935, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Крстињи 13. 5. 1942.

ДЕРЕТА Миле НИКОЛА, 1880, сељак, Србин. Погинуо од талијанске гранате у Беговом Брду 18. 3. 1942.
ДЕРЕТА Миће МИЛЕ, 1909, сељак, Србин. Ступио у НОВ 17. 5. 1942, борац 1. бриг. 8. див. Умро од тифуса у Гојковцу 2. 8. 1943.
ДЕРЕТА Милића АНКА, 1918, сељанка, Српкиња. Погинула од талијанске гранате у својој кући у Беговом Брду 18. 3. 1942.
ДЕРЕТА Милана МИЦА, 1939, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Цетинграду 15. 4. 1942.

МРКОБРАД Раде МИЛИВОЈ, 1901, сељак, Србин. Умро у Клокочу 7. 4. 1943.

МИШКОВИЋ Јована СТЕВАН, 1882, сељак. Србин. Умро у Брусовачи 21. 4. 1943.
МИШКОВИЋ Миће МИЛИЦА, 1883, сељанка, Српкиња. Умрла у Клокочу 21. 4. 1943.
МИШКОВИЋ Николе ДРАГИЋ, 1924, сељак, Србин. Убиле га усташе у Клокочу 10. 4. 1942.
МИШКОВИЋ Драгића МИЛЕ, 1942, дијете, Србин. Убиле га усташе у Петровој гори 13. 5. 1942

ЦИНДРИЋ Миле МИЛАН, 1922, сељак, Хрват. Ступио у НОВ 1. 10. 1944, борац Крајишке бриг. Погинуо код Бијељине 1. 1. 1945.

ОБРОВАЦ МАТЕ, 1878, сељак, Хрват. Убиле га усташе у Беговом Брду 7. 5. 1943. (Погинуо у унакрсној ватри између партизана смештених у Жрвници с једне и усташа из Батноге с друге стране. Није познато од чијег метка, али је познато да је кренуо да бежи ка партизанима. Током рата у његовој кући се од усташа крили Срби.)

БРКОВИЋ Лазе АЛЕКСАНДЕРКА, 1917, сељанка, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942. (ћерка Ерор Лазе из Косијерског Села, удата за Брковић Милана из села Кук код Цетинграда, а крила се са дететом у кући Мате Обровца у Беговом Брду у којој је био прижењен њен брат Ерор Станко).
БРКОВИЋ Милана РАДЕ, 1941, дијете, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942. године.

Из Косијерског Села:

ПЕКЕЧ Миле НИКОЛА, 1869, сељак, Србин. Убиле га усташе код Цетинграда 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе ЂУРО, 1898, сељак, Србин. Заробљен као бивши југ. војник априла 1941. код Оточца, а убијен од Талијана у логору у Италији 1943. (31.3.1943.)
ПЕКЕЧ Николе НИКОЛА, 1910, сељак, Србин. Ступио у НОВ 21. 1. 1943, борац 8. бриг. 7. див. Погинуо код Сутјеске 25. 5. 1943.

Жртве које нису груписане према домаћинствима:

БАСТАЈА Миле АНКА, 1932, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Миле БОГДАН, 1937, дијете, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Миле БОСИЉКА, 1940, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Миле ДРАГА, 1933, дијете, Српкиња. Убиле је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Николе ДРАГИЋ, 1917, шофер, Србин. Погинуо од бомбардирања у Београду 6. 4. 1941.
БАСТАЈА Миле ДУШАН, 1931, дијете, Србин. Убиле га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Миле ЉУБА, 1939, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Миће МИЦА, 1927, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Раде МИХАЈЛО, 1878, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Лазе МИЛЕ, 1926, сељак, Србин. Убиле га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Јанка МИЛКА, 1907, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Раде МИЛКА, 1934, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
БАСТАЈА Тодора СОФИЈА, 1892, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ВУКЕЛИЋ Миладина ДАНИЦА, 1928, дијете, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ВУКЕЛИЋ Јанка МИЛКА, 1939, дијете, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ВУКЕЛИЋ Радована САРА, 1940, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ВУКЕЛИЋ Раде СТОЈА, 1936, дијете, Српкиња. Убиле је усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе БОСИЉКА, 1939, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе ДРАГИЦА, 1934, дијете, Српкиња. Убиле је усташе у у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Ђуре ДУШАН, 1936, дијете, Србин. Заклале га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Миливоја ГОЈКО, 1939, дијете, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе ИГЊАТИЈА, 1942, дијете, Србин. Убиле га усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ ЈЕКА, 1918, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Латићкама 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Ивана МАРИЈА, 1882, сељанка, Српкиња. Убијена од усташа у Шиљковачи 4. 3. 1942.
ПЕКЕЧ Симе МИЛИВОЈ, 1911, сељак, Србин. Убиле га усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе МИРА, 1933, дијете, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 3. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Симе РАНКА, 1925, сељанка, Српкиња. Заклале је усташе у Беговом Брду 26. 4. 1942.
ПЕКЕЧ Николе СОКА, 1937, дијете, Српкиња. Убиле је усташе мотиком У Батнози 3. 4. 1942.

 Слика 2. Спомен плоча у Гојковцу палим борцима НОР-а и жртвама фашистичког терора села Гојковац, Глинице, Бегово Брдо, Доња и Горња Жрвница
Слика 4. Спомен плоча у Гојковцу палим борцима НОР-а и жртвама фашистичког терора села Гојковац, Глинице, Бегово Брдо, Доња и Горња Жрвница

 

Списак првобораца села Бегово Брдо из спомен албума “Борци на Кордуну 1941.“:

Мазињанин Софронија Душан, 15.6.1910. у Беговом Брду, Србин, земљорадник. У НОБ од 1941. борац. По ослобођењу демобилисан и колонизиран у Путинце. Носилац партизанске споменице 1941.

Мазињанин Софронија Мићо, 1899. у Беговом Брду, Србин, земљорадник. Члан КП од 1938. У НОБ од 1.8.1941. борац одреда „Ђаковић Поток“. Погинуо као борац 8. дивизије 17.5.1943. у Босни.

Мазињанин Миле Милош, 1923. у Беговом Брду, Србин, земљорадник. У НОБ од 1.10.1941. борац одреда „Отмић“. Погинуо као борац 8. бригаде 7. дивизије 11.6.1943. у Босни.

Мркобрада Миливоја Мићо, 16.5.1923. у Беговом Брду, Србин, земљорадник. У НОБ од 1941. борац, десетар и командир вода. У рату добио чин старијег водника. По ослобођењу демобилисан, бави се земљорадњом. Носилац партизанске споменице 1941.

Пекеч Раде Миле, 1916. у Беговом Брду, Србин, наредник југ. војске. У НОБ од 1.11.1941. борац одреда „Отмић“. Погинуо несретним случајем као командир чете 1. бригаде 8. дивизије 10.11.1943. код Скокова у Босни.

Пекеч Раде Миле, 7.5.1925. у Беговом Брду, Србин, земљорадник. У НОБ од 1941. борац, десетар, командир вода и чете. У рату добио чин поручника. Остао у ЈНА. Носилац партизанске споменице 1941.

Пекеч Миле Саво, 1911. у Беговом Брду, Србин, земљорадник. У НОБ од 1.10.1941. борац одреда „Отмић“. Погинуо као командир вода 1. бригаде 8. дивизије 15.3.1945. код Речице.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.