Порекло презимена, село Теочин (Горњи Милановац)

15. децембра 2014.

коментара: 0

Порекло становништва села Теочин, општина Горњи Милановац – Моравичи округ. Према књизи Миленка Филиповића „Таково“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

 

Положај села.

Село је пространо и поједини његови крајеви и засеоци налазе се по коосама и странама једне високе косе; „варошица“ је на друму Теочин – Ваљево.

Воде.

Извори су: Добра Вода, Велико Врело (врло снажно), Влаџиница (по неком Влађи), Матовића Чесма, Бањиц, Дубовица, Бадањ и др.
На Доброј Води, Шибану, Дичини и Ћелијама има 12 воденица а уз једну воденицу је и ваљарица.

Земље и шуме.

Њиве, ливаде и забрани су на метима: Ко(д)стана, Код Бара, Башчица, Дубокица, Врлетница, Бељовина, Брезје, Симековина, Дућовина, Лисовине, Код Липе, Кречвине, Елдовиште, Старе Куће, Колаковина, Глишовина, Редак, Бостаниште, Главица, Попове Баре, Велика Ливада, Осредак, Маџаиште, Камаљ и др.
Некада је Сувобор био „планина“ теочинске општине, па је због неисплаћеног пореза прешао у државну својину, али многа домаћинства и данас истерује стоку преко лета у „планину“.

Тип села.

Село је веома раштркано; изузетак чини неколико кућа у „варошици“ на друму. У селу је 273 домаћинства. И поред тога што је село велико оно има само једно гробље, на Умки.
Сеоска „обетина“ је Други дан Тројица а сеоски вашар, звани Љешници, је у недељу по Госпојини.

Старине у селу.

На брегу Клику сељани налазе старе алатке, рбине од црепуља и шљаку („шлакину“); шљаке има и на ливади Бријег више великог Врела.
Бранко Сарић је на Главици, вадећи коље, нашао гвоздени предмет у облику стреле.
Прича се да на Шарчеву Извору Марко појио свог Шарца и да је ту остао отисак Шарчевог копита. Мештани казују да је у селу био дворац Орловића Павла, и то код Молитве и да је одатле кренуо на Косово са двадесет или осамдесет „сабаља“, од којих се нико није вратио.
Пространа раван у јужном делу сеоског атара зове се Маџариште; по казивању, ти је било велико гробље са положеним већим и усађеним мањим плочама. По причању, само је на једној плочи био знак крста. Осим две плоче, преко којих прелази сеоски пут, све остале су разнешене.
На потесу Ћелијама, испод Умке према северу, на граници према Лозњу, била је по предању црква. Како кажу њу су подигли Павловићи, први досељеници у ово село. Одатле је премештена на Дринчића Косу а после у Брезну. Неки казују да су Турци запалили ту цркву док друго веле да је црква за једну ноћ премештена у Брезну, кад се Милић одметнуо у хајдуке.
По предању, око Великог Врела било је имање „Рудничког Бика“. Кажу да је он нагло умро у селу и да су му онда сељаци убили оца.
На Брезју, близу Недића кућа су били неки усправни споменици.
Раскршће друмова зове се Микова поткивачница; ту је био поткивач Мико, који је дошао из Ниша.

Постанак села и порекло становништва.

Варошица је настала на раскрсници Микове поткивачнице 1905. године; најпре је подигнута једна кафаница, потом општина а сада је ту: општина, школа, задруга, ресторан, станица милиције, задружни дом, неколико приватних кућа и станови службеника.

Родови су:

Матовићи, славе Аранђеловдан. Сматрајуи се да су најстарији род у селу и мисли се да су пореклом из Босне. Од њих су Чоловићи у Брусници и неке фамилије у Дивцима.
Нешовићи (Репоњићи и Плачићи), славе Никољдан. Старином су из „Турске“, од Нове Вароши или Сјенице. Даљим пореклом су вероватно из Херцеговине. Преци Матовића и Плачића су дошли заједно. Један старац прича да су они дошли први после „Маџара“. Од истог рода су:
Смиљанићи и;
Јовичићи.
Брковићи, славе Аранђеловдан. Дошли су шест година после претходних, из Старог Влаха, од Златибора или Сјенице. Убили су Турчина и побегли поткивавши коње наопако окренутим потковицама.. Турци су их тражили у Такову, питајући присутне „има ли Илије и Пантелије“ а ови су одговарали да нема, па су се Турци вратили. Ових Брковића има у Трбушанима и у Друговцу код Смедерева. Да би се сакрили од Турака променили су славу.
Дринчићи, Весковићи (Анђелићи), Јочовићи, Добричићи, Ботићи, Живановићи и Николићи су један род, једна „вамилија“, славе Аранђеловдан. Од старине свима њима кумују Теодосијевићи из Брђана. Преци су им дошли из Дубнице код Сјенице, када су одавде отишли „Маџари“, а иначе даљим пореклом од Васојевића, одакле су кренули са прецима Карађорђевим, кад су „растурени“ Кучи и Васојевићи. Тврде да су од истог племена од кога је био и Јован, дед Карађорђев. У Теочин је дошао Милоје Васојевић, чији су синови били; Јочо, Гаврило и Веско. Од Гаврила су Дринчићи, Весковићи се зову и Анђелићи, и већ седмо колено живи ту у селу. Турци су убили Гаврила. Да га освети, син му Милић се одметнуо у хајдуке (по мајци Дринки назван је Дринчић), после је био истакнут војвода у устанку; 1804. године борио се са 300 коњаника код Љубића. Почетком устанка, када је требало бежати у збегове, растурили су се по косама и тако остали, првобитно су били око Великог Врела и Водице. Године 1813. два Вескова сина су бежала у Срем, па се вратили 1815. године. Осим Милића Дринчића на договору у Такову 1815. године учествовао је од овог рода и Добрица Весковић. Кућа војводе Милића била је на Дринчића Коси, иза гробља. Од овог рода су Весковићи у Лозњу и Полому.
Недићи, славе Ђурђевдан. Дошли су још за турског времена из Црне Горе, неки кажу из Босне. Доселио се предак Сава, који је имао девет синова. Један от тих синова служио је код Господара Јована.
Козодери и Јеремићи, славе Јовањдан. Пореклом су од Сјенице а неки кажу из Црне Горе и да су дошли када су „Маџари“ отишли. Један од предака је отишаи Лозањ „на мираз“ и од њега су тамошњи Радојковићи.
Бељићи, Дамњанићи, Ђоковићи, Сарићи, Филиповићи и Маркељићи су један род, славе Аранђеловдан. Пореклом су од Сјенице – Бељићи кажу од Ужица. Сарићи су названи по пребаба Сари, а зову се по браћи, прадедовима и Филиповићи и Маркељићи. Старином су из Црне Горе (?). Има их у околини Шапца и на Космају. На договору у Такову 1815. године био је и Тодор Беља. По казивању потомака, Маркеља Савић је учествовао у Таковском Устанку. Од тог рода су и Симовићи, који су отишли у Полом, Бранетиће и Ба, а од Бељића има исељених у Лозњу, Брајићима и Бајевцу код Уба. Бељићи су се раније звали Ивановићи.
Луковићи, славе Ђурђевдан. Пореклом су од Сјенице одакле су дошли почетком 19. века.
Ковачевићи и Живановићи су један род, славе Св. Враче, пореклом су „из Црне Горе од Сјенице“. Око 10 породица Ковачевића је прешло, после деоба, у Љубић и Коњевиће.
Тодосијевићи, Толовићи и Јевтовићи су један род, славе Аранђеловдан а преслављају Илиндан. Не зна се одакле су досељени.
Биорци, славе Аранђеловдан. Доселили су се од Сјенице; према имену они су из Бихора. Дошао им прадед. Има их, после деобе, у Љубићу. Славко Биорац је недавно дошао из Леушића, као ковач
Пауновићи, славе Јовањдан. Дошли су из околине Сјенице, наводно из села Пауна заједно са Биорцима и Луковићима. Кад су дошли заузели су земљу са једне стране потока а Луковићи са друге стране.
Поповићи, славе Св. Враче. Они су по мајци (тј. ванбрачни) од Поповића у Горњем Крају у Прањанима; дошли су пре неких 50 година и „привенчали се“ у Ковачевиће.
Павловићи, славе Стевањдан. Отац им Јаков дошао из Прилепа као мајстор, пре 60 година, па се после „привенчао“.
Радивојевићи, славе Св. Враче по имању, преслава Алампијевдан. Отац дошао „на мираз“ у Ковачевиће пре 50 година. Има их у Коштунићима.
Шајиновићи, славе Јовањдан. Дошли су из Горионице к’тетку пре 35 година.
Дамњановићи. У два дома, једном ј дошао отац „на мираз“ пре 35 година а други је из истих разлога пре 15 година – из Коштунића.
Даниловићи, славе Јовањдан по имању. Предак се „привенчао“ из Брезне (од Чурлића) пре више од 30 година.
Петровић, опанчар, дошао из Брајића пре 30 година.
Ђоковић други (Станоје) је родом из Краварица у Драгачеву, 1924. године прешао у Горње Прањане а 1927. у Теочин. Отац му био родом из Лисе. Даљим пореклом су од Сјенице. Отац му славио Ђурђевдан (био уљез), мати Никољдан а Станоје, као уљез, Јовањдан.
Никетић, славе Јовањдан по имању. Дошао пре 30 година из Врнчана у Нешовиће као посинак.
Стефановић, славе Јовањдан по имању. Дошао „на мираз“ из Ртара у Драгачеву 1953. године.
Тројановић је дошао 1938. године из Бруснице на ујчевину у Пауновиће.
Дрчић је бивши жандарм, родом из Лике, населио се у току Другог светског рата, као домазет, међу Ковачевиће.
Бајић је дошао на ујчевину из Брајића после Другог светског рата.
Посрбљени Цигани-Роми:
Проковићи или Мијаиловићи, славе Св. Василије-Нова Годица, дед му дошао из Срезојевца.

ИЗВОР: Миленко Филиповић – Таково. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.