Порекло презимена, насеље Сента

127 коментара

1. 7. август 2018. у 18:19

   Војислав Ананић

   ОНО НАШЕ НЕКАД ШТО БЕЈАШЕ

   https://vesti-online.com/Riznica/Vesti/703456/Ono-nase-nekad-sto-bejase-Istorija-draza-od-knjizevnosti

   Одговори

2. 7. август 2018. у 18:20

   Војислав Ананић

   СТЕВАН, ОДОЦНЕЛИ ЖДРАЛ

   https://vesti-online.com/Riznica/Vesti/705147/Stevan-odocneli-zdral

   Одговори

3. 7. август 2018. у 18:21

   Војислав Ананић

   ПРИЧА О СРПСКОМ ЧЕХОВУ

   https://vesti-online.com/Riznica/Vesti/702359/Prica-o-srpskom-Cehovu

   Одговори

4. 8. август 2018. у 18:56

   Војислав Ананић

   Атила Пејин
   Историјат Сенте

   Према археолошким налазима наши крајеви су већ од праисторије настањени. Почев од палеолитских заједница ми налазимо доказе о континуираном присуству човека: трагове материјалне културе Келта, Сармата, Хуна и Авара.

   Средњовековно насеље је вероватно настало у XII веку од зимског станишта, а као посед мађарске родовске аристократије из лозе Сенте-Магоч, а први писани извори који помињу Сенту потичу из 1216. године и везани су за име мађарског краља Андрије II. За време монголске-татарске најезде и Сента је страдала, али убрзо после тога поново се спомиње у писаним документима; у другој половини XIV века она се већ налази у поседу будимског каптола. Природна богатства околног краја, затим приходи од таксе повољно су утицали на даљи развој насеља. Поред рибарства и пољопривреде, становништво се бави и разним занатима. 1506. године, за време владавине Владислава II Сента, већ као развијена варош, добија титулу слободног краљевског града. Сента је успела да избегне опасност која јој је претила за време сељачке буне Ђерђа Доже, али није дуго уживала у миру; 1526. године опустошена је приликом повратка победничких турских трупа са Мохачког поља, које су при повлачењу кроз наше крајеве опљачкале и запалиле сва потиска насеља, па нису поштеделе ни Сенту. После пада Будима и Сегедина, Турци су трајно завладали и Сентом. Пустошења, везана за турске походе, па увођење турске управе и пореског система утицало је на промену етничког састава становништва. Мађарско сељаштво, које се првенствено бавило земљорадњом, масовно је напустило ове крајеве, а њихово место су попуњавали Срби-сточари који су долазили са југа, где је већ раније, падом Српске деспотовине, започела турска владавина. Ослобођење од турске превласти донео је бечки рат. Одлучујућа битка одиграла се управо код Сенте 11. септембра 1697. године, када је аустријска војска под вођством генијалног Еугена Савојског нанела велики пораз турској армији. После склапања мира у Сремским Карловцима и Сента је постала део војне границе, а њени житељи су већином Срби-граничари. После нових ратова дошло је до нових померања војне границе, па је дошло до развојачења Потиске границе. Да би сачували стечене привилегије, Срби масовно напуштају потиска насеља и одлазе на новоформиране границе (Славонија, Срем, Банат) или чак у Русију, на позив царског двора. Бечки двор је такође желео да их задржи и да би спречио даље отсељавање граничара из ових крајева, формирао је од потиских општина привилеговани диштрикт. Нека насеља су добила и додатне привилегије и ранг вароши, као што је био случај и са Сентом. Вакум, настао масовном емиграцијом Срба, попуњавале су мађарске и словачке породице, долазећи са севера, из пренасељених мађарских жупанија, па се етнички састав становништва поново драстично мењала. Крајем XVIII века у Сенти се настањују и први Јевреји, уносећи нови етничко-верски елемент у друштвени живот вароши. До средине XIX века неки кобни догађаји спречавају несметани развитак града. 1769. године Сента је скоро до последње куће изгорела у ватреној стихији, а 1831. године велика епидемија колере у Мађарској није поштедела ни сенћанско становништво. Догађаји везани за 1848/49. Ипак су најболнији, јер поред огромне материјалне штете, поремећени су дотад веома добри међунационални односи у граду. После пада апсолутистичке владавине, а нарочито доношењем аустро-угарске нагодбе (1867), и у Сенти се примећује економски успон, а процес либерализације осећа се и у друштвено-политичком животу. 1873. године Сента дефинитивно постаје град са уређеним сенатом а истовремено и један од значајнијих центра у Потисју. То је доба истинског друштвено-економског процвата: гради се мост преко Тисе и велелепне зграде на Главном тргу и у важнијим улицама близу центра; изграђује се кеј и железница; оснивају се банкарске институције; излазе први локални листови. Утемељена је Народна башта, која је постала омиљено излетиште Сенћана. 1895. године, поводом посете цара Фрања Јосипа I, град добија јавно електрично осветљење и асфалтиране путеве и тротоаре. Истим поводом подигнут је и споменик сенћанске битке. Чланови сенћанске елите оснивају мноштво разних удружења каритативног, конфесионалног или, пак, спортског карактера. Почетком нашег века развитак се наставља: уместо срушеног дрвеног, гради се нови, модерни гвоздени мост, а уметсно изгореле градске куће убрзо се подиже нова, данашња. Избијање I светског рата заустави даљи напредак, а промена режима после рата дуго времена не одговара овој средини. Нерешено аграрно и национално питање увелико спречава развитак града који је и даље сачувао аграрни и вишенационални карактер. Велика, светска економска криза је још више отежала живот Сенћана. Полагани успон примећујемо тек крајем 30-их година. Избијање новог светског рата доноси и нову промену режима која поново кобно утиче на друштвено-економски живот у вароши. Никако и никад не смемо заборавити трагичне догађаје везане за пролеће 1944. године, када је после немачке окупације Мађарске, из града одведено више од 1400 Јевреја у разне логоре смрти, где их је једва преживело 15 одсто. Мада Сента никада није постала истинско урбана средина, нити већи духовни центар, ипак је дала нека већа имена српској и мађарској култури, а то су: Јован Мушкатировић, Стеван Сремац, Ђула Дудаш, Лајош Турзо.

   Ову богату културно-историјску баштину чувају, презентују и даље граде данас постојеће културне установе града: музеј, историјски архив, библиотека и дом културе.

   Одговори

5. 8. август 2018. у 18:57

   Војислав Ананић

   Веома писмена варош крај Тисе
   Дневник 3. јануара 2016. 20:37

   Приљежни летописац Сенте, Петар Тарзић је, након десетак књига, објавио и монографију „Основне школе у Сенти 1697-1920“, пре које се бавио историјом православне цркве, Српском читаоницом, биографијом најчувенијег Сенћанина Стевана Сремца, друштвеним животом Срба у знаменитој и врло писменој вароши крај Тисе. Намеравао је да пише о српским вероисповедним школама, али установио да их је тешко одвојити од мађарских и јеврејских, те се позабавио са три Монографске свеске Сенте Петера Тота и Кароља Калмара, споменицом штампаном поводом века школе „Турзо Лајош“ Ласла Тарија и књигом „Грађевинарство у Сенти“ Золтана Ваклаија, а у месном Историјском архиву нашао обиље материјала.

   – Како су за Монографске свеске коришћени релативно ограничени извори, узео сам слободу да их обогатим својом документацијом, новим изворима и биографијама учитеља – објашњава Терзић.Иначе, школе које су биле под окриљем католичке цркве од 1751. до 1869, преузела је општина, док су православне и јеврејске остале при својим верским заједницама све до 1920, кад су подржављене. Терзић је период након тога оставио будућим истраживачима.

   Ђула Дудаш у „Историјату града Сенте“ тврди да је у вароши школа било и пре Мохачке битке 1526, али се поуздано зна да је Грчко-источна српска постојала 1703, Католичка вероисповедна 1755, салашарска 1861, а Српска приватна, у Славнићевом шору, радила од 1885. до 1892. Закладна је школа Ђене Брановачког отворена 1892, имала удобне учионице па и стан за послужитеља, а први учитељ је био Сава Лудајић, касније школски надзорник.

   Најстарији познати српски учитељ, од 1797, је био јерођакон Исидор Бранковић, отац пароха Тимотија и деда патријарха Георгија Бранковића. Рођен је у Ади а крштен у Суботици 1773. од оца Симеона Браниле и мајке Роксе. Знаменит је и Теодор Тоша Брановачки, учитељ академика Стевана Сремца. Није га заборавио, па му је, 35 година од одласка из Сенте 1903, написао посвету између корица „Из књига Староставних – Велики Жупан Часлав“. Брановачки је за учитеља изабран 1863. и остао до пензионисања.

   Врли хроничар Миливоје В. Кнежевић бележи да је Тоша био уча старинског кова, децу је необично волео и с њима врло лепо поступао. Уз то је имао калиграфски рукопис, руке доиста златне, сам је савладао вештину дубореза, а знао је много народних пословица, изрека и загонетки. Оставио их је на крчазима, које је правио са грнчаром Палом Клаузом, па се цела колекција чува у Градском музеју. Многи су у приватним збиркама, а на ободу једног, који је код Терзића, пише: „Који много ије и пије ни за какав посао није! Тако је“! Међу мудростима госни Тоше су и: „Где је вино газда, ту је мозак просјак”, „Пијмо вина докле траје вјека, та вино је мелем за човека!”, „Нема лица без рујнога винца, Ни јунака без пуна бардака!” Био је пренумерант књиге „Живот и обичаји народа српског”, коју је приредио Вук Караџић, један од оснивача Српске читаонице у Сенти 1868, у више наврата биран је у Управни одбор, а 1900. и за председника.

   Најстарији учитељ Мађар је, вероватно, био Јанош Паласти, а касније се помињу Иштван Лакрич и Јожеф Хегедиш, док је Терзић установио да је најстарији јеврејски, можда, из породице Флеш. Њима је Марија Терезија 1790. дала специјалну дозволу да се настане у Сенти, јер Јевреји нису имали грађанска права све до 1840. Њихово школство је било компликовано за истраживање, јер су живели у строго затвореној заједници. Ипак, Ласло Вига 1783. бележи да у вароши обитава 20 фамилија Мојсијеве вере, чија деца уче Тору, познавање језика и рачун.

   Одговори

6. 9. август 2018. у 11:49

   Војислав Ананић

   Стеван Крагујевић

   АУТОБИОГРАФИЈА

   Светлост дана први пут сам угледао у Сенти 4. фебруара 1922. године. Основну школу завршио сам у родном месту а и фотографски занат научио сам у Сенти од 1936. до 1939. године код фотографа Ронаиа. Он је био један од обичних фотографа са скромним алатима. Апарати су му били на мех, вечине 13×18 цм са дрвеним троношцима.
   Као шегрт, са таквим апаратом сам ишао сваке недеље у Чоку, код пекара Кокаија, где је мајстор изнајмио његово двориште у Главној улици. Ту је био ”атеље” са ћебетом на зиду, и ту су сваке недеље Чокани фотографисани. Долазио сам бициклом а камера је била позади у једној плеханој тепсији. У то време у Чоки није било фотографских радњи.
   Као дечак од четрнаест година сам се већ осамосталио и сликао сам све: породичне слике, малу децу, портрете, свадбе и све што сам тог дана сликао следеће недеље сам доносио фотографије.
   После три године сам се ослободио и тада ми је мајстор Ронаи казао да сам слободан јер код њега нема места за два помоћника. На моју срећу, практични рад, испит, сам полагао код фотографа Данила Јакшића, који је био у то време један од најмодемијих фотографа у Војводини: салонска камера, неколико апарата “Лајки”, са више објектива, савремене лабораторије, и томе слично. Још у Занатској комори, када сам полагао усмени, пришла ми је госпођа Јакшићка и питала ме шта ћу после да радим. Ја сам јој рекао да ме је мајстор Ронаи отпустио и да не знам где ћу. Она ме потапшала по рамену и рекла “од сутра можеш доћи код мене да радиш”.
   Као шегрт, желео сам да једног дана имам ручни сат. Јер, стално сам морао да идем на посао рано ујутру, у пет сати. Устајао сам, без сата, на време, најчешће и пре, само да не закасним.
   Када сам се ослободио 1939. године запослио сам се код веома доброг и напредног мајстора господина Јакшића. Док сам радио код њега, од моје маме добио сам два ћупа пекмеза, један од шипака, други од шљива. Одмах ми је синула идеја, да тај пекмез једем месец дана, уштедим прву плату, и да за те паре купим ручни сат! Што смислих то и учиних.
   Месец дана сам јео пекмез и хлеб. Ујутру комад хлеба намажем са пекмезом од шљива, а за ручак комад хлеба са пекмезом од шипака, и тако наизменично, цео месец. Али, морао сам да распоредим та два ћупа тако да ми дотрају месец дана. При крају месеца су комади хлеба морали бити са нешто тањим премазима пекмеза. Уштедео сам месечну плату од 500 динара, а сат сам купио за 450. И дан-данас га чувам као драгу успомену.
   У фотоатељеу Јакшића сам добио прво сазнаје о правом фотографисању “Лајком” и салонским апаратима. Радња је била на госпођино име, али прави газда и фотограф је био господин Данило Јакшић. Ту сам радио од 1939. до 1943. године. Код Јакшићевих сам највише научио снимање репортаже. Сликао сам на улици, сваког и ко не жели, разне балове, ноћу са магнезијумом, све нове године, по свим локалима у Сенти. Од 1943. године сам постао самостални фотограф, после кратког одслужења војног рока код Мађара јер сам био отпуштен због глувоће и наставио рад самосталног форографа. По улицама и парковима сам сликао и на позиве свадбе. Код куће у шпајзу сам направио провизорну лабораторију, у којој сам радио и после ослобођења и док нисам отишао на одслужење војног рока. У Крагујевцу, у Дом ЈНА, радио сам као фотограф и репортер од 1947. до 1949. године када сам радио у Танјугу, односно Дирекцији за информисање.
   Госпођу Еву Биро сам упознао 1949. године, у априлу. Била је уредник фотографје у Дирекцији за информације при влади СФРЈ. Директор те установе је био Владо Дедијер, у оно време бог и батина. Дакле, ту сам се запослио и био непосредни Евин сарадник. Дирекција за информације је тада била оформљена да би се пропагандним путем супротстављала Информбироу. Евин и мој посао је био да актуелне политичке и успехе тадашње СФРЈ пласирамо у иностранство, преко наших амбасада у свету.
   Све политичке личности и културне људе који су долазили у нашу земљу ја сам снимао а Ева писала пропратне текстове. Такође сам снимао успешне фабрике, индустрију, паметне наше људе од великог угледа, академике, који су нешто значили у свету. За све то је Ева осмислила и мени дала задатке за снимање а она их потом проследила Страним агенцијама и листовима и амбасадама које су имале своје излоге. Сећам се да сам једном од Еве добио списак свих наших успешних фабрика, по републикама, па сам морао да их лепо снимим, да нас достојно репрезентују у свету. Такође сам снимао по републикама знамените људе: чувене уметнике, диригенте, вајаре, сликаре, фудбалере, гимнастичаре… Такође, снимао сам тада чувеног католичког надбискупа Степинца, када је био интерниран у његово мало родно село крај Загреба, да покажемо свету да је жив и да свакодневно држи мису у малој сеоској цркви. Пошто већ тада нису били баш најидеалнији односи између република ја сам имао специајлно одобрење за снимање од Савезног СУП -а.
   Дакле, моја сарадња са госпођом Евом Биро је трајала од 1949. до 1952. године, када је Дирекција расформирана. Ја и Ева смо прешли у “Танјуг” односно тадашњи “Југо-фото”. У Дирекцији за информације је било запослено стотинак наших новинара, из целе земље и најбољих листова, који су говорили по неколико језика као и Ева. Она је једном, 1950. године, организовала у Бирчаниновој 6, где је била Дирекција, скуп са преко стотину фоторепортера из целе Југославије, из свих редакција. Разговарали смо о фотографији и пропаганди. На тај састанак су дошли Тоша Дабац, Богољуб Цикота и многи други из свих већих листова, и самостални уметници фотографије. Сви су они радили за потребе Дирекције уз добру надокнаду.
   Дакле, ја сам био први фоторепортер код Еве Биро. После смо прешли у “Танјуг” а ја сам отишао крајем 1952. у “Политику”. Мојим одласком нисам прекинуо сарадњу са госпођом Биро.
   Ева је била врло срдачна и пријатна особа. Са сваким је знала да успостави корисну сарадњу. Разумела се у фотографије, знала је на фин начин да нас упути у тајне фотографије. У великој мери и ја треба њој да захвалим за све што сам постигао на пољу новинске фотографије.
   Године 1968. снимао сам прве велике демонстрације београдских студената. После њих су објављене књиге илустроване мојим сликама. Доживеле су неколико издања.
   Једна слика ми је посебно драга јер сматрам да такву ниједан лист нема.
   Приликом пуштања у рад нове зграде “Политике”, посетио ју је и Тито са Јованком. Том приликом је “Политика “ издала посебан број. Уз вечеру, Титу су донели први број где је на насловној Страни била његова слика и текст о посети “Политици”. Тито је гледао лист и наравно прву Страну. Према мени је била окренута задња Страна. Ја сам се досетио и рекао: ”Друже Тито, има нешто интересантно на задњој страни”.
   Тито је окренуо лист и ја тада брзо направих неколико снимака са насловном страном где се он види и наслов, заглавље, “Политика”. Тито је разумео зашто сам то учинио.
   Тита сам сликао и са три Ордена народног хероја. Од њега сам добио златан ручни сат са посветом. Још га нисам ставио на руку, да се не отрца посвета са потписом “Ј. Б. Тито”. Имам десетак самосталних изложби. Једну самосталну књигу “Тито и пионири”. Излагао сам фотографије у Сенти, Новом Саду, Кикинди и Београду. Од тих слика је начињена и једна лепа књига. Учествовао сам на многим заједничким изложбама. Ја им ни броја не знам.
   У “Политици” сам провео тридесет година и много сам слика објавио. Са уредником Љубом Стојовићем покренуо сам рубрику “У слици и речи”, у којој су најчешће објављиване моје слике.
   Од 1949. године сам, као фоторепортер акредитован у Савезној скуштини и Скупштини Републике Србије. Та акредитација и дан-данас траје. Преко пола века! Мада сам пензионер већ две деценије моја стална пропусница за Скупштину још важи.
   У многим листовима сам био стални сарадник. Радио сам највише за “Мађар со” и “Седам дана”. “За Мађар со” и “Дневник” радим и сада као пензионер. За “Мађар со” преко четрдесет година. Када је “Политика” добила новог уредника Данила Пурића, на редакцијском састанку је забрањено да се тезгари, да се ради за друге листове. Ја сам обавестио друге редакције да не очекују више од мене фотографије. Међутим, уредник “Мађар соа” ми је одговорио: “Само ти шаљи фотографије и даље, ми ћемо те прекрстити. Од сада ћеш се звати Кертес Иштван!” То исто су урадили и у “Хет напу”. Тамо ме прекрстише у Кормоши Иштвана! И тако сам ја једно време имао три имена. Али важно је да су моја почетна слова остала иста!
   У Београду 3. фебруара 1982. године добио сам решење да више нисам службеник НИП “Политике”, по сили закона, а 4. фебруара ми је рођендан! Ето, дан раније, да не би закаснили!
   У Сенти сам 1996. године направио једну изложбу о Сенти које више нема. Уредник Телевизије Београд Каменко Катић направио је о мени и изложбу и получасовну репортажу. Два пута је била емитована па се родила идеја, код колега других редакција, да ме предложе за награду “Светозар Марковић”, за животно дело. И то ми је једина значајнија награда у мом животу. Истина, добио сам и две друге, Октобарске награде града Сенте. А највеће су ми награде када ме непознати људи и данас, после двадесет година у пензији, сусрећу и присећају се мојих слика и честитају ми.
   Све ово не бих постигао да нисам имао несебичну подршку моје супруге Лепосаве Крагујевић и кћерке Тање Крагујевић. Моја спруга цели радни век провела је у РТС а почела је у Радио Београду као спикер Првог програма.
   Са мојом супругом Лепом, Лепосавом (девојачко презиме Стојков) живим заједно у срећном браку већ шест деценија. Кроз овај живот смо прошли руку под руку још далеке 1943. године у Сенти. Након рата прешли смо у Београд. Лепа је завршила Високу филмску школу у класи професора Вјекослава Афрића а од 1949. године је спикер Првог програма Радио Београда. Цео радни век је провела у Радиотелевизији Београд.
   Лепа и ја имамо ћерку Тању којом се поносимо. Наш зет Василије Вујић, такође је из Сенте, из чувене породице донатора Јоце Вујића. Васа је професор физичког васпитања у Земунској гимназији.
   Још и данас снимам слободне теме из Сенте и Београда за “Експрес Политику”, “Мађар со” а и “Дневник”. Чини ми велико задовољство кад видим да ми се објави по која фотографија. Ја се држим наше изреке – “Новинар никада не иде у пензију”.

   Сента, јануара 2002. године
   Стеван Крагујевић

   Из књиге Боривоја Миросављевића Простор вечности, Фото, кино и видео савез Војводине, Нови Сад, 2003, Стр. 18-21.

   Белешка:
   Није познато шта је био конкретан повод да Стеван напише ову аутобиографску цртицу. Но ипак, може се претпоставити да је разлог био и његов предстојећи, јубиларни рођендан, 4. фебруара 2002, и 66 година бављења фотографијом.
   У једном приватном писму г. Боривоју Миросављевићу, колеги, новинару, мајстору фотографије, пријатељу и добром познаваоцу његовог рада (будућем приређивачу фотомонографије Простор вечности), Стеван тај датум помиње и као могуће обележевање Јубилеја, до којег, међутим, није дошло. Те зиме је дуго боравио у родној Сенти, а само десет дана по повратку у Београд, 17. априла 2002, Стеван је преминуо. Сахрањен је у Сенти, 19. априла 2002, уз почасти родног града, у присуству породице и колега, из Сенте, Београда, Новог Сада, Сомбора, и других градова.
   Поводом годишњице његовог одласка, објављена је фотомонографија Простор вечности, са текстом његове Аутобиографије (у књизи јој је приређивач дао назив “Од сеоског до дворског фотографа”), уз многе друге текстове о њему и интервује репродуковане из штампе и разних других публикација, али и са записима и сећањима пријатеља и колега, писаним посебно за ову књигу.
   Монографија је током априла 2003. године промовисана у Сенти, Београду и Новом Саду, уз уводне речи познаваоца Стевановог рада, фотографских Стручњака, и његових колега, и уз пратеће изложбе које су тим поводом одржане у свакој од ових средина за које је Стеван Крагујевић био животом и радом трајно везан. Сви ови текстови говора и сећања сачувани су, сабрани и објављени у књизи Б. Миросављевића Антологија фотографије Војводине, књига 4, Фото, кино и видео савез Војводине, Нови Сад, 2003.
   Т. К.

   Извор: НАПИСИ, ГОВОРИ, ТЕКСТОВИ ИЗ ШТАМПЕ, КЊИГА, КАТАЛОГА, ЕНЦИКЛОПЕДИЈА О СТЕВАНУ КРАГУЈЕВИЋУ Фоторепортеру и уметничком фотографу (Сента, 4. фебруар 1922 – Београд, 17.април 2002)

   Одговори

7. 9. август 2018. у 18:56

   Војислав Ананић

   Брановачки, Стеван
   28.05.2009.
   Брановачки, Стеван, правник, политичар, јавни радник (Сента, 1. VII 1804 – Нови Сад, 8. II 1880)

   Основну школу и први разред гимназије завршио је у Сенти, други у Суботици, од трећег до шестог у Баји, седми и осми и филозофију у Сегедину а правне науке у Пожуну (1826). Практикант је био у Бечеју код Бачко-потиског дистрикта и код Краљевске табле у Пешти. Адвокатски испит положио је с одличним успехом 1828. и отворио канцеларију у Сенти. Почасни подфишкал Потиског дистрикта и старатељ Сирочадског стола у Сенти био је од 1831. За супститута сенатора у Магистрату Потиског дистрикта изабран је 1842, а 1848. за солгабирова (среског начелника) у Сенти као први неплемић у том звању. Револуционарна збивања затекла су га у бањи Фиред, одакле шаље оставку на звање не враћајући се у Сенту. Презимио је у Баји, но с пролећа 1849. био је приморан да се склони у Земун. Српска народна управа именовала га је за среског начелника у Паланци, но тамо није остао дуго, поново бежи у Земун и Београд. После револуције вратио се на сенћанско имање, а 1850. његов школски друг Исидор Николић, комесар Војводства, именовао га је за комесара Бачко-потиског дистрикта. Када је дистрикт после годину дана укинут, именован је за судију привременог земаљског суда за Војводство у Новом Саду, за судију Окружног суда у Новом Саду (1854) и за потпредседника истог суда са титулом земаљског судије (1859). Државну службу напустио је 1861. и посветио се јавном раду. Варош Нови Сад бирао га је за посланика Угарског сабора 1861, па поново 1865-1868. Ревносно је заступао српске интересе при увођењу закона о народностима и о аутономији Митрополије српске.
   Када је Милетић преузео управу Српске читаонице у Новом Саду, изабран је за председника њеног Позоришног одбора који оснива Српско народно позориште августа 1861. Са секретаром Змајем потписује први Позив српском народу на прилагање за позориште. Начелник Друштва за СНП био је до 1868. и поново 1871-1874. У Управни одбор Матице српске изабран је 1864. а од 1865. до 1867. био је њен потпредседник. Први пут за председника Матице српске изабран је 1867. а после Суботићевог једногодишњег председниковања 1868. он је до смрти био председник, водећи Матицу неоштећену кроз њен најмучнији период. Такође је био и председник Српске црквене општине у Новом Саду (1868-1872) и један од патрона гимназије. Више година, почевши од 1868, био је председник Прве трговачке и обртничке банке. Пошто је Милетић други пут суспендован као градоначелник, наследио га је и ту дужност обављао три године. Упркос претњи суспензијом, није спречио народне манифестације поводом Милетићевог изласка из затвора 1871. Исте године помагао је прикупљање прилога за Бокељски устанак. Био је биран за посланика Старобечејског среза на Преображенском српском сабору 1872, поново 1875, када је председавао Сабору који бира патријарха, те 1879. за сталног потпредседника Српског сабора. С пуно снаге и одушевљења прикључио се млађој политичкој струји и заштитио својим реномеом достојанство Сабора пред агресијом власти. Велики углед уживао је у редовима Уједињене омладине српске. Није био човек списатељских склоности – од њега је остало штампано само неколико саборских говора и интерпелација због којих су га звали српским Катоном.
   Место у политичкој и културној историји Срба заслужио је “чврстом родољубивом вољом и ревношћу” и неуморним залагањем. Ожалило га је целокупно “пречанско” Српство: топлим написима С. Милетић, а Ј. Ј. Змај песмом, Матица црном заставом (седам дана), комеморацијом и поменима, цркве су осам дана звонима објављивале његову смрт.

   ЛИТЕРАТУРА: Берислав Берић, О Србима у Сенти, КС 1835, књ. XI, 271-272; С. Милетић, Стеван Брановачки, Над гробом Брановачког, Застава, 1880, бр. 21, 22; Стеван В. Поповић, Стеван Брановачки, Јавор, 1880, бр. 7, 217-222; Васа Стајић, Новосадске биографије, И, Нови Сад 1936, 96-102; Живан Милисавац, Историја Матице српске, II, Нови Сад 1992. Б. Ковачек

   Одговори

8. 9. август 2018. у 18:58

   Војислав Ананић

   СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА
   8. новембра 2016.

   Након Велике сеобе 1690. године досељени Срби у Сенти подигли су своју прву богомољу западно од данашњег храма, при крају данашњег парка у центру града. Била је изграђена од набоја и плетера, а након градње нове цркве од тврдог материјала, на освећеном месту 1809. године постављен је крст, који је касније премештен у порту цркве. У попису становништва у Сенти из 1767. године наводи се да је Српска православна црква у Сенти грађена „наново и недавно од тврдог материјала, од цигаља и камења, те да је укупно било 374 верника и да је имала два свештеника”. Према записима пароха Тимотија Бранковића, прва црква од „тврдог материјала” грађена је на месту где и данас стоји 1751. година. Иконостас у цркви је осликао 1782. године Јован Исајловић Старији, „живописац из митрополитског Даља”. Црква је јако оштећена у буни 1849. године када је изгорео кров, торањ, унутрашњост и том приликом страдао је и иконостас.
   Темељној обнови храма приступило се 1851. године и том приликом су звонику, који је стајао слободан са три стране, припојени бочни простори крстионица и улаз у звоник- степениште. Тиме је високи барокни звоник у потпуности припојен основи цркве чиме је измењен изглед фасаде. Према просторној концепцији, самој основи, те унутрашњим и спољним архитектонским елементима, пропорцијама основних делова храма, црква је грађена по узору на сомборску Георгијевску цркву под чијим утицајем су се градили православни храмови у периоду готово три деценије у овом крају.
   Црква је у основи једнобродна, са петоугаоном апсидом споља и изнутра, те са плитким правоугаоним певничким испадима који нарочито у унутрашњој основи благо наглашавају крстообразност храма. Западна фасада је нешто наглашенија, а два пара пиластара потенцирају вертикалну поделу, а томе доприноси и високи барокни звоник који се централно уздиже. Централно је постављен улаз изнад кога је у лунети осликана икона патрона цркве. Зидно платно је дуж целог објекта изведено у духу класицизма, раздељено плитким пиластрима, равно је и без архитектонске пластике, на три стране са узиданим надгробним плочама. Анализом епитафа сазнајемо да се ради о именима знаменитих Срба од којих су неки имали племићке титуле и били су велики ктитори Православне цркве.
   Пиластри се понављају и у унутрашњем простору делећи га на три травеја и подржавајући лукове који формирају сферне сводове изнад простора наоса. Оригинална пластика очувала се на завршецима лукова у облику мотива „ламбрекена”.
   У унутрашњости је приликом адаптације цркве дозидан хор којег носе две бочно постављене конзоле у виду волута са флоралном рељефном декорацијом.
   Од иконостаса, којег је 1782. године осликао Јован Исајловић Старији очуване су само две иконе: Исус Христос, уље на дрвету и Крунисање Богородице, сликано уљем на платну. Према писању Лепосаве Шелмић икона Цар Давид, коју је Јоца Вујић из Сенте, наш познати колекционар уметничких слика и других вредности, добио на поклон од Игњата Брановачког 1908. године, приписује се Јовану Исајловићу Старијем и иконостасу цркве у Сенти, као и јако оштећена икона Апостола Јакова, коју је Вујић касније набавио за своју колекцију.
   Приликом радова на рестурацији иконостаса и зидних слика које је изводио Покрајински завод за заштиту споменика културе 1975. године, над централним делом храма, у другом травеју свода откривене су слике које се приписују истом аутору. Откривен живопис обогаћује фонд сликарских дела домаћих мајстора XVIII века, посебно дела Јована Исајловића Старијег, сликара формираног под утицајем Теодора Крачуна, а посебно представља доказ архитектонске аутентичности објекта саграђеног половином XVIII века.
   Данашњи иконостас у цркви рађен је након буне. Израда дубореза иконостаса била је поверена 1853. године познатом мајстору Михајлу Јанићу из Арада. Позлату и марморизацију иконостаса, певница, епископског стола, поверено је Александру Темпферу. Иконостас је осликао Павле Симић, академски сликар бечке школе, један од првих представника нашег романтизма, у периоду од 1859-1862. године. Иконостас припада типу развијене вишеспратне олтарске преграде са резбаријом која носи стилске карактеристике класицизма.
   Поред иконостаса Симић је радио и иконе на јужним и северним певничким столовима, затим позади њих ламперијама, на Богородичином и Владичанском трону, на балустради хора пет композиција, као и велику уљану слику изнад иконостаса са приказом Св. тројице у централном делу и јеванђелистима у угловима. Вељко Петровић је својевремено писао: „Његове библијске композиције на хору сенћанске цркве иду у најбоље код нас уопште и са апсолутног сликарског гледишта оне су одлични примерци класичне романтике”.

   Одговори

9. 10. август 2018. у 19:20

   Војислав Ананић

   СРПСКА ЧИТАОНИЦА У СЕНТИ

   Као што су, 1826. године, образовани Срби у Пешти основали Матицу српску и “Сербски летопис” 1821. данашњи “Летопис Матице српске”, најстарији летопис у Европи с намером да сачувају своју националност, свој језик и културу, тако су вођени истим циљем, само у малом, урадили и образобвани људи у Сенти када су 25. фебруара 1868. године основали Српску читаоницу са 100 чланова и донели “Устав” исте.
   Српска читаоница није основана само “поради читања новина и поради међусобног саобраштенија “, него је заједно са Српском православном црквом имала да издржи сталну борбу са грађанским властима у Угарском делу Хабзбуршке монархије и Аусто-Угарске, представљајући бедем асимилацији и националном отуђивању Срба. Од јавних читаоничких манифестација је била најважнија светосавска забава, на којој су прикупљани прилози “у корист сироте школске деце”. Поред ње је било и забава при црквеној и школској слави а повремено су одржаване и беседе.
   Председник Читаонице је био пл. Симеон Каракашевић.
   Јуна 25. 1871. године, сенћанска Српска читаоница доставља основна правила Мађарском краљевском министарству а иста се одобравају 14. фебруара 1874. године.
   На главној скупштинској седници Српске православне цркве, 17. априла 1883. године, доноси се одлука о зидању црквено-општинске дворане. Општинска дворана је изграђена а 25. марта 1884. године се уступа Српској читаоници.
   Октобра 26. 1887. године у Српској читаоници је одржана велика приредба посвећена јубилеју прославе 100 годишњице рођења Вука Стефановића Караџића.
   Септембра 26. 1906. године у одборској Сали Српске читаонице, постављена је спомен-плоча пок. Стевану Сремцу, Сенћанину књижевнику и академику. Спомен плочу је наручио да се направи о свом трошку Стојан Рибарац а израдио ју је Никола Лукачек и била је пре него је послата у Сенту, изложена два дана у Београду у књижари Антонија Ђорђевића.
   Одлуком Министарства Просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 18. децембра 1923. године, Српска читаоница прелази у “Народну књижницу и читаоницу”. Међутим, ова одлука се примењује тек од 1930. године.
   Од 1914. па све до 1922. године, званично престаје прекид у раду Српске читаонице, због ситуације настале у току и непосредно после Првог светског рата. Међутим, постоји и такав податак да је већ 1. октобра 1920. године, Српска читаоница устројила нова Основна правила и тиме добила дозволу од власти за даљи несметани рад. Дозвола је добијема на основу саопштења Бач-Бодрошке жупаније од одељења Министарства унутрањих послова Бачке-Баната-Барање.
   Јануара 17. 1923. године Српска сенћанска читаоница доноси нова правила а 21. августа 1926. године Српска читаоница добија диплому члана оснивача “Матице српске”.
   Године 1939. Српска читаоница у својој библиотеци има 977 књига да би 1940. године библиотека бројала рекордних 984 примерака књига.
   У ратним годинама Другог светског рата у Српској читаоници нема активности да би 1. марта 1943. године и званично престала са радом забрањена од стране мађарске окупаторске власти. Престанак рада траје све до 1. августа 1945. године када Српска читаоница поново отпочиње са деловањем.
   Из благајничког извештаја сазнајемо да је те године било 6 чланова који су плаћали чланарину од по 50 динара и 101 члан са чланарином од 30 динара.
   Српска читаоница је 1947. године имала 110 чланова а они су плаћали чланарину од 60 динара, једног члана са чланарином од 40 динара, 10 чланова са чланарином од 30 динара, 2 члана са чланарином од 10 динара и 22 члана са чланарином од 5 динара.
   Градска библиотека у Сенти се оснива 1947. године, да би се нешто касније, вероватно у току 1949. године књижевни фонд Српске читаонице пренео у њу.
   Из благајничког извештаја за 1949. годину сазнајемо у виду опаске: “Дневник Читаонице је код Јована Секулића и предат новац динара 11292,5 читаонице 9. марта 1950. године.”
   У Именој књизи је записан следећи – последњи податак о раду Српске читаонице за 1957. годину: “Чланови Српске православне Читаонице у Сенти – 1. октобра 1957. године Брановачки Иса, који је платио чланарину од 1000 динара.”
   На седници Управног одбора Српске православне црквене општине у Сенти 1987. године доноси се одлука о рушењу зграде Српске читаонице због дотрајалости.
   Тако је полако и тихо престала са радом Српска читаоница – Народна књижница и Читаоница у Сенти, институција која је активно учествовала у очувању језика и писма, културе и националног идентитета Срба у Сенти гајећи толеранцију и заједништво међу људима добре воље, без обзира на националну припадност.

   Прошлост нам је подарила Српску читаоницу, која је по свему судећи одиграла кључно место у културном животу Срба – Сенћана тога времена.
   Надахњујући се таквом светлом прошлошћу смогнимо снаге и обезбедимо материјална средства оформљујући Фонд за зидање зграде Српске читаонице.
   Једном, када будућност буде садашњост а ми, обични смртници, прошлост, почиваћемо у миру.

   ПЕТАР ТЕРЗИЋ

   Одговори

10. 10. август 2018. у 19:24

    Војислав Ананић

    СРПСКО ПЕВАЧКО ДРУШТВО „ЗОРА“ У СЕНТИ

    Српско црквено певачко друштво ,,Зора“ у Сенти основана је 1886. године.Нацрт за основна правила друштва су одобрена 27. априла 1889. године, па тај датум можемо сматрати датумом када је рад друштва и званично одобрен од стране Мађарског краљевског Министарства унутрашњих послова.
    Потреба да се оснује певачко друштво намеће се већ 1876. године, када се на седници месног Школског одбора говори ,,о владању религиозном и моралном српских учитеља у школи и цркви,.
    На истој седници се закључује да су ,,учитељи дужни децу учити појати – а ако би их изван часова школских учили, да се награде“.
    У првом члану Нацрта основних правила певачког друштва ,,Зора“, пише: ,,Друштво се оснива и носи име Српско црквено певачко друштво ,,Зора“, у Сенти са задатком, да појањем при богослужењима буди и уздиже хришћанску побожност и да певањем световних песама омили у грађанству хармонично певање.“
    Певачко друштво ,,Зора“ је пробе одржавало у ,,великој дворници,, Српске читаонице где је држало и своју документацију и ноте.
    Пробе Певачког друштва ,,Зора“ одржаване су у Цркви светог архангела Михаила, на галерији – хору. Црквено певачко друштво ,,Зора“ појало је у светом Храму на светим Богослужењима црквене песме ,,које су религиозно моћно утицале на присутне, који су се у светом Храму скупили, да изразе своју приврженост вери прадедовској и окрепе душу врлинама хришћанским.“
    Рушењем зграде Српске читаонице 1987. године архива Певачког друштва ,,Зора“ се преноси у зграду парохијског дома где се и сада чува.
    У парохијском дому се чувају и оргуље које су биле у власништву Српске читаонице а која је Певачко друштво користило на пробама.
    Певачко друштво ,,Зора“ је у просторијама Српске читаонице одржавало посела, приредбе, концерте и беседе, често са циљем прикупљања ,,припомоћи и сиротој деци школски подареној“.
    Често су организована весеља и игранке али и концерти певачких друштава из околних места.
    Веће и свечаније приредбе су организоване у позоришној сали Евжена и у свечаној сали хотела Ројал.
    Када је 16. новембра 1918. године у Сенту ушла Српска ослободилачка Краљевска војска топло и раздрагано су је поздравили руководиоци Певачког друштва ,,Зора“. Друштво је припремило и ,,културни програм широкох размера, који је имао за циљ да поново пробуди рад друштва који се за време првог Светског рата одвијао у скромним размерама“
    Командир града, Велимир Ж. Атанасијевић, коњички потпуковник 29. јуна 1919. године организује дан ,,Ратних инвалида“. Том приликом је Певачко друштво ,,Зора“ организовало такмичење у певању а приход од улазница и добровољни прилози су ишли као помоћ ратним инвалидима.
    Када је 26. јула 1919. у Сенту дошао престолонаследник Александар Карађорђевић (тада регент), у одбору за дочек је била и делегација Певачког друштва ,,Зора“ са руководством и целим хором.
    На прослави 50 – година Ватрогасног друштва у Сенти, 7/8. септембра 1924. године, учествује ,,Коло Српских сестара“ и Сенћанска Српска црквена Певачка дружина ,,Зора“. Ово није био и једини наступ ове две друштвене организације.
    После реконструкције, православну цркву св. архангела Михаила у Сенти је осветио др. Иринеј Ђурић Епископ Бачки. Његова висост је боравила у Сенти 3,4 и 5. октобра. У суботу 3. октобра, приређена је бакљада испред православне цркве а Певачко друштво ,,Зора“ и Ватрогасни оркестар су извели неколико уметничких песама. У недељу 4. октобра, на свечаној литургији, појало је Певачко друштво ,,Зора“ заједно са оцем Дамаскином, певачем владичанског ђачког певачког друштва.
    На дан уједињења 1. децембра 1929. године Певачко друштво се поново представила јавности.
    На дан православног Божића, 8. јануара 1932. године Певачко друштво ,,Зора“ приређује концерт који је веома успео а следеће године гостује у Кикинди.
    Скупштина Певачког друштва ,,Зора“ 18. фебруара 1934. године, доноси нова правила. Једно од нових правила гласи: ,,друштвено чланство се дели на извршне, потпомажуће за које је чланарина 24 динара годишње и добротворе који у ратама у року од две године треба да уплате 1000 динара.“
    На дан св. Саве, 27. јануара 1938. године у Државној реалној гимназији у Сенти одржана је Светосавска прослава са преподневним и вечерњим програмом. У преподневном делу, диригент Певачког друштва ,,Зора“ господин Бранко Букуров, професор гимназије је одржао предавање под називом ,,др. Тихомир Остојић“.
    Певачко друштво ,,Зора“ је 5. фебруара 1939. године одржало редовну скупштину – нажалост последњу. Констатовано је да је 1938. години у друштво дошло више чланова него у задњих десет година.
    ,,Слога , лист за град Сенту , сенћански и новокнежевачки срез,, 13. јануара 1940. године објављује чланак под насловом ,,Једна од најуспелијих српских забава,, .
    Чланак је опширно говорио о забави коју је на други дан Божића приредила Српска црквена певачка дружина ,,Зора“. На програму је био комад из народног живота са певањем ,,Девојачка клетва“. Комад је представио радњу из осамдесетих година прошлог века: ,,борбу српског народа против Турака. Она борба, мобилизација, ратна психоза, донекле актуелна за данашње мутне међународне прилике, када на све стране чујемо о рату.“
    Не задуго, априла 1941. године мађарска краљевска окупаторска војна власт забрањује рад Певачког друштва ,,Зора“.
    Ова званична забрана рада друштва није значила и стварни престанак рада Певачког друштва ,,Зора“.
    Пробе се у то ратно време не одржавају у згради Српске читаонице него у цркви Светог архангела Михаила и то углавном пре службе Божје. Црквени хор је био прилично десеткован јер су многи чланови били протерани или су морали да напусте Сенту.
    У то ратно и поратно време (1941 – 1951), диригент хора је госпођа Вера Вујић.
    По њеном одласку из Сенте руковођење и дириговање Певачким друштвом преузима господин Милош Прерадов.
    Певачко друштво у то доба није званично регистровано а позната је под именом Аматерско певачко друштво. Друштво тако ради све до 1957. године.
    Године 1988. на предлог Његовог Преосвештенства господина др. Саве (Вуковића), приступа се припреми и огранизацији реконструкције цркве Светог архангела Михаила ,,од темеља до крова“.
    Света црква је 1989. године обновљена а 3. септембра је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин др. Сава (Вуковић), администратор Српске православне епархије Бачке осветио обновљени и позлаћени крст на обновљеном звонику храма Светог архангела Михаила у Сенти.

    У тој години прегнућа тадашњи председник црквене општине господин Милош Прерадов, како пише у Записнику Управног одбора српске православне црквене општине – Сента, од 12. маја 1989. године, чини још један напор и ,,поново формира Српско певачко друштво ,,Зора“ основано још 1886. године.“
    На жалост, овај покушај је остао без резултата, јер је то била више жеља него стварна могућност поновног живота и рада Сенћанске Српске Црквене Певачке дружине ,,Зора“.

    ПЕТАР ТЕРЗИЋ

    Одговори