Порекло презимена, насеље Сента Reviewed by Momizat on . Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник по Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник по Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, насеље Сента

Порекло презимена, насеље Сента

Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Senta

Сента – насеље

….“ Сента је на данашњем месту од прве половине 18. века, од онда, када се становништво намножило. Раније је лежала нешто јужније, отприлике тамо где је поменуто острво Поронћ; ту је било и утврђење. Стр. 5

…По до сада познатим писаним документима најстарије име Сента било је `Синтарев` на Тиси.

Овај документ потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.

Други је писани документ о имену Сенте диплома краља Владислава II из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош… Стр. 8

… Ко је први дао ово име `Синта`, односно `Зинта`, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остаци Атилине војске.

Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене Сенћанске битке 1697. у Сенти је 1702. год. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом `Сенћански шанчеви`.

Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицију у Сенти, познату под именом `граничари`. Стр. 9

…Срби су се почели бунити када је 1750. године `развојичена граница`, а Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу… Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Стр. 17

…Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они је због лакшег изговора називају `Зента`. Стр. 9

…После ових сеоба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.

Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.

Прво у Сенту досељавају Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Тотх). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре…стр. 19

…Око 1785-86. буде насељено више хиљада запорошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли…стр. 19

…Даном уједињења – 1. децембра 1818. г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије. Стр. 22

 

Становништво

…Сента је врло често мењала господаре и становништво. Победитељи су се мешали са побеђенима.

Приликом Трајанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су Јазиги, а за време Атиле око 433. Освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном… Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.

За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени  у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.

По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. године доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру….стр. 23

…Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби, да се јаче наслоне на Угарску… Стр. 23

…На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. год. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића….стр. 24

…Срба је било у већем броју већ 1525. године. Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. год. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин…стр. 24

…1527. год. Имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде била његова односно српска, главна снага…стр. 24

…Турци су били господари Сенте преко 150 година…стр. 24

…Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј. све до 1697. године…стр. 24

…Када је основана милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојичења 1751 – 53, из Сенте од простих војника гласало 417 `pro statu militari`. По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника…стр. 25

…Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда имала становника, а то су били искључиво Срби.

Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.

До развојичења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојичења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство…стр. 25

…По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:

Арсеније Вујић, граничарски капетан добио је диплому 1741. године у Пожуну,

Субота Брановачки, граничарски потпоручник диплому је добио 1851.

Јован Бодерлица, потпоручник, 1751.

Михајло Тешић, поручник, 1751.

Ђорђе Голуб, граничарски поручник

Неца Милиновић, барјактар, 1751.

Игњат Вукшић, 1751. Стр. 26

Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића…. Стр. 27

Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:

Бабин,

Бабић,

Божин,

Бирцлин,

Брановачки,

Вујић,

Вуковић,

Влах,

Николин,

Грујин,

Девић,

Ђаков,

Ердељан,

Живков,

Зубанов,

Јакшић,

Јовић,

Јовичин,

Кајчић,

Крагујев,

Лалић,

Марјанов,

Марковић,

Михајловић,

Николић,

Обрадов,

Павловић,

Панић,

Перић,

Петров,

Пецарски,

Плавшић,

Плештић,

Поморовац,

Попов,

Поповић,

Прекајац,

Раић,

Риђачки,

Савић,

Славнић,

Сочин,

Стајић,

Степанчев,

Стојановић,

Томић,

Чобан и

Шашин.

Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се одселило, ових 58 српских породица:

Барјактаровић,

Богдановић,

Бунић,

Баканцош,

пл. Бодерлица,

Бугарин,

Ваћин,

Виловљев,

Врџић,

Вребац,

пл. Голуб,

Грчки,

Димитров,

Даић,

Докић,

Ђурић,

Зетовић,

Јанков,

Јасин,

Јосимчев,

Јуришин,

Каић,

Каичић,

Кекић,

Керша,

Костин,

Кречанов,

Кунић,

Курина,

Милиновић,

Митров,

Мијатов,

Молдован,

Мучалов,

Мушкатиров,

Нагулов,

Неранџић,

Панајот,

Пашански,

Пејчић,

Перишић,

Пећканин,

Пиваров,

Пилић,

Путић,

Радоичин,

Рац,

Сремац,

Страјињин,

пл. Тешић,

Филиповић,

Шевић,

Шиклован,

Шиђански,

Штета,

Штранзор и

Шћапул.

По списку из августа 1849. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се одселиле, поред назначених и ове породице:

Абрамовић,

Баичин,

Богатула,

Гаин,

Исаковић,

Лончар,

Паликућин,

Пецић,

Радулашки,

Славујев,

Сомборац,

Степанчев и

Чамптрагов.

Поред ових постојеу народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868-1878, а данас су одсељене или изумрле – породице:

Бранковић,

Веселиновић,

Воларић,

Ђуричић,

Ђуришић,

Живановић,

пл. Каракашевић, (Симеон),

Кирић,

Лазић,

Лукач,

Лукачевић,

Мађаревић,

Маријан,

Миросављевић,

Михелић,

Павлетић,

Соларић,

Трифуновић,

Француз,

Хадић и

Црнодок.

У историјском делу ове расправе наглашено је да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751-53. године, Словаци… од 1745, до1755. године.

По овоме се списку види, да је 98 породица своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.

Прве словачке породице, досељене од 1745. До 1755. године планском државном колонизацијо, биле су ове:

Вигналик,

Лавичка,

Матлак,

Једдличка,

Лочанко,

Јурак,

Виринчик,

Лајко,

Препок,

Ђутчик,

Лебак,

Лајчик,

Ренко,

Пољак,

Слобода,

Чернак,

Писар,

Бурањ,

Чинчик,

Бенак,

Хусак,

Чикмак,

Сорчик,

Немчок,

Ложанко,

Баланек,

Врецко,

Маћко,

Шкутера,

Солар,

Речко,

Лајчик,

Духинка,

Трабајко,

Латак,

Персо,

Лободар,

Берњик,

Хатала,

Шпекла,

Серезла,

Кучера,

Козар,

Блахо,

Оплетан,

Заплетан,

Чизик,

Крежо,

Божо,

Дапчик,

Прасак,

Стојко,

Беднавик,

Чипак,

Пристал,

Матуска,

Гордан,

Ховенец,

Михалко,

Чинчак,

Достал,

Рипчо,

Сипан (Молнар),

Сикора,

Мукуш, (сада Мезеи),

Рибар (Либал),

Вандлик,

Клавар,

Белец,

Буздер,

Колар,

Перача,

Лобозар и

Тот (Тотх).

У првобитно породичном име узели су надимак Тот (Тотх) ови:

Тот Гарђи,

Тот Абоњи,

Мучи,

Бојник,

Пређел,

Курта,

Рефена,

Сегеди,

Катона,

Мељкути,

Хорти,

Хоргоши,

Шаги,

Уђонка,

Сусого,

Чантавери,

Макшо,

Адамек,

Јакаб ек,

Галша,

Бенедек и

Тот Мартоноши.

Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице:

Амбруш,

Ћурак,

Балиж,

Бубала,

Јединак,

Драбик,

Крижан,

Костур,

Микушка,

Билицки,

Михаљи,

Барток,

Скала и

Ануш (сада Фелшехеђи). Стр. 27, 28, 29

Буњевци су:

Лалић,

Рудић,

Дулић,

Коловић,

Миланковић,

Буљовчић,

Микловић,

Прикидановић,

Жуљевић,

Јанковић,

Неорчић,

Роговић,

Стрилић,

Зовић,

Стипић,

Киринић, и

Сударевић.

 

Пољаци су:

Липински,

Триполски,

Шелмецки,

Ленђел,

Кленоцки,

Јаблонски,

Јаворски и

Једловски.

На ово претапање особитог је утицаја имала вера. То претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.

Зна се за неколико породица да су руског порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:

Цинкајло,

Икотин,

Харшањ,

Халмош и други.

Мисли се, да су ове породице потомци од оних запорошких козака, који су око 1785/86, тј. за време Катарине II, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте….

Јевреје нико није асимиловао, већ је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао… Постоји предање да су се у Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја у Сенти била је после светског рата за коју народ каже:`навала шнеклаша из Галиције`. По државној статистици било их је 1921. године 1373 душе, а 1931. године 1467…стр. 29 …Истицале су се ове јеврејске породице:

Дојч,

Кон,

Бергел,

Браун,

Крихабер,

Монтаг,

Хакер,

Шпицер,

Облат и

Полак. Стр. 87

И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом…стр. 29

…`Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти:

Бирцлин,

Борзашки,

Сеђаков,

Јовић,

Ердељан и

Влашкалин. Стр. 29

Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бачком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге `Бачка`…стр. 32

`При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно која не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.

Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне који су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица….стр. 33

…`Насељенике сачињавају: добровољци (војници који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912-1918. године), четници (војници који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије), сиромашни насељеници, које је држава населила, аутоколонисти (који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот), оптанти (Срби из садашње Мађарске, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе)…`стр. 34.

…`Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна породица…`стр. 34

`У следећем списку српских породица (презимена):

Абрамовић,

Абжић,

Авдаловић,

Алексић,

Андрушков,

Анђелић,

Анђић,

Антић,

Акбаба,

Арадски,

Арсеновић,

Атанасијевић,

Бабин,

Бабић,

Бадић,

Бајић,

Бакић,

Бакалић,

Бандин,

Бањац,

Бањеслав,

Бачкић,

Бачулов,

Бјелогрлић,

Белеслин,

Бјелица,

Бенђесков,

Берић,

Бетовац,

Бечић,

Булат,

Берковић,

Бешлин,

Бикар,

Бикић,

Билбија,

Бирдић,

Бирцлин,

Блажић,

Богдановић,

Боговац,

Богојев,

Божанић,

Божин,

Бојин,

Бојанић,

Бокун,

Бољановић,

Борђошки,

Борзашки,

Бошковић,

Брајић,

Брановачки,

Брашован,

Бркић,

Бркљечић,

Брстан,

Будисављевић,

Будимир,

Бурић,

Буторац,

Вајдић,

Васић,

Велашевић,

Величковић,

Вешић,

Веселиновић,

Вушуровић,

Витковић,

Вланиколин,

Влашић,

Влашчић,

Војиновић,

Војић,

Воратовић,

Воргић,

Вранић,

Вујадиновић,

Вујачић,

Вујичин,

Вујић,

Вујовић,

Вујошевић,

Вукадиновић,

Вукашиновић,

Вукелић,

Вуков,

Вуковић,

Вукотић,

Вулановић,

Вурдеља,

Вукчевић,

Вучетић,

Вучиловић,

Вучковић,

Вујичић,

Вушуровић,

Гавриловић,

Гарић,

Гардашевић,

Гашић,

Гаћаш,

Герић,

Гилић,

Главашки,

Гладовић,

Глигоровић,

Глигорин,

Глишин,

Говедарица,

Гојков,

Гојковић,

Голубовић,

Головић,

Граовац,

Грубић,

Грозданић,

Грујин,

Грујић,

Грубанов,

Грчкарац,

Гудовић,

Гузина,

Гвозденовић,

Дамјановић,

Данковић,

Давидовић,

Девић,

Десанчић,

Десимировић,

Димитријевић,

Дошен,

Добрички,

Дотлић,

Драгин,

Драговић,

Драгаш,

Дракулић,

Драшковић,

Дрезгић,

Дрозгић,

Дунђерски,

Дукин,

Дулић,

Дујмић,

Дујић,

Ђаков,

Ђаковић,

Ђорђевић,

Ђукић,

Ђуришић,

Ђурђевић,

Ђурић,

Ђуровић,

Ербез,

Ердељан,

Ердељановић,

Живков,

Живковић,

Жутодрагић,

Завишић,

Загорац,

Загорица,

Зарић,

Заковић,

Зековић,

Зец,

Зовић,

Зомборчев,

Зорић,

Зубан,

Ивановић,

Иванишевић,

Ивачковић,

Илић,

Илибашић,

Јаблан,

Јабланов,

Јајагић,

Јаковљевић,

Јанковић,

Јанчикин,

Јакшић,

Јанчић,

Јелача,

Јелић,

Јегдић,

Јеновац,

Јовакин,

Јованов,

Јовановић,

Јанчић,

Јанчикин,

Каблар,

Кајчић,

Каленић,

Калуђеровић,

Капор,

Карапанџић,

Катанић,

Катић,

Кашнић,

Кирјаковић,

Кнежевић,

Ковачев,

Ковачевић,

Козић,

Којић,

Којичић,

Колић,

Контић,

Коњовић,

Корнић,

Косановић,

Костић,

Кошутић,

Крагујев,

Кривокапић,

Крочин,

Крстин,

Крунић,

Кршикапа,

Кршић,

Кујунџић,

Кусовац,

Лазаревић,

Лазаров,

Лазић,

Лазовић,

Леро,

Лојовић,

Лолин,

Лудајић,

Лужајић,

Лукачевић,

Мајсторовић,

Малешевић,

Малетин,

Малуцков,

Мокринов,

Мандић,

Манић,

Манојловић,

Марић,

Маринковић,

Марјанов,

Марјановић,

Марков,

Марковић,

Мартиновић,

Матић,

Матовић,

Мијатовић,

Мијушковић,

Микин,

Миковић,

Миленковић,

Миладиновић,

Милетић,

Милић,

Миличев,

Милинов,

Милинковић,

Милован,

Миловановић,

Милошевић,

Милутиновић,

Миљановић,

Мирковић,

Мисленовић,

Митровић,

Михајловић,

Михаљев,

Мишић,

Мишковић,

Мојсин,

Мокринов,

Мрђанов,

Мркаић,

Мркшић,

Мркобрад,

Мудрић,

Мутавџић,

Мушкинић,

Надрљански,

Наранџа,

Настасијевић,

Недељковић,

Ненадић,

Нешић,

Неранџић,

Николић,

Нинковић,

Нинчић,

Никшић,

Новаковић,

Новков,

Обрадов,

Огњановић,

Опачић,

Павлов,

Павловић,

Павковић,

Пајић,

Пајтић,

Пакашки,

Пандуровић,

Панић,

Пантић,

Пашић,

Пејак,

Пејин,

Пејиновић,

Пејић,

Певачевић,

Петричевић,

Перић,

Перовић,

Петковић,

Петричић,

Петров,

Петровић,

Петрић,

Пецарски,

Пешикан,

Пешут,

Писаров,

Пјевац,

Плавшић,

Плештић,

Плетикосић,

Половина,

Поморовачки,

Попов,

Поповић,

Почек,

Предин,

Прекајски,

Прерадов,

Проданов,

Продановић,

Радовановић,

Радовић,

Радаковић,

Радојковић,

Радоњић,

Радосављевић,

Радулов,

Радуловић,

Рајић,

Рајичевић,

Рајиновић,

Рајковић,

Ракић,

Ракин,

Рамадански,

Ранков,

Рацглигорин,

Рашковић,

Рашовић,

Рибар,

Риђички,

Ристић,

Радин,

Ромић,

Рошета,

Рогановић,

Рубић,

Ршић,

Савић,

Самарџић,

Свирчев(ић),

Сеђаков,

Секулић,

Сенић,

Симић,

Славнић,

Слијепчевић,

Сочин,

Спрема,

Стајић,

Станаћев,

Станишић,

Станчулов,

Станковић,

Старчев,

Стеванов,

Стевановић,

Стефановић,

Стевовић,

Степанчев,

Стојановић,

Стојков,

Стојковић,

Стојшић,

Стругар,

Суботин,

Суботић,

Сувајџић,

Сујић,

Сунајко,

Сушић,

Тајков,

Танасијевић,

Татић,

Тевденић,

Тепавчевић,

Терзин,

Тићаков,

Тимотијевић,

Тодоров,

Тодоровић,

Томић,

Толовић,

Томашевић,

Тошић,

Тонтић,

Топаловић,

Тројановић,

Тунић,

Турков,

Тутуш,

Тутић,

Туцаков,

Туцаковић,

Ћатков,

Ћеранић,

Ћирић,

Ћопков,

Ћорић,

Увалић,

Уверић,

Угриновић,

Узуновић,

Узелац,

Унковић,

Уторник,

Уторников,

Филиповић,

Фагарош,

Франтичевић,

Фромић,

Хаџић,

Хајдин,

Херцег,

Хранислављевић,

Христић,

Цвејаков,

Цвејић,

Цветковић,

Цетина,

Црнокрак,

Цуцин,

Чавић,

Чампраг,

Чејовић,

Чобанов,

Чоп,

Човић,

Чубић,

Чупић,

Џаковић,

Шарић,

Шајатовић,

Шајиновић,

Шегота,

Шеварлић,

Шкрбин,

Шашин,

Шуловић,

Шурања. ` Стр. 34, 35, 36.

 

Заслужни Срби Сенћани су:

Јован Мушкатировић,

Севастијан Илић,

Арсеније Бодерљица,

Стеван Брановачки,

Јован Ђорђевић,

Сава Вујић,

Павле – чича Паја – Вујић,

др Стеван Малешевић,

Евгеније – Ђена – Брановачки,

Стеван Лукачевић,

Владимир Николић,

Стеван Сремац,

Александар – Шаца – Вујић,

Ђура Пецарски. Од стр.74 – 81

 

Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

ДОДАТАК: ПОПИС СТАНОВНИШТВА СЕНТЕ ИЗ 1828.


Коментари (24)

  • vojislav ananić

    С Е Н Т А

    СЕНТА (22.827 ст.), агро-индустријско (8,6% аграрног ст.) градско насеље панонског типа, центар истоимене општине (293 кт2, 5 насеља и 28.779 ст.) у Потисју, мањој предеоној целини Војводине. Лоцирана је на (84 т) десној обали Тисе, леве притоке Дунава, у ивичном делу бачке лесне терасе, с обе стране железничке пруге и међународног потиског пута Нови Сад-Хоргош-Сегедин, 52 кт СЗ од Кикинде, 91 кт северно од Новог Сада и 145 кт северно од Београда. Географске координате су 45°56’ с.г.ш. и 20°5’ и.г.д. Површина урбане територије, по актуелном ГУП-у, износи 1.200 ћа, а катастарска територија 16.082 ћа (К.О. Сента 15.750 ћа и К.О. Сента Батка 332 ћа). Назив потиче од имена родовске аристократије из лозе Сента – Магоч, која је владала (1216-1247) десном обалом Тисе, од Чонграда до Бечеја. Урбаним склопом повезује пет мањих целина: Центар, Топарт, Кертек, Алвег и Тисапарт. Одликује се знатном и дуговременом урбанистичком уређеношћу (има плански урбани развој, електрично осветљење добија пре II светског рата, водоснабдевање је централно и др.). Већина јавних зграда изграђена је у стилу неоренесансе и сецесије. Спада у ред најстаријих насеља Војводине. Први пут се помиње 1216. у повељи краља Андрије II. Током XIII и XIV в. у поседу је разних феудалаца, а 1367. постаје посед црквеног феуда. Краљ Владислав II, повељом из 1506, проглашава је слободним краљевским градом, који привредно и културно напредује до доласка Турака, од којих је 1526. потпуно уништен. У време турске владавине насеље је обновљено као подграђе војног утврђења. Тада у њему живе Срби. Помиње се 1697. у склопу војног утврђења, када је насељена Србима граничарима (место битке код С. 1697. – меморијална архитектура, проглашено је културним добром 1990). Касније, током XVIII в. српски живаљ се исељава, а Мађари, Немци и Словаци се дoсељавају посредством дворске коморе. Садашње ст. је претежно мађарско (78,4%), а има и осталих националности (Срби 10,9%, Роми 0,9%, Црногорци, Хрвати и др.). После II светског рата, изузев у периоду 1948-1961, бележи стално смањење укупне популације (1948.-23.277, 1953.-23.320, 1961.-25.062, 1971. – 24.723, 1981. – 23.690 житеља итд.). Индекс демографског старења (15) креће се у распону од 0,5 (1961) до 0,8 (1991). У граду се налази пет римокатоличких цркви: Св. Стефана Краља (мађарског), Срце Исусово, Св. Терезије, Св. Антуна Падованског и Св. Фрање. У српском храму Св. архангела Михаила (подигнут 1751; обновљен 1989/90; културно добро од 1990) вредношћу се истиче иконостас, рад Павла Симића из 1859. год. Православна гробљанска капела изграђена је 1857, а болничка 1994. год. Има осморазредну ОШ (шк. 2000/01. – 1.773 ученика), која носи име Стевана Сремца (1855-1906), истакнутог српског реалисте, рођеног у С., чија родна кућа из прве половине XIX в. је проглашена културним добром 1948, две СШ (гимназију и економску), ватрогасну касарну (1904), објекат привредне архитектуре (културно добро од 1975), градску кућу (1912), објекат јавне архитектуре (кул- турно добро од 1985), хотеле ”Ројал” (1880) и ”Америка” (1923), објекте привредне архитектуре проглашене културним добрима 1991. и 1985, музеј са археолошком и веома богатом етнолошком збирком (средњовековни накит из Аде), галерију слика, ветеринарску станицу, пијацу са разгранатом гравитационом сфером (пазарни дани — понедељак и петак; робно-сточни вашари – сваке прве недеље у месецу од марта до новембра) и др. Од традиционалних манифестација посебан значај имају: Међународни атлетски митинг ”Мађар Со” (2. март), ”Ликовна колонија” (10. април), „Уметничка колонија” (крајем јуна) и ”Потиске игре” (јул и август). Носиоци и иницијатори привредног развоја су агро-индустријска и индустријска предузећа: фабрика шећера ”Кристал”, фабрика тестенина ”Бачванка”, фабрика готових јела „Шампињон”, млинска индустрија „Житопромет”, текстилно предузеће ”Сентекс”, фабрика алата „Сентал”, ливница ”Тамп”, графичко предузеће ”Ударник” и др.

    Др Снежана Бесермењи
    Извор:
    ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ
    ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
    IV
    с-ш
    Енциклопедија (књига I, II, III и IV) штампана финансијском подршком Савезног секретаријата за развој и науку Југославије у Београду Издавачи
    ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Студентски трг З/Ш, БЕОГРАД
    АГЕНА, Војводе Бране 20, БЕОГРАД
    СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД Штампа СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД, 2002. Тираж 2000 примерака

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    БИТКА КОД СЕНТЕ

    Обе зараћене стране унеле су све своје расположиве снаге у овај рат, а могућност мира није се назирала. Османлије су размишљале о томе да поново заузму изгубљене територије.
    Највећа од свих битака догодила се код Сенте 11. септембра 1697. године. Прослављени аустријски војсковођа Еуген Савојски (Франсоис-Еугене де Савоие-Царигнан) победио је Турке. Заправо, искористио је тренутак када је војска Османлија била рањива и напао је приликом прелаза преко Тисе. У кључном тренутку разбио је топовима мост преко реке, а снаге које су је прешле уништио у потпуности. То је била последња, велика битка Великог бечког рата који је потрајао 16 година. После огромних губитака и немогућности да се сакупи нова војска, Османлије су започеле преговоре. Османлијско царство тог времена већ није могло да покаже снагу. Систем владавине није се модернизовао, а некад одане спахије и јаничари су све мање били употребљиви за циљеве султана. Овог пута се, стога, могло склопити примирје које је било много повољније за Хабзбурговце.

    ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одабрао: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    У СЕНЦИ ВЕЋЕ ЛИЧНОСТИ

    (из описа Битке код Сенте 1697)

    За заслуге у ратовањима против Турака и за одбрану јужних граница Монархије, Бечки двор је издао српском народу низ привилегија. Нарочито су биле значајне битке код Сланкамена 1691, код Сенте 1697, код Петроварадина и Темишвара 1716. године.
    Учествујући у новом походу против Аустрије, турска војска је 19. августа прешла Дунав код Београда и Панчева, а Тису код Титела и до 1. септембра избила код Ковиља. Пошто је одустао од похода на Петроварадин, турски султан Мустафа 2. је кренуо ка Сегедину и код Сенте започео прелаз преко Тисе и пребацивање артиљерије и осталог тешког материјала. Тадашња ситуација, наговештавала је сигурну турску победу, јер је велики број аустријских снага био на Рајни и у Италији.
    Тако је село Колут код Сомбора уочи Сенћанске битке, постало сабирни центар за аустријску и мађарску војску. Из Колута је Еуген Савојски кренуо са око четрдесет хиљада војника према Сенти, где је 11. септембра 1697. потукао турску војску од око шездесет хиљада војника. Битка се одиграла на источној обали Тисе, јужно од града Сенте. У тој војсци је било Мађара и бројних врсних српских чета и Буњеваца. Кажу да је велики војсковођа Савојски негде крај Тисе правио планове за одлучујућу битку пијући врућу горку чоколаду, да не би заспао.
    За ту блиставу битку и победу, велики удео и значај, имао је српски официр граничар, капетан сенћанске страже и будући заповедник Поморишке војне крајине, Јован Поповић Текелија, пореклом из арадске властелинске породице. Већи делови данашње Војводине су тада у ствари, били мочварни терени. У тим мочварама су се заглибиле, гацале и залутале већ скоро изнемогле царске трупе, у свом наступању према Сенти. Кроз разливене мочваре, њих је пречицом, ноћу, извео капетан сенћанске страже Јован Поповић Текелија. Тако је принц Еуген могао да стигне и неповољно изненади затечене Турке приликом преласка Тисе. Они битку још нису очекивали и били су за њу тренутно неприпремљени. Текелија је и јавио царским трупама Беча да су Турци 10. септембра почели градити мост, јужно од Сенте. Касније, после битке, за заслуге и ратнички подвиг у овој бици, Еуген Савојски га је 1698. поставио за заповедника Српске милиције у Араду, где је изградио и Цркву Св. Николе. Јован Поповић Текелија се и 1686. борио за ослобађање Будима од Турака. Цар Јосиф 1. је после Сенћанске битке, пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године. Умро је 1722. Био је прадеда Саве Текелије који је 1842. сахрањен баш у цркви коју је подигао још његов прадеда Јован.
    Примивши извештај да турска војска прелази Тису, Еуген Савојски је убрзао марш. Уз њега је био и гроф Палфин. У четири сата поподне, аустријска војска је била спремна за битку. Одлучио је да изврши напад на турски мостобран са 43 пешадијска батаљона и 48 топова у центру, четири пешадијска батаљона, 53 ескадрона коњице и два топа на десном и 4 пешадијска батаљона, 59 ескадрона и 10 топова на левом крилу. Турска војска је наставила са повлачењем преко Тисе. Различите су процене историчара о броју аустријске и турске војске у Бици код Сенте. Неки чак тврде да је Аустријанаца било 70.000, а Турака 140.000.
    Кад су изненађени спознали да стижу аустријске трупе, битка је почела турском артиљеријском ватром на аустријски центар који је био у нападу, у тренутку када је био у домету топова. Два сата касније, напало је и лево крило аустријске војске. Продор турске коњице дуж реке, је био пресечен. Десно крило и центар, под јаком пушчаном ватром напредовало је даље. Аустријске снаге левог крила продрле су у центар мостобрана и заузеле место прелаза. Настаде страховита борба и лом. Док се још чуло грување топова, ту, на малом простору, сударише се аустриски и турски коњаници. Одјекивао је речном долином јаук и лелек рањених и издишућих војника. Хришћани су призивали Бога а Турци се уздали у свога Алаха. Поред пушчане паљбе са обе стране, дошло је на ред и хладно оружје. Са исуканим сабљама, јатаганима и ханџарима, пошло се у бој човек на човека.
    Лизале су се једна о другу оштре сабље, варничиле од јаких удара, кршио се и ломио љути челик. На све стране мртви и рањени. Поред изгинулих, леже и њихови коњи. Крв свуда унаоколо. Још увек се у центру одигравања битке супростављена једна другој, одржава коњица. Више се не чују ни заповести официра. Царске трупе су у одлучујућем налету и само косе све пред собом. Савојски је издао наредбу да се топовима гађа и сруши тек саграђен турски понтонски мост од шездесет бродова. Окруженој турској војсци је на том скученом простору нанет страховит пораз. Многи Турци се дадоше у бежанију, многи су покушали да се спасу препливавајући Тису, али су се у њој подавили.
    У овој бици је погинуло 27 паша, убијени су и јаничарски ага и велики везир. Кисиг Џафер Паша је заробљен. Погинуо је и заповедник турске војске велики везир Мехмед Елмас – паша. Султан Мустафа 2. је успео да са две хиљаде коњаника побегне у Темишвар, па даље, преко Београда у Константинопољ. На аустријској страни је било две хиљаде мртвих, а на турској 30.000. Аустријски плен је износио 72 топа, 52.400 ђулади, 553 бомбе, 505 буради барута, 9.000 кола са муницијом и намирницама, 7.000 коња, 6.000 камила, 15.000 волова…
    Еугеније Савојски је после у Бечу дочекан са огромним транспарентом:
    „Беч је спасен код Сенте“.
    Принц Еуген Савојски није био ни Немац, ни Аустријанац, већ Италијан, из Савојске краљевске куће. Својим образовањем и васпитањем је био Француз. Студирао је математику и природне науке. У аустријску војску је стигао после неуспелог покушаја да буде примљен у француску армију. Сем код Сенте, истакао се и у ратовању против Турака код Беча, Пеште, против Француза у Пијемонту, па је после генералског чина, 1693. постао аустриски фелдмаршал. 1697. године заузима Сарајево, 1716. Темишвар, а потом брани Петроварадинску тврђаву од Дамуд Али – паше, а Београд осваја 1717.
    Победа код Сенте, представља значајан догађај јер је тада од турске владавине ослобођена готово цела Угарска, а окончана су и турска освајања на подручју Средње Европе. Пресудно је утицала и на стварање повољних услова за Карловачки мир 26. фебруара 1699. Аустрија је тако добила Угарску, Славонију, Војводину, Венеција Мореу и део Далмације, Пољска део територија изгубљен од Турака у 17. веку, а Русија излазак на Црно море.
    После склапања Каровачког мира и Сента је постала део војне границе, а њени становници су били већином Срби – граничари. Потиско – поморишка граница, простирала се од Тителског диштрикта на ушћу Тисе до Сегедина, па Моришем до Халмађа и Деша у Ердељу. Новим ратовима долази до даљих померања војне границе. Развојачење Потиске границе наступа 1742. Срби у великом броју напуштају Потисје и селе у Славонију, Срем, Банат и чак у Русију, на позив царског двора. Многи преци становника данашње Српске Црње су учествовали у Бици код Сенте на страни Аустрије, гонећи Турке све до Темишвара. Задња битка са Турцима, одиграла се код Ченеја, у румунском делу Баната 1699.
    Беч је такође желео да спречи даље исељавање граничара из ових крајева, па је у Потисју формирао привилеговани диштрикт. Сента је тада добила ранг вароши и још неке повластице. После одсељавања Срба, пристизале су све више мађарске и словачке породице, из пренасељених северних мађарских жупанија.
    Као што то увек и буде, све заслуге после добијене битке, односе њихови команданти. И њих историја и бележи и памти. Оне споредне ликове који су можда и били пресудни за победу, брзо заборавља. Тако се Јован Поповић Текелија данас мало где спомиње, али великог војсковођу Еугена Савојског памти читава Европa.

    Војислав Ананић

    Из моје шесте збирке прича и записа „Ходање у круг“

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВАТРОГАСНИ ДОМ У СЕНТИ

    Ватрогасни дом је саграђен 1904. године у стилу мађарске сецесије, по пројекту мађарског архитекте Беле Лајте, једног од најталентованијих следбеника архитекте Едена Лехнера (Lehner Odon). Карактеристични мотиви са зграде су срце и цвеће, који су, као и нека од просторних решења, преузети из народне градитељске и занатске баштине. Према уличном фронту се налазе два симетрична архитектонска елемента, а унутар дворишта је гаража са четири бокса, које појединачно затварају двокрилна врата. Кровни покривачи од бибер црепа ослањају се на сложену конструкцију унакрсно постављених кровова. Декоративна орнаментика је изведена у малтеру и хармонично је колорисана. Разни елементи зграде, као што су олуци, израђени су такође по пројекту архитекте и представљају уникатна занатска дела. Ватрогасни дом је као културно добро од великог значаја доживео разне конзерваторске радове 1965. и 1992. године. У Сенти је по Лајтином пројекту и у истом стилу изведена још једна, данас заштићена зграда, позната по првобитном власнику, кројачу Крсти Славнићу, као Славнићева кућа.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Битка код Сенте 1697.

    Убрзо је дошло до крупнијих догађаја на бојном пољу. 1696. покушала је царска војска под командом кнеза Фридриха Аугуста са опсадом Темишвара, али, када је султан Мустафа прешао Дунав, напусти царска војска опсаду Темишвара те крене султану у сусрет. До сукоба је дошло код Хетина на Бегеју. У овој бици учествовао је и Монастерлија са својим људима. Обе војске имале су велике губитке, али одлука није пала. Турска војска се повуче према Београду, а царска према Бечкереку. Да би поправио свој положај, склопи цар Леополд фебруара 1697. са Петром Великим и Млетачком републиком офанзивни савез против Турака. И у заповедништву царске војске извршена је велика промена. Наместо кнеза Фридриха Аугуста постављен је за заповедника тада још млади, а веома способни принц Евгеније Савојски.
    Јула 1697. налазио се принц Евгеније већ у Бачкој и почео са утврђивањем Варадина и Сегедина. Султан Мустафа већ је био прешао Дунав код Панчева и упутио један део своје војске према Тителу, како би осигурао бок своје војске, а он крене са главнином војске на Ердељ. Принц Евгеније одвоји један део војске, која је имала задатак да брани Тител, а сам пожури према северу, да би се спојио са аустриском војском у Ердељу. У овој војсци код Титела учествовао је Монастерлија са 1000 пешака и 700 коњаника. Али турска војска код Титела сузбије царску војску те, када је већ изгледало да ће ударити на Варадин, похита принц Евгеније са Тисе на Дунав да се нађе у близини Варадина. Када је султан сазнао за ове покрете и мислио да ће без већих сметњи моћи прећи Тису, крене од Ковиља према Сегедину те у близини Сенте почне пребацивати војску у Банат. Дед Саве Текелије, капетан Јован (Поповић) Текелија, дојури у војни стан принца Евгенија код Сентомаша (Србобрана) те обавести принца Евгенија да је султан почео да прелази Тису. Принц Евгеније крене у стреловитом маршу према Сенти па онај део турске војске који није прешао Тису, 11. септембра, уништи. Међу погинулим налазио се велики везир, неколико паша и санџак-бегова. Султан побегне према Темишвару. Тако је завршена последња битка са Турцима у Бачкој.

    ИЗВОР: Душан Ј. Поповић – Велика сеоба Срба 1690.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Сента

    Сента се по изгону Tурака јавља као чисто српско насеље. Од 1702. године Сента је као шанац имала обавезу да држи 200 граничара. 1720. имала ie 97 српских домова. 1751. ушла је у састав Потиског крунског дистрикта. 1769. имала је 164, 1773 – 148, 1786 – 232, 1792. – 251 дом са 1715 српских душа.

    ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Сенћанска битка

    ‹‹ http://www.сентаинфо.орг
    11. септембар 1697.

    Противници
    Турски султан Мустафа (Мехмед Оглу) II је владао од 1695. до 1703. Сео је на престо као одрешит владар, најавио је обнове, увео је финансијске реформе, обновио је своју флоту и покушао је повратити изгубљене територије. Као врховни командант лично је водио битке у Мађарској, али после почетних успеха (заузимање Лугоша 1696; победа код Средоземног мора против Венеције још исте године) следи низ неуспеха (губитак Азова 1696; битка код Сенте 1697. године).
    Принц Савоје Еуген Савојски (Francois Eugéne de Savoie-Carignan) један од највећих војсковођа новог доба, истакнута личност турских и француских ратова Хабсбуршке династије. Рођен је у Паризу, 18. октобра 1663. године. Његов отац, принц Савоје и гроф Соасона, Мориц Еуген је био успешан француски војсковођа. Због слабе грађе је француски краљ Луј XIV одбио Еугена Савојског, па је он понудио своје услуге цару Леополду I. Са војним талентом се истакао код ослобођење Беча 1683. године, потом су следили успеси у Мађарској: Естергом, 1685; Будим, 1686; Нађхаршањ, 1687; Београд, 1688.
    1697. године га је Леополд I именовао за врховног команданта царске војске, исте године је водио победоносну битку код Сенте. Умро је у Бечу, 21. априла 1736.
    Припреме
    Турци организују ратни поход 1697. године ради поновног освајања изгубљених територија. Царске трупе под командом Еугена Савојског су се окупиле у околини Новог Сада, након тога су кренуле за турском војском која се упутила према северу на десној обали реке Тисе. Турци су 10. септембра стигли до Сенте, где су уз помоћ француских војних инжењера саградили понтонски мост на којем су следећи дан у подне започели прелазак.
    Ток битке
    Савојски је искористивши прилику када је турска војска била ослабљена због преласка реке, покренуо напад на мостобран и на понтонски мост и за мање од два сата поразио турске снаге. Турци су изгубили приближно 20 000 војника. Сенћанска победа мултиетничке хришћанске војске је од светског историјског значаја, као резултат победе је скоро цела територија Мађарске ослобођена од турске окупације. Ова победа је довела до Карловачког мира сколопљеног 1699. године и допринела постепеном ослобођењу Средње Европе од турског похода.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Еуген Савојски (1663-1736.). Рођен је у Паризу, по васпитању и образовању Француз. Студирао је математику и природне науке. Од малена показивао интересовање за војску. Пошто није примљен у француску војску због слабе физичке конституције и малог раста укључио се у аустријску. Ратовао је против Турака под Бечом и против Француза. У служби је брзо напредовао. Године 1693. постао је фелдмаршал. Прославио се у битци код Сенте. Потукао је Турке код Петроварадина и ослободио Банат од Турака. Године 1717. заузео је Београд. Био је на челу дрорског ратног савета Беча. Сматра се највећим војсковођом свог доба, и по многим историчарима заштитником и пријатељем српског народа. На његов предлог Банат је постао, због свог положаја према Турцима, Крунско коморско добро. Располагао је великим имањем у Барањи.

    ИЗВОР: Ратко И. Радовановић, ЈЕДНО БАНАТСКО РАСКРШЋЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, Житиште 2010.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПРВА НАРЕДБА СРПСКЕ ВОЈСКЕ У СЕНТИ
    Н А Р Е Д Б А
    Наређење Команданта 9. Пешадијског пука Краља Николе I
    Сента, 16 (3) новембра 1918.

    По наређењу Команданта Дунавске дивизије број 7944 од 14. IX. 1918. године, стигао сам у Сенту у сврху војне окупације и одржавања реда у граду и околини.
    Данас у 17 часова преузео сам дужност заштите града.
    Пошто је српска војска стигла, сваком становнику, без обзира на народност и веру – донела је собом мир и ред Српска војска гарантује сваком породичну част, личну слободу и слободу вероисповедања. У ратовима од 1912. Године па до данас, вршећи војне операције на целом Балкану и окупирајући разне покрајине – српска војска је доказала са колико је поштења и каквом великом дужности вршила операције.
    Дајући на знање становништву града и околине, да је одовог тренутка стављена под заштиту славног српског оружја, ја га позивам да ову заштиту прими са пуним поверењем, јер за то гарантују српско оружје и поштење српског имена, а српски народ и српска војска пак показали су у току последње године, колико цене своју народну част – и шта су све у стању за њу жртвовати.
    Према горњем, у будуће свакло лично разрачунавање и освета мора престати, јер ће кривци најстрожије бити кажњени.
    Редовни судови и остала надлештва са својим досадашњим органима остају, осим оних надлештва и они органа који у смислу уговора не могу постојати.
    Глигорије Јовановић, командант-мајор
    с.р.
    (Превео са мађарског Ђ.М.)
    П. С.
    У Сенти је испред Градске куће некада постојао и Споменик блаженопочившег Краља Петра I великог ослободиоца (Рада Дејана Бешлина)

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПЕСМА ОСЛОБОЂЕНОЈ СЕНТИ

    Једног дана пре петнаест лета
    кроз улице наше зачу се пој
    успламтелих чета српске армаде,
    што победом својом овенча бој.

    Ратници страшни са погледом мрким
    кроз сузе су стари зили траг
    што дедови давно утше туда.
    Спомен на прошлост је мио и драг.

    Са југа на север кренуше деца
    да очинско право наследе све,
    да Божију они испуне вољу.
    Нек’ туђе господство заувек мре!

    Пролазе чете, а песма их прати
    победна, лака, кроз слободан пут;
    народ их кити и засипа цвећем:
    радост обузе и послесњи кут.

    Са гробова тајних сени се дижу,
    срећне што овај сагледаше плам;
    тешко је било подносити мемлу;
    још теже: окове, презир и срам.

    Од давних времена бесмо ми овде
    на панонској равни, бедем и спас
    мекој Европи и њеном хришћанству,
    што варваром често називаху нас.

    Кроз столећа за другога ми мресмо;
    мучене, бедне, пратио нас јад,
    ал’ тек са патњом је сазрела нада
    и свест да народ је жилав и млад.

    Кренуше снаге к’о бујица нека;
    пред нама Вођа и пламени мач,
    Никад се свесније гинуло није;
    посвећене беху ране и плач.

    Сад прошлост се опет поносна јави;
    слобода закрили словенски дом;
    словенски градови, поља и реке
    опет се враћају народу свом.

    Стигло се циљу и коначној слави;
    завршен је бојни, дивовски лет.
    Душе се предака вратише гробљу,
    и мир се свуда разлегао свет.

    А ти, граде, на обалама Тисе
    што прошлост ти сјајне подвиге зна,
    хвалу изреци мученику – борцу. –
    нек’ њему се радост посвети сва.
    Угомил Ујчић

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Тугомил Ујчић
    „Било ме стид што остадох жив“

    Обавештење да је Тугомил Ујчић, родом из Истре, 1941. године био професор Друге мушке реалне гимназије у Крагујевцу, нашао сам у Полиици у рубрици „Међу нама“, недеља, 9. октобар 1988. године. На тај текст скренула ми је пажњу још тада, уредница ове рубрике, Мирјана Белић Коричкин.
    Док постављам професора Ујчића на сајт, не могу прецизно да прочитам чланак јер је лева страна текста пуна штампарских флека из оног времена када копир апарати нису били савршени као данас. Зато ћу укратко препричати садржај.
    Професор Тугомил Ујчић жели и те (1988.) године као и предходних, на Великом часу у Крагујевцу 21. октобра, да прочита своје песме из збирке „Над хумком стрељаних Крагујевчана“ са поднасловом: „Било ме стид што остадох жив“. „Међутим та велика жеља, пише у тексту из рубрике „Међу нама“, и поред настојања великог броја појединаца да му буде омогућено, ни ове године неће се остварити, јер је на „надлежним местима“ речено да се не уклапа у програм прославе односно рецитала.“
    Из чланка се даље види да ће професор доћи у Београд и Крагујевац јер је обећано да ће бити почасни гост у крагујевачкој гимназији где би пре Великог часа читао своје стихове.
    Изгледа, према чланку из Политике, да од свега овога на крају није било ништа јер вероватно ни професору нико ништа из Крагујевца није даље о овоме јавио.
    Поред збирке песама „Над хумком стрељаних Крагујевчана“, издавач Тугомил, у родном Пазину је објавио и драму „Жртвена тродневица“, исте 1988. године.
    Истра ~ Југославија, пре Другог светског рата
    Слушај 1: (мп3)

    Заиста сам имао срећу да следеће године 1990. пред сам распад Југославије, у Пазину упознам професора Ујчића, снимим емисије које можете чути и начиним неколико његових фотографија. Професор је био Хрват ~ Југословен. По службеној дужности премештен је пред Други светски рат у Крагујевац и тамо је у гимназији предавао српскохрватски и италијански језик. Сматрао је да почетак рата у Југославији 1941. није разлог да треба да напусти Крагујевац. Тако је и остао у овом граду.
    У емисијама снимљеним за радио, он исцрпно говори о политичком животу у Истри у којој је рођен 1906. године. Истра је тада припадала Аустроугарској, али и о животу у Краљевини Југославији.
    Крагујевац 1941.
    Слушај 2: (мп3)
    Исправка: Професор Ујчић објашњава на снимку зашто је дошао у Крагујевац: “Она луда Влада Недићева…”, каже он. Из текста даље види се да је професор Ујчић начинио грешку. То је било пред Други светски рат када је на челу Владе Краљевине Југославије био Драгиша Цветковић. Дакле не Недићева Влада. Касније, пред сам рат, тада Влада Драгиша Цветковић ~ Влатко Мачек, заиста је водила политику делимичног приближавања Италији због страха од Немачке. Тако је уведен и италијански језик у школе, па се професорова напомена у говору односи на тај детаљ.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Татјана Брзуловић Станисављевић

    Кнежева архива – из архивске збирке Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду

    а

    Сажетак:
    У овом раду упознаћемо се са архивом кнеза Милоша из архивске збирке Јоце Вујића која припада значајној и највреднијој архивској збирци у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду. Велика заслуга што је ова кнежева архива сачувана и спашена од пропадања и заборава припада великом библиофилу, добротвору Београдског универзитета и велепоседнику из Сенте Јоци Вујићу. Сазнавши да се кнежева архива налази на имању кнежеве ћерке Петрије Бајић у Румунији није оклевао већ се упутио на имање да би откупио Милошеву архиву. Архива садржи преко 1000 оригиналних рукописа и копија писама и телеграма. У раду ћемо представити неке до сада необјављене рукописе непознате академској јавности и истраживачима а тичу се наше богате културне историје. Међу рукописима можемо пронаћи занимљива документа која нам могу помоћи да разјаснимо неке недоумице и упознамо значајне историјске личности у неком новом светлу.

    Кључне речи: архивска збирка, кнежева архива, кнез Милош Обреновић, Јоца Вујић, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”

    Увод

    Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду, као једна од установа културе од националног значаја, има важан задатак и обавезу да негује културно-историјско наслеђе Србије и учини га доступним свим заинтересованим корисницима. Не треба заборавити чињеницу да је Универзитетска библиотека прва наменски изграђена библиотека у Србији због чега велику захвалност дугујемо Славку Грујићу и Михаилу Пупину. Одлуку о изградњи нове библиотеке у Београду донела је Карнегијева задужбина захваљујући иницијативи два Србина која су у то време живела у САД-а, дипломате Славка Грујића, посланика Краљевине СХС у Вашингтону (1871-1937) и Михајла Идворског Пупина (1854-1935), познатог професора физике на Колумбија универзитету.[1] Библиотека је свечано отворена на дан Ћирила и Методија, 24. маја 1926. године. Њен први управник, Урош Џонић остао је на месту управника све до пензионисања 1941. године и почетка Другог светског рата. Приликом прославе стогодишњице рођења Светозара Марковића 1946. године, Библиотека је добила назив који и данас носи: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“.

    Архивска збирка Јоце Вујића

    Библиотека је на самом почетку свога постојања почела са прикупљањем архивских збирки. Оне су се набављале на два начина: поклоном или куповином и смештале су се на чување у Одељење реткости Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, са једним изузетком. Архивска збирка Војислава Јовановића – Марамбоа чува се у Одељењу за народну књижевност Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду, у Бирчаниновој улици број 24. Богата и обимна архивска збирка Марамбоа, познаваоца многих области заједно са посебном библиотеком и кућом завештана је Универзитетској библиотеци. Посебна библиотека Марамбоа под сигнатуром ПБ22 коју чине књиге из народне књижевности обрађена је комплетно и налази се у електронском каталогу Библиотеке. Две збирке купљене су после рата: Збирка Васе Пелагића 1945. године и Збирка Јована Скерлића 1950. године.
    Процес континуираног прикупљања збирки траје и данас. Можемо се похвалити чињеницом да у Библиотеци имамо 18 различитих збирки архивске грађе. Стручна обрада архивске грађе, инвентарисање и израђивање регеста почело је после рата, 1948. године. Регеста су архивска обрада докумената која садрже основне податке о предмету. Сређена су азбучно и чине каталог архивске грађе. До данас је инвентарисано укупно 4911[2] предмета-јединица. Међутим, с обзиром на то да нека документа и рукописи имају више страна, укупно је инвентарисано око 22.500 исписаних листова, што ову колекцију чини изузетно значајном и по обиму и по садржају.
    Архивска збирка Јоце Вујића најзначајнија је збирка архивске грађе Библиотеке. Њену вредност додатно поспешује чињеница да су документа из ове збирке мало или нимало искоришћена у нашој науци. Добила је име по Јоци Вујићу велепоседнику из Сенте, познатом библиофилу и добротвору Београдског универзитета, који је 1931. године своју богату архиву завештао тестаментом, Универзитетској библиотеци, а у Библиотеку је пренета крајем 1932. године. Његова збирка, која већим делом представља преписку са краја 17. па до почетка 20. века, можемо поделити у четири групе:

    ________________________________________
    [1] Акунд, Надин. Делатност Карнегијевих задужбина на Балкану после првог светског рата: Универзитетска библиотека у Београду, 1919-1926. Инфотхеца. Год. XИИ, бр. 1 (2011), стр. 6.
    [2] Податак је из септембра 2014. године, увидом у Инвентар архивске грађе Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“

    1. Преписку из 18. века
    2. Преписку кнеза Милоша
    3. Преписку Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту
    4. Преписку познатих и мање познатих личности новијег времена.

    Архивска грађа у збирци Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци у Београду јесте пописана, али не и детаљно описана, а она има вишеструки значај, и још је не само недовољно истражена, већ и непрепозната као прворазредан архивски извор за будућа научна истраживања. С обзиром на садржај ове збирке значајна је за проучавање политичке и културне историје 18 – 20 века.
    Архивска грађа Јоце Вујића чува се у Одељењу реткости Универзитетске библиотеке и садржи 2002 инвентарна броја, броји 2965 докумената а пошто документи обично садрже и више листова , укупно имамо 4751 лист.
    Пре него што упознамо шта све чини кнежеву архиву није згорег да се подсетимо биографије племенитог дародавца Јоце Вујића.

    Биографија Јоце Вујића (1863-1934)

    Јоца Вујић колекционар, библиофил, велепоседник и добротвор рођен је као шесто дете 1. јула у Сенти (по старом календару), од оца Саве Вујића, адвоката и великопоседника и мајке Терезије (рођене Мудрић). У раном детињству, као дечак од седам година остао је без мајке, која је умрла од туберкулозе 1870. године. Детињство и младост провео је без мајчинске неге и љубави, јер су га више одгајиле дојиље и куварице, које су га веома волеле. Имао је браћу: Ђуру, Васу и Ису и сестре Иду и Олику.
    Од малена је имао склоност ка учењу и углавном је био најистакнутији ђак. Живео је на подручју Јужне Угарске, тако да је већ од петог разреда школе учио и мађарски. Убрзо се Вујић упознаје и са немачким језиком, а касније је оба језика савршено говорио и читао. Од петог разреда основне школе живео је у Пожуну и тај је град на њега оставио диван утисак. Иако је касније имао изражени осећај српства, који се код њега развио посебно у време босанско- херцеговачког устанка и српско- турског рата (1875-1878) па чак био и политички веома активан, његова мирна и блага природа га је водила пријатељству са многим Мађарима, Словацима, Немцима. Он је увек према пријатељима из других народа осећао велико поверење и са многима од њих је остварио дивна и дугогодишња дубока пријатељства. Сходно томе упознао је многе касније истакнуте људе из различитих нација: Херцег Ференца, касније познатог мађарског писца, Терефи Ђулу, првог мађарског правника, Гал Жига, познатог лекара, Пап Золтана, песника, Франца Кочиша познатог сликара, Емила Черног, Словака, каснијег директора гимназије у Москви, Хајнриха Адлера, аустијског социјалисту, касније и Јосипа Штросмајера, Хрвата, великог заговорника свесловенског јединства, Еусебиа Ферменцина, чувеног ватиканског архивара и многе друге. Иако је био ватрени Србин, националиста, он је ту енергију окренуо љубави према свом народу и тежњи да помогне културном напретку. Његов непоколебљиви став је био да српство треба много више да се упознаје са западном културом. На тло саме Србије крочио је тек у двадесетој години живота, када је и предузео једно детаљно путовање са својим старијим братом Ђуром.
    Уписао је 1881. Филозофски факултет у Бечу и ту је упознао многе знамените Србе: Гавру Манојловића, председника Југословенске Академије, Пају Адамова, председника Српског кола, Ђуру Гонцића, министра краља Александра Обреновића, каснијег организатора завере против краља. То је било време Вујићевог интензивног образовања, учења, посета музејима, изложбама. Но, Вујић је живео у веома оскудним материјалним условима, што је учинило да се врати у Сенту, где му је због гладовања у Бечу требало пуно времена за опоравак.
    Тада је донео одлуку да се у Беч не враћа, већ да упише Агрономску академију у Алтенбургу 1882. године. По дипломирању је пуно путовао, а 1884. године поново је слушао ботанику и зоологију у Бечу. Шест месеци је учио и спремао се за испит, па је у марту 1885. године пријавио дипломски испит у Алтенбергу. Испите је полагао на мађарском језику. Сва три тешка и озбиљна испита писмено и усмено положио је са одличним успехом. Након последњег испита директор му је честитао пред целом Академијом на одличном успеху и обећао да ће га препоручити министарству. Диплому је добио 21.03.1885. године и вратио се у своју Сенту.
    Отац је инсистирао да остане у Сенти и да са својим знањем почне рад на њиховом салашу. Поклонио му је 160 ланаца земље, алат и све што је било потребно за економију, и приде још 1400 форинти у готовом за разне инвестиције. Тада је Јоца кренуо марљиво да обрађује своју земљу и за кратко време показао је сјајне резултате. За непуних десет година унапредио је своју и очеву економију, и удвостручио свој капитал. Његово имање постало је узор не само у Сенти, него и у целом Потисју.
    Летњи распуст, 1883. године, представља врло важан датум у животу Јоце Вујића. Први пут, са својим старијим братом Ђуром пропутовао је велики део Србије. Путовање је трајало месец дана, и много је научио о свом народу на том путу. Целог живота је памтио ово путовање и често је препричавао успомене са њега. Нарочит утисак су на њега оставили српски манастири. Путовање је врло значајно за његов даљи рад, пробудило је у њему тежњу за проучавањем националне историје. Из тог периода датира и његова љубав према књигама, старинама и сликама. Почео је сакупљати и куповати старине и уметничке књиге, а интересовао се и за српску књигу, историју и књижевност.
    Увек је истицао српство и залагао се за бољи живот Срба у Сенти. Покретач је оснивања Српског клуба у Сомбору још пре првог светског рата. Тај клуб под његовим вођством много је допринео побољшању положаја Срба у Бачкој. Као политички вођа свог народа тежио је унапређењу српства у свим доменима, очувању националних тековина. Увек у свакој прилици залагао се за српске интересе.
    Вујић је био врло ангажован и укључен у рад Матице српске и Друштва за српско позориште. Целог свог живота помагао их је и морално и финансијски. Годинама је био члан Управног одбора Матице српске а бригу за њихову будућност најбоље је изразио тиме што им је још за живота за њихов музеј поклонио педесет значајних уметничких дела. Љубав према позоришту такође није крио. Позориште је уживало његову подршку и новчано их је помагао. Тадашњи успешни глумци били су његови искрени и одани пријатељи. Позоришне представе имале су великог утицаја на народ и учиниле су много за српски народ, пре свега утицале су на то да се не заборави српска историја, да се сачува љубав према српству и да се не дозволи отуђивање и помађаривање.
    Велики родољуб, патриота и пре свега велики човек, Јоца Вујић помагао је и у време Балканског рата 1912. Тада је поклонио српској војсци и Црвеном крсту робе и хране у вредности 20.000 златних круна. Све је то допремио у Београд и потрудио се да се то на прави начин искористи. За овај пожртвовани гест одликован је високим српским одличјем.
    Љубав према уметности и књигама открио је још у време својих студентских дана у Бечу, и ту своју велику љубав показивао је на свој специфичан начин, скупљајући старине, слике и књиге. Још за живота је предао своју библиотеку Универзитетској библиотеци у Београду, као и велики број рукописа и архивске грађе за проучавање српске историје и српске прошлости. У тој архивској збирци налазе се рукописи знаменитих Срба из 19. века. Велики значај за проучавање српске историје има преписка кнеза Милоша и кнеза Михаила, коју је Јоца Вујић пронашао у Темишвару и сачувао од пропасти. Овим својим поклоном Јоца Вујић постао је велики добротвор Београдског универзитета.
    Српске старине прикупљао је више од пола века, археолошке предмете, оружје, књиге, архивску грађу, нумизматику и нарочито уметничке слике националне вредности. Као љубитељ слика био је усредсређен на прикупљање слика старих српских сликара из Војводине. Његова галерија слика бројала је 400 слика, а били су заступљени бољи српски сликари 19. века. Захваљујући Јоци спасене су слике Константина Данијела. Преко двадесет његових слика пронашао је у Грацу, купио их и пренео у домовину. Скупљајући слике годинама Јоца је у својој колекцији имао слике познатих српских сликара: Теодора Илића Чешљара, Аврамовића, Арса и Стева Тодоровића, Константина Даниела, Ђурковића, Ђорђа Крстића, Радовића, Марка Мурата, Буковца, Уроша Предића, Теодора Крачуна, Надежде Петровић, Христофера Жафаровића и многих других. Своју колекцију слика представио је у Летопису Матице српске за 1914-1921. годину.
    Члан Матице српске био је од 1922. године и учествовао је у раду Матице српске. Био је изабран за почасног члана Књижевног одељења, и почасни члан новосадског Историјског друштва. Када су примили поклон од 46 уметничких слика, приликом отварања Музеја 1933. године, Матица српска прогласила га је почасним председником новооснованог Музејског одбора.
    У својој кући у Сенти отворио је први приватни музеј код Срба почетком 20. века. Колекција је имала око 400 слика, уметности од 18. века до прве половине 20. века, око 20.000 књига, 3.000 докумената, оружје, народна одела, бакрорезе, нумизматику. Иницирао је колекционарство, те је Јован Милекић из Суботице, уз његову помоћ сакупио своју колекцију која се данас налази у фонду Галерије Матице српске, друга по реду приватна колекција приказана после Другог светског рата у Суботици. Приватни музеји иначе нису уобичајени за нашу земљу. Данас, постоји такав музеј са јавном поставком у Новим Бановцима, власништво је Владе Мацуре, у њему се чува колекција домаће и стране уметности друге половине 20. века.
    За свој заслужни национални рад Јоца Вујић је био одликован више пута. Одликован је ратном споменицом из балканских ратова и одличјем Црвеног Крста, као и орденима Светог Саве IV, III и II степена, као и орденима Југословенске Круне и Белог Орла. И Београдски универзитет је на свој специфичан начин одао признање своме великоме добротвору, његов уметнички израђен портрет изложен је у свечаној сали старога универзитета, поред осталих добротвора Београдског универзитета.
    Крајем августа 1934. године умро је у Београду. Његови посмртни остаци пренети су у Сенту, где су сахрањени 3. септембра 1934. године уз ућешће великог броја грађана, поштовалаца и пријатеља, не само из Сенте него и са стране. У име Београдског универзитета говорио је Урош Џонић, управник Универзитетске библиотеке у Београду. У свом говору изнео је велике заслуге Јоце Вујића за српску науку, нарочито што је поклонио велику и значајну збирку својих књига и архивске грађе Универзитету у Београду.

    Кнежева архива

    У архивској збирци Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци налазе се и документа која су некада припадала архиви кнеза Милоша Обреновића, тј. кнежевој канцеларији. Архива је пронађена у Румунији на једном кнежевском добру. Наиме, породица Бајић, у којој је кнежева ћерка била удата, наследила је ту архиву заједно са кућом и имањем и пренела у свој дом у близини Темишвара. Касније је породица продала имање а архиву је купио Јоца Вујић 1925. године. Кнежева Архива је садржала 1071[3] докуменат из времена када је кнез Милош живео у изгнанству. Куповином ове вредне архиве сачувана је кнежева коресподенција коју можемо користити за истраживања о животу кнеза Милоша и његове породице.
    Кнежеву архиву можемо разврстати у 5 скупина коју чине: породична преписка, лична преписка, пословна преписка, судски акти и документа из спорова и предмети и документа из оставине кнеза Милоша.

    ________________________________________
    [3] Филиповић, Даница. Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета и Универзитетске библиотеке: каталог изложбе поводом Дана Библиотеке и 80 година од добијања његовог великог поклона. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2012. стр. 22.

    Породична преписка Обреновића

    Породична преписка Обреновића садржи већим делом писма кнеза Милоша са сином кнезом Михаилом и ћерком Петријом, удатој Бајић[4] (неколико Петријиних писама је већ објављено). Сачувано је 71 писмо кнеза Милоша упућено сину Михаилу из 1846-1854, и 60 оригиналних писама кнеза Михаила упућених кнезу Милошу из 1845-1858. Затим, 19 писама кнеза Милоша упућених ћерки Петрији Бајић из 1845-1858, као и 19 Петријиних писама упућених оцу из 1846-1860. Ту су затим и писма осталих чланова породице Обреновић. Сачувана су 4 писма Анке Ј. Обреновић[5] из 1851-1854, једно писмо Јеврема Обреновића[6] , најмлађег кнежевог брата из 1848. године и 2 писма Јована Обреновића[7] , кнежевог брата из 1845. године и 3 писма кнегиње Јулије[8] , жене Михаила Обреновића из 1854-1858.

    Писма која је кнез Милош писао сину и ћерки, представљају нам кнеза у једном потпуно новом светлу, као брижног и нежног оца. У писмима Михаилу саветује сина да живи уредно, да не расипа новац и да се не шенлучи превише јашући коње, а ћерки Петрији дели савете око подизања деце. Петријина писма су углавном честитке за празнике: Ускрс, Божић и Нову годину. У неким писмима га обавештава о свом здрављу. Кроз нека писма се провлачи прича о ергелама коња и њиховом пресељењу у Влашку. Нека Петријина писма су важна за историју јер се спомиње буна из 1848. године, а у неким писмима виде се наговештаји Милошевог повратка у Србију.

    ________________________________________
    [4] Брзуловић Станисављевић, Татјана. „Писма кнегиње Петрије своме оцу књазу Милошу Обреновићу – из архивске грађе Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци ”Светозар Марковић” у Београду“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ.72 (2011). стр. 133-149.
    [5] Анка Обреновић (1821-1868) ћерка је Томаније и Јеврема Обреновића. Била је писац и њени преводи су били први литерарни радови жене у Србији 1836. године. Позната је по надимку „Анка Помодарка”.
    [6] Јеврем Обреновић (1790-1856) најмлађи брат кнеза Милоша рођен је у Горњој Дубици. 1816. постављен је за обор-кнеза Шабачке нахије. Научници га описују као наочитог, ученог и просвећеног човека који је увек био окренут ка новом. У Шапцу се оженио Томанијом, ћерком Анте Богићевића и са њом изродио осморо деце. Његов син Милош био је отац краља Милана.
    [7] Јован Обреновић (1787-1850) млађи брат кнеза Милоша. Био је гувернер дистрикта рудничког и пожешког, познат под именом Господар Јован.
    [8] Јулија Обреновић (1831-1919) удала се за кнеза Михаила 1853. године у руској капели у Бечу. До повратка у Србију 1858. године живели су на свом имању “Иванка” у Аустроугарској. Учила је српски језик код Ђуре Даничића. Растали су се 1865. године(“растали су се од постеље и стола”).

    Лична преписка
    Лична преписка садржи писма кнеза Милоша и кућепазитељке Ане Рафелсбергер, и то 19 писама кнеза Милоша упућених Ани из 1848-1851, и 9 Аниних писама кнезу Милошу из 1849-1850. Анина писма кнезу су углавном топла и емотивна у њима му изражава своју љубав и оданост, тугује што су растављени и пише како једва чека његов повратак. Ђура Даничић, који је Ану учио српски језик написао је нека Анина писма. Милошева писма Ани из Петрограда (10) пуна су топлих речи и уверавања у његову наклоност према њој. У писмима је саветује како да води кућу у Бечу, шаље јој новац и „мали знак њихове љубави и живота”. Радује се што учи српски језик и захваљује јој се на портрету који му је послала. У писмима која је слао из Букурешта његов тон се битно променио, није више благонаклон већ срдит. Прекорева је и говори јој да је неискрена и да је злоупотребила његово поверење, те се недолично понашала у његовом одсуству. Наређује јој да се хитно и без поговора исели из куће и да га остави на миру. Такође, у овој групи проналазимо и 14 сачуваних писама Фани Хипенбергер[9] упућених кнезу Милошу из 1849-1850. Ова преписка углавном се односила на Фаникино потраживање новца за издржавање и издржавање њиховог ванбрачног сина Александра.

    Пословна преписка
    Пословна преписка кнеза Милоша садржи углавном преписку са управницима својих многобројних имања по Србији и Влашкој, лекарима, адвокатима, банкарима, трговцима, арендаторима, дужницима и другим важним људима тога периода. Сачувано је 130 писама са Димитријем Митом Вучићем, управником кнежевих добара из 1845-1858. Преписка са Костом Анастасијевићем, српским агентом у Букурешту, 33 писама из 1860. године. Затим преписка кнеза Милоша и банкара Симона Сина из Беча, 41 Милошево писмо из 1848-1851 и 20 писама Симона Сина кнезу Милошу из 1845-1853. Следе писма кнеза Милоша упућених Ђорђу Стојаковићу, адвокату из 1845-1852, њих 17. Сачувано је 15 писама кнеза Милоша Раши Здравковићу, настојнику његових добара у Србији из 1846-1850 године.

    Преписка кнеза Милоша и настојника Раше Здравковића односи углавном на вођење економије у Србији, издавање кућа под кирију и наплати кирија, слању новца у Беч, оправци куће у којој живи аустријски конзул.

    ________________________________________
    [9] Према подацима из писама са њом је имао ванбрачног сина Александра, плаћао је алиментацију.

    Преписка кнеза Милоша и Барона Сина, банкара односи се на новчане трансакције које је кнез Милош имао са банкарском кућом Симона Сина у Бечу (издавање и исплата облигација кнезу Милошу и лицима овлашћеним од њега, обрачуни, продаје и др.). У писмима се помињу и разне личности попут Деметра Цинера, Димитрија Курта, браће Герман, Константина Суце и др.
    Преписка кнеза Милоша и Димитрија Курта, банкара односи се на финансијско пословање и разне трговачке трансакције. У писмима се спомињу и Ана Рафелсберг, Фани, Цинер, секретар Хадија и други.
    Преписка кнеза Милоша и Милфелда, адвоката углавом се односи на разне финансијске послове и судско-правне послове у којима је Милфелд заступао кнеза Милоша пред судовима у Бечу.
    Преписка кнеза Милоша и Димитрија Цинера, пуномоћника кнеза Милоша углавном се односи на разне послове финансијске природе као и правно-судске послове које је Цинер обављао као пуномоћник кнеза Милоша. Највећи део преписке односи се на судски процес кнеза Милоша и Ане Рафелсбергер, као и на судски процес кнеза Милоша и Фани Хипенбергер и издржавање њиховог ванбрачног сина Александра. У преписци се помињу и Вук Караџић, Милфелд, Добран и Ђорђе Стојаковић.

    Судски акти
    Посебну групу документа из кнежеве архиве чине судски акти из 5 судских процеса вођених пред судовима у Бечу. Грађу чине судска акта пресуде, тужбе, одговори туженога, разне изјаве, саслушања и сведочења на немачком језику. Прво, 10 докумената из процеса кнеза Милоша са Јоханом Себастијаном Шамбергером 1850-1851. године. Други судски процес је процес кнеза Милоша са Аном Ананић из 1851. године и из овог процеса су сачувана су два судска акта и документа везана за процес. Трећи судски процес је процес кнеза Милоша и Ане Рафелсберг вођен 1849-1852. године. Сачувано је 35 докумената које чине судска акта, пресуда, уговор из 1848. године, тужба, одговори туженога, разне изјаве, саслушања и сведочења из поменутог судског процеса кнеза Милоша и Ане. Ана Рафелсберг, домостроитељица куће кнеза Милоша у Бечу тужила је кнеза што је отпустио из службе, и тражила накнаду штете од 30.000 форинти као обезбеђење предвиђено уговором од 12. фебруара 1848. године. Затим, следи још 40 судских аката из процеса кнеза Милоша са Фаником Хипенбергер из 1846-1849. године. На основу писама може се закључити да су Фани и кнез Милош имали ванбрачног сина Александра. Судски спор се односи на Фаникино потраживање алиментације. Напослетку, сачувано је још и 76 судских аката из процеса кнеза Милоша са Марком Ђорђевићем из 1845-1850. године. Марко Ђорђевић, бивши кнежев службеник тужио је кнеза за накнаду суме од 3.814 форинти са каматом за неколико година. По његовим тврдњама ову суму је потрошио по одобрењу кнеза Милоша за издржавање Данице Петровић и њеног и Милошевог ванбрачног сина Теодора.

    Из кнежеве оставине
    1.Последњу групу из кнежеве архиве чине предмети и списи из кнежеве оставине. Бележимо:
    1. Списак књига у двору кнеза Милоша у Букурешту, недатирано на српском језику , ћирилицом где пише „ 282 комада суме”
    2. Архива књига књаза Милоша, књаза Михаила, блаженопочившег књаза Милана и блаженопочивше књагиње Љубице , из 1851. године (недатирано и непотписано, рукопис је Косте Брзака, ћирилицом).
    3. Уговор закључен између кнеза Милоша и Николе Димовића у Топчидеру, 24. маја 1860. године.
    4. Списак разних кожа кнеза Милоша, у Београду 9. августа 1851. године.
    2.Акта из оставине кнеза Милоша, 4 квите разних личности на примљени новац, из 1836-1858.
    На пример Квита Јелене (Карађорђеве жене) на новац примљен за „мое жаловање,“од кнежевог казначеја Павла Станишића, потписано са „Елена Черна“, из Краљева, 30. маја 1839. године (Ибр. 2035/2).
    Квита (копија) Павла Станишића, књажевског казначаја на новац примљен од прихода са мошија у Влашкој, из Херешта, 31. јула 1839. године (Ибр.2035/3).
    3. Следи, 11 рачуна, „кантрица“ из 1838-1864.

    То су разни рачуни који се тичу економије дома Обреновића у Букурешту, у Влашкој у периоду 1838-1864. године. Осим биланса прихода и расхода кнежевских мошија, има рачуна од аренде, рачуна путних трошкова као и записник о примопредаји касе директора кнежевих добара новом директору. Навешћемо неколико:
    Биланс прихода и расхода кнежевих мошија у Влашкој за 1838. годину (Ибр. 2036/1).
    Месечни навод трошкова за дом кнеза Милоша у Букурешту за 1853.годину, 31. октобра 1853. године (Ибр. 2036/3).
    Записник о примопредаји касе између бившег директора кнежевих добара у Влашкој Косте Анастасијевића и новог кнежевог пуномоћника др Карла Пацека од 4. јуна 1862. године (Ибр.2036/6).

    4. Затим, 35 разних докумената из оставине кнеза Милоша из 1838-1868.

    Углавном су рачуни, квите, „признанице и осведочанства“, облигације, декларације и друга новчана документа разних личности које су биле у новчано-пословним односима са кнезом Милошем и Михаилом у периоду 1838-1864. године.
    На пример признаница барона Христофера Сакеларија, Букурешт 1.фебруара 1839. године, на француском језику и овером руском конзулата у Влашкој на руском језику (Ибр. 2037/1).
    Осам облигација, векели на позајмљени новац од кнеза Милоша, датираним у Бечу и Презбургу (стари назив за Братиславу) у току 1847-1851. године. Међу њима је и облигација принца од Салерна од 24. фебруара 1847. године. Текст облигација је на немачком и француском језику (Ибр. 2037/7).
    Квита Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту на позајмљен новац од управе кнежевских добара у Влашкој за исплату плата чиновника српске Агенције у Букурешту, 29. децембра 1860. године, на српском језику. На квити је потврда А. Јовановића, управника кнежевог двора (Ибр. 2037/14).
    Признаница кнеза Михаила примљена на новац узет из касе економије у Влашкој, на српском језику , са оригиналним потписом кнеза Михаила, из Београда 18. децембра 1865. године (Ибр. 2037/17).

    5. Следи група 27 разних рачуна из 1838-1888 коју чине разни рачуни трошкова прихода и расхода на кнежевским мошијама ( Ибр. 2038/1-27).
    6. Затим 5 рачуна прихода и расхода економије кнежевих мошија у Влашкој од 31. децембра 1851. до 12. јула 1864. године ( Ибр. 2039/1-5).
    7. Документа из оставине кнеза Милоша, 12 разних рукописа из 1840-1858. године. контракти, доказатељства, скице, акти, концепт писма, једна белешка и др. (Ибр. 2040/1-12).
    „Доказатељство“ издато од кнеза Милоша о дуговању Арона Гавриловића из Ковина, у Београду 25. маја 1853. године, на српском језику. (Ибр. 2040/7).
    8. Затим, 4 акта из 1854. године коју чии тужба Константина Хадија против кнеза Милоша у 3 примерка из 1854. године ( Ибр. 2041/1-4).
    9. Даље, 8 аката из 1847-1863. године коју чине: рачуни од издавања добара кнеза Милоша, затим 5 судских аката из спорова кнеза са разним личностима, представка против дужника Петра и 1 писмо

    Рачуни и издавања од добара кнеза Милоша у Србији за 1847. годину, поднео Р. Здравковић, у Београду 3. септембра 1847. године (Ибр. 2042)

    Закључак

    У раду смо представили само мали део непроцењивог архивског блага које се може наћи у овој обимној и вредној Архивској збирци Јоце Вујића. Архивска збирка и књиге пренете су 1932. године у библиотеку. Документа ове збирке инвентарисана су у јулу и децембру 1948, са прекидима од фебруара 1949. до априла 1952. и у јуну и августу 1957.године. Иако је ова грађа пописана и инвентарисана никада до сада није била детаљно описана. У оквиру израде докторске дисертације, чија тема је управо поменута архивска збирка, урађен је сумарно-аналитички инвентар Архивске збирке Јоце Вујића, који ће као репрезентативно информативно средство помоћи заинтересованим корисницима и академској јавности у даљем истраживању.

    Литература:
    Акунд, Надин. „Делатност Карнегијевих задужбина на Балкану после првог светског рата: Универзитетска библиотека у Београду, 1919-1926“. Инфотхеца. Год. XИИ, бр. 1 (2011)
    Брзуловић Станисављевић, Татјана. „Писма кнегиње Петрије своме оцу књазу Милошу Обреновићу – из архивске грађе Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци ”Светозар Марковић” у Београду“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ.77 (2011). стр. 137-149
    Дурковић-Јакшић, Љубомир.„О српском књигољупцу Јоци Вујићу,“ Библиотекар, Год. 27, св. 1-2 (1975), стр.126-127.
    Димитријевић-Стошић, Полексија Д. Жене династије Обреновић.Књ.1 Удаја Петрије. Београд, 1962.
    Ђорђевић, Бојан. Архивистички појмовник. Београд : Филолошки факултет, 2010.
    Кнежевић, Милош. „Јоца Вујић“. Књижевни север, Сента, јули-новембар 1935. стр. 113-128.
    Кнежевић, Милош. Јоца Вујић. Сента. Зборник прилога за историју града Сенте, Сента, 1935. стр. 126.
    Лазаревић, Небојша. „Јоца Вујић.“ Библиотекар. Год. 28, бр. 6 (1976), стр. 848-876
    Лекић, Богдан. Архивистика. Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.
    Марковић, Радосав. Универзитетска библиотека у Београду: (1921-1945). Београд: Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, 1968.
    Филиповић, Даница. „Архивска збирка Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду“, (преузето 9.09.2013.) хттп://www.нб.рс/виеw_филе.пхп?филе_ид=473
    Фајфарић, Жељко. Династија Обреновић. Сремска Митровица, 2009.
    Филиповић, Даница. Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета и Универзитетске библиотеке: каталог изложбе поводом Дана Библиотеке и 80 година од добијања његовог великог поклона. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2012. стр. 22.
    Џонић, Урош. Изградња Универзитетске библиотеке у Београду: 1919-1925: дневници Уроша Џонића. Приредили Никола Марковић и Даница Филиповић. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2011.
    Џонић, Урош . „Јоца Вујић“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду. Год. ВИИ, св. 1-3 (1934). стр. 418-425.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Збирка Јоце Вујића

    Збирка Јоце Вујића, у оквиру његовог легата у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, несумњиво је једна од највреднијих и најбогатијих приватних архивских збирки код нас. Она је 2014. проглашена за културно благо од великог значаја.
    Велепоседник из Сенте и познати библиофил Јоца Вујић (1863-1934) завештао је 1931. године тестаментом своју богату архиву Универзитетској библиотеци. Збирка се већим делом састоји се од преписке истакнутих личности од краја 17. до почетка 20. века. Између осталог, она садржи 272 писма истакнутих личности из 18. века, чак 1.427 докумената коресподенције кнеза Милоша из периода његове емиграције, као и 540 писама дугогодишњег српског агента у Букурешту Косте Анастасијевића, најчешће упућених кнезу Милошу о кнезу Михаилу. Вујић је у збирци чувао и преписку познатих личности новијег доба, као и преко стотину војних и политичких извештаја и отворених и шифрованих телеграма из српско-турског рата 1875-1878. и из ратова од 1912. до 1918. године.
    – Чинио је мога добра дела. Универзитету у Београду поклонио је 250 слика, у Народном музеју данас се налази 229 слика. Педесет је поклонио Матици Српској. У својој кући у Сенти отворио је први пирватни музеј који је имао 30.000 књига 3.000 архивских докумената, збирку нумизматике, оружје, етнографске предмете и 400 слика. Мотив му је био да се будућа поколења образују у својој земљи а не да морају због тога да путују у стране. Помагао је српску војску у балканским ратовима, основао је Српску школу у Будимској епархији и помогао библиотеку скопског факултета – набраја његова доброчинства Татјана Брзуловић Станисављевић.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јоца Вујић

    (Сента 1863 – Београд 1934)

    Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета, велепоседник, познати библиофил, родио је 1. (13) јула 1863. у Сенти, у Бачкој.
    Основну и средњу школу завршио је у Сенти. Наставио је школовање у Сегедину, и ту је завршио четврти разред гимназије, а почетком 1877. отишао је у Пожун, где је четири године похађао тзв. Горњу гимназију. После свршене матуре, почетком октобра 1881. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, и мада је у прва два семестра са одличним успехом положио колоквијуме из историје код професора Лоренца и из старословенске граматике код професора Миклошића, напустио је ове студије, што због нежног здравља, што због жеље да помогне оцу и преузме вођење његове економије, па се уписао, у јесен 1882, на Високу агрономску академију у Алтенбургу.
    «Испити су били врло стручни и строги, кандидата је било преко сто, а он је једини положио све испите са одличним успехом и добио диплому 1885.» Вујић је намеравао да на чувеном универзитету у Хајделбергу касније докторира, па после тога оде на још коју годину у Француску и Енглеску, можда чак и у Америку, али су породичне прилике то другачије одредиле.
    «После путовања у Карлсбад (с оцем) и Немачку (сам) у лето 1885, дошао је кући у Сенту. Тада је добио од свога оца стошездесет ланаца земље, све потребне алате и све што треба за економију и хиљаду четири стотине форинти у готову за разне мање инвестиције. Од тога времена почео је Јоца Вујић интензивно, вредно и марљиво да обрађује своју земљу и сразмерно за кратко време показао је сјајне резултате у сваком погледу. За непуних десет година великом вредноћом, штедњом и разумним радом и трезвеним животом унапредио је своју и свога оца економију и удвостручио свој капитал. Његова економија постала је најбоља, тако рећи узорна, не само у Сенти него и у целом Потисју. Са темељним стручним знањем, како теориским тако и практичним, унапредио је пољопривреду и ставио је на савремене, здраве и реалне основе.»
    Јоца Вујић је узео учешћа и у јавном животу, био је члан, а касније и председник, Српске православне црквене општине у Сенти, народни посланик, члан Управног одбора Матице српске у Новом Саду.
    Претпоставља се да је још у Пожуну добио вољу за скупљање старина и љубав за старине, јер је сам Пожун једна стара историјска варош. Такође је и његово путовање по Србији 1885. године и упознавање историјских и културних споменика, утицало на његово усмерење сакупљања историјске грађе, стварања библиотеке и колекције уметничких дела, од које је убрзо направио Музеј у својој кући у Сенти.
    Преко тридесет година сакупљао је Јоца Вујић по земљи и иностранству књиге и рукописе који се односе на српску историју, књижевност и културу. Његова нумизматичка збирка, галерија слика, библиотека и архива, представљали су тада најбогатију приватну збирку у земљи.
    Још 1925. године Милан Л. Поповић објавио је у «Политици» дужи приказ Музеја Јоце Вујића у Сенти.
    «На прагу једине железне везе између Бачке и Баната, уз обалу Тисе и на домаку Југославенског Севера, одакле даљина далеких видика заглушује гласове гласовита живота, пробио се високим својим торњем кроз срушену своју прошлост град Сента.
    Највиши видик у Сенти даје овај торањ који се подиже с места и допире даље од – Сенте. Све друго у њој дрема по ритму паланачке носталгије у празнини и тромим данима бесциљног живота. Још једино се у дугим ноћима корача снажним корацима до Беле Лађе или до Америке, где се уз један и исти рефрен разбијених чаша или људских глава млати рукама по ваздуху и испија чаша за чашом ‘у здравље’ нашег националног напретка. Од некадашњег сјаја сенћанских великана Јов. Мушкатировића, Јов. Ђорђевића, Стеве Брановачког и Стевана Сремца остале су само плехане табле њихових улица, по којима се згурено и невољно тетурају данашњи Сенћани. У тој прашини заборава зар да остане виђен и запажен један културни споменик?
    Као утешни контраст, као необјашњиви феномен, као ретка способност далекосежне културе, као откровење јединог бића што даје савршене облике у овом баналном рецитативу маловарошке, страшне досаде, једино што се издваја својом уметничком величином и националним обележјем то је: Музеј Јоце Вујића у Сенти.
    То је вид у очима и срце у телу града Сенте. У мноштво соба, дворана и просторија приватне куће г. Вујића скривено је приватном иницијативом деценијама скупљано благо српске националне уметности. Домаћа књижевност, национално сликарство, старо српско оружје и новци, изванредно ретки екзамплари стародревних српских књига, повеља, докумената, преписка знаменитих људи и књижевника, оригинални закони, синђелије, дипломе, рукописи, писма и старине, бакрорези, литографије, скице и реткости најстаријих времена, као жуто класје са богатих њива, представљају плод брижљивог, смишљеног, систематски вршеног рада на прикупљању књига, слика и наших старина.
    По савршено удешеном каталогу, по годинама и бројевима, синтетично и уредно смештене су у дванаест соба књиге и слике, старине и оружје Музеја Јоце Вујића у Сенти. Његова библиотека броји преко десет хиљада књига. Од знаменитих рукописних књига има г. Вујић н.пр. Законик Стефана Душана (1348), Апостол Катарине кћери деспота Ђурђа Бранковића (1454), Инконабулу од најстаријег штампара Андрије Палтачића-Которанина (1488) у Венецији, Минеј монаха Пахомија (1550), Протестанске библије (1562), Списе Барлеција Скендербега (1584), еванђеља, апостоле, октоихе и собранија из 12 и 13 века на кожи. Триодион у Влашкој (1649), Часловац из Венеције илустровано комплет издање Боже и Вићентија Вуковића из Мркшине цркве, из Милешева, Београда и Трговишта, Стематографије, Веронаука од Јов. Кнежевића (1798). Еснафска књига свих мајстора, калфи и шегрта будимских Срба од 1723-1765. Словеначка библија (1540), разне србуље и сва издања старих српских књига од 1741. Ту су сви најређи примерци чувани у гвозденим зидним орманима. Библиотека се одликује нарочито историјским књигама, али су у њој заступљена и научна, литерарна, теолошка, географска, политичка, економска и етнографска дела из 18. и 19. столећа. Библиотека има свој инвентар по писцима и цедуљама с натписима књига и писаца. /…/
    Али је од највеће вредности у Музеју Јоце Вујића несумњиво његова галерија слика. Марљиво и издашно избирао је он портрете старих српских сликара почевши од краја 18. па до 20. века. Историја сликарске уметности у Срба неће се моћи писати, нити тачно оценити, ако се не проуче слике и портрети у Музеју Јоце Вујића. Ту су у лепим рамовима, очишћене, вешто углађене, инвентарно нумерисане слике и портрети, попрсја и акварели најсгаријих сликара српских / …/
    Ова колекција Јоце Вујића је продукт његове сопствене енергије, материјална пожртвованост и његове приватне иницијативе и израз његова разумевања и развијеног смисла за вредности такве врсте. Нема двоумице: овако систематски прибиране збирке слика, књига, старина и архива приватне својине не поседују ни напреднији народи од нас. Овај музеј нема само узани карактер регионални, већ добија шире национално обележје. Он у суштини представља богат извор наше националне културе и свега онога, што се у умном развићу нашег народа испољава од најстаријих до најновијих времена. Све што је никло на земљишту нашега народа, све што је од трајне вредности по нашу домаћу културу г. Вујић је паметно, на свој начин прикупљао, својим парама плаћао, у својој кући слагао и својим сопственим трудом створио.
    Још да овај човек није осакаћен глупим извођењем наше аграрне политике, да може да сазида кућу, као што је замишљао да такву подигне у Београду или Новом Саду, г. Вујић би учинио већ за живота задужбину своме народу и својој држави какву до њега још нико није учинио. Овако због мале политике пропадају велики циљеви и пропашће евентуално лепа и племенита замисао завештача, коју под таквим околностима, није у стању да изведе. Хаотично стање наших аграрних односа створило је слепце земаљског блага, а уништило је стварне и продуктивне привредне енергије. Сад се то свети и држави. Јоца Вујић ипак остаје и треба да остане патриота са добро схваћеним тежњама и смислом за уметност. Он своју љубав према народу, поред свег материјалног личног уништења, треба да покаже и на делу, јер он има у себи тај етички смисао и то национално осећање. Његов музеј ће тек онда, кад пређе у својину целе нације, носити с поносом име Јоце Вујића и, представљати за сва покољења драгоцено благо, много драгоценије и лепше, но што су богате њиве наслеђене од родитеља и предака.»
    Јоцу Вујића није требало подстицати на даровање. Овај велики и племенити добротвор поклонио је преко 300 уметничких слика домаћих и страних аутора, као и нумизматичку збирку Универзитету (данас се налазе у Народном музеју), 50 слика је даривао Матици српској и оне су представљале основу за отварање Галерије Матице српске у Новом Саду, док је своју библиотеку и архиву поклонио 1932. године Универзитетској библиотеци.
    Београдска штампа је поздравила његов поклон као «дар Београду, дар српском народу, дар науци и аманет потомству», учвршћујући га на тај начин у ред великих српских добротвора којима наш народ има да захвали за многа културна и просветна добра у прошлости. Министар просвете захвалио му се «као једноме од највећих народних и културних добротвора, којима се само можемо подичити». Краљ је одликовао Вујића орденом светог Саве другог реда, а Библиотечки одбор Универзитетске библиотеке предложио је 1932. године да се Јоца Вујић изабере за почасног доктора Београдског универзитета.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ

    Ђорђевић, Јован, секретар Матице српске, оснивач српских позоришта, министар (Сента, 25. XI 1826 — Београд, 21. IV 1900)

    Отац Филип био је економ и трговац у Сенти, мајка Ана рођена Малешевић. У Сенти је учио три српска и један мађарски разред основне школе. Нижу гимназију завршио је у Сегедину, а вишу похађао у Новом Саду, Сегедину, Темишвару; у Пешти матурирао као Текелијин питомац (1845). У Пешти је почео да студира медицину, али је студије у време револуције 1848. напустио и није их касније настављао. Прва песма Спомен својој љубезној сестри Милици штампана му је 1842. Са театром се први пут срео у Сенти, гледајући мађарско аматерско позориште, па је са својим вршњацима и сам почео да глуми. У Пешти је био један од вођа омладине. Са Светозаром Милетићем уредио је зборник омладинских песничких дела Славјанку (1847), у којој је и његова епска песма Кнез Паво. Није одобравао напад Милетићеве пожунске групе на прву књигу песама Бранка Радичевића. На почетку револуције, марта 1848, учествовао је као делегат омладине у изради Пештанског српског програма. Присуствовао је и Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Вративши се у Сенту постао је секретар Српског народног одбора, но избегао је у Земун. Неколико пута прелазио је и у Београд где се спријатељио са Бранком Радичевићем. После револуције није могао да настави студије, већ се у Сомбору прихватио чиновничког места у канцеларији великог жупана Исидора Николића. Са групом младих људи ту је 1850. основао српско дилетантско позориште. За ово позориште превео је Шилерову Сплетку и љубав. Тада је започео његов веома плодан рад на стварању позоришног репертоара на српском језику. У току живота превео је или прерадио (посрбио) 25 драма из немачке, француске и мађарске литературе. После краћег службовања у Лугошу и Темишвару, изабран је за професора Српске православне велике гимназије у Новом Саду (1852—1857). Предавао је највише латински језик, али и историју и географију, а факултативно француски језик. По сведочењу његовог ђака Лазе Костића, био је у то време најпопуларнији и најмилији наставник. Професорски рад прекинут му је комплотом групе конзервативних новосадских грађана, окупљених око Вуковог противника Јована Хаџића. Напустио је Нови Сад и отишао у Пешту, где је постао секретар Матице српске и уредник њеног Летописа. Издао је свега три свеске овог угледног часописа, давши му нов правац. Нападали су га због правописних новина и прогресивног духа па је приморан да поднесе оставку и да се врати у Нови Сад. Ту је од Данила Медаковића преузео 1859. уређивање Сербског дневника, листа либерално-демократског грађанства. Кренувши новим правцем, којим га је усмерио Светозар Милетић својим чувеним туцинданским чланком, лист је стекао велики број претплатника. Унутар Милетићевог покрета он је један од главних идеолога и креатора културно-просветних програма. Уређивао је лист до августа 1864, када су власти покренуле истрагу против њега и онемогућиле даље излажење листа. У Сербском дневнику објавио је две веома значајне серије чланака: једну о потреби да се реорганизује Матица српска, а другу о потреби оснивања сталног позоришта. Пропагирао је да се модерна нација не може хомогенизовати без сопствене културе и негованог језика, чему позориште најефикасније служи. СНП је основано на његову иницијативу, а одржавало се уз велико његово залагање. Од јула 1861. био је потпредседник Позоришног одбора и председник Артистичког одсека, потом управитељ, драматург, понекад и редитељ (1862—1868). Стварао је репертоар, избором и превођењем, а и сам је написао патриотску драму Маркова сабља. Глумци су му дали надимак Фотер (од нем. Vater – отац). Отворио је и школу за усавршавање глумаца и у њој предавао. Кад се новосадско позориште усталило и када његова помоћ није била више неопходна, прихватио је позив кнеза Михаила Обреновића да и у српској престоници оснује стално позориште. Удвојио је позориште прешавши 1868. у Београд са делом новосадске позоришне трупе, као и са сестром и нећацима Јованом, Андријом и потоњим познатим писцем Стеваном Сремцем, на чије је духовно формирање као ујак веома много утицао. Но, кнез је убијен а његова обећања само су делимично испуњавана. Бирократија је ометала његов рад и лично напредовање. Пошто је ипак успео да позориште учврсти, поднео је оставку као управитељ (интендант) и вратио се школи. Постављен је најпре 1874. за директора полугимназије у Шапцу, затим је прешао у Београд за директора прве гимназије (1878—1880), да би касније био професор и директор Учитељске школе и професор Више девојачке школе. Предавао је латински језик и географију тадашњем престолонаследнику Александру Обреновићу (1886— 1892). У дворској пратњи путовао је у Русију и Аустрију. Његова солидна научна спрема довела га је на положај професора историје у Великој школи (1889—1893). Дуго година радио је на реформисању средњих школа у Србији као стални члан Главног просветног савета и члан СУД. 50-годишњица његовог књижевног рада прослављена је 1892. Био је 1893. краткотрајно министар просвете у либералној влади. Стар и болестан, живео је повучено у кругу многобројне породице и рођака о којима се старао. Радио је и даље, док је могао, предавао је историју на Војној академији (1895—1897), а до смрти се бавио писањем.
    Као књижевник има више културно-историјски него књижевни значај. Његова песма Боже правде са музиком Даворина Јенка, изражавајући и националне и монархистичке тежње, прихваћена је као српска државна химна, касније као део југословенске химне. Његова драма Маркова сабља представља поетизован преглед националне историје. Била је будилац националне свести код Срба у Војводини. У његовој оставштини посебно место чине мемоарски чланци, живо писани, надахнути националним духом, човекољубљем и толеранцијом. Тематски распон мемоара иде од студентских дана у Пешти до догађаја 1848/49, те представља целовиту субјективну слику предреволуционарног времена и саме револуције. Као критичар још од 1860. залагао се за приближавање књижевности реализму. Издао је са коментаром белешке са Благовештенског сабора (1861), саставио уџбеник Општа историја у сликама и животописима (1892) и објавио студије Српско-маџарско пријатељство (1895). Занимљив му је и биографски портрет Чучук-Стане, жене Хајдук Вељка Петровића (1903). Постхумно је изашао и његов рад Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског (1911). Његово дело Латинско-српски речник (1886) остало је у својој врсти до данас ненадмашено.
    ДЕЛА: Аутобиблиографија (непотпуна) Ђорђевићевих штампаних и нештампаних радова: Шта сам кад написао, ЛМС, књ. 272, 1910, 59—62.

    ЛИТЕРАТУРА: Н. Јоксимовић, Јован Ђорђевић, Браник, 1900, бр. 44—45; Ј. Туроман, Јован Ђорђевић, ГоСКА XIV, 1901, 223—232; Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, БК, 1901; Милан Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Београд 1901, 38—39; Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Загреб 1903, 19— 21; М. Шевић, Аутобиографске белешке Јована Ђорђевића, ЛМС, 1910; Д. Кириловић, Јован Ђорђевић о себи, ГИДНС, IX, 1936, 100—114; Божидар Ковачек, Јован Ђорђевић, Нови Сад 1964; Божидар Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и АнтонијаХаџића 1859—1895, Нови Сад 1973.
    Божидар Ковачек

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стеван Сремац

    Стеван Сремац је један од најзначајнијих представника српског реализма. Писац „Поп Ћире и поп Спире“, „Зоне Замфирове“ и многих других дела свој радни век је провео као професор. Био је традиционалиста и идеалиста, љубитељ Сервантеса и Гогоља.

    Детињство и академски пут Стевана Сремца

    Стеван Сремац је рођен у занатлијској породици 23. новембра 1855. године у Сенти. Рано губи оба родитеља, па бригу о њему преузима његов ујак познати књижевник и академик, Јован Ђорђевић. Одрастање са ујаком оставља дубок траг на Сремца у виду приклањања либерализму и похађања Велике школе. Сремац прелази у Београд, ту 1874. године завршава Прву београдску гимназију и уписује се на историјско-филолошки одсек у Великој школи.
    Сремац се још као студент, добровољно пријављује и 1876. године одлази у рат за ослобађање Југоисточне Србије и Ниша од Турака. Када се 1878. године вратио из рата, дипломирао је на историјско-филолошком одсеку у Великој школи. Након дипломирања, док се спремао за професора историје, радио је као практикант у Министарству финансија, да би септембра исте године био постављен за професора тек отворене гимназије у Нишу. У тој гимназији предавао је краснопис, цртање, немачки, морал, српску граматику, српску историју, општу историју и географију. На том положају остаје до 1881. године када бива пребачен у Пирот из политичких разлога. Тамо се није дуго задржао, Министарсво просвете га је вратило у Ниш 1883. године где је са осталим професорима гимназије радио на оснивању позоришне дружине „Синђелић“. У Нишу остаје до 1892. године када се враћа у Београд и започиње свој књижевни пут.
    Заступање либерализма је од Семца направило великог конзервативца, заљубљеника у прошлост и идеализовање националне прошлости, апсолутног противника свега новог у политичком и друштвеном животу. Професорски испит је положио 1890. године након 11 година рада у просвети. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.

    Стеван Сремац – Књижевно раздобље

    Стеван Сремац је почео да пише у својој 33. години. Хронике које је писао биле су беседе у форми дијалога у којима се супротставља славна прошлост и лоша, нова садашњост. Прва хроника која је изашла звала се „Владимир, краљ Дукљански“ и издата је под Сремчевим псеудонимом „Сенћанин“. Сремац је много волео свој родни град Сенту, али након доласка у Београд, више никада није посетио тај град. Нешто касније Сремац је своје издате хронике груписао и издао као књигу под називом „Из књига староставних“. Реалистичну прозу је почео да пише након повратака у Београд. Прва реалистичка приповетка коју је Сремац написао била је „Божићна печеница“ (1893), након чега су уследиле „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“(1903), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898) и „Зона Замфирова“(1906). Дело које је Сремцу донело велику књижевну славу било је „Ивкова слава“, оно је имало и своју премијеру на сцени београдског позоришта неколико месеци након изласка самог дела.
    Сремчева дела су везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина. Период који је провео у Нишу му је послужио као период прикупљања материјала, посматрао је и упијао околину и људе. Сремац је био познат као „писац са бележницом“, његова дела су реалистична са дозом хумора у себи. По познавању домаће и стране књижевности он спада у најобразованије писце 19. века у Србији. Као приповедач Сремац се поистовећивао са Јаковом Игњатовићем. Двојица писаца су делили неколико исти интересовања и неговали су сличне вредности попут конзервативности и традиционализма, идеализације прошлости и хумора.
    У неким Сремчевим делима се може приметити борба између две стране пишчеве личности: Сремац политичар и грађанин и Сремац писац. Као политичар Сремац је на страни конзервативних идеја и на страни оних који владају, негодује сиротињу и слободноумност. Као грађанин је на страни старог и патријахалног, на страни времена које се мења и полако гаси. Док као писац Стеван Сремац надвладава све оно друго и ствара дела праве уметничке вредности. Његова моћ запажања и претапања виђеног у дела нам је оставила романе и приповетке који су непроцењиви.
    Примљен је у Српску академију наука и уметности као стални члан фебруара 1906. године. Стеван Сремац је умро 25. августа 1906. године у Сокобањи после кратке и изненадне болести.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈОВАН ПОПОВИЋ ТЕКЕЛИЈА

    Јован Поповић – Текелија је родоначелник породице.
    Питање порекла ове породице и предиката Текелија остају и данас отворена за историографију. У својој биографији генерал Петар Текелија наводи да је породица давно пре патријарха Чарнојевића стигла из Србије, где је држала Текије и околна места. Другачије мишљење је исказао историчар Алекса Ивић: да су Текелије пореклом са Чепелског острва из села Тукуље, код Будима. Пошто се Текије и данас налазе као мање место на Дунаву, у Србији, можда би могуће било прихватити казивање генерала Текелије. Међутим лексички и семантички, текије означавају турски назив за објекат у коме су се обављали дервишки обреди. Пошто су Србијом у то време владали Турци, могуће је и ово тумачење, односно да су се поседи ове породице у Србији, налазили поред неких текија, као дервишког коначишта. Друго пак мишљење о пореклу Текелија из мађарског села Тукуље није нигде потврђено; једноставно је узето здраво за готово на основу мађарског назива места и начина изговора. Тиме је питање порекла ове породице и предиката Текелија и надаље отворено.
    Први засад познати члан ове племићке породице био је обер-капетан и доцнији обрштер (пуковник) Јован Поповић – Текелија. Рођен је у Чанаду. Од ране младости налазио се у аустријској војној служби. Његово име забележено је још при опсади Будима 1686. године. О његовој служби дало је сведочење десетак царских генерала, између осталих принц Евгеније Савојски, Лудвиг Баденски… Постао је капетан после освајања Београда 1689. године. Због познавања “оних крајева” постао је anterignanaus, предводник, односно извиђач целе царске војске. После је добио место у Чанаду и Сенти. Зато је и забележен у изворима као капетан сенћанске милиције пред чувену битку код Сенте 11. септембра 1697. Он је ноћу, по звездама, између ритова и бара, спровео војску принца Евгенија Савојског и омогућио аустријској војсци славну победу над Турцима. Захваљујући како личној храбрости и јуначком држању у бици, капетан Јован Поповић – Текелија био је 1698. унапређен у заповедника тврђаве у Араду. Као капетан имао је под својом командом 300 пешака и 200 коњаника. Истакао се у царској служби и у време Ракоцијевог устанка, борећи се против мађарских куруца у више жупанија на истоку земље. Провео је чак и годину дана у куруцком заробљеништву. Пред крај устанка успео је дотурити храну опкољеним посадама Великог Варадина и Арада и тако их спасти од њиховог сигурног пада Куруцима у руке. Због више пута исказаних заслуга, цар Јосиф I му је даровао златан ланац са својим ликом. Племство му је додељено 16. марта 1706. Осим Јовану, племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, као и њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, затим и његовом брату Стефану (Остоји) његовој жени и деци. У новом аустро-турском рату 1716-1718, вршио је са својом милицијом више мисија, често без икаквих допунских трошкова, због чега је потрошио до краја рата на плате својих војника велике делове своје имовине. Зато је 1720. године молио за награду у виду поседа за себе и своје потомке коморску управу, обећавши доживотну верност владару. Јован је умро је у зиму 1722, као обрштер у Араду. На доживотно коришћење он и његови наследници су по молби из 1720. године, добили поседе у овом граду. У оно време његова заоставштина била је значајна; изражена у новцу износила је преко 16.000 форинти.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јован Мушкатировић (1743-1809)

    Рођен је у Сенти 1743. године у угледној породици, потомак је српских граничара. Током 1764-1766. године похађа протестантски лицеј у Братислави, па студира право у Пешти. Студије завршава 1773. године поставши први српски правник. Био је адвокат у Новом Саду, заступао је Епархију сремску. Касније је био сенатор у градској скупштини Пеште. Био је рационални мислилац свог времена, који се писаним делима, правним ангажовањем и реформама борио против заосталости, сујеверја и незнања у народу, истовремено унапређујући културу и ширећи научну дисциплину. Припадао је великој нацији просветитеља и том настојању је посветио свој цео живот. Први се бавио сакупљањем народних умотворина, изрека и приповетки, али је истовремено био и историчар. Писао је и студије привредног садржаја. Са супругом Катарином имао је петоро деце. Преминуо је 1809. године у Пешти и сахрањен је у порти православне цркве.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

    Матија Бећковић, српски писац и песник, рођен је 29. новембра 1939. године у Сенти. Отац Матије Бећковића, Вук Бећковић био је официр Југословенске краљевске војске на служби у Новом Саду у Петроварадинској касарни. Капитулацијом краљевске војске 1941. године, да би избегао заробљеништво одлази на очево имање у Веље Дубоко у Ровцима у Црну Гору. Читаво време рата, остаје у Ровцима, те се пред крај рата са јединицама четничких одреда повлачи према Аустрији, након чега му се губи траг. По неким подацима убијен је на подручју данашње Словеније у околини Брежица. Мајка му је била Зорка Таушан рођена у Кањижи.
    Детињство
    Основну школу завршио у селу Веље Дубоко, похађао је гимназију у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву, где је живео код теке, мајчине сестре. Школске 1959/60, године уписао се на Филолошки факултет Универзитета у Београду на групу за југословенску и општу књижевност. Своје детињство и губитак оца описао је у поеми Чији си ти мали?, што му је и предодредило његово бављење политиком и историјом.
    Младост
    Са осамнаест година објавио је прву песму у часопису Младој култури. Осим поезије, Бећковић пише и позоришне текстове, као и монодраме. Борислав Михајловић, описује први сусрет са Матијом ријечима:
    „Кад је то име први пут зазвонило у Београду, свет се у чуду питао: ко то гласно узвикује у стиховима своје име, ко то тако дрско стоји крај мора, „јер му се не слаже са кошуљом“, чијој то манији величине „нема писма од Хомера, а мора да му је писао“, коме то генију „једногодишња биљка долази поред врата и моли га да је помене“, коме то Нарцису, „ниједан нарцис није до колена?“…Зажелео сам да га упознам. Песници увек изгледају друкчије него што смо их замишљали. Преда мном је седео изразито леп млад човек чистих и отворених црта лица, без трага било какве позе и егзибиционистичке жеље да импресионира, узџано учтив и самопоуздан, Једноставно – једноставан. Био је најмлађи за столом и једини није пио алкохол. Пио је своју чашу киселе воде као и дотле и као што је пије до данданас. Неосетно је узео реч и од тог тренутка она је била његова. [2]“
    Књижевна дела
    Боравак у Ровцима увеликоме је придонијео његовом књижевном језику и речнику, препуног архаизама и тако да је велики део свога књижевног дела написан овим језиком. У књизи Рече ми један чоек, написао је десет поема, језиком, којим се говорило у Веље Дубоком, а о језику, Матија је тим поводом написао:
    „Тамо где се говори гласно, где је говор свечани чин, где кад један говори, други ћуте, где се гледа у очи кад се говори, где остају да живе они који су иза себе неку лијепу ријеч оставили – тамо је ковница језика, исток ума, извор мудрости, бистрине, рафинираности, здравља. Тамо су оне прве, најбистрије капи у којима је све – и по којима је све остало добило име [2]“
    Позориште
    У Српском народном позоришту у Београду је 1978. године изведена Међа Вука Манитога, а потом монодраме Рече ми један чоек и Не знаш ти њих. Представе са Бећковићевим текстовима изводе се и у Загребачком театру ИТД, Театру младих, театру Јазавац, Театру ММ, Српском народном позоришту, Клубу М. Дописни је члан САНУ, одјељења за језик и књижевност је од 15. децембра 1983. године, а за редовног је члана изабран 25. априла 1991. године. Био је предсједник Удружења књижевника Србије од 1988-92. године.[3]
    Поезија
    Препознатљиви део Бећковићевог песничког дела су две поеме, написане својој жени. Вера Павладољска, написана 1960. и Кад дођеш у било који град (2003.), заправо су једна целина која се надовезује са временским интервалом од преко четрдесет година. Јован Делић у белешци књиге Без ниђе никога, пише о вези ове две поеме:
    „Те двије поеме, Вера Павладољска и Кад дођеш у било који град – чине својеврстан пјеснички диптих: прва је у знаку младости, заноса и заљубљености; друга у знаку варирања тема љубави, смрти и Бога, дучићевског вјерног лирског тројства у Бећковићевом нераздјелном јединству. Иако је прва писана без помисли на другу, а друга, несумљиво, са свијешћу но постојању прве, оне у пјесничком опусу Матије Бећковића данас чине својеврсну цјелину, диптих поема сестара, које се међусобно допуњују, дозивају и освјетљавају на временској дистанци од четири деценије.[1]“

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Евген – Ђена Брановачки, народни добротвор (30. август 1841, Сента — 11. август 1882, Сента).

    Евген – Ђена Брановачки, син Стефана Брановачког (1804 — 1880), адвоката, потпредседника српског народног сабора у Карловцима, председник Матице српске, председник српске-црквене општине у Новом Саду и др, и његова жена Персида – Ида Брановачки, сестра Јована Вујића из Сенте [1] оставили су 20 јутара земље српском народном позоришту, 10 јутара српској црквеној опшини у Сенти, а 120 јутара за градњу српске вероисповедне школе на сенћанским салашима и стипендије сиромашним ученицима реалки и економских школа. Питомце бирала Матица српска у Новом Саду.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Станко Бадрљица је био народни добротвор (1805, Сента — 1/9 1876. Сента).
    Бавио се трговином и економијом у свом родном мјесту. Српском Народном Позоришту у Новом Саду оставио је 15.000 форинти.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 — Београд, 6. мај 2007) је био српски песник и академик.

    Биографија

    Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда.
    До 1980. године, Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.
    Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен.
    Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.
    Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.
    Дела
    Књиге песама
    • Детињства (1950),
    • Песма тишине (1952),
    • Балада о предвечерју (1955),
    • Касно лето (1958),
    • Тиса (1961),
    • Камена успаванка (1963),
    • Стихови (1964),
    • Пролази реком лађа (1967),
    • Варке (1967),
    • Записи (1971),
    • Записи о црном Владимиру (1971),
    • Случајни мемоари (1978),
    • Точак за мучење (1981),
    • Панонске птице (1988),
    • Монолог на Тополи (1988),
    • Свет око мене (1988),
    • Стихови из дневника (1990)
    • Фасцикла 1999/2000 (2004)
    Поетски и прозни записи
    • Чаролија о Херцег-Новом (1989),
    • Сувишна песма (1991)
    • Кинеска прича (1995)
    Проза
    • Интимне мапе (1978)
    • Златна греда (1993);
    Есејистички и мемоарски текстови
    • Белешке о поезији (1978),
    • Портрети песника (1987),
    • Дневник о поезији (1990),
    • Дневник о поезији ИИ (1997),
    • Нулти циклус (1998),
    • У друштву песника (2000),
    • Слова и беседе (2000),
    • Линија магле (2001)
    • Монолог о поезији (2001);
    Књиге за децу
    • Велико двориште (1955),
    • Дружина под сунцем (1960),
    • Гурије (1962),
    • Крајцара и друге песме (1971),
    • Ветрењача (1974),
    • Мале бајке (1974)
    • Слике и прилике (1978);
    Поетски препеви
    • Шекспирови сонети (1964),
    • Шест руских песника (1970),
    • затим допуњено издање под насловом Седам руских песника,
    • Десет љубавних сонета Франческа Петрарке посвећених Лаури (1974),
    • Словенске риме (1976)
    • Златна јесен – избор из поезије Бориса Пастернака – (1990);
    Аутобиографија
    • Један могући живот (Хомо поетицус) (2002).
    Награде
    Добитник је најзначајнијих песничких награда –
    • Змајеве,
    • Змајевих дечјих игара,
    • „Невен“,
    • Његошеве,
    • Дучићеве,
    • „Бранко Миљковић“,
    • „Љубиша Јоцић“,
    • „Горанов вијенац“,
    • награде за преводилаштво „Милош Н. Ђурић“,
    • Вукове,
    • награде „Десанка Максимовић“
    • Васко Попа и
    • „Душан Васиљев“,
    • „ Богородица Тројеручица“,
    • „ Меша Селимовић“,
    АУТОБИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
    Ово је кратка прича о мени. Зовем се Стеван Раичковић и пре и после мога рођења моји родитељи су се стално селили с места у место, премштани са службом као и толики други учитељи. У једном од њих сам се и родио. Тај догађај пада на дан 5. јула 1928. године. Збио се у селу Нересници, крај реке Пека, у Србији. Родно место не памтим. Отишао сам из њега када сам имао две године. Од тада па до дана данашњег одвија се моје безуспешно трагање за завичајем.
    Уместо једног — пронашао сам многе.
    Један од њих је Сента, крај Тисе, у којој сам провео добар део детињства. Други је Београд, у коме сам проћердао своју младост, град у коме одавно живим.
    Као далеки магнет осећам да ме привлачи црногорски камењар, постојбина мога оца. И мека друга места дотичу се мог живота као завичајне светлости или сенке. То су Бела Црква, Суботица, Крушевац и Смедерево.
    Имам још два, мала тајанствена, завичаја. Један је: огромна Русија, одакле су моји непознати словенски преци из давнине упутили у ове крајеве. Други је: сићушна колиба у Лавацу, крај Дунава, са зидовима од набоја и тршчаним кровом, у коју се понекад склоним тако да нико не зна где сам.
    Кад ми буде најтеже у животу отићићу да видим Нересницу, одакле је све и почело.
    Иначе, живео сам као и толики други. Учио сам неке школе петнаестак година и радио за хлеб. Ово друго ми не гине до краја живота.
    Један ведрији део мог потуцања, са неким сенкама рата, моје детињство, описано је донекле у причама из „Великог дворишта“. Неки чуднији и тајанственији предели из моје детињске маште нашли су своје место у стиховима из „Гурија“ и „Дружине под сунцем“.
    Живот мога срца налази се разбацан у „Песми тишине“, „Балади о предвечерју“, „Касном лету“, „Тиси“ и „Каменој успаванци“.
    Тако је бар за сада.

    Преузето са http://sr.wikipedia.org/wiki/Stevan_Raickovic

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Тања Крагујевић

    Тања Крагујевић рођена је 1946. у Сенти, градићу на Тиси, на северу Војводине, где је завршила први разред основне школе. Школовање је наставила у Београду, у осмогодишњој школи “Вук Караџић” и Другој београдској гимназији.

    Дипломирала је 1970, а магистрирала 1973. на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Магистарски рад, посвећен једном од најзначајнијих српских песника Момчилу Настасијевићу објавила је у форми есеја у угледној едицији Аргус, београдске издавачке куће „Вук Караџић“, 1976.

    Прву песничку књигу објавила је у двадесетој години, у колекцији „Прва књига“, једног од најстаријих и најзначајнијих издавача у Србији („Матица српска“, Нови Сад, 1966), а од тада је публиковала седамнаест песничких збирки, од којих је најновија, Мотел за збогом, изашла у едицији “Повеља”, биоблиотеке “Стефан Првовенчани” из Краљева (2010).

    Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству. Гостовала на фестивалима поезије: Струшке вечери поезије (Македонија), Пушкинови дани поезије (Русија), Трг песника, Будва (Црна Гора). Учествовала у раду Књижевне колоније у Сићеву (1994), у Међународној књижевној колонији у Ћортановцима (2008). Представљала Србију на Првом трансбалканском фестиивалу поезије у Солуну (24-26. мај 2012). Заступљена у тематским и другим зборницима у земљи и иностранству. Песме су јој превођене на немачки, енглески, француски, немачки, шпански, мађарски, холандски, бугарски, македонски, руски, белоруски, италијански, словеначки, пољски, јапански и грчки.

    Приредила је тестаментарну књигу стихова модерог класика Србе Митровића (1931-2007) Маглине, сазвежђа (Рад, Београд, 2007), за коју је написала поговор.

    Први избор из њене целокупне поезије објавила је издавачка кућа “Агора” из Зрењанина, 2009. Изабране и нове песме, под називом Стаклена трава приредио је и поговор написао песник и књижевни критичар Ненад Шапоња. У оквиру Едиције добитника књижевне награде Милица Стојадиновић Српкиња, и у издању Завода за културу Војводине, 2010. године појавио се нови избор из њене поезије, под називом Ружа, одиста, који је приредила и поговором пропратила књижевна критичарка и есејисткиња Драгана Белеслијин.

    Више од петнаест година бавила се издавачким радом. Као уредник (“Народна књига” у Београду) креирала је неколико колекција књига савремене књижевности, сабрана и изабрана дела значајних светских аутора (Дела Марине Цветајеве, 1990); едицију Алпха Лyрае посвећену најзначајнијим именима модерне светске поезије (Х. Л. Борхес, Филип Ларкин, Силвија Плат, Чеслав Милош, Јанис Рицос, Х. М. Енценсбергер, Тадеуш Ружевич, Јосиф Бродски, Вислава Шиимборска, Адам Загајевски, Чарлс Симић и други).
    Уредник је библиотеке “Аријел” издавачке куће “Агора”, која објављује најзначајнија песничка имена савремене светске поезије(Луција Ступица, Станислав Барањчак, Тасос Ливадитис и други).
    Члан је Српског књижевног друштва, од његовог оснивања, 2001. године.

    Награде:

    „Бранкова награда“ (1966)
    „Ђура Јакшић“ (1993) за поезиију
    „Исидора Секулић“ за есејистику (1976)
    „Милан Богдановић“ за књижевну критику (1996).

    За књижевни и културни допринос награђена је плакетом родног града (1968)
    Плакета града Београда (1984)

    „Милица Стојадиновић Српкиња“ (2009) за поезију.

    Одлуком Владе Србије, од 24. децембра 2009, добитник је звања врхунског уметника у области књижевности.

    Данас је слободни уметник. Посвећена интензивном читању: река, градова, људи, књига, уверена да је читање основ писања. Њени есеји о домаћој и светској литератури, емитовани на таласима Радио Беорада (Други програм) сакупљени су у три „Књиге читања“, објављене у Београду 1994, 1997, 2001.

    Књигу есеја о савременим српским песницима Божанство песме (о поезији значајних савремених српских песника (Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Александра Ристовића, Србе Митровића, Душана Вукајловића и Ненада Шапоње) објавила је београдска „Просвета“ 1999. Књига Свирач на влати траве (“Агора”, 2006) бави се поезијом Десимира Благојевића, Милоша Црњанског, Васка Попе, Србе Митровића, Мирољуба Тодоровића и Николе Вујчића.

    Тања Крагујевић писање непосредно поистовећује са трагањем за „спојеним судовима живота и поезије“, не само кроз песнички израз, већ и у посебној форми микроесеја, чија се структура и интонација усредсређују на песничка откровења (па и поетску одбрану) феномена свакидашњег живљења и максимално редукован прозни изараз, из чега је настала ауторки најсвојственија форма лирског есеја. Књига Кутија за месечину, писана у овом духу, објављена је 2003, у Књижевној општини Вршац.

    Збирку малих есеја о књигама поезије савремене светске и домаће књижевности Изговорити звезду објавила је издавачка кућа “Агора” (едиција Огледало), 2010, а исте године вршачки КОВ публиковао је нову књигу њених лирских записа и микроесеја Талог недовршеног.

    Живи у Земуну, са друге стране београдског Ушћа, где Сава и Дунав исто тако, али из нешто другачије перспективе, оцртавају повест река и видикâ, мир пејзажа и ритмове урбане културе, дрхтећи над водама – попут игле компаса, уперене на све стране древног и савременог света – или пак налик перу речног галеба, заривеном у речник природе и језика

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сава Вуковић

    Епископ шумадијски Сава рођен је у Сенти 13. априла 1930. године као Светозар Вуковић. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Свети Сава у манстиру Раковици (1950) а Богословски факултет у Београду (1954). Последипломске студије завршио је на Старокатоличком богословском универзитету у Берну. Докторирао је на Богословском факултету у Београду тезом Типик архиепископа Никодима (1961). Замонашен је у манстиру Ваведење у Београду 3. децембра. 1959. године а 4. децембра је рукоположен у чин јерођакона. Изабран је за викарног епископа моравичког 20. маја 1961. године. Предавао је на Богословском факултету у Београду Литургику са Историјом уметности од 1961. до 1967. године.
    Од 1967. до 1977. године био је епископ источноамерички и канадски а од 1977. године епископ шумадијски.
    За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 23. октобра 1997. године (Одељење историјских наука).
    Епископ Сава је велики део свог научног рада посветио историји Српске православне цркве. Његова дела Историја Српске цркве у САД и Канади од 1891-1941. године и Српски јерарси драгоцен су извор за историју наше цркве. Епископ Сава покрнуо је и уређивао часописе: Српска Православна црква (Serbian Orthodox Church), Православље, Стаза православља (САД и Канада).
    По доласку у Шумадијску епархију, 1978, покренуо је епархијски лист Каленић и истоимену издавачку установу која је за 20 година издала преко 80 наслова, међу којима и 12 Минеја, први пут штампаних на нашим просторима.
    Преминуо је у Београду 16. јуна 2001. године.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Крст у порти православне цркве Светог Архангела Михаила у Сенти

    Ово је старији и већи крст у порти цркве и налази се на правцу главног улаза у цркву. Како стоји на једном месту био је постављен на освешћеном месту, али је касније пренет у порту цркве. На њему је написана година 1809. Са предње стране је уклесан текст „Роду и заједници“ (Роду и Обшеству) а са друге стране стране да су га подигли сенћански Срби у славу спаса (не умем баш да прочитам тачно цели текст на славено-сербском језику).

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top