Порекло презимена, насеље Сента Reviewed by Momizat on . Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник по Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник по Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, насеље Сента

Порекло презимена, насеље Сента

Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Senta

Сента – насеље

….“ Сента је на данашњем месту од прве половине 18. века, од онда, када се становништво намножило. Раније је лежала нешто јужније, отприлике тамо где је поменуто острво Поронћ; ту је било и утврђење. Стр. 5

…По до сада познатим писаним документима најстарије име Сента било је `Синтарев` на Тиси.

Овај документ потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.

Други је писани документ о имену Сенте диплома краља Владислава II из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош… Стр. 8

… Ко је први дао ово име `Синта`, односно `Зинта`, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остаци Атилине војске.

Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене Сенћанске битке 1697. у Сенти је 1702. год. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом `Сенћански шанчеви`.

Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицију у Сенти, познату под именом `граничари`. Стр. 9

…Срби су се почели бунити када је 1750. године `развојичена граница`, а Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу… Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Стр. 17

…Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они је због лакшег изговора називају `Зента`. Стр. 9

…После ових сеоба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.

Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.

Прво у Сенту досељавају Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Тотх). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре…стр. 19

…Око 1785-86. буде насељено више хиљада запорошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли…стр. 19

…Даном уједињења – 1. децембра 1818. г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије. Стр. 22

 

Становништво

…Сента је врло често мењала господаре и становништво. Победитељи су се мешали са побеђенима.

Приликом Трајанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су Јазиги, а за време Атиле око 433. Освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном… Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.

За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени  у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.

По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. године доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру….стр. 23

…Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби, да се јаче наслоне на Угарску… Стр. 23

…На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. год. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића….стр. 24

…Срба је било у већем броју већ 1525. године. Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. год. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин…стр. 24

…1527. год. Имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде била његова односно српска, главна снага…стр. 24

…Турци су били господари Сенте преко 150 година…стр. 24

…Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј. све до 1697. године…стр. 24

…Када је основана милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојичења 1751 – 53, из Сенте од простих војника гласало 417 `pro statu militari`. По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника…стр. 25

…Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда имала становника, а то су били искључиво Срби.

Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.

До развојичења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојичења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство…стр. 25

…По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:

Арсеније Вујић, граничарски капетан добио је диплому 1741. године у Пожуну,

Субота Брановачки, граничарски потпоручник диплому је добио 1851.

Јован Бодерлица, потпоручник, 1751.

Михајло Тешић, поручник, 1751.

Ђорђе Голуб, граничарски поручник

Неца Милиновић, барјактар, 1751.

Игњат Вукшић, 1751. Стр. 26

Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића…. Стр. 27

Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:

Бабин,

Бабић,

Божин,

Бирцлин,

Брановачки,

Вујић,

Вуковић,

Влах,

Николин,

Грујин,

Девић,

Ђаков,

Ердељан,

Живков,

Зубанов,

Јакшић,

Јовић,

Јовичин,

Кајчић,

Крагујев,

Лалић,

Марјанов,

Марковић,

Михајловић,

Николић,

Обрадов,

Павловић,

Панић,

Перић,

Петров,

Пецарски,

Плавшић,

Плештић,

Поморовац,

Попов,

Поповић,

Прекајац,

Раић,

Риђачки,

Савић,

Славнић,

Сочин,

Стајић,

Степанчев,

Стојановић,

Томић,

Чобан и

Шашин.

Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се одселило, ових 58 српских породица:

Барјактаровић,

Богдановић,

Бунић,

Баканцош,

пл. Бодерлица,

Бугарин,

Ваћин,

Виловљев,

Врџић,

Вребац,

пл. Голуб,

Грчки,

Димитров,

Даић,

Докић,

Ђурић,

Зетовић,

Јанков,

Јасин,

Јосимчев,

Јуришин,

Каић,

Каичић,

Кекић,

Керша,

Костин,

Кречанов,

Кунић,

Курина,

Милиновић,

Митров,

Мијатов,

Молдован,

Мучалов,

Мушкатиров,

Нагулов,

Неранџић,

Панајот,

Пашански,

Пејчић,

Перишић,

Пећканин,

Пиваров,

Пилић,

Путић,

Радоичин,

Рац,

Сремац,

Страјињин,

пл. Тешић,

Филиповић,

Шевић,

Шиклован,

Шиђански,

Штета,

Штранзор и

Шћапул.

По списку из августа 1849. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се одселиле, поред назначених и ове породице:

Абрамовић,

Баичин,

Богатула,

Гаин,

Исаковић,

Лончар,

Паликућин,

Пецић,

Радулашки,

Славујев,

Сомборац,

Степанчев и

Чамптрагов.

Поред ових постојеу народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868-1878, а данас су одсељене или изумрле – породице:

Бранковић,

Веселиновић,

Воларић,

Ђуричић,

Ђуришић,

Живановић,

пл. Каракашевић, (Симеон),

Кирић,

Лазић,

Лукач,

Лукачевић,

Мађаревић,

Маријан,

Миросављевић,

Михелић,

Павлетић,

Соларић,

Трифуновић,

Француз,

Хадић и

Црнодок.

У историјском делу ове расправе наглашено је да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751-53. године, Словаци… од 1745, до1755. године.

По овоме се списку види, да је 98 породица своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.

Прве словачке породице, досељене од 1745. До 1755. године планском државном колонизацијо, биле су ове:

Вигналик,

Лавичка,

Матлак,

Једдличка,

Лочанко,

Јурак,

Виринчик,

Лајко,

Препок,

Ђутчик,

Лебак,

Лајчик,

Ренко,

Пољак,

Слобода,

Чернак,

Писар,

Бурањ,

Чинчик,

Бенак,

Хусак,

Чикмак,

Сорчик,

Немчок,

Ложанко,

Баланек,

Врецко,

Маћко,

Шкутера,

Солар,

Речко,

Лајчик,

Духинка,

Трабајко,

Латак,

Персо,

Лободар,

Берњик,

Хатала,

Шпекла,

Серезла,

Кучера,

Козар,

Блахо,

Оплетан,

Заплетан,

Чизик,

Крежо,

Божо,

Дапчик,

Прасак,

Стојко,

Беднавик,

Чипак,

Пристал,

Матуска,

Гордан,

Ховенец,

Михалко,

Чинчак,

Достал,

Рипчо,

Сипан (Молнар),

Сикора,

Мукуш, (сада Мезеи),

Рибар (Либал),

Вандлик,

Клавар,

Белец,

Буздер,

Колар,

Перача,

Лобозар и

Тот (Тотх).

У првобитно породичном име узели су надимак Тот (Тотх) ови:

Тот Гарђи,

Тот Абоњи,

Мучи,

Бојник,

Пређел,

Курта,

Рефена,

Сегеди,

Катона,

Мељкути,

Хорти,

Хоргоши,

Шаги,

Уђонка,

Сусого,

Чантавери,

Макшо,

Адамек,

Јакаб ек,

Галша,

Бенедек и

Тот Мартоноши.

Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице:

Амбруш,

Ћурак,

Балиж,

Бубала,

Јединак,

Драбик,

Крижан,

Костур,

Микушка,

Билицки,

Михаљи,

Барток,

Скала и

Ануш (сада Фелшехеђи). Стр. 27, 28, 29

Буњевци су:

Лалић,

Рудић,

Дулић,

Коловић,

Миланковић,

Буљовчић,

Микловић,

Прикидановић,

Жуљевић,

Јанковић,

Неорчић,

Роговић,

Стрилић,

Зовић,

Стипић,

Киринић, и

Сударевић.

 

Пољаци су:

Липински,

Триполски,

Шелмецки,

Ленђел,

Кленоцки,

Јаблонски,

Јаворски и

Једловски.

На ово претапање особитог је утицаја имала вера. То претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.

Зна се за неколико породица да су руског порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:

Цинкајло,

Икотин,

Харшањ,

Халмош и други.

Мисли се, да су ове породице потомци од оних запорошких козака, који су око 1785/86, тј. за време Катарине II, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте….

Јевреје нико није асимиловао, већ је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао… Постоји предање да су се у Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја у Сенти била је после светског рата за коју народ каже:`навала шнеклаша из Галиције`. По државној статистици било их је 1921. године 1373 душе, а 1931. године 1467…стр. 29 …Истицале су се ове јеврејске породице:

Дојч,

Кон,

Бергел,

Браун,

Крихабер,

Монтаг,

Хакер,

Шпицер,

Облат и

Полак. Стр. 87

И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом…стр. 29

…`Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти:

Бирцлин,

Борзашки,

Сеђаков,

Јовић,

Ердељан и

Влашкалин. Стр. 29

Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бачком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге `Бачка`…стр. 32

`При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно која не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.

Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне који су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица….стр. 33

…`Насељенике сачињавају: добровољци (војници који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912-1918. године), четници (војници који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије), сиромашни насељеници, које је држава населила, аутоколонисти (који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот), оптанти (Срби из садашње Мађарске, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе)…`стр. 34.

…`Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна породица…`стр. 34

`У следећем списку српских породица (презимена):

Абрамовић,

Абжић,

Авдаловић,

Алексић,

Андрушков,

Анђелић,

Анђић,

Антић,

Акбаба,

Арадски,

Арсеновић,

Атанасијевић,

Бабин,

Бабић,

Бадић,

Бајић,

Бакић,

Бакалић,

Бандин,

Бањац,

Бањеслав,

Бачкић,

Бачулов,

Бјелогрлић,

Белеслин,

Бјелица,

Бенђесков,

Берић,

Бетовац,

Бечић,

Булат,

Берковић,

Бешлин,

Бикар,

Бикић,

Билбија,

Бирдић,

Бирцлин,

Блажић,

Богдановић,

Боговац,

Богојев,

Божанић,

Божин,

Бојин,

Бојанић,

Бокун,

Бољановић,

Борђошки,

Борзашки,

Бошковић,

Брајић,

Брановачки,

Брашован,

Бркић,

Бркљечић,

Брстан,

Будисављевић,

Будимир,

Бурић,

Буторац,

Вајдић,

Васић,

Велашевић,

Величковић,

Вешић,

Веселиновић,

Вушуровић,

Витковић,

Вланиколин,

Влашић,

Влашчић,

Војиновић,

Војић,

Воратовић,

Воргић,

Вранић,

Вујадиновић,

Вујачић,

Вујичин,

Вујић,

Вујовић,

Вујошевић,

Вукадиновић,

Вукашиновић,

Вукелић,

Вуков,

Вуковић,

Вукотић,

Вулановић,

Вурдеља,

Вукчевић,

Вучетић,

Вучиловић,

Вучковић,

Вујичић,

Вушуровић,

Гавриловић,

Гарић,

Гардашевић,

Гашић,

Гаћаш,

Герић,

Гилић,

Главашки,

Гладовић,

Глигоровић,

Глигорин,

Глишин,

Говедарица,

Гојков,

Гојковић,

Голубовић,

Головић,

Граовац,

Грубић,

Грозданић,

Грујин,

Грујић,

Грубанов,

Грчкарац,

Гудовић,

Гузина,

Гвозденовић,

Дамјановић,

Данковић,

Давидовић,

Девић,

Десанчић,

Десимировић,

Димитријевић,

Дошен,

Добрички,

Дотлић,

Драгин,

Драговић,

Драгаш,

Дракулић,

Драшковић,

Дрезгић,

Дрозгић,

Дунђерски,

Дукин,

Дулић,

Дујмић,

Дујић,

Ђаков,

Ђаковић,

Ђорђевић,

Ђукић,

Ђуришић,

Ђурђевић,

Ђурић,

Ђуровић,

Ербез,

Ердељан,

Ердељановић,

Живков,

Живковић,

Жутодрагић,

Завишић,

Загорац,

Загорица,

Зарић,

Заковић,

Зековић,

Зец,

Зовић,

Зомборчев,

Зорић,

Зубан,

Ивановић,

Иванишевић,

Ивачковић,

Илић,

Илибашић,

Јаблан,

Јабланов,

Јајагић,

Јаковљевић,

Јанковић,

Јанчикин,

Јакшић,

Јанчић,

Јелача,

Јелић,

Јегдић,

Јеновац,

Јовакин,

Јованов,

Јовановић,

Јанчић,

Јанчикин,

Каблар,

Кајчић,

Каленић,

Калуђеровић,

Капор,

Карапанџић,

Катанић,

Катић,

Кашнић,

Кирјаковић,

Кнежевић,

Ковачев,

Ковачевић,

Козић,

Којић,

Којичић,

Колић,

Контић,

Коњовић,

Корнић,

Косановић,

Костић,

Кошутић,

Крагујев,

Кривокапић,

Крочин,

Крстин,

Крунић,

Кршикапа,

Кршић,

Кујунџић,

Кусовац,

Лазаревић,

Лазаров,

Лазић,

Лазовић,

Леро,

Лојовић,

Лолин,

Лудајић,

Лужајић,

Лукачевић,

Мајсторовић,

Малешевић,

Малетин,

Малуцков,

Мокринов,

Мандић,

Манић,

Манојловић,

Марић,

Маринковић,

Марјанов,

Марјановић,

Марков,

Марковић,

Мартиновић,

Матић,

Матовић,

Мијатовић,

Мијушковић,

Микин,

Миковић,

Миленковић,

Миладиновић,

Милетић,

Милић,

Миличев,

Милинов,

Милинковић,

Милован,

Миловановић,

Милошевић,

Милутиновић,

Миљановић,

Мирковић,

Мисленовић,

Митровић,

Михајловић,

Михаљев,

Мишић,

Мишковић,

Мојсин,

Мокринов,

Мрђанов,

Мркаић,

Мркшић,

Мркобрад,

Мудрић,

Мутавџић,

Мушкинић,

Надрљански,

Наранџа,

Настасијевић,

Недељковић,

Ненадић,

Нешић,

Неранџић,

Николић,

Нинковић,

Нинчић,

Никшић,

Новаковић,

Новков,

Обрадов,

Огњановић,

Опачић,

Павлов,

Павловић,

Павковић,

Пајић,

Пајтић,

Пакашки,

Пандуровић,

Панић,

Пантић,

Пашић,

Пејак,

Пејин,

Пејиновић,

Пејић,

Певачевић,

Петричевић,

Перић,

Перовић,

Петковић,

Петричић,

Петров,

Петровић,

Петрић,

Пецарски,

Пешикан,

Пешут,

Писаров,

Пјевац,

Плавшић,

Плештић,

Плетикосић,

Половина,

Поморовачки,

Попов,

Поповић,

Почек,

Предин,

Прекајски,

Прерадов,

Проданов,

Продановић,

Радовановић,

Радовић,

Радаковић,

Радојковић,

Радоњић,

Радосављевић,

Радулов,

Радуловић,

Рајић,

Рајичевић,

Рајиновић,

Рајковић,

Ракић,

Ракин,

Рамадански,

Ранков,

Рацглигорин,

Рашковић,

Рашовић,

Рибар,

Риђички,

Ристић,

Радин,

Ромић,

Рошета,

Рогановић,

Рубић,

Ршић,

Савић,

Самарџић,

Свирчев(ић),

Сеђаков,

Секулић,

Сенић,

Симић,

Славнић,

Слијепчевић,

Сочин,

Спрема,

Стајић,

Станаћев,

Станишић,

Станчулов,

Станковић,

Старчев,

Стеванов,

Стевановић,

Стефановић,

Стевовић,

Степанчев,

Стојановић,

Стојков,

Стојковић,

Стојшић,

Стругар,

Суботин,

Суботић,

Сувајџић,

Сујић,

Сунајко,

Сушић,

Тајков,

Танасијевић,

Татић,

Тевденић,

Тепавчевић,

Терзин,

Тићаков,

Тимотијевић,

Тодоров,

Тодоровић,

Томић,

Толовић,

Томашевић,

Тошић,

Тонтић,

Топаловић,

Тројановић,

Тунић,

Турков,

Тутуш,

Тутић,

Туцаков,

Туцаковић,

Ћатков,

Ћеранић,

Ћирић,

Ћопков,

Ћорић,

Увалић,

Уверић,

Угриновић,

Узуновић,

Узелац,

Унковић,

Уторник,

Уторников,

Филиповић,

Фагарош,

Франтичевић,

Фромић,

Хаџић,

Хајдин,

Херцег,

Хранислављевић,

Христић,

Цвејаков,

Цвејић,

Цветковић,

Цетина,

Црнокрак,

Цуцин,

Чавић,

Чампраг,

Чејовић,

Чобанов,

Чоп,

Човић,

Чубић,

Чупић,

Џаковић,

Шарић,

Шајатовић,

Шајиновић,

Шегота,

Шеварлић,

Шкрбин,

Шашин,

Шуловић,

Шурања. ` Стр. 34, 35, 36.

 

Заслужни Срби Сенћани су:

Јован Мушкатировић,

Севастијан Илић,

Арсеније Бодерљица,

Стеван Брановачки,

Јован Ђорђевић,

Сава Вујић,

Павле – чича Паја – Вујић,

др Стеван Малешевић,

Евгеније – Ђена – Брановачки,

Стеван Лукачевић,

Владимир Николић,

Стеван Сремац,

Александар – Шаца – Вујић,

Ђура Пецарски. Од стр.74 – 81

 

Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

ДОДАТАК: ПОПИС СТАНОВНИШТВА СЕНТЕ ИЗ 1828.


Коментари (100)

  • vojislav ananić

    С Е Н Т А

    СЕНТА (22.827 ст.), агро-индустријско (8,6% аграрног ст.) градско насеље панонског типа, центар истоимене општине (293 кт2, 5 насеља и 28.779 ст.) у Потисју, мањој предеоној целини Војводине. Лоцирана је на (84 т) десној обали Тисе, леве притоке Дунава, у ивичном делу бачке лесне терасе, с обе стране железничке пруге и међународног потиског пута Нови Сад-Хоргош-Сегедин, 52 кт СЗ од Кикинде, 91 кт северно од Новог Сада и 145 кт северно од Београда. Географске координате су 45°56’ с.г.ш. и 20°5’ и.г.д. Површина урбане територије, по актуелном ГУП-у, износи 1.200 ћа, а катастарска територија 16.082 ћа (К.О. Сента 15.750 ћа и К.О. Сента Батка 332 ћа). Назив потиче од имена родовске аристократије из лозе Сента – Магоч, која је владала (1216-1247) десном обалом Тисе, од Чонграда до Бечеја. Урбаним склопом повезује пет мањих целина: Центар, Топарт, Кертек, Алвег и Тисапарт. Одликује се знатном и дуговременом урбанистичком уређеношћу (има плански урбани развој, електрично осветљење добија пре II светског рата, водоснабдевање је централно и др.). Већина јавних зграда изграђена је у стилу неоренесансе и сецесије. Спада у ред најстаријих насеља Војводине. Први пут се помиње 1216. у повељи краља Андрије II. Током XIII и XIV в. у поседу је разних феудалаца, а 1367. постаје посед црквеног феуда. Краљ Владислав II, повељом из 1506, проглашава је слободним краљевским градом, који привредно и културно напредује до доласка Турака, од којих је 1526. потпуно уништен. У време турске владавине насеље је обновљено као подграђе војног утврђења. Тада у њему живе Срби. Помиње се 1697. у склопу војног утврђења, када је насељена Србима граничарима (место битке код С. 1697. – меморијална архитектура, проглашено је културним добром 1990). Касније, током XVIII в. српски живаљ се исељава, а Мађари, Немци и Словаци се дoсељавају посредством дворске коморе. Садашње ст. је претежно мађарско (78,4%), а има и осталих националности (Срби 10,9%, Роми 0,9%, Црногорци, Хрвати и др.). После II светског рата, изузев у периоду 1948-1961, бележи стално смањење укупне популације (1948.-23.277, 1953.-23.320, 1961.-25.062, 1971. – 24.723, 1981. – 23.690 житеља итд.). Индекс демографског старења (15) креће се у распону од 0,5 (1961) до 0,8 (1991). У граду се налази пет римокатоличких цркви: Св. Стефана Краља (мађарског), Срце Исусово, Св. Терезије, Св. Антуна Падованског и Св. Фрање. У српском храму Св. архангела Михаила (подигнут 1751; обновљен 1989/90; културно добро од 1990) вредношћу се истиче иконостас, рад Павла Симића из 1859. год. Православна гробљанска капела изграђена је 1857, а болничка 1994. год. Има осморазредну ОШ (шк. 2000/01. – 1.773 ученика), која носи име Стевана Сремца (1855-1906), истакнутог српског реалисте, рођеног у С., чија родна кућа из прве половине XIX в. је проглашена културним добром 1948, две СШ (гимназију и економску), ватрогасну касарну (1904), објекат привредне архитектуре (културно добро од 1975), градску кућу (1912), објекат јавне архитектуре (кул- турно добро од 1985), хотеле ”Ројал” (1880) и ”Америка” (1923), објекте привредне архитектуре проглашене културним добрима 1991. и 1985, музеј са археолошком и веома богатом етнолошком збирком (средњовековни накит из Аде), галерију слика, ветеринарску станицу, пијацу са разгранатом гравитационом сфером (пазарни дани — понедељак и петак; робно-сточни вашари – сваке прве недеље у месецу од марта до новембра) и др. Од традиционалних манифестација посебан значај имају: Међународни атлетски митинг ”Мађар Со” (2. март), ”Ликовна колонија” (10. април), „Уметничка колонија” (крајем јуна) и ”Потиске игре” (јул и август). Носиоци и иницијатори привредног развоја су агро-индустријска и индустријска предузећа: фабрика шећера ”Кристал”, фабрика тестенина ”Бачванка”, фабрика готових јела „Шампињон”, млинска индустрија „Житопромет”, текстилно предузеће ”Сентекс”, фабрика алата „Сентал”, ливница ”Тамп”, графичко предузеће ”Ударник” и др.

    Др Снежана Бесермењи
    Извор:
    ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ
    ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
    IV
    с-ш
    Енциклопедија (књига I, II, III и IV) штампана финансијском подршком Савезног секретаријата за развој и науку Југославије у Београду Издавачи
    ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Студентски трг З/Ш, БЕОГРАД
    АГЕНА, Војводе Бране 20, БЕОГРАД
    СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД Штампа СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД, 2002. Тираж 2000 примерака

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    БИТКА КОД СЕНТЕ

    Обе зараћене стране унеле су све своје расположиве снаге у овај рат, а могућност мира није се назирала. Османлије су размишљале о томе да поново заузму изгубљене територије.
    Највећа од свих битака догодила се код Сенте 11. септембра 1697. године. Прослављени аустријски војсковођа Еуген Савојски (Франсоис-Еугене де Савоие-Царигнан) победио је Турке. Заправо, искористио је тренутак када је војска Османлија била рањива и напао је приликом прелаза преко Тисе. У кључном тренутку разбио је топовима мост преко реке, а снаге које су је прешле уништио у потпуности. То је била последња, велика битка Великог бечког рата који је потрајао 16 година. После огромних губитака и немогућности да се сакупи нова војска, Османлије су започеле преговоре. Османлијско царство тог времена већ није могло да покаже снагу. Систем владавине није се модернизовао, а некад одане спахије и јаничари су све мање били употребљиви за циљеве султана. Овог пута се, стога, могло склопити примирје које је било много повољније за Хабзбурговце.

    ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одабрао: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    У СЕНЦИ ВЕЋЕ ЛИЧНОСТИ

    (из описа Битке код Сенте 1697)

    За заслуге у ратовањима против Турака и за одбрану јужних граница Монархије, Бечки двор је издао српском народу низ привилегија. Нарочито су биле значајне битке код Сланкамена 1691, код Сенте 1697, код Петроварадина и Темишвара 1716. године.
    Учествујући у новом походу против Аустрије, турска војска је 19. августа прешла Дунав код Београда и Панчева, а Тису код Титела и до 1. септембра избила код Ковиља. Пошто је одустао од похода на Петроварадин, турски султан Мустафа 2. је кренуо ка Сегедину и код Сенте започео прелаз преко Тисе и пребацивање артиљерије и осталог тешког материјала. Тадашња ситуација, наговештавала је сигурну турску победу, јер је велики број аустријских снага био на Рајни и у Италији.
    Тако је село Колут код Сомбора уочи Сенћанске битке, постало сабирни центар за аустријску и мађарску војску. Из Колута је Еуген Савојски кренуо са око четрдесет хиљада војника према Сенти, где је 11. септембра 1697. потукао турску војску од око шездесет хиљада војника. Битка се одиграла на источној обали Тисе, јужно од града Сенте. У тој војсци је било Мађара и бројних врсних српских чета и Буњеваца. Кажу да је велики војсковођа Савојски негде крај Тисе правио планове за одлучујућу битку пијући врућу горку чоколаду, да не би заспао.
    За ту блиставу битку и победу, велики удео и значај, имао је српски официр граничар, капетан сенћанске страже и будући заповедник Поморишке војне крајине, Јован Поповић Текелија, пореклом из арадске властелинске породице. Већи делови данашње Војводине су тада у ствари, били мочварни терени. У тим мочварама су се заглибиле, гацале и залутале већ скоро изнемогле царске трупе, у свом наступању према Сенти. Кроз разливене мочваре, њих је пречицом, ноћу, извео капетан сенћанске страже Јован Поповић Текелија. Тако је принц Еуген могао да стигне и неповољно изненади затечене Турке приликом преласка Тисе. Они битку још нису очекивали и били су за њу тренутно неприпремљени. Текелија је и јавио царским трупама Беча да су Турци 10. септембра почели градити мост, јужно од Сенте. Касније, после битке, за заслуге и ратнички подвиг у овој бици, Еуген Савојски га је 1698. поставио за заповедника Српске милиције у Араду, где је изградио и Цркву Св. Николе. Јован Поповић Текелија се и 1686. борио за ослобађање Будима од Турака. Цар Јосиф 1. је после Сенћанске битке, пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године. Умро је 1722. Био је прадеда Саве Текелије који је 1842. сахрањен баш у цркви коју је подигао још његов прадеда Јован.
    Примивши извештај да турска војска прелази Тису, Еуген Савојски је убрзао марш. Уз њега је био и гроф Палфин. У четири сата поподне, аустријска војска је била спремна за битку. Одлучио је да изврши напад на турски мостобран са 43 пешадијска батаљона и 48 топова у центру, четири пешадијска батаљона, 53 ескадрона коњице и два топа на десном и 4 пешадијска батаљона, 59 ескадрона и 10 топова на левом крилу. Турска војска је наставила са повлачењем преко Тисе. Различите су процене историчара о броју аустријске и турске војске у Бици код Сенте. Неки чак тврде да је Аустријанаца било 70.000, а Турака 140.000.
    Кад су изненађени спознали да стижу аустријске трупе, битка је почела турском артиљеријском ватром на аустријски центар који је био у нападу, у тренутку када је био у домету топова. Два сата касније, напало је и лево крило аустријске војске. Продор турске коњице дуж реке, је био пресечен. Десно крило и центар, под јаком пушчаном ватром напредовало је даље. Аустријске снаге левог крила продрле су у центар мостобрана и заузеле место прелаза. Настаде страховита борба и лом. Док се још чуло грување топова, ту, на малом простору, сударише се аустриски и турски коњаници. Одјекивао је речном долином јаук и лелек рањених и издишућих војника. Хришћани су призивали Бога а Турци се уздали у свога Алаха. Поред пушчане паљбе са обе стране, дошло је на ред и хладно оружје. Са исуканим сабљама, јатаганима и ханџарима, пошло се у бој човек на човека.
    Лизале су се једна о другу оштре сабље, варничиле од јаких удара, кршио се и ломио љути челик. На све стране мртви и рањени. Поред изгинулих, леже и њихови коњи. Крв свуда унаоколо. Још увек се у центру одигравања битке супростављена једна другој, одржава коњица. Више се не чују ни заповести официра. Царске трупе су у одлучујућем налету и само косе све пред собом. Савојски је издао наредбу да се топовима гађа и сруши тек саграђен турски понтонски мост од шездесет бродова. Окруженој турској војсци је на том скученом простору нанет страховит пораз. Многи Турци се дадоше у бежанију, многи су покушали да се спасу препливавајући Тису, али су се у њој подавили.
    У овој бици је погинуло 27 паша, убијени су и јаничарски ага и велики везир. Кисиг Џафер Паша је заробљен. Погинуо је и заповедник турске војске велики везир Мехмед Елмас – паша. Султан Мустафа 2. је успео да са две хиљаде коњаника побегне у Темишвар, па даље, преко Београда у Константинопољ. На аустријској страни је било две хиљаде мртвих, а на турској 30.000. Аустријски плен је износио 72 топа, 52.400 ђулади, 553 бомбе, 505 буради барута, 9.000 кола са муницијом и намирницама, 7.000 коња, 6.000 камила, 15.000 волова…
    Еугеније Савојски је после у Бечу дочекан са огромним транспарентом:
    „Беч је спасен код Сенте“.
    Принц Еуген Савојски није био ни Немац, ни Аустријанац, већ Италијан, из Савојске краљевске куће. Својим образовањем и васпитањем је био Француз. Студирао је математику и природне науке. У аустријску војску је стигао после неуспелог покушаја да буде примљен у француску армију. Сем код Сенте, истакао се и у ратовању против Турака код Беча, Пеште, против Француза у Пијемонту, па је после генералског чина, 1693. постао аустриски фелдмаршал. 1697. године заузима Сарајево, 1716. Темишвар, а потом брани Петроварадинску тврђаву од Дамуд Али – паше, а Београд осваја 1717.
    Победа код Сенте, представља значајан догађај јер је тада од турске владавине ослобођена готово цела Угарска, а окончана су и турска освајања на подручју Средње Европе. Пресудно је утицала и на стварање повољних услова за Карловачки мир 26. фебруара 1699. Аустрија је тако добила Угарску, Славонију, Војводину, Венеција Мореу и део Далмације, Пољска део територија изгубљен од Турака у 17. веку, а Русија излазак на Црно море.
    После склапања Каровачког мира и Сента је постала део војне границе, а њени становници су били већином Срби – граничари. Потиско – поморишка граница, простирала се од Тителског диштрикта на ушћу Тисе до Сегедина, па Моришем до Халмађа и Деша у Ердељу. Новим ратовима долази до даљих померања војне границе. Развојачење Потиске границе наступа 1742. Срби у великом броју напуштају Потисје и селе у Славонију, Срем, Банат и чак у Русију, на позив царског двора. Многи преци становника данашње Српске Црње су учествовали у Бици код Сенте на страни Аустрије, гонећи Турке све до Темишвара. Задња битка са Турцима, одиграла се код Ченеја, у румунском делу Баната 1699.
    Беч је такође желео да спречи даље исељавање граничара из ових крајева, па је у Потисју формирао привилеговани диштрикт. Сента је тада добила ранг вароши и још неке повластице. После одсељавања Срба, пристизале су све више мађарске и словачке породице, из пренасељених северних мађарских жупанија.
    Као што то увек и буде, све заслуге после добијене битке, односе њихови команданти. И њих историја и бележи и памти. Оне споредне ликове који су можда и били пресудни за победу, брзо заборавља. Тако се Јован Поповић Текелија данас мало где спомиње, али великог војсковођу Еугена Савојског памти читава Европa.

    Војислав Ананић

    Из моје шесте збирке прича и записа „Ходање у круг“

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВАТРОГАСНИ ДОМ У СЕНТИ

    Ватрогасни дом је саграђен 1904. године у стилу мађарске сецесије, по пројекту мађарског архитекте Беле Лајте, једног од најталентованијих следбеника архитекте Едена Лехнера (Lehner Odon). Карактеристични мотиви са зграде су срце и цвеће, који су, као и нека од просторних решења, преузети из народне градитељске и занатске баштине. Према уличном фронту се налазе два симетрична архитектонска елемента, а унутар дворишта је гаража са четири бокса, које појединачно затварају двокрилна врата. Кровни покривачи од бибер црепа ослањају се на сложену конструкцију унакрсно постављених кровова. Декоративна орнаментика је изведена у малтеру и хармонично је колорисана. Разни елементи зграде, као што су олуци, израђени су такође по пројекту архитекте и представљају уникатна занатска дела. Ватрогасни дом је као културно добро од великог значаја доживео разне конзерваторске радове 1965. и 1992. године. У Сенти је по Лајтином пројекту и у истом стилу изведена још једна, данас заштићена зграда, позната по првобитном власнику, кројачу Крсти Славнићу, као Славнићева кућа.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Битка код Сенте 1697.

    Убрзо је дошло до крупнијих догађаја на бојном пољу. 1696. покушала је царска војска под командом кнеза Фридриха Аугуста са опсадом Темишвара, али, када је султан Мустафа прешао Дунав, напусти царска војска опсаду Темишвара те крене султану у сусрет. До сукоба је дошло код Хетина на Бегеју. У овој бици учествовао је и Монастерлија са својим људима. Обе војске имале су велике губитке, али одлука није пала. Турска војска се повуче према Београду, а царска према Бечкереку. Да би поправио свој положај, склопи цар Леополд фебруара 1697. са Петром Великим и Млетачком републиком офанзивни савез против Турака. И у заповедништву царске војске извршена је велика промена. Наместо кнеза Фридриха Аугуста постављен је за заповедника тада још млади, а веома способни принц Евгеније Савојски.
    Јула 1697. налазио се принц Евгеније већ у Бачкој и почео са утврђивањем Варадина и Сегедина. Султан Мустафа већ је био прешао Дунав код Панчева и упутио један део своје војске према Тителу, како би осигурао бок своје војске, а он крене са главнином војске на Ердељ. Принц Евгеније одвоји један део војске, која је имала задатак да брани Тител, а сам пожури према северу, да би се спојио са аустриском војском у Ердељу. У овој војсци код Титела учествовао је Монастерлија са 1000 пешака и 700 коњаника. Али турска војска код Титела сузбије царску војску те, када је већ изгледало да ће ударити на Варадин, похита принц Евгеније са Тисе на Дунав да се нађе у близини Варадина. Када је султан сазнао за ове покрете и мислио да ће без већих сметњи моћи прећи Тису, крене од Ковиља према Сегедину те у близини Сенте почне пребацивати војску у Банат. Дед Саве Текелије, капетан Јован (Поповић) Текелија, дојури у војни стан принца Евгенија код Сентомаша (Србобрана) те обавести принца Евгенија да је султан почео да прелази Тису. Принц Евгеније крене у стреловитом маршу према Сенти па онај део турске војске који није прешао Тису, 11. септембра, уништи. Међу погинулим налазио се велики везир, неколико паша и санџак-бегова. Султан побегне према Темишвару. Тако је завршена последња битка са Турцима у Бачкој.

    ИЗВОР: Душан Ј. Поповић – Велика сеоба Срба 1690.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Сента

    Сента се по изгону Tурака јавља као чисто српско насеље. Од 1702. године Сента је као шанац имала обавезу да држи 200 граничара. 1720. имала ie 97 српских домова. 1751. ушла је у састав Потиског крунског дистрикта. 1769. имала је 164, 1773 – 148, 1786 – 232, 1792. – 251 дом са 1715 српских душа.

    ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Сенћанска битка

    ‹‹ http://www.сентаинфо.орг
    11. септембар 1697.

    Противници
    Турски султан Мустафа (Мехмед Оглу) II је владао од 1695. до 1703. Сео је на престо као одрешит владар, најавио је обнове, увео је финансијске реформе, обновио је своју флоту и покушао је повратити изгубљене територије. Као врховни командант лично је водио битке у Мађарској, али после почетних успеха (заузимање Лугоша 1696; победа код Средоземног мора против Венеције још исте године) следи низ неуспеха (губитак Азова 1696; битка код Сенте 1697. године).
    Принц Савоје Еуген Савојски (Francois Eugéne de Savoie-Carignan) један од највећих војсковођа новог доба, истакнута личност турских и француских ратова Хабсбуршке династије. Рођен је у Паризу, 18. октобра 1663. године. Његов отац, принц Савоје и гроф Соасона, Мориц Еуген је био успешан француски војсковођа. Због слабе грађе је француски краљ Луј XIV одбио Еугена Савојског, па је он понудио своје услуге цару Леополду I. Са војним талентом се истакао код ослобођење Беча 1683. године, потом су следили успеси у Мађарској: Естергом, 1685; Будим, 1686; Нађхаршањ, 1687; Београд, 1688.
    1697. године га је Леополд I именовао за врховног команданта царске војске, исте године је водио победоносну битку код Сенте. Умро је у Бечу, 21. априла 1736.
    Припреме
    Турци организују ратни поход 1697. године ради поновног освајања изгубљених територија. Царске трупе под командом Еугена Савојског су се окупиле у околини Новог Сада, након тога су кренуле за турском војском која се упутила према северу на десној обали реке Тисе. Турци су 10. септембра стигли до Сенте, где су уз помоћ француских војних инжењера саградили понтонски мост на којем су следећи дан у подне започели прелазак.
    Ток битке
    Савојски је искористивши прилику када је турска војска била ослабљена због преласка реке, покренуо напад на мостобран и на понтонски мост и за мање од два сата поразио турске снаге. Турци су изгубили приближно 20 000 војника. Сенћанска победа мултиетничке хришћанске војске је од светског историјског значаја, као резултат победе је скоро цела територија Мађарске ослобођена од турске окупације. Ова победа је довела до Карловачког мира сколопљеног 1699. године и допринела постепеном ослобођењу Средње Европе од турског похода.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Еуген Савојски (1663-1736.). Рођен је у Паризу, по васпитању и образовању Француз. Студирао је математику и природне науке. Од малена показивао интересовање за војску. Пошто није примљен у француску војску због слабе физичке конституције и малог раста укључио се у аустријску. Ратовао је против Турака под Бечом и против Француза. У служби је брзо напредовао. Године 1693. постао је фелдмаршал. Прославио се у битци код Сенте. Потукао је Турке код Петроварадина и ослободио Банат од Турака. Године 1717. заузео је Београд. Био је на челу дрорског ратног савета Беча. Сматра се највећим војсковођом свог доба, и по многим историчарима заштитником и пријатељем српског народа. На његов предлог Банат је постао, због свог положаја према Турцима, Крунско коморско добро. Располагао је великим имањем у Барањи.

    ИЗВОР: Ратко И. Радовановић, ЈЕДНО БАНАТСКО РАСКРШЋЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, Житиште 2010.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПРВА НАРЕДБА СРПСКЕ ВОЈСКЕ У СЕНТИ
    Н А Р Е Д Б А
    Наређење Команданта 9. Пешадијског пука Краља Николе I
    Сента, 16 (3) новембра 1918.

    По наређењу Команданта Дунавске дивизије број 7944 од 14. IX. 1918. године, стигао сам у Сенту у сврху војне окупације и одржавања реда у граду и околини.
    Данас у 17 часова преузео сам дужност заштите града.
    Пошто је српска војска стигла, сваком становнику, без обзира на народност и веру – донела је собом мир и ред Српска војска гарантује сваком породичну част, личну слободу и слободу вероисповедања. У ратовима од 1912. Године па до данас, вршећи војне операције на целом Балкану и окупирајући разне покрајине – српска војска је доказала са колико је поштења и каквом великом дужности вршила операције.
    Дајући на знање становништву града и околине, да је одовог тренутка стављена под заштиту славног српског оружја, ја га позивам да ову заштиту прими са пуним поверењем, јер за то гарантују српско оружје и поштење српског имена, а српски народ и српска војска пак показали су у току последње године, колико цене своју народну част – и шта су све у стању за њу жртвовати.
    Према горњем, у будуће свакло лично разрачунавање и освета мора престати, јер ће кривци најстрожије бити кажњени.
    Редовни судови и остала надлештва са својим досадашњим органима остају, осим оних надлештва и они органа који у смислу уговора не могу постојати.
    Глигорије Јовановић, командант-мајор
    с.р.
    (Превео са мађарског Ђ.М.)
    П. С.
    У Сенти је испред Градске куће некада постојао и Споменик блаженопочившег Краља Петра I великог ослободиоца (Рада Дејана Бешлина)

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПЕСМА ОСЛОБОЂЕНОЈ СЕНТИ

    Једног дана пре петнаест лета
    кроз улице наше зачу се пој
    успламтелих чета српске армаде,
    што победом својом овенча бој.

    Ратници страшни са погледом мрким
    кроз сузе су стари зили траг
    што дедови давно утше туда.
    Спомен на прошлост је мио и драг.

    Са југа на север кренуше деца
    да очинско право наследе све,
    да Божију они испуне вољу.
    Нек’ туђе господство заувек мре!

    Пролазе чете, а песма их прати
    победна, лака, кроз слободан пут;
    народ их кити и засипа цвећем:
    радост обузе и послесњи кут.

    Са гробова тајних сени се дижу,
    срећне што овај сагледаше плам;
    тешко је било подносити мемлу;
    још теже: окове, презир и срам.

    Од давних времена бесмо ми овде
    на панонској равни, бедем и спас
    мекој Европи и њеном хришћанству,
    што варваром често називаху нас.

    Кроз столећа за другога ми мресмо;
    мучене, бедне, пратио нас јад,
    ал’ тек са патњом је сазрела нада
    и свест да народ је жилав и млад.

    Кренуше снаге к’о бујица нека;
    пред нама Вођа и пламени мач,
    Никад се свесније гинуло није;
    посвећене беху ране и плач.

    Сад прошлост се опет поносна јави;
    слобода закрили словенски дом;
    словенски градови, поља и реке
    опет се враћају народу свом.

    Стигло се циљу и коначној слави;
    завршен је бојни, дивовски лет.
    Душе се предака вратише гробљу,
    и мир се свуда разлегао свет.

    А ти, граде, на обалама Тисе
    што прошлост ти сјајне подвиге зна,
    хвалу изреци мученику – борцу. –
    нек’ њему се радост посвети сва.
    Угомил Ујчић

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Тугомил Ујчић
    „Било ме стид што остадох жив“

    Обавештење да је Тугомил Ујчић, родом из Истре, 1941. године био професор Друге мушке реалне гимназије у Крагујевцу, нашао сам у Полиици у рубрици „Међу нама“, недеља, 9. октобар 1988. године. На тај текст скренула ми је пажњу још тада, уредница ове рубрике, Мирјана Белић Коричкин.
    Док постављам професора Ујчића на сајт, не могу прецизно да прочитам чланак јер је лева страна текста пуна штампарских флека из оног времена када копир апарати нису били савршени као данас. Зато ћу укратко препричати садржај.
    Професор Тугомил Ујчић жели и те (1988.) године као и предходних, на Великом часу у Крагујевцу 21. октобра, да прочита своје песме из збирке „Над хумком стрељаних Крагујевчана“ са поднасловом: „Било ме стид што остадох жив“. „Међутим та велика жеља, пише у тексту из рубрике „Међу нама“, и поред настојања великог броја појединаца да му буде омогућено, ни ове године неће се остварити, јер је на „надлежним местима“ речено да се не уклапа у програм прославе односно рецитала.“
    Из чланка се даље види да ће професор доћи у Београд и Крагујевац јер је обећано да ће бити почасни гост у крагујевачкој гимназији где би пре Великог часа читао своје стихове.
    Изгледа, према чланку из Политике, да од свега овога на крају није било ништа јер вероватно ни професору нико ништа из Крагујевца није даље о овоме јавио.
    Поред збирке песама „Над хумком стрељаних Крагујевчана“, издавач Тугомил, у родном Пазину је објавио и драму „Жртвена тродневица“, исте 1988. године.
    Истра ~ Југославија, пре Другог светског рата
    Слушај 1: (мп3)

    Заиста сам имао срећу да следеће године 1990. пред сам распад Југославије, у Пазину упознам професора Ујчића, снимим емисије које можете чути и начиним неколико његових фотографија. Професор је био Хрват ~ Југословен. По службеној дужности премештен је пред Други светски рат у Крагујевац и тамо је у гимназији предавао српскохрватски и италијански језик. Сматрао је да почетак рата у Југославији 1941. није разлог да треба да напусти Крагујевац. Тако је и остао у овом граду.
    У емисијама снимљеним за радио, он исцрпно говори о политичком животу у Истри у којој је рођен 1906. године. Истра је тада припадала Аустроугарској, али и о животу у Краљевини Југославији.
    Крагујевац 1941.
    Слушај 2: (мп3)
    Исправка: Професор Ујчић објашњава на снимку зашто је дошао у Крагујевац: “Она луда Влада Недићева…”, каже он. Из текста даље види се да је професор Ујчић начинио грешку. То је било пред Други светски рат када је на челу Владе Краљевине Југославије био Драгиша Цветковић. Дакле не Недићева Влада. Касније, пред сам рат, тада Влада Драгиша Цветковић ~ Влатко Мачек, заиста је водила политику делимичног приближавања Италији због страха од Немачке. Тако је уведен и италијански језик у школе, па се професорова напомена у говору односи на тај детаљ.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Татјана Брзуловић Станисављевић

    Кнежева архива – из архивске збирке Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду

    а

    Сажетак:
    У овом раду упознаћемо се са архивом кнеза Милоша из архивске збирке Јоце Вујића која припада значајној и највреднијој архивској збирци у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду. Велика заслуга што је ова кнежева архива сачувана и спашена од пропадања и заборава припада великом библиофилу, добротвору Београдског универзитета и велепоседнику из Сенте Јоци Вујићу. Сазнавши да се кнежева архива налази на имању кнежеве ћерке Петрије Бајић у Румунији није оклевао већ се упутио на имање да би откупио Милошеву архиву. Архива садржи преко 1000 оригиналних рукописа и копија писама и телеграма. У раду ћемо представити неке до сада необјављене рукописе непознате академској јавности и истраживачима а тичу се наше богате културне историје. Међу рукописима можемо пронаћи занимљива документа која нам могу помоћи да разјаснимо неке недоумице и упознамо значајне историјске личности у неком новом светлу.

    Кључне речи: архивска збирка, кнежева архива, кнез Милош Обреновић, Јоца Вујић, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”

    Увод

    Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду, као једна од установа културе од националног значаја, има важан задатак и обавезу да негује културно-историјско наслеђе Србије и учини га доступним свим заинтересованим корисницима. Не треба заборавити чињеницу да је Универзитетска библиотека прва наменски изграђена библиотека у Србији због чега велику захвалност дугујемо Славку Грујићу и Михаилу Пупину. Одлуку о изградњи нове библиотеке у Београду донела је Карнегијева задужбина захваљујући иницијативи два Србина која су у то време живела у САД-а, дипломате Славка Грујића, посланика Краљевине СХС у Вашингтону (1871-1937) и Михајла Идворског Пупина (1854-1935), познатог професора физике на Колумбија универзитету.[1] Библиотека је свечано отворена на дан Ћирила и Методија, 24. маја 1926. године. Њен први управник, Урош Џонић остао је на месту управника све до пензионисања 1941. године и почетка Другог светског рата. Приликом прославе стогодишњице рођења Светозара Марковића 1946. године, Библиотека је добила назив који и данас носи: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“.

    Архивска збирка Јоце Вујића

    Библиотека је на самом почетку свога постојања почела са прикупљањем архивских збирки. Оне су се набављале на два начина: поклоном или куповином и смештале су се на чување у Одељење реткости Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, са једним изузетком. Архивска збирка Војислава Јовановића – Марамбоа чува се у Одељењу за народну књижевност Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду, у Бирчаниновој улици број 24. Богата и обимна архивска збирка Марамбоа, познаваоца многих области заједно са посебном библиотеком и кућом завештана је Универзитетској библиотеци. Посебна библиотека Марамбоа под сигнатуром ПБ22 коју чине књиге из народне књижевности обрађена је комплетно и налази се у електронском каталогу Библиотеке. Две збирке купљене су после рата: Збирка Васе Пелагића 1945. године и Збирка Јована Скерлића 1950. године.
    Процес континуираног прикупљања збирки траје и данас. Можемо се похвалити чињеницом да у Библиотеци имамо 18 различитих збирки архивске грађе. Стручна обрада архивске грађе, инвентарисање и израђивање регеста почело је после рата, 1948. године. Регеста су архивска обрада докумената која садрже основне податке о предмету. Сређена су азбучно и чине каталог архивске грађе. До данас је инвентарисано укупно 4911[2] предмета-јединица. Међутим, с обзиром на то да нека документа и рукописи имају више страна, укупно је инвентарисано око 22.500 исписаних листова, што ову колекцију чини изузетно значајном и по обиму и по садржају.
    Архивска збирка Јоце Вујића најзначајнија је збирка архивске грађе Библиотеке. Њену вредност додатно поспешује чињеница да су документа из ове збирке мало или нимало искоришћена у нашој науци. Добила је име по Јоци Вујићу велепоседнику из Сенте, познатом библиофилу и добротвору Београдског универзитета, који је 1931. године своју богату архиву завештао тестаментом, Универзитетској библиотеци, а у Библиотеку је пренета крајем 1932. године. Његова збирка, која већим делом представља преписку са краја 17. па до почетка 20. века, можемо поделити у четири групе:

    ________________________________________
    [1] Акунд, Надин. Делатност Карнегијевих задужбина на Балкану после првог светског рата: Универзитетска библиотека у Београду, 1919-1926. Инфотхеца. Год. XИИ, бр. 1 (2011), стр. 6.
    [2] Податак је из септембра 2014. године, увидом у Инвентар архивске грађе Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“

    1. Преписку из 18. века
    2. Преписку кнеза Милоша
    3. Преписку Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту
    4. Преписку познатих и мање познатих личности новијег времена.

    Архивска грађа у збирци Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци у Београду јесте пописана, али не и детаљно описана, а она има вишеструки значај, и још је не само недовољно истражена, већ и непрепозната као прворазредан архивски извор за будућа научна истраживања. С обзиром на садржај ове збирке значајна је за проучавање политичке и културне историје 18 – 20 века.
    Архивска грађа Јоце Вујића чува се у Одељењу реткости Универзитетске библиотеке и садржи 2002 инвентарна броја, броји 2965 докумената а пошто документи обично садрже и више листова , укупно имамо 4751 лист.
    Пре него што упознамо шта све чини кнежеву архиву није згорег да се подсетимо биографије племенитог дародавца Јоце Вујића.

    Биографија Јоце Вујића (1863-1934)

    Јоца Вујић колекционар, библиофил, велепоседник и добротвор рођен је као шесто дете 1. јула у Сенти (по старом календару), од оца Саве Вујића, адвоката и великопоседника и мајке Терезије (рођене Мудрић). У раном детињству, као дечак од седам година остао је без мајке, која је умрла од туберкулозе 1870. године. Детињство и младост провео је без мајчинске неге и љубави, јер су га више одгајиле дојиље и куварице, које су га веома волеле. Имао је браћу: Ђуру, Васу и Ису и сестре Иду и Олику.
    Од малена је имао склоност ка учењу и углавном је био најистакнутији ђак. Живео је на подручју Јужне Угарске, тако да је већ од петог разреда школе учио и мађарски. Убрзо се Вујић упознаје и са немачким језиком, а касније је оба језика савршено говорио и читао. Од петог разреда основне школе живео је у Пожуну и тај је град на њега оставио диван утисак. Иако је касније имао изражени осећај српства, који се код њега развио посебно у време босанско- херцеговачког устанка и српско- турског рата (1875-1878) па чак био и политички веома активан, његова мирна и блага природа га је водила пријатељству са многим Мађарима, Словацима, Немцима. Он је увек према пријатељима из других народа осећао велико поверење и са многима од њих је остварио дивна и дугогодишња дубока пријатељства. Сходно томе упознао је многе касније истакнуте људе из различитих нација: Херцег Ференца, касније познатог мађарског писца, Терефи Ђулу, првог мађарског правника, Гал Жига, познатог лекара, Пап Золтана, песника, Франца Кочиша познатог сликара, Емила Черног, Словака, каснијег директора гимназије у Москви, Хајнриха Адлера, аустијског социјалисту, касније и Јосипа Штросмајера, Хрвата, великог заговорника свесловенског јединства, Еусебиа Ферменцина, чувеног ватиканског архивара и многе друге. Иако је био ватрени Србин, националиста, он је ту енергију окренуо љубави према свом народу и тежњи да помогне културном напретку. Његов непоколебљиви став је био да српство треба много више да се упознаје са западном културом. На тло саме Србије крочио је тек у двадесетој години живота, када је и предузео једно детаљно путовање са својим старијим братом Ђуром.
    Уписао је 1881. Филозофски факултет у Бечу и ту је упознао многе знамените Србе: Гавру Манојловића, председника Југословенске Академије, Пају Адамова, председника Српског кола, Ђуру Гонцића, министра краља Александра Обреновића, каснијег организатора завере против краља. То је било време Вујићевог интензивног образовања, учења, посета музејима, изложбама. Но, Вујић је живео у веома оскудним материјалним условима, што је учинило да се врати у Сенту, где му је због гладовања у Бечу требало пуно времена за опоравак.
    Тада је донео одлуку да се у Беч не враћа, већ да упише Агрономску академију у Алтенбургу 1882. године. По дипломирању је пуно путовао, а 1884. године поново је слушао ботанику и зоологију у Бечу. Шест месеци је учио и спремао се за испит, па је у марту 1885. године пријавио дипломски испит у Алтенбергу. Испите је полагао на мађарском језику. Сва три тешка и озбиљна испита писмено и усмено положио је са одличним успехом. Након последњег испита директор му је честитао пред целом Академијом на одличном успеху и обећао да ће га препоручити министарству. Диплому је добио 21.03.1885. године и вратио се у своју Сенту.
    Отац је инсистирао да остане у Сенти и да са својим знањем почне рад на њиховом салашу. Поклонио му је 160 ланаца земље, алат и све што је било потребно за економију, и приде још 1400 форинти у готовом за разне инвестиције. Тада је Јоца кренуо марљиво да обрађује своју земљу и за кратко време показао је сјајне резултате. За непуних десет година унапредио је своју и очеву економију, и удвостручио свој капитал. Његово имање постало је узор не само у Сенти, него и у целом Потисју.
    Летњи распуст, 1883. године, представља врло важан датум у животу Јоце Вујића. Први пут, са својим старијим братом Ђуром пропутовао је велики део Србије. Путовање је трајало месец дана, и много је научио о свом народу на том путу. Целог живота је памтио ово путовање и често је препричавао успомене са њега. Нарочит утисак су на њега оставили српски манастири. Путовање је врло значајно за његов даљи рад, пробудило је у њему тежњу за проучавањем националне историје. Из тог периода датира и његова љубав према књигама, старинама и сликама. Почео је сакупљати и куповати старине и уметничке књиге, а интересовао се и за српску књигу, историју и књижевност.
    Увек је истицао српство и залагао се за бољи живот Срба у Сенти. Покретач је оснивања Српског клуба у Сомбору још пре првог светског рата. Тај клуб под његовим вођством много је допринео побољшању положаја Срба у Бачкој. Као политички вођа свог народа тежио је унапређењу српства у свим доменима, очувању националних тековина. Увек у свакој прилици залагао се за српске интересе.
    Вујић је био врло ангажован и укључен у рад Матице српске и Друштва за српско позориште. Целог свог живота помагао их је и морално и финансијски. Годинама је био члан Управног одбора Матице српске а бригу за њихову будућност најбоље је изразио тиме што им је још за живота за њихов музеј поклонио педесет значајних уметничких дела. Љубав према позоришту такође није крио. Позориште је уживало његову подршку и новчано их је помагао. Тадашњи успешни глумци били су његови искрени и одани пријатељи. Позоришне представе имале су великог утицаја на народ и учиниле су много за српски народ, пре свега утицале су на то да се не заборави српска историја, да се сачува љубав према српству и да се не дозволи отуђивање и помађаривање.
    Велики родољуб, патриота и пре свега велики човек, Јоца Вујић помагао је и у време Балканског рата 1912. Тада је поклонио српској војсци и Црвеном крсту робе и хране у вредности 20.000 златних круна. Све је то допремио у Београд и потрудио се да се то на прави начин искористи. За овај пожртвовани гест одликован је високим српским одличјем.
    Љубав према уметности и књигама открио је још у време својих студентских дана у Бечу, и ту своју велику љубав показивао је на свој специфичан начин, скупљајући старине, слике и књиге. Још за живота је предао своју библиотеку Универзитетској библиотеци у Београду, као и велики број рукописа и архивске грађе за проучавање српске историје и српске прошлости. У тој архивској збирци налазе се рукописи знаменитих Срба из 19. века. Велики значај за проучавање српске историје има преписка кнеза Милоша и кнеза Михаила, коју је Јоца Вујић пронашао у Темишвару и сачувао од пропасти. Овим својим поклоном Јоца Вујић постао је велики добротвор Београдског универзитета.
    Српске старине прикупљао је више од пола века, археолошке предмете, оружје, књиге, архивску грађу, нумизматику и нарочито уметничке слике националне вредности. Као љубитељ слика био је усредсређен на прикупљање слика старих српских сликара из Војводине. Његова галерија слика бројала је 400 слика, а били су заступљени бољи српски сликари 19. века. Захваљујући Јоци спасене су слике Константина Данијела. Преко двадесет његових слика пронашао је у Грацу, купио их и пренео у домовину. Скупљајући слике годинама Јоца је у својој колекцији имао слике познатих српских сликара: Теодора Илића Чешљара, Аврамовића, Арса и Стева Тодоровића, Константина Даниела, Ђурковића, Ђорђа Крстића, Радовића, Марка Мурата, Буковца, Уроша Предића, Теодора Крачуна, Надежде Петровић, Христофера Жафаровића и многих других. Своју колекцију слика представио је у Летопису Матице српске за 1914-1921. годину.
    Члан Матице српске био је од 1922. године и учествовао је у раду Матице српске. Био је изабран за почасног члана Књижевног одељења, и почасни члан новосадског Историјског друштва. Када су примили поклон од 46 уметничких слика, приликом отварања Музеја 1933. године, Матица српска прогласила га је почасним председником новооснованог Музејског одбора.
    У својој кући у Сенти отворио је први приватни музеј код Срба почетком 20. века. Колекција је имала око 400 слика, уметности од 18. века до прве половине 20. века, око 20.000 књига, 3.000 докумената, оружје, народна одела, бакрорезе, нумизматику. Иницирао је колекционарство, те је Јован Милекић из Суботице, уз његову помоћ сакупио своју колекцију која се данас налази у фонду Галерије Матице српске, друга по реду приватна колекција приказана после Другог светског рата у Суботици. Приватни музеји иначе нису уобичајени за нашу земљу. Данас, постоји такав музеј са јавном поставком у Новим Бановцима, власништво је Владе Мацуре, у њему се чува колекција домаће и стране уметности друге половине 20. века.
    За свој заслужни национални рад Јоца Вујић је био одликован више пута. Одликован је ратном споменицом из балканских ратова и одличјем Црвеног Крста, као и орденима Светог Саве IV, III и II степена, као и орденима Југословенске Круне и Белог Орла. И Београдски универзитет је на свој специфичан начин одао признање своме великоме добротвору, његов уметнички израђен портрет изложен је у свечаној сали старога универзитета, поред осталих добротвора Београдског универзитета.
    Крајем августа 1934. године умро је у Београду. Његови посмртни остаци пренети су у Сенту, где су сахрањени 3. септембра 1934. године уз ућешће великог броја грађана, поштовалаца и пријатеља, не само из Сенте него и са стране. У име Београдског универзитета говорио је Урош Џонић, управник Универзитетске библиотеке у Београду. У свом говору изнео је велике заслуге Јоце Вујића за српску науку, нарочито што је поклонио велику и значајну збирку својих књига и архивске грађе Универзитету у Београду.

    Кнежева архива

    У архивској збирци Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци налазе се и документа која су некада припадала архиви кнеза Милоша Обреновића, тј. кнежевој канцеларији. Архива је пронађена у Румунији на једном кнежевском добру. Наиме, породица Бајић, у којој је кнежева ћерка била удата, наследила је ту архиву заједно са кућом и имањем и пренела у свој дом у близини Темишвара. Касније је породица продала имање а архиву је купио Јоца Вујић 1925. године. Кнежева Архива је садржала 1071[3] докуменат из времена када је кнез Милош живео у изгнанству. Куповином ове вредне архиве сачувана је кнежева коресподенција коју можемо користити за истраживања о животу кнеза Милоша и његове породице.
    Кнежеву архиву можемо разврстати у 5 скупина коју чине: породична преписка, лична преписка, пословна преписка, судски акти и документа из спорова и предмети и документа из оставине кнеза Милоша.

    ________________________________________
    [3] Филиповић, Даница. Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета и Универзитетске библиотеке: каталог изложбе поводом Дана Библиотеке и 80 година од добијања његовог великог поклона. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2012. стр. 22.

    Породична преписка Обреновића

    Породична преписка Обреновића садржи већим делом писма кнеза Милоша са сином кнезом Михаилом и ћерком Петријом, удатој Бајић[4] (неколико Петријиних писама је већ објављено). Сачувано је 71 писмо кнеза Милоша упућено сину Михаилу из 1846-1854, и 60 оригиналних писама кнеза Михаила упућених кнезу Милошу из 1845-1858. Затим, 19 писама кнеза Милоша упућених ћерки Петрији Бајић из 1845-1858, као и 19 Петријиних писама упућених оцу из 1846-1860. Ту су затим и писма осталих чланова породице Обреновић. Сачувана су 4 писма Анке Ј. Обреновић[5] из 1851-1854, једно писмо Јеврема Обреновића[6] , најмлађег кнежевог брата из 1848. године и 2 писма Јована Обреновића[7] , кнежевог брата из 1845. године и 3 писма кнегиње Јулије[8] , жене Михаила Обреновића из 1854-1858.

    Писма која је кнез Милош писао сину и ћерки, представљају нам кнеза у једном потпуно новом светлу, као брижног и нежног оца. У писмима Михаилу саветује сина да живи уредно, да не расипа новац и да се не шенлучи превише јашући коње, а ћерки Петрији дели савете око подизања деце. Петријина писма су углавном честитке за празнике: Ускрс, Божић и Нову годину. У неким писмима га обавештава о свом здрављу. Кроз нека писма се провлачи прича о ергелама коња и њиховом пресељењу у Влашку. Нека Петријина писма су важна за историју јер се спомиње буна из 1848. године, а у неким писмима виде се наговештаји Милошевог повратка у Србију.

    ________________________________________
    [4] Брзуловић Станисављевић, Татјана. „Писма кнегиње Петрије своме оцу књазу Милошу Обреновићу – из архивске грађе Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци ”Светозар Марковић” у Београду“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ.72 (2011). стр. 133-149.
    [5] Анка Обреновић (1821-1868) ћерка је Томаније и Јеврема Обреновића. Била је писац и њени преводи су били први литерарни радови жене у Србији 1836. године. Позната је по надимку „Анка Помодарка”.
    [6] Јеврем Обреновић (1790-1856) најмлађи брат кнеза Милоша рођен је у Горњој Дубици. 1816. постављен је за обор-кнеза Шабачке нахије. Научници га описују као наочитог, ученог и просвећеног човека који је увек био окренут ка новом. У Шапцу се оженио Томанијом, ћерком Анте Богићевића и са њом изродио осморо деце. Његов син Милош био је отац краља Милана.
    [7] Јован Обреновић (1787-1850) млађи брат кнеза Милоша. Био је гувернер дистрикта рудничког и пожешког, познат под именом Господар Јован.
    [8] Јулија Обреновић (1831-1919) удала се за кнеза Михаила 1853. године у руској капели у Бечу. До повратка у Србију 1858. године живели су на свом имању “Иванка” у Аустроугарској. Учила је српски језик код Ђуре Даничића. Растали су се 1865. године(“растали су се од постеље и стола”).

    Лична преписка
    Лична преписка садржи писма кнеза Милоша и кућепазитељке Ане Рафелсбергер, и то 19 писама кнеза Милоша упућених Ани из 1848-1851, и 9 Аниних писама кнезу Милошу из 1849-1850. Анина писма кнезу су углавном топла и емотивна у њима му изражава своју љубав и оданост, тугује што су растављени и пише како једва чека његов повратак. Ђура Даничић, који је Ану учио српски језик написао је нека Анина писма. Милошева писма Ани из Петрограда (10) пуна су топлих речи и уверавања у његову наклоност према њој. У писмима је саветује како да води кућу у Бечу, шаље јој новац и „мали знак њихове љубави и живота”. Радује се што учи српски језик и захваљује јој се на портрету који му је послала. У писмима која је слао из Букурешта његов тон се битно променио, није више благонаклон већ срдит. Прекорева је и говори јој да је неискрена и да је злоупотребила његово поверење, те се недолично понашала у његовом одсуству. Наређује јој да се хитно и без поговора исели из куће и да га остави на миру. Такође, у овој групи проналазимо и 14 сачуваних писама Фани Хипенбергер[9] упућених кнезу Милошу из 1849-1850. Ова преписка углавном се односила на Фаникино потраживање новца за издржавање и издржавање њиховог ванбрачног сина Александра.

    Пословна преписка
    Пословна преписка кнеза Милоша садржи углавном преписку са управницима својих многобројних имања по Србији и Влашкој, лекарима, адвокатима, банкарима, трговцима, арендаторима, дужницима и другим важним људима тога периода. Сачувано је 130 писама са Димитријем Митом Вучићем, управником кнежевих добара из 1845-1858. Преписка са Костом Анастасијевићем, српским агентом у Букурешту, 33 писама из 1860. године. Затим преписка кнеза Милоша и банкара Симона Сина из Беча, 41 Милошево писмо из 1848-1851 и 20 писама Симона Сина кнезу Милошу из 1845-1853. Следе писма кнеза Милоша упућених Ђорђу Стојаковићу, адвокату из 1845-1852, њих 17. Сачувано је 15 писама кнеза Милоша Раши Здравковићу, настојнику његових добара у Србији из 1846-1850 године.

    Преписка кнеза Милоша и настојника Раше Здравковића односи углавном на вођење економије у Србији, издавање кућа под кирију и наплати кирија, слању новца у Беч, оправци куће у којој живи аустријски конзул.

    ________________________________________
    [9] Према подацима из писама са њом је имао ванбрачног сина Александра, плаћао је алиментацију.

    Преписка кнеза Милоша и Барона Сина, банкара односи се на новчане трансакције које је кнез Милош имао са банкарском кућом Симона Сина у Бечу (издавање и исплата облигација кнезу Милошу и лицима овлашћеним од њега, обрачуни, продаје и др.). У писмима се помињу и разне личности попут Деметра Цинера, Димитрија Курта, браће Герман, Константина Суце и др.
    Преписка кнеза Милоша и Димитрија Курта, банкара односи се на финансијско пословање и разне трговачке трансакције. У писмима се спомињу и Ана Рафелсберг, Фани, Цинер, секретар Хадија и други.
    Преписка кнеза Милоша и Милфелда, адвоката углавом се односи на разне финансијске послове и судско-правне послове у којима је Милфелд заступао кнеза Милоша пред судовима у Бечу.
    Преписка кнеза Милоша и Димитрија Цинера, пуномоћника кнеза Милоша углавном се односи на разне послове финансијске природе као и правно-судске послове које је Цинер обављао као пуномоћник кнеза Милоша. Највећи део преписке односи се на судски процес кнеза Милоша и Ане Рафелсбергер, као и на судски процес кнеза Милоша и Фани Хипенбергер и издржавање њиховог ванбрачног сина Александра. У преписци се помињу и Вук Караџић, Милфелд, Добран и Ђорђе Стојаковић.

    Судски акти
    Посебну групу документа из кнежеве архиве чине судски акти из 5 судских процеса вођених пред судовима у Бечу. Грађу чине судска акта пресуде, тужбе, одговори туженога, разне изјаве, саслушања и сведочења на немачком језику. Прво, 10 докумената из процеса кнеза Милоша са Јоханом Себастијаном Шамбергером 1850-1851. године. Други судски процес је процес кнеза Милоша са Аном Ананић из 1851. године и из овог процеса су сачувана су два судска акта и документа везана за процес. Трећи судски процес је процес кнеза Милоша и Ане Рафелсберг вођен 1849-1852. године. Сачувано је 35 докумената које чине судска акта, пресуда, уговор из 1848. године, тужба, одговори туженога, разне изјаве, саслушања и сведочења из поменутог судског процеса кнеза Милоша и Ане. Ана Рафелсберг, домостроитељица куће кнеза Милоша у Бечу тужила је кнеза што је отпустио из службе, и тражила накнаду штете од 30.000 форинти као обезбеђење предвиђено уговором од 12. фебруара 1848. године. Затим, следи још 40 судских аката из процеса кнеза Милоша са Фаником Хипенбергер из 1846-1849. године. На основу писама може се закључити да су Фани и кнез Милош имали ванбрачног сина Александра. Судски спор се односи на Фаникино потраживање алиментације. Напослетку, сачувано је још и 76 судских аката из процеса кнеза Милоша са Марком Ђорђевићем из 1845-1850. године. Марко Ђорђевић, бивши кнежев службеник тужио је кнеза за накнаду суме од 3.814 форинти са каматом за неколико година. По његовим тврдњама ову суму је потрошио по одобрењу кнеза Милоша за издржавање Данице Петровић и њеног и Милошевог ванбрачног сина Теодора.

    Из кнежеве оставине
    1.Последњу групу из кнежеве архиве чине предмети и списи из кнежеве оставине. Бележимо:
    1. Списак књига у двору кнеза Милоша у Букурешту, недатирано на српском језику , ћирилицом где пише „ 282 комада суме”
    2. Архива књига књаза Милоша, књаза Михаила, блаженопочившег књаза Милана и блаженопочивше књагиње Љубице , из 1851. године (недатирано и непотписано, рукопис је Косте Брзака, ћирилицом).
    3. Уговор закључен између кнеза Милоша и Николе Димовића у Топчидеру, 24. маја 1860. године.
    4. Списак разних кожа кнеза Милоша, у Београду 9. августа 1851. године.
    2.Акта из оставине кнеза Милоша, 4 квите разних личности на примљени новац, из 1836-1858.
    На пример Квита Јелене (Карађорђеве жене) на новац примљен за „мое жаловање,“од кнежевог казначеја Павла Станишића, потписано са „Елена Черна“, из Краљева, 30. маја 1839. године (Ибр. 2035/2).
    Квита (копија) Павла Станишића, књажевског казначаја на новац примљен од прихода са мошија у Влашкој, из Херешта, 31. јула 1839. године (Ибр.2035/3).
    3. Следи, 11 рачуна, „кантрица“ из 1838-1864.

    То су разни рачуни који се тичу економије дома Обреновића у Букурешту, у Влашкој у периоду 1838-1864. године. Осим биланса прихода и расхода кнежевских мошија, има рачуна од аренде, рачуна путних трошкова као и записник о примопредаји касе директора кнежевих добара новом директору. Навешћемо неколико:
    Биланс прихода и расхода кнежевих мошија у Влашкој за 1838. годину (Ибр. 2036/1).
    Месечни навод трошкова за дом кнеза Милоша у Букурешту за 1853.годину, 31. октобра 1853. године (Ибр. 2036/3).
    Записник о примопредаји касе између бившег директора кнежевих добара у Влашкој Косте Анастасијевића и новог кнежевог пуномоћника др Карла Пацека од 4. јуна 1862. године (Ибр.2036/6).

    4. Затим, 35 разних докумената из оставине кнеза Милоша из 1838-1868.

    Углавном су рачуни, квите, „признанице и осведочанства“, облигације, декларације и друга новчана документа разних личности које су биле у новчано-пословним односима са кнезом Милошем и Михаилом у периоду 1838-1864. године.
    На пример признаница барона Христофера Сакеларија, Букурешт 1.фебруара 1839. године, на француском језику и овером руском конзулата у Влашкој на руском језику (Ибр. 2037/1).
    Осам облигација, векели на позајмљени новац од кнеза Милоша, датираним у Бечу и Презбургу (стари назив за Братиславу) у току 1847-1851. године. Међу њима је и облигација принца од Салерна од 24. фебруара 1847. године. Текст облигација је на немачком и француском језику (Ибр. 2037/7).
    Квита Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту на позајмљен новац од управе кнежевских добара у Влашкој за исплату плата чиновника српске Агенције у Букурешту, 29. децембра 1860. године, на српском језику. На квити је потврда А. Јовановића, управника кнежевог двора (Ибр. 2037/14).
    Признаница кнеза Михаила примљена на новац узет из касе економије у Влашкој, на српском језику , са оригиналним потписом кнеза Михаила, из Београда 18. децембра 1865. године (Ибр. 2037/17).

    5. Следи група 27 разних рачуна из 1838-1888 коју чине разни рачуни трошкова прихода и расхода на кнежевским мошијама ( Ибр. 2038/1-27).
    6. Затим 5 рачуна прихода и расхода економије кнежевих мошија у Влашкој од 31. децембра 1851. до 12. јула 1864. године ( Ибр. 2039/1-5).
    7. Документа из оставине кнеза Милоша, 12 разних рукописа из 1840-1858. године. контракти, доказатељства, скице, акти, концепт писма, једна белешка и др. (Ибр. 2040/1-12).
    „Доказатељство“ издато од кнеза Милоша о дуговању Арона Гавриловића из Ковина, у Београду 25. маја 1853. године, на српском језику. (Ибр. 2040/7).
    8. Затим, 4 акта из 1854. године коју чии тужба Константина Хадија против кнеза Милоша у 3 примерка из 1854. године ( Ибр. 2041/1-4).
    9. Даље, 8 аката из 1847-1863. године коју чине: рачуни од издавања добара кнеза Милоша, затим 5 судских аката из спорова кнеза са разним личностима, представка против дужника Петра и 1 писмо

    Рачуни и издавања од добара кнеза Милоша у Србији за 1847. годину, поднео Р. Здравковић, у Београду 3. септембра 1847. године (Ибр. 2042)

    Закључак

    У раду смо представили само мали део непроцењивог архивског блага које се може наћи у овој обимној и вредној Архивској збирци Јоце Вујића. Архивска збирка и књиге пренете су 1932. године у библиотеку. Документа ове збирке инвентарисана су у јулу и децембру 1948, са прекидима од фебруара 1949. до априла 1952. и у јуну и августу 1957.године. Иако је ова грађа пописана и инвентарисана никада до сада није била детаљно описана. У оквиру израде докторске дисертације, чија тема је управо поменута архивска збирка, урађен је сумарно-аналитички инвентар Архивске збирке Јоце Вујића, који ће као репрезентативно информативно средство помоћи заинтересованим корисницима и академској јавности у даљем истраживању.

    Литература:
    Акунд, Надин. „Делатност Карнегијевих задужбина на Балкану после првог светског рата: Универзитетска библиотека у Београду, 1919-1926“. Инфотхеца. Год. XИИ, бр. 1 (2011)
    Брзуловић Станисављевић, Татјана. „Писма кнегиње Петрије своме оцу књазу Милошу Обреновићу – из архивске грађе Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци ”Светозар Марковић” у Београду“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ.77 (2011). стр. 137-149
    Дурковић-Јакшић, Љубомир.„О српском књигољупцу Јоци Вујићу,“ Библиотекар, Год. 27, св. 1-2 (1975), стр.126-127.
    Димитријевић-Стошић, Полексија Д. Жене династије Обреновић.Књ.1 Удаја Петрије. Београд, 1962.
    Ђорђевић, Бојан. Архивистички појмовник. Београд : Филолошки факултет, 2010.
    Кнежевић, Милош. „Јоца Вујић“. Књижевни север, Сента, јули-новембар 1935. стр. 113-128.
    Кнежевић, Милош. Јоца Вујић. Сента. Зборник прилога за историју града Сенте, Сента, 1935. стр. 126.
    Лазаревић, Небојша. „Јоца Вујић.“ Библиотекар. Год. 28, бр. 6 (1976), стр. 848-876
    Лекић, Богдан. Архивистика. Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.
    Марковић, Радосав. Универзитетска библиотека у Београду: (1921-1945). Београд: Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, 1968.
    Филиповић, Даница. „Архивска збирка Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду“, (преузето 9.09.2013.) хттп://www.нб.рс/виеw_филе.пхп?филе_ид=473
    Фајфарић, Жељко. Династија Обреновић. Сремска Митровица, 2009.
    Филиповић, Даница. Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета и Универзитетске библиотеке: каталог изложбе поводом Дана Библиотеке и 80 година од добијања његовог великог поклона. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2012. стр. 22.
    Џонић, Урош. Изградња Универзитетске библиотеке у Београду: 1919-1925: дневници Уроша Џонића. Приредили Никола Марковић и Даница Филиповић. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2011.
    Џонић, Урош . „Јоца Вујић“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду. Год. ВИИ, св. 1-3 (1934). стр. 418-425.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Збирка Јоце Вујића

    Збирка Јоце Вујића, у оквиру његовог легата у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, несумњиво је једна од највреднијих и најбогатијих приватних архивских збирки код нас. Она је 2014. проглашена за културно благо од великог значаја.
    Велепоседник из Сенте и познати библиофил Јоца Вујић (1863-1934) завештао је 1931. године тестаментом своју богату архиву Универзитетској библиотеци. Збирка се већим делом састоји се од преписке истакнутих личности од краја 17. до почетка 20. века. Између осталог, она садржи 272 писма истакнутих личности из 18. века, чак 1.427 докумената коресподенције кнеза Милоша из периода његове емиграције, као и 540 писама дугогодишњег српског агента у Букурешту Косте Анастасијевића, најчешће упућених кнезу Милошу о кнезу Михаилу. Вујић је у збирци чувао и преписку познатих личности новијег доба, као и преко стотину војних и политичких извештаја и отворених и шифрованих телеграма из српско-турског рата 1875-1878. и из ратова од 1912. до 1918. године.
    – Чинио је мога добра дела. Универзитету у Београду поклонио је 250 слика, у Народном музеју данас се налази 229 слика. Педесет је поклонио Матици Српској. У својој кући у Сенти отворио је први пирватни музеј који је имао 30.000 књига 3.000 архивских докумената, збирку нумизматике, оружје, етнографске предмете и 400 слика. Мотив му је био да се будућа поколења образују у својој земљи а не да морају због тога да путују у стране. Помагао је српску војску у балканским ратовима, основао је Српску школу у Будимској епархији и помогао библиотеку скопског факултета – набраја његова доброчинства Татјана Брзуловић Станисављевић.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јоца Вујић

    (Сента 1863 – Београд 1934)

    Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета, велепоседник, познати библиофил, родио је 1. (13) јула 1863. у Сенти, у Бачкој.
    Основну и средњу школу завршио је у Сенти. Наставио је школовање у Сегедину, и ту је завршио четврти разред гимназије, а почетком 1877. отишао је у Пожун, где је четири године похађао тзв. Горњу гимназију. После свршене матуре, почетком октобра 1881. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, и мада је у прва два семестра са одличним успехом положио колоквијуме из историје код професора Лоренца и из старословенске граматике код професора Миклошића, напустио је ове студије, што због нежног здравља, што због жеље да помогне оцу и преузме вођење његове економије, па се уписао, у јесен 1882, на Високу агрономску академију у Алтенбургу.
    «Испити су били врло стручни и строги, кандидата је било преко сто, а он је једини положио све испите са одличним успехом и добио диплому 1885.» Вујић је намеравао да на чувеном универзитету у Хајделбергу касније докторира, па после тога оде на још коју годину у Француску и Енглеску, можда чак и у Америку, али су породичне прилике то другачије одредиле.
    «После путовања у Карлсбад (с оцем) и Немачку (сам) у лето 1885, дошао је кући у Сенту. Тада је добио од свога оца стошездесет ланаца земље, све потребне алате и све што треба за економију и хиљаду четири стотине форинти у готову за разне мање инвестиције. Од тога времена почео је Јоца Вујић интензивно, вредно и марљиво да обрађује своју земљу и сразмерно за кратко време показао је сјајне резултате у сваком погледу. За непуних десет година великом вредноћом, штедњом и разумним радом и трезвеним животом унапредио је своју и свога оца економију и удвостручио свој капитал. Његова економија постала је најбоља, тако рећи узорна, не само у Сенти него и у целом Потисју. Са темељним стручним знањем, како теориским тако и практичним, унапредио је пољопривреду и ставио је на савремене, здраве и реалне основе.»
    Јоца Вујић је узео учешћа и у јавном животу, био је члан, а касније и председник, Српске православне црквене општине у Сенти, народни посланик, члан Управног одбора Матице српске у Новом Саду.
    Претпоставља се да је још у Пожуну добио вољу за скупљање старина и љубав за старине, јер је сам Пожун једна стара историјска варош. Такође је и његово путовање по Србији 1885. године и упознавање историјских и културних споменика, утицало на његово усмерење сакупљања историјске грађе, стварања библиотеке и колекције уметничких дела, од које је убрзо направио Музеј у својој кући у Сенти.
    Преко тридесет година сакупљао је Јоца Вујић по земљи и иностранству књиге и рукописе који се односе на српску историју, књижевност и културу. Његова нумизматичка збирка, галерија слика, библиотека и архива, представљали су тада најбогатију приватну збирку у земљи.
    Још 1925. године Милан Л. Поповић објавио је у «Политици» дужи приказ Музеја Јоце Вујића у Сенти.
    «На прагу једине железне везе између Бачке и Баната, уз обалу Тисе и на домаку Југославенског Севера, одакле даљина далеких видика заглушује гласове гласовита живота, пробио се високим својим торњем кроз срушену своју прошлост град Сента.
    Највиши видик у Сенти даје овај торањ који се подиже с места и допире даље од – Сенте. Све друго у њој дрема по ритму паланачке носталгије у празнини и тромим данима бесциљног живота. Још једино се у дугим ноћима корача снажним корацима до Беле Лађе или до Америке, где се уз један и исти рефрен разбијених чаша или људских глава млати рукама по ваздуху и испија чаша за чашом ‘у здравље’ нашег националног напретка. Од некадашњег сјаја сенћанских великана Јов. Мушкатировића, Јов. Ђорђевића, Стеве Брановачког и Стевана Сремца остале су само плехане табле њихових улица, по којима се згурено и невољно тетурају данашњи Сенћани. У тој прашини заборава зар да остане виђен и запажен један културни споменик?
    Као утешни контраст, као необјашњиви феномен, као ретка способност далекосежне културе, као откровење јединог бића што даје савршене облике у овом баналном рецитативу маловарошке, страшне досаде, једино што се издваја својом уметничком величином и националним обележјем то је: Музеј Јоце Вујића у Сенти.
    То је вид у очима и срце у телу града Сенте. У мноштво соба, дворана и просторија приватне куће г. Вујића скривено је приватном иницијативом деценијама скупљано благо српске националне уметности. Домаћа књижевност, национално сликарство, старо српско оружје и новци, изванредно ретки екзамплари стародревних српских књига, повеља, докумената, преписка знаменитих људи и књижевника, оригинални закони, синђелије, дипломе, рукописи, писма и старине, бакрорези, литографије, скице и реткости најстаријих времена, као жуто класје са богатих њива, представљају плод брижљивог, смишљеног, систематски вршеног рада на прикупљању књига, слика и наших старина.
    По савршено удешеном каталогу, по годинама и бројевима, синтетично и уредно смештене су у дванаест соба књиге и слике, старине и оружје Музеја Јоце Вујића у Сенти. Његова библиотека броји преко десет хиљада књига. Од знаменитих рукописних књига има г. Вујић н.пр. Законик Стефана Душана (1348), Апостол Катарине кћери деспота Ђурђа Бранковића (1454), Инконабулу од најстаријег штампара Андрије Палтачића-Которанина (1488) у Венецији, Минеј монаха Пахомија (1550), Протестанске библије (1562), Списе Барлеција Скендербега (1584), еванђеља, апостоле, октоихе и собранија из 12 и 13 века на кожи. Триодион у Влашкој (1649), Часловац из Венеције илустровано комплет издање Боже и Вићентија Вуковића из Мркшине цркве, из Милешева, Београда и Трговишта, Стематографије, Веронаука од Јов. Кнежевића (1798). Еснафска књига свих мајстора, калфи и шегрта будимских Срба од 1723-1765. Словеначка библија (1540), разне србуље и сва издања старих српских књига од 1741. Ту су сви најређи примерци чувани у гвозденим зидним орманима. Библиотека се одликује нарочито историјским књигама, али су у њој заступљена и научна, литерарна, теолошка, географска, политичка, економска и етнографска дела из 18. и 19. столећа. Библиотека има свој инвентар по писцима и цедуљама с натписима књига и писаца. /…/
    Али је од највеће вредности у Музеју Јоце Вујића несумњиво његова галерија слика. Марљиво и издашно избирао је он портрете старих српских сликара почевши од краја 18. па до 20. века. Историја сликарске уметности у Срба неће се моћи писати, нити тачно оценити, ако се не проуче слике и портрети у Музеју Јоце Вујића. Ту су у лепим рамовима, очишћене, вешто углађене, инвентарно нумерисане слике и портрети, попрсја и акварели најсгаријих сликара српских / …/
    Ова колекција Јоце Вујића је продукт његове сопствене енергије, материјална пожртвованост и његове приватне иницијативе и израз његова разумевања и развијеног смисла за вредности такве врсте. Нема двоумице: овако систематски прибиране збирке слика, књига, старина и архива приватне својине не поседују ни напреднији народи од нас. Овај музеј нема само узани карактер регионални, већ добија шире национално обележје. Он у суштини представља богат извор наше националне културе и свега онога, што се у умном развићу нашег народа испољава од најстаријих до најновијих времена. Све што је никло на земљишту нашега народа, све што је од трајне вредности по нашу домаћу културу г. Вујић је паметно, на свој начин прикупљао, својим парама плаћао, у својој кући слагао и својим сопственим трудом створио.
    Још да овај човек није осакаћен глупим извођењем наше аграрне политике, да може да сазида кућу, као што је замишљао да такву подигне у Београду или Новом Саду, г. Вујић би учинио већ за живота задужбину своме народу и својој држави какву до њега још нико није учинио. Овако због мале политике пропадају велики циљеви и пропашће евентуално лепа и племенита замисао завештача, коју под таквим околностима, није у стању да изведе. Хаотично стање наших аграрних односа створило је слепце земаљског блага, а уништило је стварне и продуктивне привредне енергије. Сад се то свети и држави. Јоца Вујић ипак остаје и треба да остане патриота са добро схваћеним тежњама и смислом за уметност. Он своју љубав према народу, поред свег материјалног личног уништења, треба да покаже и на делу, јер он има у себи тај етички смисао и то национално осећање. Његов музеј ће тек онда, кад пређе у својину целе нације, носити с поносом име Јоце Вујића и, представљати за сва покољења драгоцено благо, много драгоценије и лепше, но што су богате њиве наслеђене од родитеља и предака.»
    Јоцу Вујића није требало подстицати на даровање. Овај велики и племенити добротвор поклонио је преко 300 уметничких слика домаћих и страних аутора, као и нумизматичку збирку Универзитету (данас се налазе у Народном музеју), 50 слика је даривао Матици српској и оне су представљале основу за отварање Галерије Матице српске у Новом Саду, док је своју библиотеку и архиву поклонио 1932. године Универзитетској библиотеци.
    Београдска штампа је поздравила његов поклон као «дар Београду, дар српском народу, дар науци и аманет потомству», учвршћујући га на тај начин у ред великих српских добротвора којима наш народ има да захвали за многа културна и просветна добра у прошлости. Министар просвете захвалио му се «као једноме од највећих народних и културних добротвора, којима се само можемо подичити». Краљ је одликовао Вујића орденом светог Саве другог реда, а Библиотечки одбор Универзитетске библиотеке предложио је 1932. године да се Јоца Вујић изабере за почасног доктора Београдског универзитета.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ

    Ђорђевић, Јован, секретар Матице српске, оснивач српских позоришта, министар (Сента, 25. XI 1826 — Београд, 21. IV 1900)

    Отац Филип био је економ и трговац у Сенти, мајка Ана рођена Малешевић. У Сенти је учио три српска и један мађарски разред основне школе. Нижу гимназију завршио је у Сегедину, а вишу похађао у Новом Саду, Сегедину, Темишвару; у Пешти матурирао као Текелијин питомац (1845). У Пешти је почео да студира медицину, али је студије у време револуције 1848. напустио и није их касније настављао. Прва песма Спомен својој љубезној сестри Милици штампана му је 1842. Са театром се први пут срео у Сенти, гледајући мађарско аматерско позориште, па је са својим вршњацима и сам почео да глуми. У Пешти је био један од вођа омладине. Са Светозаром Милетићем уредио је зборник омладинских песничких дела Славјанку (1847), у којој је и његова епска песма Кнез Паво. Није одобравао напад Милетићеве пожунске групе на прву књигу песама Бранка Радичевића. На почетку револуције, марта 1848, учествовао је као делегат омладине у изради Пештанског српског програма. Присуствовао је и Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Вративши се у Сенту постао је секретар Српског народног одбора, но избегао је у Земун. Неколико пута прелазио је и у Београд где се спријатељио са Бранком Радичевићем. После револуције није могао да настави студије, већ се у Сомбору прихватио чиновничког места у канцеларији великог жупана Исидора Николића. Са групом младих људи ту је 1850. основао српско дилетантско позориште. За ово позориште превео је Шилерову Сплетку и љубав. Тада је започео његов веома плодан рад на стварању позоришног репертоара на српском језику. У току живота превео је или прерадио (посрбио) 25 драма из немачке, француске и мађарске литературе. После краћег службовања у Лугошу и Темишвару, изабран је за професора Српске православне велике гимназије у Новом Саду (1852—1857). Предавао је највише латински језик, али и историју и географију, а факултативно француски језик. По сведочењу његовог ђака Лазе Костића, био је у то време најпопуларнији и најмилији наставник. Професорски рад прекинут му је комплотом групе конзервативних новосадских грађана, окупљених око Вуковог противника Јована Хаџића. Напустио је Нови Сад и отишао у Пешту, где је постао секретар Матице српске и уредник њеног Летописа. Издао је свега три свеске овог угледног часописа, давши му нов правац. Нападали су га због правописних новина и прогресивног духа па је приморан да поднесе оставку и да се врати у Нови Сад. Ту је од Данила Медаковића преузео 1859. уређивање Сербског дневника, листа либерално-демократског грађанства. Кренувши новим правцем, којим га је усмерио Светозар Милетић својим чувеним туцинданским чланком, лист је стекао велики број претплатника. Унутар Милетићевог покрета он је један од главних идеолога и креатора културно-просветних програма. Уређивао је лист до августа 1864, када су власти покренуле истрагу против њега и онемогућиле даље излажење листа. У Сербском дневнику објавио је две веома значајне серије чланака: једну о потреби да се реорганизује Матица српска, а другу о потреби оснивања сталног позоришта. Пропагирао је да се модерна нација не може хомогенизовати без сопствене културе и негованог језика, чему позориште најефикасније служи. СНП је основано на његову иницијативу, а одржавало се уз велико његово залагање. Од јула 1861. био је потпредседник Позоришног одбора и председник Артистичког одсека, потом управитељ, драматург, понекад и редитељ (1862—1868). Стварао је репертоар, избором и превођењем, а и сам је написао патриотску драму Маркова сабља. Глумци су му дали надимак Фотер (од нем. Vater – отац). Отворио је и школу за усавршавање глумаца и у њој предавао. Кад се новосадско позориште усталило и када његова помоћ није била више неопходна, прихватио је позив кнеза Михаила Обреновића да и у српској престоници оснује стално позориште. Удвојио је позориште прешавши 1868. у Београд са делом новосадске позоришне трупе, као и са сестром и нећацима Јованом, Андријом и потоњим познатим писцем Стеваном Сремцем, на чије је духовно формирање као ујак веома много утицао. Но, кнез је убијен а његова обећања само су делимично испуњавана. Бирократија је ометала његов рад и лично напредовање. Пошто је ипак успео да позориште учврсти, поднео је оставку као управитељ (интендант) и вратио се школи. Постављен је најпре 1874. за директора полугимназије у Шапцу, затим је прешао у Београд за директора прве гимназије (1878—1880), да би касније био професор и директор Учитељске школе и професор Више девојачке школе. Предавао је латински језик и географију тадашњем престолонаследнику Александру Обреновићу (1886— 1892). У дворској пратњи путовао је у Русију и Аустрију. Његова солидна научна спрема довела га је на положај професора историје у Великој школи (1889—1893). Дуго година радио је на реформисању средњих школа у Србији као стални члан Главног просветног савета и члан СУД. 50-годишњица његовог књижевног рада прослављена је 1892. Био је 1893. краткотрајно министар просвете у либералној влади. Стар и болестан, живео је повучено у кругу многобројне породице и рођака о којима се старао. Радио је и даље, док је могао, предавао је историју на Војној академији (1895—1897), а до смрти се бавио писањем.
    Као књижевник има више културно-историјски него књижевни значај. Његова песма Боже правде са музиком Даворина Јенка, изражавајући и националне и монархистичке тежње, прихваћена је као српска државна химна, касније као део југословенске химне. Његова драма Маркова сабља представља поетизован преглед националне историје. Била је будилац националне свести код Срба у Војводини. У његовој оставштини посебно место чине мемоарски чланци, живо писани, надахнути националним духом, човекољубљем и толеранцијом. Тематски распон мемоара иде од студентских дана у Пешти до догађаја 1848/49, те представља целовиту субјективну слику предреволуционарног времена и саме револуције. Као критичар још од 1860. залагао се за приближавање књижевности реализму. Издао је са коментаром белешке са Благовештенског сабора (1861), саставио уџбеник Општа историја у сликама и животописима (1892) и објавио студије Српско-маџарско пријатељство (1895). Занимљив му је и биографски портрет Чучук-Стане, жене Хајдук Вељка Петровића (1903). Постхумно је изашао и његов рад Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског (1911). Његово дело Латинско-српски речник (1886) остало је у својој врсти до данас ненадмашено.
    ДЕЛА: Аутобиблиографија (непотпуна) Ђорђевићевих штампаних и нештампаних радова: Шта сам кад написао, ЛМС, књ. 272, 1910, 59—62.

    ЛИТЕРАТУРА: Н. Јоксимовић, Јован Ђорђевић, Браник, 1900, бр. 44—45; Ј. Туроман, Јован Ђорђевић, ГоСКА XIV, 1901, 223—232; Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, БК, 1901; Милан Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Београд 1901, 38—39; Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Загреб 1903, 19— 21; М. Шевић, Аутобиографске белешке Јована Ђорђевића, ЛМС, 1910; Д. Кириловић, Јован Ђорђевић о себи, ГИДНС, IX, 1936, 100—114; Божидар Ковачек, Јован Ђорђевић, Нови Сад 1964; Божидар Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и АнтонијаХаџића 1859—1895, Нови Сад 1973.
    Божидар Ковачек

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стеван Сремац

    Стеван Сремац је један од најзначајнијих представника српског реализма. Писац „Поп Ћире и поп Спире“, „Зоне Замфирове“ и многих других дела свој радни век је провео као професор. Био је традиционалиста и идеалиста, љубитељ Сервантеса и Гогоља.

    Детињство и академски пут Стевана Сремца

    Стеван Сремац је рођен у занатлијској породици 23. новембра 1855. године у Сенти. Рано губи оба родитеља, па бригу о њему преузима његов ујак познати књижевник и академик, Јован Ђорђевић. Одрастање са ујаком оставља дубок траг на Сремца у виду приклањања либерализму и похађања Велике школе. Сремац прелази у Београд, ту 1874. године завршава Прву београдску гимназију и уписује се на историјско-филолошки одсек у Великој школи.
    Сремац се још као студент, добровољно пријављује и 1876. године одлази у рат за ослобађање Југоисточне Србије и Ниша од Турака. Када се 1878. године вратио из рата, дипломирао је на историјско-филолошком одсеку у Великој школи. Након дипломирања, док се спремао за професора историје, радио је као практикант у Министарству финансија, да би септембра исте године био постављен за професора тек отворене гимназије у Нишу. У тој гимназији предавао је краснопис, цртање, немачки, морал, српску граматику, српску историју, општу историју и географију. На том положају остаје до 1881. године када бива пребачен у Пирот из политичких разлога. Тамо се није дуго задржао, Министарсво просвете га је вратило у Ниш 1883. године где је са осталим професорима гимназије радио на оснивању позоришне дружине „Синђелић“. У Нишу остаје до 1892. године када се враћа у Београд и започиње свој књижевни пут.
    Заступање либерализма је од Семца направило великог конзервативца, заљубљеника у прошлост и идеализовање националне прошлости, апсолутног противника свега новог у политичком и друштвеном животу. Професорски испит је положио 1890. године након 11 година рада у просвети. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.

    Стеван Сремац – Књижевно раздобље

    Стеван Сремац је почео да пише у својој 33. години. Хронике које је писао биле су беседе у форми дијалога у којима се супротставља славна прошлост и лоша, нова садашњост. Прва хроника која је изашла звала се „Владимир, краљ Дукљански“ и издата је под Сремчевим псеудонимом „Сенћанин“. Сремац је много волео свој родни град Сенту, али након доласка у Београд, више никада није посетио тај град. Нешто касније Сремац је своје издате хронике груписао и издао као књигу под називом „Из књига староставних“. Реалистичну прозу је почео да пише након повратака у Београд. Прва реалистичка приповетка коју је Сремац написао била је „Божићна печеница“ (1893), након чега су уследиле „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“(1903), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898) и „Зона Замфирова“(1906). Дело које је Сремцу донело велику књижевну славу било је „Ивкова слава“, оно је имало и своју премијеру на сцени београдског позоришта неколико месеци након изласка самог дела.
    Сремчева дела су везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина. Период који је провео у Нишу му је послужио као период прикупљања материјала, посматрао је и упијао околину и људе. Сремац је био познат као „писац са бележницом“, његова дела су реалистична са дозом хумора у себи. По познавању домаће и стране књижевности он спада у најобразованије писце 19. века у Србији. Као приповедач Сремац се поистовећивао са Јаковом Игњатовићем. Двојица писаца су делили неколико исти интересовања и неговали су сличне вредности попут конзервативности и традиционализма, идеализације прошлости и хумора.
    У неким Сремчевим делима се може приметити борба између две стране пишчеве личности: Сремац политичар и грађанин и Сремац писац. Као политичар Сремац је на страни конзервативних идеја и на страни оних који владају, негодује сиротињу и слободноумност. Као грађанин је на страни старог и патријахалног, на страни времена које се мења и полако гаси. Док као писац Стеван Сремац надвладава све оно друго и ствара дела праве уметничке вредности. Његова моћ запажања и претапања виђеног у дела нам је оставила романе и приповетке који су непроцењиви.
    Примљен је у Српску академију наука и уметности као стални члан фебруара 1906. године. Стеван Сремац је умро 25. августа 1906. године у Сокобањи после кратке и изненадне болести.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈОВАН ПОПОВИЋ ТЕКЕЛИЈА

    Јован Поповић – Текелија је родоначелник породице.
    Питање порекла ове породице и предиката Текелија остају и данас отворена за историографију. У својој биографији генерал Петар Текелија наводи да је породица давно пре патријарха Чарнојевића стигла из Србије, где је држала Текије и околна места. Другачије мишљење је исказао историчар Алекса Ивић: да су Текелије пореклом са Чепелског острва из села Тукуље, код Будима. Пошто се Текије и данас налазе као мање место на Дунаву, у Србији, можда би могуће било прихватити казивање генерала Текелије. Међутим лексички и семантички, текије означавају турски назив за објекат у коме су се обављали дервишки обреди. Пошто су Србијом у то време владали Турци, могуће је и ово тумачење, односно да су се поседи ове породице у Србији, налазили поред неких текија, као дервишког коначишта. Друго пак мишљење о пореклу Текелија из мађарског села Тукуље није нигде потврђено; једноставно је узето здраво за готово на основу мађарског назива места и начина изговора. Тиме је питање порекла ове породице и предиката Текелија и надаље отворено.
    Први засад познати члан ове племићке породице био је обер-капетан и доцнији обрштер (пуковник) Јован Поповић – Текелија. Рођен је у Чанаду. Од ране младости налазио се у аустријској војној служби. Његово име забележено је још при опсади Будима 1686. године. О његовој служби дало је сведочење десетак царских генерала, између осталих принц Евгеније Савојски, Лудвиг Баденски… Постао је капетан после освајања Београда 1689. године. Због познавања “оних крајева” постао је anterignanaus, предводник, односно извиђач целе царске војске. После је добио место у Чанаду и Сенти. Зато је и забележен у изворима као капетан сенћанске милиције пред чувену битку код Сенте 11. септембра 1697. Он је ноћу, по звездама, између ритова и бара, спровео војску принца Евгенија Савојског и омогућио аустријској војсци славну победу над Турцима. Захваљујући како личној храбрости и јуначком држању у бици, капетан Јован Поповић – Текелија био је 1698. унапређен у заповедника тврђаве у Араду. Као капетан имао је под својом командом 300 пешака и 200 коњаника. Истакао се у царској служби и у време Ракоцијевог устанка, борећи се против мађарских куруца у више жупанија на истоку земље. Провео је чак и годину дана у куруцком заробљеништву. Пред крај устанка успео је дотурити храну опкољеним посадама Великог Варадина и Арада и тако их спасти од њиховог сигурног пада Куруцима у руке. Због више пута исказаних заслуга, цар Јосиф I му је даровао златан ланац са својим ликом. Племство му је додељено 16. марта 1706. Осим Јовану, племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, као и њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, затим и његовом брату Стефану (Остоји) његовој жени и деци. У новом аустро-турском рату 1716-1718, вршио је са својом милицијом више мисија, често без икаквих допунских трошкова, због чега је потрошио до краја рата на плате својих војника велике делове своје имовине. Зато је 1720. године молио за награду у виду поседа за себе и своје потомке коморску управу, обећавши доживотну верност владару. Јован је умро је у зиму 1722, као обрштер у Араду. На доживотно коришћење он и његови наследници су по молби из 1720. године, добили поседе у овом граду. У оно време његова заоставштина била је значајна; изражена у новцу износила је преко 16.000 форинти.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јован Мушкатировић (1743-1809)

    Рођен је у Сенти 1743. године у угледној породици, потомак је српских граничара. Током 1764-1766. године похађа протестантски лицеј у Братислави, па студира право у Пешти. Студије завршава 1773. године поставши први српски правник. Био је адвокат у Новом Саду, заступао је Епархију сремску. Касније је био сенатор у градској скупштини Пеште. Био је рационални мислилац свог времена, који се писаним делима, правним ангажовањем и реформама борио против заосталости, сујеверја и незнања у народу, истовремено унапређујући културу и ширећи научну дисциплину. Припадао је великој нацији просветитеља и том настојању је посветио свој цео живот. Први се бавио сакупљањем народних умотворина, изрека и приповетки, али је истовремено био и историчар. Писао је и студије привредног садржаја. Са супругом Катарином имао је петоро деце. Преминуо је 1809. године у Пешти и сахрањен је у порти православне цркве.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

    Матија Бећковић, српски писац и песник, рођен је 29. новембра 1939. године у Сенти. Отац Матије Бећковића, Вук Бећковић био је официр Југословенске краљевске војске на служби у Новом Саду у Петроварадинској касарни. Капитулацијом краљевске војске 1941. године, да би избегао заробљеништво одлази на очево имање у Веље Дубоко у Ровцима у Црну Гору. Читаво време рата, остаје у Ровцима, те се пред крај рата са јединицама четничких одреда повлачи према Аустрији, након чега му се губи траг. По неким подацима убијен је на подручју данашње Словеније у околини Брежица. Мајка му је била Зорка Таушан рођена у Кањижи.
    Детињство
    Основну школу завршио у селу Веље Дубоко, похађао је гимназију у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву, где је живео код теке, мајчине сестре. Школске 1959/60, године уписао се на Филолошки факултет Универзитета у Београду на групу за југословенску и општу књижевност. Своје детињство и губитак оца описао је у поеми Чији си ти мали?, што му је и предодредило његово бављење политиком и историјом.
    Младост
    Са осамнаест година објавио је прву песму у часопису Младој култури. Осим поезије, Бећковић пише и позоришне текстове, као и монодраме. Борислав Михајловић, описује први сусрет са Матијом ријечима:
    „Кад је то име први пут зазвонило у Београду, свет се у чуду питао: ко то гласно узвикује у стиховима своје име, ко то тако дрско стоји крај мора, „јер му се не слаже са кошуљом“, чијој то манији величине „нема писма од Хомера, а мора да му је писао“, коме то генију „једногодишња биљка долази поред врата и моли га да је помене“, коме то Нарцису, „ниједан нарцис није до колена?“…Зажелео сам да га упознам. Песници увек изгледају друкчије него што смо их замишљали. Преда мном је седео изразито леп млад човек чистих и отворених црта лица, без трага било какве позе и егзибиционистичке жеље да импресионира, узџано учтив и самопоуздан, Једноставно – једноставан. Био је најмлађи за столом и једини није пио алкохол. Пио је своју чашу киселе воде као и дотле и као што је пије до данданас. Неосетно је узео реч и од тог тренутка она је била његова. [2]“
    Књижевна дела
    Боравак у Ровцима увеликоме је придонијео његовом књижевном језику и речнику, препуног архаизама и тако да је велики део свога књижевног дела написан овим језиком. У књизи Рече ми један чоек, написао је десет поема, језиком, којим се говорило у Веље Дубоком, а о језику, Матија је тим поводом написао:
    „Тамо где се говори гласно, где је говор свечани чин, где кад један говори, други ћуте, где се гледа у очи кад се говори, где остају да живе они који су иза себе неку лијепу ријеч оставили – тамо је ковница језика, исток ума, извор мудрости, бистрине, рафинираности, здравља. Тамо су оне прве, најбистрије капи у којима је све – и по којима је све остало добило име [2]“
    Позориште
    У Српском народном позоришту у Београду је 1978. године изведена Међа Вука Манитога, а потом монодраме Рече ми један чоек и Не знаш ти њих. Представе са Бећковићевим текстовима изводе се и у Загребачком театру ИТД, Театру младих, театру Јазавац, Театру ММ, Српском народном позоришту, Клубу М. Дописни је члан САНУ, одјељења за језик и књижевност је од 15. децембра 1983. године, а за редовног је члана изабран 25. априла 1991. године. Био је предсједник Удружења књижевника Србије од 1988-92. године.[3]
    Поезија
    Препознатљиви део Бећковићевог песничког дела су две поеме, написане својој жени. Вера Павладољска, написана 1960. и Кад дођеш у било који град (2003.), заправо су једна целина која се надовезује са временским интервалом од преко четрдесет година. Јован Делић у белешци књиге Без ниђе никога, пише о вези ове две поеме:
    „Те двије поеме, Вера Павладољска и Кад дођеш у било који град – чине својеврстан пјеснички диптих: прва је у знаку младости, заноса и заљубљености; друга у знаку варирања тема љубави, смрти и Бога, дучићевског вјерног лирског тројства у Бећковићевом нераздјелном јединству. Иако је прва писана без помисли на другу, а друга, несумљиво, са свијешћу но постојању прве, оне у пјесничком опусу Матије Бећковића данас чине својеврсну цјелину, диптих поема сестара, које се међусобно допуњују, дозивају и освјетљавају на временској дистанци од четири деценије.[1]“

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Евген – Ђена Брановачки, народни добротвор (30. август 1841, Сента — 11. август 1882, Сента).

    Евген – Ђена Брановачки, син Стефана Брановачког (1804 — 1880), адвоката, потпредседника српског народног сабора у Карловцима, председник Матице српске, председник српске-црквене општине у Новом Саду и др, и његова жена Персида – Ида Брановачки, сестра Јована Вујића из Сенте [1] оставили су 20 јутара земље српском народном позоришту, 10 јутара српској црквеној опшини у Сенти, а 120 јутара за градњу српске вероисповедне школе на сенћанским салашима и стипендије сиромашним ученицима реалки и економских школа. Питомце бирала Матица српска у Новом Саду.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Станко Бадрљица је био народни добротвор (1805, Сента — 1/9 1876. Сента).
    Бавио се трговином и економијом у свом родном мјесту. Српском Народном Позоришту у Новом Саду оставио је 15.000 форинти.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 — Београд, 6. мај 2007) је био српски песник и академик.

    Биографија

    Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда.
    До 1980. године, Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.
    Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен.
    Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.
    Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.
    Дела
    Књиге песама
    • Детињства (1950),
    • Песма тишине (1952),
    • Балада о предвечерју (1955),
    • Касно лето (1958),
    • Тиса (1961),
    • Камена успаванка (1963),
    • Стихови (1964),
    • Пролази реком лађа (1967),
    • Варке (1967),
    • Записи (1971),
    • Записи о црном Владимиру (1971),
    • Случајни мемоари (1978),
    • Точак за мучење (1981),
    • Панонске птице (1988),
    • Монолог на Тополи (1988),
    • Свет око мене (1988),
    • Стихови из дневника (1990)
    • Фасцикла 1999/2000 (2004)
    Поетски и прозни записи
    • Чаролија о Херцег-Новом (1989),
    • Сувишна песма (1991)
    • Кинеска прича (1995)
    Проза
    • Интимне мапе (1978)
    • Златна греда (1993);
    Есејистички и мемоарски текстови
    • Белешке о поезији (1978),
    • Портрети песника (1987),
    • Дневник о поезији (1990),
    • Дневник о поезији ИИ (1997),
    • Нулти циклус (1998),
    • У друштву песника (2000),
    • Слова и беседе (2000),
    • Линија магле (2001)
    • Монолог о поезији (2001);
    Књиге за децу
    • Велико двориште (1955),
    • Дружина под сунцем (1960),
    • Гурије (1962),
    • Крајцара и друге песме (1971),
    • Ветрењача (1974),
    • Мале бајке (1974)
    • Слике и прилике (1978);
    Поетски препеви
    • Шекспирови сонети (1964),
    • Шест руских песника (1970),
    • затим допуњено издање под насловом Седам руских песника,
    • Десет љубавних сонета Франческа Петрарке посвећених Лаури (1974),
    • Словенске риме (1976)
    • Златна јесен – избор из поезије Бориса Пастернака – (1990);
    Аутобиографија
    • Један могући живот (Хомо поетицус) (2002).
    Награде
    Добитник је најзначајнијих песничких награда –
    • Змајеве,
    • Змајевих дечјих игара,
    • „Невен“,
    • Његошеве,
    • Дучићеве,
    • „Бранко Миљковић“,
    • „Љубиша Јоцић“,
    • „Горанов вијенац“,
    • награде за преводилаштво „Милош Н. Ђурић“,
    • Вукове,
    • награде „Десанка Максимовић“
    • Васко Попа и
    • „Душан Васиљев“,
    • „ Богородица Тројеручица“,
    • „ Меша Селимовић“,
    АУТОБИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
    Ово је кратка прича о мени. Зовем се Стеван Раичковић и пре и после мога рођења моји родитељи су се стално селили с места у место, премштани са службом као и толики други учитељи. У једном од њих сам се и родио. Тај догађај пада на дан 5. јула 1928. године. Збио се у селу Нересници, крај реке Пека, у Србији. Родно место не памтим. Отишао сам из њега када сам имао две године. Од тада па до дана данашњег одвија се моје безуспешно трагање за завичајем.
    Уместо једног — пронашао сам многе.
    Један од њих је Сента, крај Тисе, у којој сам провео добар део детињства. Други је Београд, у коме сам проћердао своју младост, град у коме одавно живим.
    Као далеки магнет осећам да ме привлачи црногорски камењар, постојбина мога оца. И мека друга места дотичу се мог живота као завичајне светлости или сенке. То су Бела Црква, Суботица, Крушевац и Смедерево.
    Имам још два, мала тајанствена, завичаја. Један је: огромна Русија, одакле су моји непознати словенски преци из давнине упутили у ове крајеве. Други је: сићушна колиба у Лавацу, крај Дунава, са зидовима од набоја и тршчаним кровом, у коју се понекад склоним тако да нико не зна где сам.
    Кад ми буде најтеже у животу отићићу да видим Нересницу, одакле је све и почело.
    Иначе, живео сам као и толики други. Учио сам неке школе петнаестак година и радио за хлеб. Ово друго ми не гине до краја живота.
    Један ведрији део мог потуцања, са неким сенкама рата, моје детињство, описано је донекле у причама из „Великог дворишта“. Неки чуднији и тајанственији предели из моје детињске маште нашли су своје место у стиховима из „Гурија“ и „Дружине под сунцем“.
    Живот мога срца налази се разбацан у „Песми тишине“, „Балади о предвечерју“, „Касном лету“, „Тиси“ и „Каменој успаванци“.
    Тако је бар за сада.

    Преузето са http://sr.wikipedia.org/wiki/Stevan_Raickovic

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Тања Крагујевић

    Тања Крагујевић рођена је 1946. у Сенти, градићу на Тиси, на северу Војводине, где је завршила први разред основне школе. Школовање је наставила у Београду, у осмогодишњој школи “Вук Караџић” и Другој београдској гимназији.

    Дипломирала је 1970, а магистрирала 1973. на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Магистарски рад, посвећен једном од најзначајнијих српских песника Момчилу Настасијевићу објавила је у форми есеја у угледној едицији Аргус, београдске издавачке куће „Вук Караџић“, 1976.

    Прву песничку књигу објавила је у двадесетој години, у колекцији „Прва књига“, једног од најстаријих и најзначајнијих издавача у Србији („Матица српска“, Нови Сад, 1966), а од тада је публиковала седамнаест песничких збирки, од којих је најновија, Мотел за збогом, изашла у едицији “Повеља”, биоблиотеке “Стефан Првовенчани” из Краљева (2010).

    Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству. Гостовала на фестивалима поезије: Струшке вечери поезије (Македонија), Пушкинови дани поезије (Русија), Трг песника, Будва (Црна Гора). Учествовала у раду Књижевне колоније у Сићеву (1994), у Међународној књижевној колонији у Ћортановцима (2008). Представљала Србију на Првом трансбалканском фестиивалу поезије у Солуну (24-26. мај 2012). Заступљена у тематским и другим зборницима у земљи и иностранству. Песме су јој превођене на немачки, енглески, француски, немачки, шпански, мађарски, холандски, бугарски, македонски, руски, белоруски, италијански, словеначки, пољски, јапански и грчки.

    Приредила је тестаментарну књигу стихова модерог класика Србе Митровића (1931-2007) Маглине, сазвежђа (Рад, Београд, 2007), за коју је написала поговор.

    Први избор из њене целокупне поезије објавила је издавачка кућа “Агора” из Зрењанина, 2009. Изабране и нове песме, под називом Стаклена трава приредио је и поговор написао песник и књижевни критичар Ненад Шапоња. У оквиру Едиције добитника књижевне награде Милица Стојадиновић Српкиња, и у издању Завода за културу Војводине, 2010. године појавио се нови избор из њене поезије, под називом Ружа, одиста, који је приредила и поговором пропратила књижевна критичарка и есејисткиња Драгана Белеслијин.

    Више од петнаест година бавила се издавачким радом. Као уредник (“Народна књига” у Београду) креирала је неколико колекција књига савремене књижевности, сабрана и изабрана дела значајних светских аутора (Дела Марине Цветајеве, 1990); едицију Алпха Лyрае посвећену најзначајнијим именима модерне светске поезије (Х. Л. Борхес, Филип Ларкин, Силвија Плат, Чеслав Милош, Јанис Рицос, Х. М. Енценсбергер, Тадеуш Ружевич, Јосиф Бродски, Вислава Шиимборска, Адам Загајевски, Чарлс Симић и други).
    Уредник је библиотеке “Аријел” издавачке куће “Агора”, која објављује најзначајнија песничка имена савремене светске поезије(Луција Ступица, Станислав Барањчак, Тасос Ливадитис и други).
    Члан је Српског књижевног друштва, од његовог оснивања, 2001. године.

    Награде:

    „Бранкова награда“ (1966)
    „Ђура Јакшић“ (1993) за поезиију
    „Исидора Секулић“ за есејистику (1976)
    „Милан Богдановић“ за књижевну критику (1996).

    За књижевни и културни допринос награђена је плакетом родног града (1968)
    Плакета града Београда (1984)

    „Милица Стојадиновић Српкиња“ (2009) за поезију.

    Одлуком Владе Србије, од 24. децембра 2009, добитник је звања врхунског уметника у области књижевности.

    Данас је слободни уметник. Посвећена интензивном читању: река, градова, људи, књига, уверена да је читање основ писања. Њени есеји о домаћој и светској литератури, емитовани на таласима Радио Беорада (Други програм) сакупљени су у три „Књиге читања“, објављене у Београду 1994, 1997, 2001.

    Књигу есеја о савременим српским песницима Божанство песме (о поезији значајних савремених српских песника (Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Александра Ристовића, Србе Митровића, Душана Вукајловића и Ненада Шапоње) објавила је београдска „Просвета“ 1999. Књига Свирач на влати траве (“Агора”, 2006) бави се поезијом Десимира Благојевића, Милоша Црњанског, Васка Попе, Србе Митровића, Мирољуба Тодоровића и Николе Вујчића.

    Тања Крагујевић писање непосредно поистовећује са трагањем за „спојеним судовима живота и поезије“, не само кроз песнички израз, већ и у посебној форми микроесеја, чија се структура и интонација усредсређују на песничка откровења (па и поетску одбрану) феномена свакидашњег живљења и максимално редукован прозни изараз, из чега је настала ауторки најсвојственија форма лирског есеја. Књига Кутија за месечину, писана у овом духу, објављена је 2003, у Књижевној општини Вршац.

    Збирку малих есеја о књигама поезије савремене светске и домаће књижевности Изговорити звезду објавила је издавачка кућа “Агора” (едиција Огледало), 2010, а исте године вршачки КОВ публиковао је нову књигу њених лирских записа и микроесеја Талог недовршеног.

    Живи у Земуну, са друге стране београдског Ушћа, где Сава и Дунав исто тако, али из нешто другачије перспективе, оцртавају повест река и видикâ, мир пејзажа и ритмове урбане културе, дрхтећи над водама – попут игле компаса, уперене на све стране древног и савременог света – или пак налик перу речног галеба, заривеном у речник природе и језика

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сава Вуковић

    Епископ шумадијски Сава рођен је у Сенти 13. априла 1930. године као Светозар Вуковић. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Свети Сава у манстиру Раковици (1950) а Богословски факултет у Београду (1954). Последипломске студије завршио је на Старокатоличком богословском универзитету у Берну. Докторирао је на Богословском факултету у Београду тезом Типик архиепископа Никодима (1961). Замонашен је у манстиру Ваведење у Београду 3. децембра. 1959. године а 4. децембра је рукоположен у чин јерођакона. Изабран је за викарног епископа моравичког 20. маја 1961. године. Предавао је на Богословском факултету у Београду Литургику са Историјом уметности од 1961. до 1967. године.
    Од 1967. до 1977. године био је епископ источноамерички и канадски а од 1977. године епископ шумадијски.
    За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 23. октобра 1997. године (Одељење историјских наука).
    Епископ Сава је велики део свог научног рада посветио историји Српске православне цркве. Његова дела Историја Српске цркве у САД и Канади од 1891-1941. године и Српски јерарси драгоцен су извор за историју наше цркве. Епископ Сава покрнуо је и уређивао часописе: Српска Православна црква (Serbian Orthodox Church), Православље, Стаза православља (САД и Канада).
    По доласку у Шумадијску епархију, 1978, покренуо је епархијски лист Каленић и истоимену издавачку установу која је за 20 година издала преко 80 наслова, међу којима и 12 Минеја, први пут штампаних на нашим просторима.
    Преминуо је у Београду 16. јуна 2001. године.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Крст у порти православне цркве Светог Архангела Михаила у Сенти

    Ово је старији и већи крст у порти цркве и налази се на правцу главног улаза у цркву. Како стоји на једном месту био је постављен на освешћеном месту, али је касније пренет у порту цркве. На њему је написана година 1809. Са предње стране је уклесан текст „Роду и заједници“ (Роду и Обшеству) а са друге стране стране да су га подигли сенћански Срби у славу спаса (не умем баш да прочитам тачно цели текст на славено-сербском језику).

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сента

    Општина Сента се налази у северном делу Војводине, 42 км јужно од границе са Републиком Мађарском, на десној обали реке Тисе, 101 км од Новог Сада (путним правцем Е75), 182 км од Вршца (путним правцем преко Зрењанина), 92 км од Зрењанина, 179 км од Београда, 306 км од Крагујевца и 405 км од Ниша.
    Сента је своје име највероватније добила од мађарске племићке породице Сенте-Магоч, која је имале више земљишних поседа широм Угарске, па тако и поред реке Тисе. Претпоставља се да је ова породица основала Сенту и насеље Магоч (Макош).
    Због изврсних географских карактеристика Сента је од давних времена насељено место. Место је први пут помињано у документу из 1216. године, али тада већ као насељено место, има своју цркву и транзитно је место за прелаз преко реке Тисе.
    Сенту и њену околину је 1241. године уништила најезда Монгола (Татара). На југу ондашње угарске државе постотак уништења насеља је износио око 50 %. Тада су била уништена и Сенти ближа, претходно поменута насеља.
    Због сукоба око прикупљања царине на реци Тиси, који је вођен са градом Сегедином, а што је изазвало чак и оружани конфликт, у другој половини 15. века долази до склапања једног споразума. Овај документ из 1475. године Сенту помиње као варош (opidium). На крају XV века град Сента има своју цркву и недељну пијацу, а 1494. године је услед дарежљивости фрањевачких монаха изграђен и манастир. У то време Сента се већ налази међу значајнијим градовима који се налазе у својини будимског Каптола.
    На основу представке будимског Каптола, Ладислав II Јагелонски, краљ Чешке и Мађарске, додељује 2. фебруара 1506. Повељу о привилегијама граду Сенти, којом граду додељује све оне привилегије које има и град Сегедин.
    У развоју града сељачка буна Ђерђа Доже изазива извесно успоравање, а трагедија код Мохача је свакако запечатила и развојну судбину града. Турска војска је у свом повлачењу крајем септембра 1526. године порушила град, становнике који нису побегли делом побила, а делом пак одвела у ропство. Турска доминација, која је трајала 150 година, изазвала је низ дубоких промена у привредном животу и у структури становништва. Због честих ратова је нестало и више насеља у околини Сенте.
    Дана 11. септембра 1697. године турци код Сенте трпе тежак пораз од европских хришћанских трупа под вођством Еугена Савојског.
    Након склапања Карловачког мира бечки двор је 1702. године организовао Потиску војну границу, те се у оквиру исте у гранична подручја насељавају српски граничари.
    Од 1751. године постаје важно насеље привилеговане потиске крунске области. Од 1861. године постаје град са сређеним већем. Крајем 19. века и почетком 20. века град се спектакуларно развија, тада се изграђује гимназија, више јавних објеката, модеран кеј и први гвоздени мост, чиме се у принципу изградио данашњи имиџ града.
    Завршетком Првог светског рата Сента долази у окриље јужнословенске државе, која је тада формирана.
    Споменик сенћанској бици
    Споменик сенћанској бици је израђен поводом посете Фрање Јосипа I 1895. године, који је дошао на војну смотру која се одржавала на обали Тисе, односно место догађања сенћанске битке која се догодила 1697. године. За 300. годишњицу битке спомен комплекс је проширен и уређен.
    1697. године турци организују ратни поход ради поновног освајања изгубљених територија, међутим 11. септембра 1697. године код Сенте су претрпели тежак пораз од стране хришћанских трупа вођених од стране Еугена Савојског. Успомену на то чува спомен-комплекс постављен на обали Тисе.
    Ова битка значила је једну од најзначајнијих историјских победа хришћанске Европе над азијским освајачем. Спомен-видиковац сенћанске битке је отворен 2010. године у склопу торња градске куће и представља вредну туристичку атракцију града и представља први корак у туристичкој промоцији ове у Европским размерама важне битке.

    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Извор за претходни текст о Сенти „скинут“ је са сајта
    :http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr .

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СENTA

    Општина Сента смештена је на десној обали реке Тисе, у северном делу АП Војводине и припада Севернобанатском округу. Од Мађарске границе удаљена је 42 км и простире се на површини од 283,5 квадратна километра. Градско насеље је на надморској висини од 92м. Од укупне површине, пољопривредно земљиште заузима 94% територије, док се шуме простиру на 114ха.
    Поред Сенте, Општина обухвата још и 4 насеља сеоског типа: Горњи Брег, Богараш, Торњош и Кеви. Територија је подељена на реоне- град Сента има осам реона, Горњи Брег шест, Богараш четири, Торњош шест и Кеви шест реона. Граничи се са општинама Кањижом, Чоком, Адом, Бачком Тополом и Суботицом.
    У Општини, према подацима пописа из 2011. године живи 23.316 становника, највише мађарске националности – 79%, следи српско становништво са уделом од 10,8%, па Роми са 2,5%. Општина има пет католичких, једну православну цркву и више капела за друге хришћанске заједнице. Некада је постојала и синагога.
    Историја Сенте
    Због доброг географског пложаја, ова територија је настањена од давнина, што нам доказују различите археолошке ископине. Сам назив Сента потиче од племићке породице Сент-Магоч, која је имала поседе на овом простору и поред реке Тисе. Претпоставља се да су они оснивачи града. Познато је да је у околини Сенте, још у XII веку, било неколико насеља: Магоч, Често, Ликаш, Калача и Торњош.
    1241. године Сенту и околна насеља похарали су и уништили Монголи. У XIV веку Сента се поново насељава и развија као имање Будимског Каптола, значајно је место преласка Тисе и на тај начин постаје саобраћајни и трговачки центар у Јужној Мађарској. 1506. године Ладислав II Јагелонски додељује Повељу о привилегијама граду Сенти и тада град добија свој печат са жигом. У Сенту се досељавају и настањују разни мајстори и трговци, што доводи до развоја економије града. 11. септембра 1697. године догодила се Сенћанска битка и тај се датум и данас обележава као Дан Сенте.
    Сељачка буна Ђерђе Дожа и пораз на Мохачу успоравају развој града, а повлачењем турске војске долази до разарања и одвођења становништва у ропство. Турска доминација је на овом простору трајала 150 година. Након Карловачког мира 1702. године, у ове крајеве досељавају се српски граничари.
    1741. године царица Марија Терезија ликвидира граничарску војску и насељава ове просторе другим живљем. Крајем XVIII века у Сенти се граде млинови на ветар, речни млинови, саде се дубова стабла поред путева, почиње узгој свилене бубе, побољшавају се образовање и здравство, да би 1833. године Сента имала, прва у округу, и болницу. 1873. године изграђен је дрвени мост на Тиси, а 1889. изграђена је железничка пруга Суботица-Хоргош-Сента-Бечеј. Нови, гвоздени мост на Тиси биће изграђен 1907. године заједно са кејом и на њему засађеним кестеновима.
    Након Првог светског рата Сента улази у састав јужнословенске државе и економија ће јој бити заустављена због аграрне реформе. После Другог светског рата Сента, такође, трпи велике последице, јер је заобилазе већа улагања. Становништво се бави пољопривредом, а тек шездесетих година XX века биће изграђена фабрика шећера и нићи ће индустријска зона, јужно од града.
    Само неке од знаменитих личности које су рођене и живеле на територији општине Сента су: просветитељ и писац Јован Мушкатировић, писац Стеван Сремац, песник и новинар Лајош Турзо, писац и оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду и Београду Јован Ђорђевић, историчар и професор Ђула Дудаш, математичар Михаљ Фекете и политичар Бојан Пајтић.

    Извор: https://www.agromedia.rs/opstine

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПЛЕМИЋКА ПОРОДИЦА БРАНОВАЧКИ

    октобар 23, 2015aleksandarbackoИстраживање породичног порекла
    istrazivanjeporekla@yahoo.com Александар Бачко

    Породица Брановачки је из Сенте у Бачкој, у покрајини Војводини. Крсна слава ове фамилије је св. Ђорђе, односно Ђурђевдан, 6. маја по новом календару (23. априла по старом). Брановачки су породица која је дала већи број истакнутих чланова. На овом месту ћемо набројати само неке од њих, који су живели током 18. и 19. века. Новосадски градоначелник Стеван Брановачки рођен је у Сенти 1. јуна 1804. године. Завршио је право и постао је адвокат, а потом је службовао у Магистрату Потиског дистрикта. После тога је постао приседник Окружног суда у Новом Саду и потпредседник тамошњег Окружног суда. Године 1861. је изабран за посланика у Пешти. Једно време је био управник новосадског Народног позоришта. Почетком 1865. постао је потпредседник Матице српске, а од 1872. и њен председник. Умро је 1880. године.1)
    Његов син Евген (Ђена) Брановачки био је познати добротвор, заједно са својом супругом Персидом (Идом), сестром Јоце Вујића из Сенте. Поред Ђене, Стеван је имао и ћерке Милицу и Софију. Прва је била удата за Гаврила Јовановића, пријатеља Светозара Милетића, а друга за Владимира Будајиа, потомка старе српске племићке породице из Коморана. Иако се у литератури наилази на податке, да Ђена Брановачки није имао деце, ипак се може основано претпоставити, да је његов син био Момчило Евг. Брановачки, који је умро 14. јуна 1937. године.2)
    Господар Симеон Брановачки умро је у 63. години у Сенти 9. априла 1825. године и сахрањен је „источно од јужних врата“ тамошње православне цркве. Његова надгробна плоча се очувала до наших дана.3)
    Георгиј Брановачки је заједно са својом децом: Христифором, Јеленом и Георгијем поставио надгробну плочу „источно од јужних врата“ цркве у Сенти својој супрузи Меланији Брановачки, рођеној „от Стојановић“ (била је, дакле, рођена племкиња). Умрла је 13. јануара 1835. у 32. години. У браку је провела 13 година.4)
    На јужној певници храма у Сенти очуван је и натпис од 26. августа 1835. године, у коме се наводи, да је ту сахрањен Теодор Брановачки, који је тада умро у 26. години. На истом месту је сахрањена 10. априла 1845. године и Христина Брановачки рођена Димитријевић, која је живела 33 године. Споменик је поставио Теодоров син (Христинин супруг) Стефан Брановачки, „диштр(иктски) таначник, фишкал и привр(едник)“, заједно са својом децом Јевгенијем и Милицом. Они су несумњиво били идентични са поменутим Стеваном, каснијим новосадским градоначелником и његовом децом.5)
    Како је забележено 1883. године, 10. августа сваке године биће одржаван парастос фамилији Ђене и Иде Брановачки у православној цркви у Сенти. Од њиховог фонда је, између осталог, 1893. године освећена и српска православна школа, лоцирана на једном салашу код Сенте. Тоша Брановачки је био учитељ, а један његов запис из 1889. године се очувао на минеју у сенћанској цркви.6)
    Између осталих помена ове породице током 19. века, вреди навести и оне у очуваним матичним књигама Шајкашке области (јужно од Сенте). Чланови ове породице помињу се у наведеним матицама, са назнаком да су из Сенте (1850. године), а помињу се и у Жабљу (3 пута током 1874. године). У сомборским православним матичним књигама се, опет, Брановачки наводе у периоду између 1834. и 1841. године. Данас у Сомбору нема чланова ове породице.7)
    Сви наведени Брановачки, по свему судећи, воде порекло из Сенте, или су тамо рођени. Средином 18. века се ово веома специфично и ретко презиме помиње само у Сенти и у Старом Бечеју. Наиме, 1751. године су два огранка Брановачких, практично независно један од другог, добила племство.8)
    Субота Брановачки, поручник у Сенти, добио је 1. марта 1751. године, заједно са члановима своје уже породице, племићки лист и грбовницу. Ова документа су била издана у Бечу. Са њим су племство добили: његова супруга Марија рођена Жарковић, као и њихова деца Јаков, Павле, Ђорђе, Симеон, Гаврило, Марко, Јован и Марта. Суботин син Симеон је свакако био идентичан са поменутим господаром Симеоном Брановачким, умрлим 1825. године. Породици Суботе Брановачког је даровница издата 1758, а племство проглашено у Бачкој жупанији 1775. године. Поручник Субота Брановачки се помиње и у попису племића Потиског крунског дистрикта из 1756. године (specificatio nobilium in Inclyto coroniali districtu Tybisciano… Szentha… Subota Branovacsky leüd). Петар Брановачки (Petar Branovacski), један од Срба чланова општинске управе у Сенти, који се помиње 1768. године, свакако је био члан његове уже породице, вероватно један од млађих Суботиних синова.9)
    Михајлу Брановачком, потпоручнику у Старом Бечеју, као и члановима његове уже фамилије, такође су у Бечу 1. марта 1751. године били издати племићки лист и грбовница. Тада су Михајлову породицу чинили његова супруга Марија рођена Милетоновић и ћерка Ана. Даровница на поседе у Старом Бечеју издата је Брановачком 1758. године. Нема података о Михајловом мушком потомству, како из 18. века, тако ни из каснијег периода, као ни о неким старијим Брановачким у Бечеју уопште. Сви данашњи огранци породице Брановачки, по свему судећи, воде порекло од Суботе Брановачког, односно из Сенте.10)
    Племство које је додељено овим официрима из породице Брановачки је у вези са догађајима на простору Потисја средином 18. века. Наиме, 1751. године је царица Марија Терезија донела одлуку, да се распусти Потиска војна граница и да се на њеном месту оснује Потиски крунски дистрикт. Ову одлуку је подржао један број граничарских официра, док су се они граничари, који нису желели да живе у новооснованом дистиркту иселили. Том приликом је већи број официра у Потисју, који су подржали царичину одлуку, добио племство. Поред титуле, они су добили и куће и нешто земљишних поседа (поручници су тада добијали по 58 ланаца земље), али без подложника. Међу овим официрима су били Субота и Михајло Брановачки.11)
    У старијим пописима такође наилазимо на претке ове породице. Наиме, у пописима Сенте и Старог Бечеја из 1720. нема чланова ове породице, али су зато у попису Суботице састављеном те године забележена су три домаћина са презименом Брановчанин. У питању је старија варијанта презимена породице Брановачки. Тада су пописани: Теша Брановчанин каплар (десетар) у првој коњичкој јединици у Суботици (compania prima equestris ordinis… corporalis Thesa Branovsanin, Thesa Branocsanin), Цвејо Брановчанин припадник исте војне јединице (Czvejo Branovcsanin), као и Давид Брановчанин војник граничар у тамошњој пешадијској јединици (compania pedestris ordinis… David Branovtsanin manuarius, David Bravnotsanin). Нешто касније, у периоду између 1724. и 1732. године, међу приложницима православне вероисповести у Суботици помиње се Радоња Брановчанин. Данас се не може поуздано рећи, који је од ових Брановачана непосредни предак сенћанске породице Брановачки, али се може претпоставити, да би то најпре могао бити поменути каплар Теша Брановчанин, који је био официр (подофицир), као и Субота и Михајло Брановачки.12)
    Преци Брановачких су се из Суботице у Сенту и Стари Бечеј највероватније преселили 1743. године. Наиме, тада је Суботица изгубила статус места војне границе и постала коморска варош. Због тога се већи број граничарских (војничких) фамилија преселио у Шајкашку, а неки од њих највероватније и у друга места у Потиској војној граници, која су и даље имала граничарски статус.13)
    Наведени попис Суботице из 1720. године је најстарији познати документ, у коме се наводе имена предака породице Брановачки. Топономастичко презиме ове фамилије, као и његова старија варијанта (Брановчанин) сведоче о даљем пореклу Брановачких из места Брањево (Брањово). Ово место је можда идентично са селом „Brano“ које се помиње још 1543. године под турском влашћу. Брањево се налазило између Бикића и Матеовића, у мађарском делу Бачке, источно од Баје. Оно је око 1650. године забележено као насељено место, али се 1735. године помиње као пустара. Насеље је највероватније опустело већ пре 1715. године, пошто се у пописима Бачке из 1715. и 1720. године не помиње. Из Брањева су се у Суботицу, негде на прелазу из 17. у 18. век, несумњиво преселили преци Брановачких (Брановчана).14)
    С обзиром на чињеницу, да су преци Брановачких још на прелазу из 17. у 18. век исељени из Брањева, а њихово презиме је било формирано управо по том месту, може се основано претпоставити, да су они живели у Брањеву још пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године.15)
    Дакле, преци породице Брановачких су живели у месту некадашњем Брањеву (Брањову) између Бикића и Матеовића у мађарском делу Бачке (источно од Баје). По имену места порекла формирано је њихово презиме. Највероватније су боравили у овом месту још пре Велике сеобе Срба (1690. године). Негде на прелазу из 17. у 18. век преселили су се они у Суботицу, где се три домаћина која су припадала овој породици помињу 1720. године под старијим презименом Брановчанин. Из Суботице су огранци ове фамилије прешли у Сенту и Стари Бечеј највероватније 1743. године. Поручник Субота Брановачки, као и његова жена и деца, добили су 1. марта 1751. године племство. Истог дана је племство добио и потпоручник Михаило Брановачки са својом супругом и ћерком. По свему судећи, потомство Михаила Брановачког је нестало по мушкој линији, док се потомство уже породице Суботе (данашња породица Брановачки) разгранало по Сенти и другим местима. Ова фамилија је дала већи број истакнутих чланова, међу којима можемо поменути: новосадског градоначелника Стевана Брановачког, добротворе Ђену и Иду, господара Симеона и друге.

    АЛЕКСАНДАР БАЧКО

    Истраживање порекла породице Брановачки је иницирала и омогућила госпођа Јасмина Ћирић, која води порекло од ове фамилије

    ИЗВОРИ
    1. Васа Стајић, Новосадске биографије из Архива Новосадског магистрата, свеска прва, А – Ј, Грађа за историју Новог Сада, књига друга, Новосадске биографије, Нови Сад 1936, 96; Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, историја насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, 143.
    2. Стајић, Новосадске биографије 1, 101 – 102; Васа Стајић, Новосадске биографије, свеска седма, Допуне и исправке, Матица српска, посебна издања, Нови Сад 1964, 17; Поповић, Срби у Бачкој, 143.
    3. Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 3, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 1996, 92 (натпис бр. 4246).
    4. Момировић, Стари…, књ. 3, 162 (натпис бр. 4592).
    5. Момировић, Стари…, књ. 3, 237 (натпис бр. 4991).
    6. Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 2000, 168 (запис бр. 6718), 198 – 199 (запис бр. 6885).
    7. Гордана Вуковић, Љиљана Недељков, Речник презимена Шајкашке (18. и 19. век), Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад 1983, 84; Миленко Бељански, Сомборске породице, Сомбор 1969, 94, 143.
    8. Виктор Антон Дуишин, Душан Ј. Поповић, Племићке породице I, Војводина II, Нови Сад 1939, 139; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига трећа, Од Темишварског сабора 1790. до Благовештенског сабора 1861, Матица српска, Нови Сад 1990, 82.
    9. Дуишин, Поповић, 139; Поповић, Срби у Војводини 3, 82; Славко Гавриловић, Иван Јакшић, Грађа за привредну и друштвену историју Бачке у 18. веку, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Друго одељење – споменици на туђим језицима, књ. XXV, Београд 1986, 97, 381.
    10. Дуишин, Поповић, 139; Поповић, Срби у Војводини 3, 82.
    11. Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга, Од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора 1790, Матица српска, Нови Сад 1990, 433; Поповић, Срби у Бачкој, 59.
    12. Живан Сечански, Пописи становништва Бачке током осамнаестог века, грађа за историју насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, 252, 333, 374 – 376; Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком 18. века (I), Војвођански музеј, Повремена издања, Прилози и грађа 3, Нови Сад 1966, 346; Димитрије Руварац, Бачка епархија 1724 – 1732. и 1773, Архив за историју Српске православне карловачке митрополије, год. I, Сремски Карловци 1911, 30.
    13. Стајић, Новосадске биографије 1, 100; Поповић, Срби у Бачкој, 78, 143, 152 – 153.
    14. Поповић, Срби у Бачкој, 83; подаци са интернет презентације http://www.arcanum.hu/mol
    15. Поповић, Срби у Бачкој, 83.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Велики пожар у Сенти 1769. уништио је варошку кућу, нотарску, офицнрско коначиште са оружјем и опремом, стражарннцу, крчму, месару, парохијске куће, православну и католичку, кантарску и звонарску кућу, латинску и православну школу, и још 270 кућа у центру места. Иако се сумњало да је паљевина подметнута, нико није откривен као паликућа.

    Извор: Рајко Мамузић, НАСЕЉАВАЊЕ И КУЛТУРА СТАНОВАЊА У ВОЈВОЂАНСКИМ НАСЕЉИМА 18. И 19. ВЕКА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јован Текелија

    Родио се у Араду на Моришу. По једној белешци, учествово је у опсади Будима 1886. Године. 1687. учинио је велику услугу аустријској ВОЈСЦИ када je обавестио приица Евгенија Савојског, који се налазио код Сентомаша, да султан напушта Бачку, пљачка околину Сенте и да се спрема да пређе у Банат; принца Евгенија је обавестио о томе баш у тренутку када је овај држао саветовање у свом ратном стану. Прииц се тада одлучио да нападне Турке, те je том приликом Јован калаузирао његовoj ВОЈСЦИ „пo звезди“ између бара и ритова. Прииц Евгеније гa је наградио старешинством над Поморишком границом и поверио му да на десној страни Мориша сагроди утврђење Арад. 1706-1700. године чувао је границу на Моришу и Тиси од Ракоцијевих устаника. Јован се прославио у борби код Кечкемета, где се борио против једног одреда Шведа. Када се 1710. прочуло да се и Русија спрема на рат против Турске, обрадовали су се Срби да је дошао час ослобођења и васкрса њнхове раније српске отаџбине, па су заповедници Поморишке и Потиске границе — Јован Текелија и Вулин Илић – послали капетана Богдана Поповића у Москву Петру Великом са молбом, „да помисли и о њиховоj српској земљи”, и „не заборави на нас малене позивом царским и љубављу својом, да и ми пожуримо службом својом за свога православнога цара“. И касније, 1712, када се прочуло да може доћи до рата са Турцима понудили су заповедници Дунавске, Потиске и Поморишке Границе Мојсије Рашковић, Вулин Илић и Joван Текелија цару Петру Великом да се на челу војске од 10.000 Срба сједине с руском ВОЈСКОМ. До рата ниЈе дошло, али су ови официри добили од Петра Великог његову слику у скупоценом оквиру. 1711. оженио је Јован Текелија свога сина Ранка Алком, кћерком Мојсија Рашковића. Те године били су под Текелијиним заповедништвом капетани: његови зетови Антоније Рожаи (Ружаи) у Вилагошу и Лацко Jенej у Јенови, затим Ђура Голубовић (Galnmbos) у Глоговцу, Самуило Хорват, Јован Чорба, Пера Сегединац, Антоновић у Вилагошу, Мишко Haђ У Печки, Петар Чорба у Надлаку. За време рата 1716. провалио је Текелија у турску војску и ухватио живог једног пашу, а при заузимању Темишвара тако се храбро држао да се „мјесто куд је у град ушао Текелина кула нарекло и тако се доскора звало; мјесто ово лежи близу србског гражданског дома“. „Ово витешко и славно Јована Тјукјули дјело Срби су у песму ставили, а Немци на бакру изрезати дали и претиске разјејавали“. „За његово јунаштво Јосиф I, римски император, свој образ на златном ланцу поклони му. Ове „колајне“ – објашњава Сава Текелија- биле су у ово доба највиша војна одликовања. Јован Текелија умро је 1721.

    Извор: др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сента

    Сента се по изгону Tурака јавља као чисто српско насеље. Од 1702. године Сента је као шанац имала обавезу да држи 200 граничара. 1720. имала је 97 српских домова. 1751. ушла је у састав Потиског крунског дистрикта. 1769. имала је 164, 1773 – 148, 1786 – 232, а 1792. 251 дом са 1715 српских душа.

    Извор: др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ИЗ ИСТОРИЈЕ СЕНТЕ

    „… Прва појава Срба у нашим крајевима није везана за Сенту, већ за Песер, средњевековно насеље, које се налазило поред Тисе, северозападно од данашње Аде. По изворима којима располажемо, неко време оно је било у власништву деспота Ђурђа Бранковића, све до 1440-их година.
    Друго место где се помиње јужнословенски елеменат јесте Батка, јужно од Сенте, као касно средњевековно утврђење (castrum), чији је командант 1525. године Михајло Коњовић, а годину дана касније Стеван Бранчић, те претпостављамо да је барем део посаде био такође јужнословенског порекла“. (стр. 23)
    „После пада Будима и Сегедина (1541), Турци су трајно завладали и Сентом и околином и уклопили се у једно војно-административно уређење Османлијског царства, а у оквиру Сегединског санџака, односно Будинског пашалука…
    Пустошења везана за турске походе, увођење турске управе и пореског система умногоме је утицало на промену етничког састава становништва. Мађарско сељаштво, које је успело да преживи страдања, а првенствено се бавило земљорадњом, масовно је напуштало ове крајеве, а његово место су попуњавали сточари јужнословенског етничког порекла, међу којима је поред Влаха било и Срба с југа, где је већ раније, падом Српске деспотовине, започела турска владавина…
    Ослобођење од турске превласти донео је Бечки рат. Одлучујућа битка одиграла се управо код Сенте 11. септембра 1697. године, када је аустријска војска под вођством генијалног Еугена Савојског нанела велики пораз турској армији. Услед тога султан је био принуђен да склопи мир са Аустријом. Сента је ослобођена већ нешто раније, 1696. године, после тзв. Прве сенћанске битке и у паланку су постављени Срби-војници под старешинством Јована Текелије. Они су у ове крајеве већ доспели за Великом сеобом 1690. године, када су ступили у аустријску службу. По приближавању турске војске за време похода 1697. они су, напустивши Сенту, доносили вести Еугену Савојском о кретању турских снага, па је он, између осталог захваљујући и овим важним обавештењима, ногао детаљније да испланира напад“. (стр. 24)
    „Еуген Савојски је 1698. године поставио Јована Текелију за заповедника Арада. Не знамо ко је био командант посаде у Сенти следећих неколико година, све до 1704. године, када је Плавша Милиновић именован за капетана, а Милош Црни за поткапетана Сенте. Две године раније завршени су радови око организовања Потиско-поморишке војне границе да би се сачувале ослобођене земље, међу којима је била Бачка и део Срема…
    Потиски део састојао се од четрнаест насеља, а центар војне границе био је у Сегедину…
    Године 1703. на целој граници налазимо 725 коњаника и 1000 пешака. У Сенти је планирано да буде сто коњаника и сто пешака. Ови бројеви ће касније варирати…
    Национални састав становништва био је мешовит, мада су граничари већином били Срби или барем словенског порекла (Буњевци, Власи). А ту је после Сенћанске битке остало и нешто од распуштених одреда из војске Еугена Савојског. (стр. 25)
    „Законски чланак о укидању Границе донет је 1741. године, али је његово извешење трајало десет година“. (стр. 26)
    „Истовремено су се, међутим, појавили и агенти руског царског двора, који су ин нудили непромењени статус уколико се преселе у Украјину и ступе у руску службу Била је велика дилема и н крају је отпочео српски егзодус, овог пута из новије у најновију домовину…
    Тих година Сента је, изгледа, скоро у целости испражњена, барем што се војне посаде тиче. У периоду од 1751. до 1753. године у Славонију се преселила 21 породица, у Срем 208 породица, у Тамишки Банат 255 породиц (439 лица), а у Русију пак 286 породица. У сенти су 1753. године остале свега 33 породице са 52 лица, у које се вероватно не убрајају цивили, али то је, познавајући тадашње прилике, био заиста прави егзодус. Карловачки митрополит Павле Ненадовић свима је слао позив на останак, како би одвратио граничаре од сеоба у Русију, али управо су свештеници били ти који су спас вере видели једино у тој алтернативи. Из Сенте је однет већи део богослужбених црквених предмета и икона, а и велики део црквеног новца. На јесен 1751. године Сенћани су се прикључили групи Јована Хорвата, који их је водио у Русију, а у пролеће следеће године основана су прва српска насеља у јужном делу Украјине. Њихова покрајина ће носити назив Нова Србија. Истовремено још једна група креће на пут под вођством потпуковника Јована Шевића и Рајка Прерадовића, али због несугласица са Јованом Хорватом они су се населили поред Доњеца, а та област је убудуће носила назив Славјано-Сербск. У новој домовини насељеници су добили земљу за обраду и сачували су војнички статус. Упркос томе што их староседеоци нису прихватили оберучке, отпочела је спора асимилација досељеника, али на старим руским картама су се све до средине 19. века могла наћи насеља са називима Сента, Кањижа, Суботица и сл.“ (стр. 27)
    „Бечки двор је покушавао на разне начине (дипломатским путем, претњама, обећањима) да одуврати граничаре од исељавања, нарочито за Русију. Једно од могућих решења нудило се кроз оснивање Потиског крунског диштрикта, издавањем царских привилегија 28. Јуна 1751. године. То је уједно био још један вид одуговлачења да се е територије потпуно инкорпорирају у жупанијски систем.
    Привилеговани диштрикт састављен је од бивших граничарских басеља Мартонош, Кањижа, Сента, Ада, Мол, Петрово Село, Бечеј, Сентомаш, Турија и Градиште, са седиштем у Бечеју. Првобитно је замишљен као коморско, а у ствари је представљао крунско добро. Војно уређење је потпуно укинуто, али су православни житељи добили посебне привилегије, које су им гарантовале прилично велике слободе. Мада су по статусу били кметови или желири, они су били ослобођени од већине намета и пореза, па и кулука, који су иначе важили у другим деловима Угарске, односно Хабсбуршког царства. Бечеј, Сента и Кањижа имаће ранг вароши са правом држања годишњих вашара и седмичних пијаца, што ће допринети интензивнијем развоју ових насеља. Бивши граничарски официри добили су племићке титуле и курије, које ће најпре добити само на уживање, а касније ће те курије постати наследне. И обичним граничарима је обећана земља за обраду у величини 18-24 диштриктних ланаца (1 диштриктни ланац = 2200 квадратних хвати).
    У Сенти племићке титуле су добили следећи официри: Ђорђе Голуб, вицекапетан, Јован Бодрлица, поручник, Субота Брановачки, поручник, Михајло Тешић, поручник, Неца Милиновић, барјактар и Игњат Вукшић, барјактар. Ни ове интервенције, међутим, нису спречиле већину у намери да се одселе.
    По неким изворима управо у години формирања Диштрикта гради се нова православна црква у Сенти. Ако узмемо у обзир прилике, а затим и поменуту сеобу, скоро да је сигурно да до градње те године није могло доћи, већ тек можда средином 50-их година 18. века. Вероватније је да је бившим граничарима дато обећање за помоћ при изградњи цркве у оним местима где је за тим постојала потреба, или да су баш Сенћани донели начелну одлуку о изградњи. (До сада нисмо дошли до „праизвора“, по коме се година 1751. редовно наводи као година подизања нове цркве. Упркос свему, сматрамо да овај датум има полазну тачку за прославу јубилеја цркве треба задржати, јер је веома укорењен не само у традицији сенћанских Срба (па и несрпског становништва), већ и у традицији монографског писања на ту тему. Наука, међутим, и даље остаје дужна да да дефинитивни одговор на питање када је црква заиста изграђена.)
    Године пре и после основања Диштрикта веома су важне за даљу судбину Срба у овим крајевима. Већ 40-их година, за време развојачења границе, долазе нови нови досееници у бивше граничарске општине, углавном Мађари и Словаци из пренасељених мађарских жупанија. Ова насељавања су делом организована, а делом су пак била стихијска. Иза тог процеса стоји меркантилистичка политика бечког двора, како би се што боље искористиле ненастањене пустаре. Следећих неколико деценија Словаци се делимично, а касније и потпуно асимилују у Мађаре (што ће олакшати заједничка – католичка вера), тако да већ краје 60-их Мађари постају већински елемент у неким општинама Диштрикта (нпр. у Сенти и Кањижи)…
    … Ватрена стихија услед које је велики део Сенте изгорео 1769. у многоме је допринела новом изгледу Сенте. Сматра се да је у то време изграђен центар у који са свих страна улазе главне улице…“ (стр. 27, 28 и 29).
    „Годишњица битке код Сенте по први пут се прославља 1816. године. Том приликом издата је прва монографија битке на мађарском језику, па и говор младог сенћанског адвоката Петра Стојшића (овај пак на три језика).
    Већ у првој половини 19. века Сента све мање личи на село. Гради се Градска кућа на Главном тргу, отвара се болница, отворена је и прва приватна апотека, организује се противпожарна заштита…
    Из овог периода памтимо имена тројице Сенћана –Срба, који су се на неки начин прославили и шире (мада се мора рећи да нису остали у Сенти). Први од њих је Јован Мушкатировић…, други Јован Ђорђевић… и трећи Стеван Сремац…“ (стр. 30)
    „За сенћанске Србе је значајно поменути годину 1859, јер се тада први пут званично и јавно прославља дан Светог Саве (Савиндан).“ (стр. 31)
    „То је доба истинског друштвено-економског процвата, што се огледа и у изградњи неколико важних објеката, првенствено дрвеног моста…, изграђују се кеј и железница, оснивају се банкарске институције и јављају се зачеци индустријске производње (пилане, млинови), врши се асфалтирање улица близу центра и уводи се јавно електрично осветљење, уређује се Народна башта као омиљено излетиште Сенћана. Пре избијања Првог светског рата изграђена је нова (данашња) градска кућа и подигнут гвоздени мост…
    …Једна од најинтересантнијих личности тог времена је свакако Теодор-Тоша Брановачки…
    …За тај период везан је и почетак деловања Јована-Јоце Вујића…“ (стр.32)
    „Улазак српских јединица под командом мајора Глигорија Хаџи-Јовановића 16. новембра1918. доноси многе промене.“ (стр.33)
    „…у овом раздобљу морамо истаћи и незаслужено заборављеног Миливоја В. Кнежевића, који родом није Сенћанин, већ је ту радио као професор гимназије… Кнежевићева монографија“ (Сенте, моја примедба) је издата као посебно издање 1935. године…“
    „Уласком јединица мађарске армије 13. априла 1941. године у Сенту, долазе опет неповољне промене за град, а посебно за Србе,“ (стр. 34)
    „…православна (црква из 1751, моја примедба), са импозантном прошлошћу (као најстарија зграда у Сенти)…(стр.35)
    „…Сента је добила струју , међу првима у ондашњој Бач-Бодрог жупанији а пре Суботице, Сомбора и Н. Сада.“ (стр.101)

    Извор: Петар Терзић, ЦРКВА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА У СЕНТИ 1751 – 2001, Сента, 2001.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МУШКАТИРОВИЋ ЈОВАН, писац, први скупљач народнили пословица (око 1748, Сента — 14/7. 1809, Пешта). 0 његову школовању зна се само, да је свршио право у Пешти и да је, положивши адвокатску заклетву 10/3. 1783, био први Србин адвокат у Угарској. Но и раније је М. уживао велик углед као правник и као човјек, јер је 1778. постао сенатор пештанске опћине. М. је своје правничко знање стављао и у народну службу; митрополит Мојсије Путник често га је употребљавао да брани права српског народа и цркве, основана на царским привилегијима, а за граваминалну представку темишварског српског сабора (1790) саставио је М. приједлог: Проиецтум про граваминибус ет постулатис Расцианае анно 1790… елаборатум. Овај пројект (63 стране на арку) налази се у библиотеци народног музеја у Будимпешти. И ради тога, а и уопће као народни бранилац и као српски књижевни радник, М. се бавио студијама о прошлости српског народа.
    М. заузима видно мјесто у Мсторији српске просвијетљености углавном због тога, што је био први Доситејев сљедбеник, који је његове идеје досљедно, паметно и вишестрано проводио и што је први почео скупљати и објављивати народне изреке и пословице. Већ 1786. штампао је М. у Бечу Краткое размишљение и праздници, у коме јаким разлозима, диктираним здравим и практичним разумом, осуђује често празновање у Срба и оправдава наредбе просвијетљенога цара Јосипа у томе погледу. То дјелце истина није скроз оригинално, али је важно, јер је писано скоро чистим народним језиком и одаје пишчев доситејевски дух. Слично му је дјело, по практичној тенденцији и слободи духа, Расужденије о постах восточнија церкве (1794), у коме удара на многе, дуге и строге постове, који су нехигијенски и неразумни за радни народ. Важније су, и у истину представљају М. главно дјело, Причте, илити по простому пословице, тјемже сентенције илити рјечениа, које је издао први пут у Бечу 1787, а други пут умножено, 1807. у Будимпешти. У тој збирци има и страних изрека и цитата, али и низ први пут прикупљених и штампаних наших народних пословица. И Вук се касније користио његовом збирком. Она је толико одговарала потреби у нашем друштву, да ју је један буњевачки писац 1808. превео на »илирски« и латиницом штампао у Пешти. М. је још, смјерајући само да практично поучи народ, 1802. написао једну маџарску књижицу, коју је 1808. и на српском издао: Краткоје размишљеније О средствих чрез која дражајшему нашему отечеству Маџарској с добрим месом и рибом, постојано помочти би се могло и меса умаленије, следователно уселену скупост удалити.
    Као плод његових хисторијских проучавања може се сматрати један озбиљан спис, који је тек 1844. објављен у одломцима у Летопису као Церте серпског живота у Унгарији, а 1905. у цјелини у Српском Сиону, за који се претпоставља, да је пријевод хисторијског образложења у споменутом његовом пројекту на латинском од 1790.
    М. није био оригиналан, ни писац ни мислилац. Он је био Доситејев ученик, односно ученик европских рационалиста 18. вијека, али је његова појава карактеристична и знатна, јер представља најбољи тип српског грађанства које је усвојило напредне идеје са запада. М. је, као Доситејевац, путем здравог разума дошао на идеју, да своје практичне савјете саопћује народним језиком, јер их је упућивао народу, а да би и народну мудрост употријебио за одгајање народа, скупљао је и штампао пословице. Иако М. то није радио по свјесном програму прибирања народног блага као Вук, ипак је он био први на том корисном послу.
    Литература: Ј. Скерлић, Јован Мушкатировић, Биографско-књижевна студија из историје српске књижевности 18. века (Глас, 80, 257—294; Оцјена и допуна о М. као хисторику од Ј. Радонића, Летопис 256, 63—66); Д. Руварац, Исправак у библиографији Јована Мушкатировића (Бранково Коло, 1910, 11; Оцјена о томе од Ј. Скерлића у Српском Књижевном Гласнику, 1910, 24). В. Петровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СЕНТА, варош у Бачкој, на Тиси. Има 30.694 становника (1921). 1910. било је у С. 2.857 Срба, 26.529 Мађара, 1.373 Јевреја; православних 2.386, католика 26.769. С. се спомиње први пут 1216. 1516. постала је слободна варош. За време Турака потпадала је под сегединску нахију. 1697. победио је принц Еутен Савојски код С. Турке. После ослобођења од Турака С. је била чисто српско место, те је постала шанац у потиској граници. Кад је граница развојачена (1751), припала је С. потиском округу. На место Срба, који су се, приликом развојачења границе, одселили у Русију, почели су се у С. насељавати у великим масама Словаци и Мађари. 1848/49. страдали су у С. врло много Срби. Становништво се бави претежно ратарством. Врло је знатна трговина и индустрија, нарочито она, која је у вези са ратарском продукцијом. Занатлиство и кућна индустрија такође је знатна. С. је врло важна железничка раскрсница. Код С. је везана Бачка са Банатом гвозденим мостом. Има гимназију, врло лепу онштинску кућу, и једно од најбоље уређених ватрогасних друштава у држави. У С. се налази и највећа приватна збирка српских уметиичких слика, књига и рукописа Јоце Вујића. Д. П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА , С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРЕМАЦ СТЕВАН, књижевник, приповедач (11/11. 1855, Сента — 12/8. 1906, Соко Бања). Основну школу свршио је у месту рођења, а гимназију у Београду, камо је дошао 1868. Учествовао је у српско-турским ратовима 1876—1878. као добровољац. 1878. завршио је историско-филолошки одсек Велике школе, па је постављен за предавача у гимназију у тек ослобођеном Нишу. Одатле је 1898. премештен у Београд, у другу гимназију. На С. образовање пресудно је утицао његов ујак, Јован Ђорђевић, који га је прихватио по прелазу у Београд. У дому тог угледног књижевника, оца модерне српске позорнице и великог националиста, С. је заволео књигу, позориште и српску прошлост. С. је сразмерно касно ночео да пише. Тек 1888. објавио је први свој рад, и то једну слику из историје, а прва његова шаљива прича угледала је света 1889, у нишкој Старој Србији. У прве редове наших приповедача избио је С. 1895, са Ивковом славом у Недићевом Српском прегледу. Затим је С. засебно објавио (1896) Лимунацију на селу, Поп Ћиру и Поп Спиру (1898), Вукадина (1903), Зону Замфирову (1907) и маље приповетке: Божићна печеница (1908), Чича Јордан (1903) , Јексик-Аџија (1904), Три приповетке (1904), Скице (1905), Човекова трагедија или бол у Елемиру, шаљиви спев са властитим цртежима (1907), Кир-Герас (1908). Песничка приповедања из српске историје изашла су у шест свезака, у Матичиним књигама за народ (1903—1909). С. је оставио велики број прича и по разним часописима, а зна се да је писао и политичке чланке, сатире, козерије и подлистке у органима либералне странке. У опште, С. је за свога осамнаестогодишњег кљижевног рада, а нарочито за последњих десет година, написао веома много, нзузетно према нашим прилнкама, а имао је и као наставник глас одличног предавача и савесног педагога.
    С. је, као човек и по своме становишту према друштву, био конзервативац и традиционалист. Стога је он нарочито неговао народну историју, и много је држао до тих својих радња, а оне, међутим, немају особиту књижевну вредност. Но као приповедач-хумориста С. заузима, без поговора, највндније место у нашој кљнжевности. У ствари све су његове приче хуморнстично-сатиричне, само што су један знатан њихов део искључиво шаљиве ствари, анегдоте, досетке и згоде, удешене само ради засмејавања, а маљи део има и врлине истинске уметничке хумористике. Таки су у првом реду Вукадин и Зона Замфирова, у којима је анегдота проширена и дигнута до прворедне слике, средине и времена, са маркантно датим типовима и догађајима символичког значења. Поп Ћира и Поп-Спира је већ мање сливен, удара у очи мозаични састав познатих комичних анегдота и досетака. С. је писац нашег малог, баналног човека са великим апетитима и са много ситне таштине, а без неких особптих душевних амбиција и проблема, те је заиста требало имати много приповедачког дара, да се не подлегне таквом материјалу. Колико је С. био снажан реалиста види се из тога, што је створио не само читаву галерију живих типова, што је указао на поједине заостатке старог и минулог времена и тако их спасао за будућност, него што је у гомилу оштро запажених ситних факата умео који пут да унесе такав ред, да њихова целина, и ако неодољиво комичан баналитет паланачке свакодневице, показује и једно значајније и озбиљније лице: о битно људској нарави нашега света, са ванредно вешто подвученим покрајинским особинама и разликама.
    Од С. приповедака драматизоване су: Ивкова слава и Зона Замфирова, те и данас чине можда најрепрезентативнији део, нарочито Зона, нашег националног репертоара.

    В. Петровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стефан Бугарски, (1868-1941)

    Доктор филозофије, хемичар, универзитетски професор. Рођен је у Сенти, 21. маја 1868. године. Средњу школу је започео у сенћанској Нижој гимназији 1878. године. 1886. године је примљен на Института за образовање наставника у Будимпешти, смер природних наука, и као члан истог студије физике и хемије је завршио на Универзитету и Академији у Будимпешти. 1891. године је промовисан за доктора филозофије, па се запослио као асистент на вишој Ветеринарској школи, катедри хемије. 1894. године стиче образовање приватног професора из теоретске хемије. 1898. године је именован за ванредног професора више Ветеринарске школе, па је ту почев од 1902. до 1913. године професор катедре за хемију. 1899. године изабран је за дописног члана Мађарске Академије Наука. Има истакнуте заслуге у испитивању сумпорног деловања раствора, што доводи до настанка појма пХ-вредности. Као истраживач бавио се углавном са питањима кинетике реакција, односно физико-хемијским карактеристикама беланчевина, и исказао је њихове амфотерне карактеристике. Бугарски је констатовао, да средства за оксидацију, распоређена према њиховом електро-потенцијалу, у складу са тим и оксидирају. Израдио је аналитичку методу за одређивање халогена. 1897. године открио је први ендотермни галвански елеменат са реакционом топлотом и доказао је недостатак Томсен-Бертелотовог принципа у односу на хемијски афинитет. Стефан Бугарски је у великој мери допринео томе, да се у хемији прихвати значај појмова ацидитета (киселости) и алкалности (лужности). Највећи део његових радова је објављен у Информатору о математици и природним наукама (Mathematikai és Természettudományi Értesítő),односно у иностраним часописима; научна питања о којима је у њима говорио, су повезани углавном са брзином одвијања хемијских промена у времену и стањем хемијске равнотеже. Научник који је напустио Сенту је преминуо 3. марта 1941. године у Будимпешти, а тамо је и сахрањен (почива на гробљу Керепеши, парцела бр. 50/1 – гроб број 1-1-18).

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Битка код Сенте

    Мјеђутим сабере Еуген Савојски царске војске у јужној Угарској, камо је опет сам сулцан Мустафа II главом водио своју војску од сто хиљада људи. На потоку Зенти 11. септембра 1697. суоче се обадвие војске. Битка почме о подне и сврши се о заходу сунца подпуним поразом Турака. „Јоште сунце није хтјело оставити дана, да сјајним својим оком види подпуни триумф кршћанске војске“, писа Еуген цару. Синови разних народа натјецаху се, да чудеси храбрости прославе кршћанско оружје. Губитци непријатеља били су неизмјерни. Преко двадесет хиљада, а мед њими и велики везир и већина паша оста на бојном пољу, а десет хиљада буде нагнано у мочваре Тисе, да се у њих задаве. Мало је Турака утекло, а многи у битку изгубише главе од наших коњаника. Султан сам стојећ близу бојишта видје подпуно разсуло своје војске и узмаче јоште исте ноћи према Биограду. Циели велики табор турски паде побједитељем у руке. Сви шатори, а мед њими и сјајни шатор султанов, на стотине застава, циела ратна благајна, на хиљаде блага, приправљена за турску војску, а мед њими њеколико хиљада дева, и што се још није догодило код ниједнога пораза Турака, исти велики печат османскога царства, који велики везир обично на својих прсих носи, паде у руке царској војски.

    Извор: Повијест Хрватске, Таде Смичиклас, 2. дио, Загреб, 1829.

    Одговори
  • Rastko Popović

    Dobar dan,
    zanima me šta znači sufiks „D.“ ispred imena šestog i sedmog zapisanog u popisu kojeg ste link naveli na kraju članka. Dali je to kompletan popis stanovnika Sente te godine? Da li se na njemu pojavljuju samo muškarci ili i žene (čini mi se da nema ženskih imena)?
    Prijatno.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Растко, овде је подоста прилога о Сенти. Не знам где је тај суфикс „Д“ и код којег линка. Покушај да део тога „скинеш“ и окачиш.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СЕНЋАНСКЕ СТВАРНОСТИ, „ПОЛИТИКА“, – Ризница – 26. мај 1938. године

    http://www.politika.rs/scc/clanak/408406/Sencanske-stvarnosti

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Атила Пејин
    Историјат Сенте

    Према археолошким налазима наши крајеви су већ од праисторије настањени. Почев од палеолитских заједница ми налазимо доказе о континуираном присуству човека: трагове материјалне културе Келта, Сармата, Хуна и Авара.

    Средњовековно насеље је вероватно настало у XII веку од зимског станишта, а као посед мађарске родовске аристократије из лозе Сенте-Магоч, а први писани извори који помињу Сенту потичу из 1216. године и везани су за име мађарског краља Андрије II. За време монголске-татарске најезде и Сента је страдала, али убрзо после тога поново се спомиње у писаним документима; у другој половини XIV века она се већ налази у поседу будимског каптола. Природна богатства околног краја, затим приходи од таксе повољно су утицали на даљи развој насеља. Поред рибарства и пољопривреде, становништво се бави и разним занатима. 1506. године, за време владавине Владислава II Сента, већ као развијена варош, добија титулу слободног краљевског града. Сента је успела да избегне опасност која јој је претила за време сељачке буне Ђерђа Доже, али није дуго уживала у миру; 1526. године опустошена је приликом повратка победничких турских трупа са Мохачког поља, које су при повлачењу кроз наше крајеве опљачкале и запалиле сва потиска насеља, па нису поштеделе ни Сенту. После пада Будима и Сегедина, Турци су трајно завладали и Сентом. Пустошења, везана за турске походе, па увођење турске управе и пореског система утицало је на промену етничког састава становништва. Мађарско сељаштво, које се првенствено бавило земљорадњом, масовно је напустило ове крајеве, а њихово место су попуњавали Срби-сточари који су долазили са југа, где је већ раније, падом Српске деспотовине, започела турска владавина. Ослобођење од турске превласти донео је бечки рат. Одлучујућа битка одиграла се управо код Сенте 11. септембра 1697. године, када је аустријска војска под вођством генијалног Еугена Савојског нанела велики пораз турској армији. После склапања мира у Сремским Карловцима и Сента је постала део војне границе, а њени житељи су већином Срби-граничари. После нових ратова дошло је до нових померања војне границе, па је дошло до развојачења Потиске границе. Да би сачували стечене привилегије, Срби масовно напуштају потиска насеља и одлазе на новоформиране границе (Славонија, Срем, Банат) или чак у Русију, на позив царског двора. Бечки двор је такође желео да их задржи и да би спречио даље отсељавање граничара из ових крајева, формирао је од потиских општина привилеговани диштрикт. Нека насеља су добила и додатне привилегије и ранг вароши, као што је био случај и са Сентом. Вакум, настао масовном емиграцијом Срба, попуњавале су мађарске и словачке породице, долазећи са севера, из пренасељених мађарских жупанија, па се етнички састав становништва поново драстично мењала. Крајем XVIII века у Сенти се настањују и први Јевреји, уносећи нови етничко-верски елемент у друштвени живот вароши. До средине XIX века неки кобни догађаји спречавају несметани развитак града. 1769. године Сента је скоро до последње куће изгорела у ватреној стихији, а 1831. године велика епидемија колере у Мађарској није поштедела ни сенћанско становништво. Догађаји везани за 1848/49. Ипак су најболнији, јер поред огромне материјалне штете, поремећени су дотад веома добри међунационални односи у граду. После пада апсолутистичке владавине, а нарочито доношењем аустро-угарске нагодбе (1867), и у Сенти се примећује економски успон, а процес либерализације осећа се и у друштвено-политичком животу. 1873. године Сента дефинитивно постаје град са уређеним сенатом а истовремено и један од значајнијих центра у Потисју. То је доба истинског друштвено-економског процвата: гради се мост преко Тисе и велелепне зграде на Главном тргу и у важнијим улицама близу центра; изграђује се кеј и железница; оснивају се банкарске институције; излазе први локални листови. Утемељена је Народна башта, која је постала омиљено излетиште Сенћана. 1895. године, поводом посете цара Фрања Јосипа I, град добија јавно електрично осветљење и асфалтиране путеве и тротоаре. Истим поводом подигнут је и споменик сенћанске битке. Чланови сенћанске елите оснивају мноштво разних удружења каритативног, конфесионалног или, пак, спортског карактера. Почетком нашег века развитак се наставља: уместо срушеног дрвеног, гради се нови, модерни гвоздени мост, а уметсно изгореле градске куће убрзо се подиже нова, данашња. Избијање I светског рата заустави даљи напредак, а промена режима после рата дуго времена не одговара овој средини. Нерешено аграрно и национално питање увелико спречава развитак града који је и даље сачувао аграрни и вишенационални карактер. Велика, светска економска криза је још више отежала живот Сенћана. Полагани успон примећујемо тек крајем 30-их година. Избијање новог светског рата доноси и нову промену режима која поново кобно утиче на друштвено-економски живот у вароши. Никако и никад не смемо заборавити трагичне догађаје везане за пролеће 1944. године, када је после немачке окупације Мађарске, из града одведено више од 1400 Јевреја у разне логоре смрти, где их је једва преживело 15 одсто. Мада Сента никада није постала истинско урбана средина, нити већи духовни центар, ипак је дала нека већа имена српској и мађарској култури, а то су: Јован Мушкатировић, Стеван Сремац, Ђула Дудаш, Лајош Турзо.

    Ову богату културно-историјску баштину чувају, презентују и даље граде данас постојеће културне установе града: музеј, историјски архив, библиотека и дом културе.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Веома писмена варош крај Тисе
    Дневник 3. јануара 2016. 20:37

    Приљежни летописац Сенте, Петар Тарзић је, након десетак књига, објавио и монографију „Основне школе у Сенти 1697-1920“, пре које се бавио историјом православне цркве, Српском читаоницом, биографијом најчувенијег Сенћанина Стевана Сремца, друштвеним животом Срба у знаменитој и врло писменој вароши крај Тисе. Намеравао је да пише о српским вероисповедним школама, али установио да их је тешко одвојити од мађарских и јеврејских, те се позабавио са три Монографске свеске Сенте Петера Тота и Кароља Калмара, споменицом штампаном поводом века школе „Турзо Лајош“ Ласла Тарија и књигом „Грађевинарство у Сенти“ Золтана Ваклаија, а у месном Историјском архиву нашао обиље материјала.

    – Како су за Монографске свеске коришћени релативно ограничени извори, узео сам слободу да их обогатим својом документацијом, новим изворима и биографијама учитеља – објашњава Терзић.Иначе, школе које су биле под окриљем католичке цркве од 1751. до 1869, преузела је општина, док су православне и јеврејске остале при својим верским заједницама све до 1920, кад су подржављене. Терзић је период након тога оставио будућим истраживачима.

    Ђула Дудаш у „Историјату града Сенте“ тврди да је у вароши школа било и пре Мохачке битке 1526, али се поуздано зна да је Грчко-источна српска постојала 1703, Католичка вероисповедна 1755, салашарска 1861, а Српска приватна, у Славнићевом шору, радила од 1885. до 1892. Закладна је школа Ђене Брановачког отворена 1892, имала удобне учионице па и стан за послужитеља, а први учитељ је био Сава Лудајић, касније школски надзорник.

    Најстарији познати српски учитељ, од 1797, је био јерођакон Исидор Бранковић, отац пароха Тимотија и деда патријарха Георгија Бранковића. Рођен је у Ади а крштен у Суботици 1773. од оца Симеона Браниле и мајке Роксе. Знаменит је и Теодор Тоша Брановачки, учитељ академика Стевана Сремца. Није га заборавио, па му је, 35 година од одласка из Сенте 1903, написао посвету између корица „Из књига Староставних – Велики Жупан Часлав“. Брановачки је за учитеља изабран 1863. и остао до пензионисања.

    Врли хроничар Миливоје В. Кнежевић бележи да је Тоша био уча старинског кова, децу је необично волео и с њима врло лепо поступао. Уз то је имао калиграфски рукопис, руке доиста златне, сам је савладао вештину дубореза, а знао је много народних пословица, изрека и загонетки. Оставио их је на крчазима, које је правио са грнчаром Палом Клаузом, па се цела колекција чува у Градском музеју. Многи су у приватним збиркама, а на ободу једног, који је код Терзића, пише: „Који много ије и пије ни за какав посао није! Тако је“! Међу мудростима госни Тоше су и: „Где је вино газда, ту је мозак просјак”, „Пијмо вина докле траје вјека, та вино је мелем за човека!”, „Нема лица без рујнога винца, Ни јунака без пуна бардака!” Био је пренумерант књиге „Живот и обичаји народа српског”, коју је приредио Вук Караџић, један од оснивача Српске читаонице у Сенти 1868, у више наврата биран је у Управни одбор, а 1900. и за председника.

    Најстарији учитељ Мађар је, вероватно, био Јанош Паласти, а касније се помињу Иштван Лакрич и Јожеф Хегедиш, док је Терзић установио да је најстарији јеврејски, можда, из породице Флеш. Њима је Марија Терезија 1790. дала специјалну дозволу да се настане у Сенти, јер Јевреји нису имали грађанска права све до 1840. Њихово школство је било компликовано за истраживање, јер су живели у строго затвореној заједници. Ипак, Ласло Вига 1783. бележи да у вароши обитава 20 фамилија Мојсијеве вере, чија деца уче Тору, познавање језика и рачун.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стеван Крагујевић

    АУТОБИОГРАФИЈА

    Светлост дана први пут сам угледао у Сенти 4. фебруара 1922. године. Основну школу завршио сам у родном месту а и фотографски занат научио сам у Сенти од 1936. до 1939. године код фотографа Ронаиа. Он је био један од обичних фотографа са скромним алатима. Апарати су му били на мех, вечине 13×18 цм са дрвеним троношцима.
    Као шегрт, са таквим апаратом сам ишао сваке недеље у Чоку, код пекара Кокаија, где је мајстор изнајмио његово двориште у Главној улици. Ту је био ”атеље” са ћебетом на зиду, и ту су сваке недеље Чокани фотографисани. Долазио сам бициклом а камера је била позади у једној плеханој тепсији. У то време у Чоки није било фотографских радњи.
    Као дечак од четрнаест година сам се већ осамосталио и сликао сам све: породичне слике, малу децу, портрете, свадбе и све што сам тог дана сликао следеће недеље сам доносио фотографије.
    После три године сам се ослободио и тада ми је мајстор Ронаи казао да сам слободан јер код њега нема места за два помоћника. На моју срећу, практични рад, испит, сам полагао код фотографа Данила Јакшића, који је био у то време један од најмодемијих фотографа у Војводини: салонска камера, неколико апарата “Лајки”, са више објектива, савремене лабораторије, и томе слично. Још у Занатској комори, када сам полагао усмени, пришла ми је госпођа Јакшићка и питала ме шта ћу после да радим. Ја сам јој рекао да ме је мајстор Ронаи отпустио и да не знам где ћу. Она ме потапшала по рамену и рекла “од сутра можеш доћи код мене да радиш”.
    Као шегрт, желео сам да једног дана имам ручни сат. Јер, стално сам морао да идем на посао рано ујутру, у пет сати. Устајао сам, без сата, на време, најчешће и пре, само да не закасним.
    Када сам се ослободио 1939. године запослио сам се код веома доброг и напредног мајстора господина Јакшића. Док сам радио код њега, од моје маме добио сам два ћупа пекмеза, један од шипака, други од шљива. Одмах ми је синула идеја, да тај пекмез једем месец дана, уштедим прву плату, и да за те паре купим ручни сат! Што смислих то и учиних.
    Месец дана сам јео пекмез и хлеб. Ујутру комад хлеба намажем са пекмезом од шљива, а за ручак комад хлеба са пекмезом од шипака, и тако наизменично, цео месец. Али, морао сам да распоредим та два ћупа тако да ми дотрају месец дана. При крају месеца су комади хлеба морали бити са нешто тањим премазима пекмеза. Уштедео сам месечну плату од 500 динара, а сат сам купио за 450. И дан-данас га чувам као драгу успомену.
    У фотоатељеу Јакшића сам добио прво сазнаје о правом фотографисању “Лајком” и салонским апаратима. Радња је била на госпођино име, али прави газда и фотограф је био господин Данило Јакшић. Ту сам радио од 1939. до 1943. године. Код Јакшићевих сам највише научио снимање репортаже. Сликао сам на улици, сваког и ко не жели, разне балове, ноћу са магнезијумом, све нове године, по свим локалима у Сенти. Од 1943. године сам постао самостални фотограф, после кратког одслужења војног рока код Мађара јер сам био отпуштен због глувоће и наставио рад самосталног форографа. По улицама и парковима сам сликао и на позиве свадбе. Код куће у шпајзу сам направио провизорну лабораторију, у којој сам радио и после ослобођења и док нисам отишао на одслужење војног рока. У Крагујевцу, у Дом ЈНА, радио сам као фотограф и репортер од 1947. до 1949. године када сам радио у Танјугу, односно Дирекцији за информисање.
    Госпођу Еву Биро сам упознао 1949. године, у априлу. Била је уредник фотографје у Дирекцији за информације при влади СФРЈ. Директор те установе је био Владо Дедијер, у оно време бог и батина. Дакле, ту сам се запослио и био непосредни Евин сарадник. Дирекција за информације је тада била оформљена да би се пропагандним путем супротстављала Информбироу. Евин и мој посао је био да актуелне политичке и успехе тадашње СФРЈ пласирамо у иностранство, преко наших амбасада у свету.
    Све политичке личности и културне људе који су долазили у нашу земљу ја сам снимао а Ева писала пропратне текстове. Такође сам снимао успешне фабрике, индустрију, паметне наше људе од великог угледа, академике, који су нешто значили у свету. За све то је Ева осмислила и мени дала задатке за снимање а она их потом проследила Страним агенцијама и листовима и амбасадама које су имале своје излоге. Сећам се да сам једном од Еве добио списак свих наших успешних фабрика, по републикама, па сам морао да их лепо снимим, да нас достојно репрезентују у свету. Такође сам снимао по републикама знамените људе: чувене уметнике, диригенте, вајаре, сликаре, фудбалере, гимнастичаре… Такође, снимао сам тада чувеног католичког надбискупа Степинца, када је био интерниран у његово мало родно село крај Загреба, да покажемо свету да је жив и да свакодневно држи мису у малој сеоској цркви. Пошто већ тада нису били баш најидеалнији односи између република ја сам имао специајлно одобрење за снимање од Савезног СУП -а.
    Дакле, моја сарадња са госпођом Евом Биро је трајала од 1949. до 1952. године, када је Дирекција расформирана. Ја и Ева смо прешли у “Танјуг” односно тадашњи “Југо-фото”. У Дирекцији за информације је било запослено стотинак наших новинара, из целе земље и најбољих листова, који су говорили по неколико језика као и Ева. Она је једном, 1950. године, организовала у Бирчаниновој 6, где је била Дирекција, скуп са преко стотину фоторепортера из целе Југославије, из свих редакција. Разговарали смо о фотографији и пропаганди. На тај састанак су дошли Тоша Дабац, Богољуб Цикота и многи други из свих већих листова, и самостални уметници фотографије. Сви су они радили за потребе Дирекције уз добру надокнаду.
    Дакле, ја сам био први фоторепортер код Еве Биро. После смо прешли у “Танјуг” а ја сам отишао крајем 1952. у “Политику”. Мојим одласком нисам прекинуо сарадњу са госпођом Биро.
    Ева је била врло срдачна и пријатна особа. Са сваким је знала да успостави корисну сарадњу. Разумела се у фотографије, знала је на фин начин да нас упути у тајне фотографије. У великој мери и ја треба њој да захвалим за све што сам постигао на пољу новинске фотографије.
    Године 1968. снимао сам прве велике демонстрације београдских студената. После њих су објављене књиге илустроване мојим сликама. Доживеле су неколико издања.
    Једна слика ми је посебно драга јер сматрам да такву ниједан лист нема.
    Приликом пуштања у рад нове зграде “Политике”, посетио ју је и Тито са Јованком. Том приликом је “Политика “ издала посебан број. Уз вечеру, Титу су донели први број где је на насловној Страни била његова слика и текст о посети “Политици”. Тито је гледао лист и наравно прву Страну. Према мени је била окренута задња Страна. Ја сам се досетио и рекао: ”Друже Тито, има нешто интересантно на задњој страни”.
    Тито је окренуо лист и ја тада брзо направих неколико снимака са насловном страном где се он види и наслов, заглавље, “Политика”. Тито је разумео зашто сам то учинио.
    Тита сам сликао и са три Ордена народног хероја. Од њега сам добио златан ручни сат са посветом. Још га нисам ставио на руку, да се не отрца посвета са потписом “Ј. Б. Тито”. Имам десетак самосталних изложби. Једну самосталну књигу “Тито и пионири”. Излагао сам фотографије у Сенти, Новом Саду, Кикинди и Београду. Од тих слика је начињена и једна лепа књига. Учествовао сам на многим заједничким изложбама. Ја им ни броја не знам.
    У “Политици” сам провео тридесет година и много сам слика објавио. Са уредником Љубом Стојовићем покренуо сам рубрику “У слици и речи”, у којој су најчешће објављиване моје слике.
    Од 1949. године сам, као фоторепортер акредитован у Савезној скуштини и Скупштини Републике Србије. Та акредитација и дан-данас траје. Преко пола века! Мада сам пензионер већ две деценије моја стална пропусница за Скупштину још важи.
    У многим листовима сам био стални сарадник. Радио сам највише за “Мађар со” и “Седам дана”. “За Мађар со” и “Дневник” радим и сада као пензионер. За “Мађар со” преко четрдесет година. Када је “Политика” добила новог уредника Данила Пурића, на редакцијском састанку је забрањено да се тезгари, да се ради за друге листове. Ја сам обавестио друге редакције да не очекују више од мене фотографије. Међутим, уредник “Мађар соа” ми је одговорио: “Само ти шаљи фотографије и даље, ми ћемо те прекрстити. Од сада ћеш се звати Кертес Иштван!” То исто су урадили и у “Хет напу”. Тамо ме прекрстише у Кормоши Иштвана! И тако сам ја једно време имао три имена. Али важно је да су моја почетна слова остала иста!
    У Београду 3. фебруара 1982. године добио сам решење да више нисам службеник НИП “Политике”, по сили закона, а 4. фебруара ми је рођендан! Ето, дан раније, да не би закаснили!
    У Сенти сам 1996. године направио једну изложбу о Сенти које више нема. Уредник Телевизије Београд Каменко Катић направио је о мени и изложбу и получасовну репортажу. Два пута је била емитована па се родила идеја, код колега других редакција, да ме предложе за награду “Светозар Марковић”, за животно дело. И то ми је једина значајнија награда у мом животу. Истина, добио сам и две друге, Октобарске награде града Сенте. А највеће су ми награде када ме непознати људи и данас, после двадесет година у пензији, сусрећу и присећају се мојих слика и честитају ми.
    Све ово не бих постигао да нисам имао несебичну подршку моје супруге Лепосаве Крагујевић и кћерке Тање Крагујевић. Моја спруга цели радни век провела је у РТС а почела је у Радио Београду као спикер Првог програма.
    Са мојом супругом Лепом, Лепосавом (девојачко презиме Стојков) живим заједно у срећном браку већ шест деценија. Кроз овај живот смо прошли руку под руку још далеке 1943. године у Сенти. Након рата прешли смо у Београд. Лепа је завршила Високу филмску школу у класи професора Вјекослава Афрића а од 1949. године је спикер Првог програма Радио Београда. Цео радни век је провела у Радиотелевизији Београд.
    Лепа и ја имамо ћерку Тању којом се поносимо. Наш зет Василије Вујић, такође је из Сенте, из чувене породице донатора Јоце Вујића. Васа је професор физичког васпитања у Земунској гимназији.
    Још и данас снимам слободне теме из Сенте и Београда за “Експрес Политику”, “Мађар со” а и “Дневник”. Чини ми велико задовољство кад видим да ми се објави по која фотографија. Ја се држим наше изреке – “Новинар никада не иде у пензију”.

    Сента, јануара 2002. године
    Стеван Крагујевић

    Из књиге Боривоја Миросављевића Простор вечности, Фото, кино и видео савез Војводине, Нови Сад, 2003, Стр. 18-21.

    Белешка:
    Није познато шта је био конкретан повод да Стеван напише ову аутобиографску цртицу. Но ипак, може се претпоставити да је разлог био и његов предстојећи, јубиларни рођендан, 4. фебруара 2002, и 66 година бављења фотографијом.
    У једном приватном писму г. Боривоју Миросављевићу, колеги, новинару, мајстору фотографије, пријатељу и добром познаваоцу његовог рада (будућем приређивачу фотомонографије Простор вечности), Стеван тај датум помиње и као могуће обележевање Јубилеја, до којег, међутим, није дошло. Те зиме је дуго боравио у родној Сенти, а само десет дана по повратку у Београд, 17. априла 2002, Стеван је преминуо. Сахрањен је у Сенти, 19. априла 2002, уз почасти родног града, у присуству породице и колега, из Сенте, Београда, Новог Сада, Сомбора, и других градова.
    Поводом годишњице његовог одласка, објављена је фотомонографија Простор вечности, са текстом његове Аутобиографије (у књизи јој је приређивач дао назив “Од сеоског до дворског фотографа”), уз многе друге текстове о њему и интервује репродуковане из штампе и разних других публикација, али и са записима и сећањима пријатеља и колега, писаним посебно за ову књигу.
    Монографија је током априла 2003. године промовисана у Сенти, Београду и Новом Саду, уз уводне речи познаваоца Стевановог рада, фотографских Стручњака, и његових колега, и уз пратеће изложбе које су тим поводом одржане у свакој од ових средина за које је Стеван Крагујевић био животом и радом трајно везан. Сви ови текстови говора и сећања сачувани су, сабрани и објављени у књизи Б. Миросављевића Антологија фотографије Војводине, књига 4, Фото, кино и видео савез Војводине, Нови Сад, 2003.
    Т. К.

    Извор: НАПИСИ, ГОВОРИ, ТЕКСТОВИ ИЗ ШТАМПЕ, КЊИГА, КАТАЛОГА, ЕНЦИКЛОПЕДИЈА О СТЕВАНУ КРАГУЈЕВИЋУ Фоторепортеру и уметничком фотографу (Сента, 4. фебруар 1922 – Београд, 17.април 2002)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Брановачки, Стеван
    28.05.2009.
    Брановачки, Стеван, правник, политичар, јавни радник (Сента, 1. VII 1804 – Нови Сад, 8. II 1880)

    Основну школу и први разред гимназије завршио је у Сенти, други у Суботици, од трећег до шестог у Баји, седми и осми и филозофију у Сегедину а правне науке у Пожуну (1826). Практикант је био у Бечеју код Бачко-потиског дистрикта и код Краљевске табле у Пешти. Адвокатски испит положио је с одличним успехом 1828. и отворио канцеларију у Сенти. Почасни подфишкал Потиског дистрикта и старатељ Сирочадског стола у Сенти био је од 1831. За супститута сенатора у Магистрату Потиског дистрикта изабран је 1842, а 1848. за солгабирова (среског начелника) у Сенти као први неплемић у том звању. Револуционарна збивања затекла су га у бањи Фиред, одакле шаље оставку на звање не враћајући се у Сенту. Презимио је у Баји, но с пролећа 1849. био је приморан да се склони у Земун. Српска народна управа именовала га је за среског начелника у Паланци, но тамо није остао дуго, поново бежи у Земун и Београд. После револуције вратио се на сенћанско имање, а 1850. његов школски друг Исидор Николић, комесар Војводства, именовао га је за комесара Бачко-потиског дистрикта. Када је дистрикт после годину дана укинут, именован је за судију привременог земаљског суда за Војводство у Новом Саду, за судију Окружног суда у Новом Саду (1854) и за потпредседника истог суда са титулом земаљског судије (1859). Државну службу напустио је 1861. и посветио се јавном раду. Варош Нови Сад бирао га је за посланика Угарског сабора 1861, па поново 1865-1868. Ревносно је заступао српске интересе при увођењу закона о народностима и о аутономији Митрополије српске.
    Када је Милетић преузео управу Српске читаонице у Новом Саду, изабран је за председника њеног Позоришног одбора који оснива Српско народно позориште августа 1861. Са секретаром Змајем потписује први Позив српском народу на прилагање за позориште. Начелник Друштва за СНП био је до 1868. и поново 1871-1874. У Управни одбор Матице српске изабран је 1864. а од 1865. до 1867. био је њен потпредседник. Први пут за председника Матице српске изабран је 1867. а после Суботићевог једногодишњег председниковања 1868. он је до смрти био председник, водећи Матицу неоштећену кроз њен најмучнији период. Такође је био и председник Српске црквене општине у Новом Саду (1868-1872) и један од патрона гимназије. Више година, почевши од 1868, био је председник Прве трговачке и обртничке банке. Пошто је Милетић други пут суспендован као градоначелник, наследио га је и ту дужност обављао три године. Упркос претњи суспензијом, није спречио народне манифестације поводом Милетићевог изласка из затвора 1871. Исте године помагао је прикупљање прилога за Бокељски устанак. Био је биран за посланика Старобечејског среза на Преображенском српском сабору 1872, поново 1875, када је председавао Сабору који бира патријарха, те 1879. за сталног потпредседника Српског сабора. С пуно снаге и одушевљења прикључио се млађој политичкој струји и заштитио својим реномеом достојанство Сабора пред агресијом власти. Велики углед уживао је у редовима Уједињене омладине српске. Није био човек списатељских склоности – од њега је остало штампано само неколико саборских говора и интерпелација због којих су га звали српским Катоном.
    Место у политичкој и културној историји Срба заслужио је „чврстом родољубивом вољом и ревношћу“ и неуморним залагањем. Ожалило га је целокупно „пречанско“ Српство: топлим написима С. Милетић, а Ј. Ј. Змај песмом, Матица црном заставом (седам дана), комеморацијом и поменима, цркве су осам дана звонима објављивале његову смрт.

    ЛИТЕРАТУРА: Берислав Берић, О Србима у Сенти, КС 1835, књ. XI, 271-272; С. Милетић, Стеван Брановачки, Над гробом Брановачког, Застава, 1880, бр. 21, 22; Стеван В. Поповић, Стеван Брановачки, Јавор, 1880, бр. 7, 217-222; Васа Стајић, Новосадске биографије, И, Нови Сад 1936, 96-102; Живан Милисавац, Историја Матице српске, II, Нови Сад 1992. Б. Ковачек

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА
    8. новембра 2016.

    Након Велике сеобе 1690. године досељени Срби у Сенти подигли су своју прву богомољу западно од данашњег храма, при крају данашњег парка у центру града. Била је изграђена од набоја и плетера, а након градње нове цркве од тврдог материјала, на освећеном месту 1809. године постављен је крст, који је касније премештен у порту цркве. У попису становништва у Сенти из 1767. године наводи се да је Српска православна црква у Сенти грађена „наново и недавно од тврдог материјала, од цигаља и камења, те да је укупно било 374 верника и да је имала два свештеника”. Према записима пароха Тимотија Бранковића, прва црква од „тврдог материјала” грађена је на месту где и данас стоји 1751. година. Иконостас у цркви је осликао 1782. године Јован Исајловић Старији, „живописац из митрополитског Даља”. Црква је јако оштећена у буни 1849. године када је изгорео кров, торањ, унутрашњост и том приликом страдао је и иконостас.
    Темељној обнови храма приступило се 1851. године и том приликом су звонику, који је стајао слободан са три стране, припојени бочни простори крстионица и улаз у звоник- степениште. Тиме је високи барокни звоник у потпуности припојен основи цркве чиме је измењен изглед фасаде. Према просторној концепцији, самој основи, те унутрашњим и спољним архитектонским елементима, пропорцијама основних делова храма, црква је грађена по узору на сомборску Георгијевску цркву под чијим утицајем су се градили православни храмови у периоду готово три деценије у овом крају.
    Црква је у основи једнобродна, са петоугаоном апсидом споља и изнутра, те са плитким правоугаоним певничким испадима који нарочито у унутрашњој основи благо наглашавају крстообразност храма. Западна фасада је нешто наглашенија, а два пара пиластара потенцирају вертикалну поделу, а томе доприноси и високи барокни звоник који се централно уздиже. Централно је постављен улаз изнад кога је у лунети осликана икона патрона цркве. Зидно платно је дуж целог објекта изведено у духу класицизма, раздељено плитким пиластрима, равно је и без архитектонске пластике, на три стране са узиданим надгробним плочама. Анализом епитафа сазнајемо да се ради о именима знаменитих Срба од којих су неки имали племићке титуле и били су велики ктитори Православне цркве.
    Пиластри се понављају и у унутрашњем простору делећи га на три травеја и подржавајући лукове који формирају сферне сводове изнад простора наоса. Оригинална пластика очувала се на завршецима лукова у облику мотива „ламбрекена”.
    У унутрашњости је приликом адаптације цркве дозидан хор којег носе две бочно постављене конзоле у виду волута са флоралном рељефном декорацијом.
    Од иконостаса, којег је 1782. године осликао Јован Исајловић Старији очуване су само две иконе: Исус Христос, уље на дрвету и Крунисање Богородице, сликано уљем на платну. Према писању Лепосаве Шелмић икона Цар Давид, коју је Јоца Вујић из Сенте, наш познати колекционар уметничких слика и других вредности, добио на поклон од Игњата Брановачког 1908. године, приписује се Јовану Исајловићу Старијем и иконостасу цркве у Сенти, као и јако оштећена икона Апостола Јакова, коју је Вујић касније набавио за своју колекцију.
    Приликом радова на рестурацији иконостаса и зидних слика које је изводио Покрајински завод за заштиту споменика културе 1975. године, над централним делом храма, у другом травеју свода откривене су слике које се приписују истом аутору. Откривен живопис обогаћује фонд сликарских дела домаћих мајстора XVIII века, посебно дела Јована Исајловића Старијег, сликара формираног под утицајем Теодора Крачуна, а посебно представља доказ архитектонске аутентичности објекта саграђеног половином XVIII века.
    Данашњи иконостас у цркви рађен је након буне. Израда дубореза иконостаса била је поверена 1853. године познатом мајстору Михајлу Јанићу из Арада. Позлату и марморизацију иконостаса, певница, епископског стола, поверено је Александру Темпферу. Иконостас је осликао Павле Симић, академски сликар бечке школе, један од првих представника нашег романтизма, у периоду од 1859-1862. године. Иконостас припада типу развијене вишеспратне олтарске преграде са резбаријом која носи стилске карактеристике класицизма.
    Поред иконостаса Симић је радио и иконе на јужним и северним певничким столовима, затим позади њих ламперијама, на Богородичином и Владичанском трону, на балустради хора пет композиција, као и велику уљану слику изнад иконостаса са приказом Св. тројице у централном делу и јеванђелистима у угловима. Вељко Петровић је својевремено писао: „Његове библијске композиције на хору сенћанске цркве иду у најбоље код нас уопште и са апсолутног сликарског гледишта оне су одлични примерци класичне романтике”.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРПСКА ЧИТАОНИЦА У СЕНТИ

    Као што су, 1826. године, образовани Срби у Пешти основали Матицу српску и „Сербски летопис“ 1821. данашњи „Летопис Матице српске“, најстарији летопис у Европи с намером да сачувају своју националност, свој језик и културу, тако су вођени истим циљем, само у малом, урадили и образобвани људи у Сенти када су 25. фебруара 1868. године основали Српску читаоницу са 100 чланова и донели „Устав“ исте.
    Српска читаоница није основана само „поради читања новина и поради међусобног саобраштенија „, него је заједно са Српском православном црквом имала да издржи сталну борбу са грађанским властима у Угарском делу Хабзбуршке монархије и Аусто-Угарске, представљајући бедем асимилацији и националном отуђивању Срба. Од јавних читаоничких манифестација је била најважнија светосавска забава, на којој су прикупљани прилози „у корист сироте школске деце“. Поред ње је било и забава при црквеној и школској слави а повремено су одржаване и беседе.
    Председник Читаонице је био пл. Симеон Каракашевић.
    Јуна 25. 1871. године, сенћанска Српска читаоница доставља основна правила Мађарском краљевском министарству а иста се одобравају 14. фебруара 1874. године.
    На главној скупштинској седници Српске православне цркве, 17. априла 1883. године, доноси се одлука о зидању црквено-општинске дворане. Општинска дворана је изграђена а 25. марта 1884. године се уступа Српској читаоници.
    Октобра 26. 1887. године у Српској читаоници је одржана велика приредба посвећена јубилеју прославе 100 годишњице рођења Вука Стефановића Караџића.
    Септембра 26. 1906. године у одборској Сали Српске читаонице, постављена је спомен-плоча пок. Стевану Сремцу, Сенћанину књижевнику и академику. Спомен плочу је наручио да се направи о свом трошку Стојан Рибарац а израдио ју је Никола Лукачек и била је пре него је послата у Сенту, изложена два дана у Београду у књижари Антонија Ђорђевића.
    Одлуком Министарства Просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 18. децембра 1923. године, Српска читаоница прелази у „Народну књижницу и читаоницу“. Међутим, ова одлука се примењује тек од 1930. године.
    Од 1914. па све до 1922. године, званично престаје прекид у раду Српске читаонице, због ситуације настале у току и непосредно после Првог светског рата. Међутим, постоји и такав податак да је већ 1. октобра 1920. године, Српска читаоница устројила нова Основна правила и тиме добила дозволу од власти за даљи несметани рад. Дозвола је добијема на основу саопштења Бач-Бодрошке жупаније од одељења Министарства унутрањих послова Бачке-Баната-Барање.
    Јануара 17. 1923. године Српска сенћанска читаоница доноси нова правила а 21. августа 1926. године Српска читаоница добија диплому члана оснивача „Матице српске“.
    Године 1939. Српска читаоница у својој библиотеци има 977 књига да би 1940. године библиотека бројала рекордних 984 примерака књига.
    У ратним годинама Другог светског рата у Српској читаоници нема активности да би 1. марта 1943. године и званично престала са радом забрањена од стране мађарске окупаторске власти. Престанак рада траје све до 1. августа 1945. године када Српска читаоница поново отпочиње са деловањем.
    Из благајничког извештаја сазнајемо да је те године било 6 чланова који су плаћали чланарину од по 50 динара и 101 члан са чланарином од 30 динара.
    Српска читаоница је 1947. године имала 110 чланова а они су плаћали чланарину од 60 динара, једног члана са чланарином од 40 динара, 10 чланова са чланарином од 30 динара, 2 члана са чланарином од 10 динара и 22 члана са чланарином од 5 динара.
    Градска библиотека у Сенти се оснива 1947. године, да би се нешто касније, вероватно у току 1949. године књижевни фонд Српске читаонице пренео у њу.
    Из благајничког извештаја за 1949. годину сазнајемо у виду опаске: „Дневник Читаонице је код Јована Секулића и предат новац динара 11292,5 читаонице 9. марта 1950. године.“
    У Именој књизи је записан следећи – последњи податак о раду Српске читаонице за 1957. годину: „Чланови Српске православне Читаонице у Сенти – 1. октобра 1957. године Брановачки Иса, који је платио чланарину од 1000 динара.“
    На седници Управног одбора Српске православне црквене општине у Сенти 1987. године доноси се одлука о рушењу зграде Српске читаонице због дотрајалости.
    Тако је полако и тихо престала са радом Српска читаоница – Народна књижница и Читаоница у Сенти, институција која је активно учествовала у очувању језика и писма, културе и националног идентитета Срба у Сенти гајећи толеранцију и заједништво међу људима добре воље, без обзира на националну припадност.

    Прошлост нам је подарила Српску читаоницу, која је по свему судећи одиграла кључно место у културном животу Срба – Сенћана тога времена.
    Надахњујући се таквом светлом прошлошћу смогнимо снаге и обезбедимо материјална средства оформљујући Фонд за зидање зграде Српске читаонице.
    Једном, када будућност буде садашњост а ми, обични смртници, прошлост, почиваћемо у миру.

    ПЕТАР ТЕРЗИЋ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРПСКО ПЕВАЧКО ДРУШТВО „ЗОРА“ У СЕНТИ

    Српско црквено певачко друштво ,,Зора“ у Сенти основана је 1886. године.Нацрт за основна правила друштва су одобрена 27. априла 1889. године, па тај датум можемо сматрати датумом када је рад друштва и званично одобрен од стране Мађарског краљевског Министарства унутрашњих послова.
    Потреба да се оснује певачко друштво намеће се већ 1876. године, када се на седници месног Школског одбора говори ,,о владању религиозном и моралном српских учитеља у школи и цркви,.
    На истој седници се закључује да су ,,учитељи дужни децу учити појати – а ако би их изван часова школских учили, да се награде“.
    У првом члану Нацрта основних правила певачког друштва ,,Зора“, пише: ,,Друштво се оснива и носи име Српско црквено певачко друштво ,,Зора“, у Сенти са задатком, да појањем при богослужењима буди и уздиже хришћанску побожност и да певањем световних песама омили у грађанству хармонично певање.“
    Певачко друштво ,,Зора“ је пробе одржавало у ,,великој дворници,, Српске читаонице где је држало и своју документацију и ноте.
    Пробе Певачког друштва ,,Зора“ одржаване су у Цркви светог архангела Михаила, на галерији – хору. Црквено певачко друштво ,,Зора“ појало је у светом Храму на светим Богослужењима црквене песме ,,које су религиозно моћно утицале на присутне, који су се у светом Храму скупили, да изразе своју приврженост вери прадедовској и окрепе душу врлинама хришћанским.“
    Рушењем зграде Српске читаонице 1987. године архива Певачког друштва ,,Зора“ се преноси у зграду парохијског дома где се и сада чува.
    У парохијском дому се чувају и оргуље које су биле у власништву Српске читаонице а која је Певачко друштво користило на пробама.
    Певачко друштво ,,Зора“ је у просторијама Српске читаонице одржавало посела, приредбе, концерте и беседе, често са циљем прикупљања ,,припомоћи и сиротој деци школски подареној“.
    Често су организована весеља и игранке али и концерти певачких друштава из околних места.
    Веће и свечаније приредбе су организоване у позоришној сали Евжена и у свечаној сали хотела Ројал.
    Када је 16. новембра 1918. године у Сенту ушла Српска ослободилачка Краљевска војска топло и раздрагано су је поздравили руководиоци Певачког друштва ,,Зора“. Друштво је припремило и ,,културни програм широкох размера, који је имао за циљ да поново пробуди рад друштва који се за време првог Светског рата одвијао у скромним размерама“
    Командир града, Велимир Ж. Атанасијевић, коњички потпуковник 29. јуна 1919. године организује дан ,,Ратних инвалида“. Том приликом је Певачко друштво ,,Зора“ организовало такмичење у певању а приход од улазница и добровољни прилози су ишли као помоћ ратним инвалидима.
    Када је 26. јула 1919. у Сенту дошао престолонаследник Александар Карађорђевић (тада регент), у одбору за дочек је била и делегација Певачког друштва ,,Зора“ са руководством и целим хором.
    На прослави 50 – година Ватрогасног друштва у Сенти, 7/8. септембра 1924. године, учествује ,,Коло Српских сестара“ и Сенћанска Српска црквена Певачка дружина ,,Зора“. Ово није био и једини наступ ове две друштвене организације.
    После реконструкције, православну цркву св. архангела Михаила у Сенти је осветио др. Иринеј Ђурић Епископ Бачки. Његова висост је боравила у Сенти 3,4 и 5. октобра. У суботу 3. октобра, приређена је бакљада испред православне цркве а Певачко друштво ,,Зора“ и Ватрогасни оркестар су извели неколико уметничких песама. У недељу 4. октобра, на свечаној литургији, појало је Певачко друштво ,,Зора“ заједно са оцем Дамаскином, певачем владичанског ђачког певачког друштва.
    На дан уједињења 1. децембра 1929. године Певачко друштво се поново представила јавности.
    На дан православног Божића, 8. јануара 1932. године Певачко друштво ,,Зора“ приређује концерт који је веома успео а следеће године гостује у Кикинди.
    Скупштина Певачког друштва ,,Зора“ 18. фебруара 1934. године, доноси нова правила. Једно од нових правила гласи: ,,друштвено чланство се дели на извршне, потпомажуће за које је чланарина 24 динара годишње и добротворе који у ратама у року од две године треба да уплате 1000 динара.“
    На дан св. Саве, 27. јануара 1938. године у Државној реалној гимназији у Сенти одржана је Светосавска прослава са преподневним и вечерњим програмом. У преподневном делу, диригент Певачког друштва ,,Зора“ господин Бранко Букуров, професор гимназије је одржао предавање под називом ,,др. Тихомир Остојић“.
    Певачко друштво ,,Зора“ је 5. фебруара 1939. године одржало редовну скупштину – нажалост последњу. Констатовано је да је 1938. години у друштво дошло више чланова него у задњих десет година.
    ,,Слога , лист за град Сенту , сенћански и новокнежевачки срез,, 13. јануара 1940. године објављује чланак под насловом ,,Једна од најуспелијих српских забава,, .
    Чланак је опширно говорио о забави коју је на други дан Божића приредила Српска црквена певачка дружина ,,Зора“. На програму је био комад из народног живота са певањем ,,Девојачка клетва“. Комад је представио радњу из осамдесетих година прошлог века: ,,борбу српског народа против Турака. Она борба, мобилизација, ратна психоза, донекле актуелна за данашње мутне међународне прилике, када на све стране чујемо о рату.“
    Не задуго, априла 1941. године мађарска краљевска окупаторска војна власт забрањује рад Певачког друштва ,,Зора“.
    Ова званична забрана рада друштва није значила и стварни престанак рада Певачког друштва ,,Зора“.
    Пробе се у то ратно време не одржавају у згради Српске читаонице него у цркви Светог архангела Михаила и то углавном пре службе Божје. Црквени хор је био прилично десеткован јер су многи чланови били протерани или су морали да напусте Сенту.
    У то ратно и поратно време (1941 – 1951), диригент хора је госпођа Вера Вујић.
    По њеном одласку из Сенте руковођење и дириговање Певачким друштвом преузима господин Милош Прерадов.
    Певачко друштво у то доба није званично регистровано а позната је под именом Аматерско певачко друштво. Друштво тако ради све до 1957. године.
    Године 1988. на предлог Његовог Преосвештенства господина др. Саве (Вуковића), приступа се припреми и огранизацији реконструкције цркве Светог архангела Михаила ,,од темеља до крова“.
    Света црква је 1989. године обновљена а 3. септембра је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин др. Сава (Вуковић), администратор Српске православне епархије Бачке осветио обновљени и позлаћени крст на обновљеном звонику храма Светог архангела Михаила у Сенти.

    У тој години прегнућа тадашњи председник црквене општине господин Милош Прерадов, како пише у Записнику Управног одбора српске православне црквене општине – Сента, од 12. маја 1989. године, чини још један напор и ,,поново формира Српско певачко друштво ,,Зора“ основано још 1886. године.“
    На жалост, овај покушај је остао без резултата, јер је то била више жеља него стварна могућност поновног живота и рада Сенћанске Српске Црквене Певачке дружине ,,Зора“.

    ПЕТАР ТЕРЗИЋ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПЕТАР ТЕРЗИЋ

    Петар Терзић рођен је 1. септембра 1950. године у Сенти. Основну и хемијско-технолошку средњу школу завршио je у свом родном месту, док je универзитетске студије отпочео у Новом Саду, на Технолошком факултету, где je и дипломирао на Микробиолошком смеру Одсека за прехрамбено инжињерство.
    Своју професионалну делатност отпочео je и током низа година наставио у фабрици шећера „Кристал“ у Сенти, обављајући послове техничког директора, директора развојног сектора, директора производње и генералног директора, да би од 2000. године своју професионалну каријеру наставио на месту помоћника техничког директора сенћанске Ферментационе индустрије „Фермин“ A. Д.

    Од радова посвећених завићајној историографији Сенте, до сада су објављени:

    Социолошко-документаристички есеј „Заједнички, комшијски бунар, који je штампан у зборнику радова „Комшија, па бог“ Kултурно-историјског друштва Пролеће на ченејским салашима 1996. године;
    Документарно-историографски радови „Верски храмови у насељима општине Сента“ и „Верски храм у Чоки“, који су објављени у зборнику радова „Сеоске и салашарске цркве у Војводини“, публикованом од стране Културно-историјског друштва Пролеће на ченејским салшима 1998. године;
    Документарно-историографски радови „Гробља у сенћанским насељима те крстови крајпуташи у атару Сенте“ (као коауторски рад) и „Јеврејско гробље у Чоки“, који су штанпани у зборнику радова „Сеоске цркве и гробља у Војводини“, издатом од стране Културно-историјског друштва Пролеће на ченејским салашима 2000. године.

    За научни рад „Искоришћење задњих ‘Ц’ шећеровина у процесној фази технолошког поступка производње шећера“, који je публикован у стручном часопису „Индустрија шећера“ 1986. год. награђен je плакатом Удружења иноватора и проналазача Регионалне привредне коморе у Суботици. Живи и ради у Сенти.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сента, Ватрогасна касарна

    Изграђена 1903–1904.
    Стилска обележја Мађарска варијанта сецесије
    Архитекта – Бела Лајта (1873–1920) архитекта
    Радове је финансирало градско веће Сенте.
    Изградња се одвијала под руководством Маћаша Сабоа.
    Споменичка валоризација Споменик културе је од 14. маја 1975. године. За споменик културе од великог значаја проглашена је 1991. године.

    Малу грађевину ватрогасне касарне велики мађарски градитељ Бела Лајта обликовао је с изузетном пажњом и инвентивношћу као да се ради о најзначајнијој градској палати. Умешна просторна поставка три павиљона својствена врсним мајсторима сецесије обухвата два идентична осовински постављена здања на уличном фронту, које се у централном делу постепено повлаче ка унутрашњости где се отвара строже конципирана зграда. Приземни комплекс разиграних кубуса вијугавим тракама које теку по атикама и ивицама формирајући стилизоване срцолике облике уплићу се око прозора у виду опшава и утапају у покренуту соклу, те на овај начин још више појачавају утисак ослобођених форми. Дуплирани опшави са утканим мотивима срца благо заталасани над равним фасадним платном јасно указују на директан утицај Едена Лехнера, великана мађарског националног стила.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГРАДСКА КУЋА У СЕНТИ

    После пожара 1911. у коме је изгорела стара Градска кућа, објављен је конкурс за нову 1912, која је завршена 1914. према пројекту архитекте Фриђеша Ковача а под надзором предузимача Антала Сеиле из Будимпеште. Четири тракта грађевине, повезана у правоугаоник, образују унутрашње двориште. Сецесијски концепт разиграности маса постигнут је истицањем истуреног централног ризалита овалне основе на главном тракту и куле на углу главног и бочног тракта. Доба архитектонских превирања условило је решење ближе функционализму и уздржаност у употреби богатих декоративних елемената сецесије. Хоризонтални венци, траке и фризови стилизоване флоралне и геометријске орнаментике, пиластри и полустубови са канелурама и наглашени вертикални отвори, веће стаклене површине и стаклене траке, детаљи од кованог гвожђа, степенасто решен кров централног ризалита са лучно завршеном атиком у којој је грб града, резултат су трагања за особеностима мађарске варијанте сецесије. Постављање високог, масивног торња је романтичарско захватање у историјске стилове, док су детаљи декорације сецесијски. Ентеријер репрезентативних холова, степеништа и балустрада, пластични декоративни елементи рађени у штуку, такође имају мотиве сецесије. Конзерваторско-рестаураторски радови изведени су делом током 2000. и 2002. године, а настављени 2005. године.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Историјат болнице у Сенти

    Најранији податак везан за здравство у Сенти садржан је у градском пореском регистру (1771. године), на крају којег се међу набројаним издацима за месец новембар, наводе и цене хлеба и половине следовања крмива, које су биле исплаћене ФЕЛЧЕРУ (хирургу). Од тог датума до 1818. године проналазе се подаци који упућују да се у Сенти полако развијао вид здравства тако што су бивали плаћени ранари, хирурзи и бабице, да би се те године (1818) отворила прва апотека која је била смештена у данашњој улици Стевана Сремца, насупрот Гимназији. Власник је био Јожеф Хöлблинг. 1821. године је уведено прво радно место лекара (др Шамуел Борош) са платом од 200 форинти.
    Први податак о оснивању болнице се појављује 1826. године када је основан болнички фонд. Од тада је текло сакупљање прилога за оснивање болнице. Сакупљање прилога је спроведено на разним нивоима: приходи од плесних приредби, полицијске казне, доприноси појединаца. До 1834. године у њему је сакупљено 2.880 форинти. 1833. године град запошљава др Ереш Ласла. У јесен исте године месни римокатолички жупан Ласло Колонич је купио парцелу од браће Пивар, заједно са две зграде и поклонио општини за успостављање Болнице.
    И тако 08.12.1833. године доноси се одлука о формирању Болнице… Посао око храњења и неге болесника обављала је само једна особа! Болеснике су лечили:
    ЛЕКАРИ:
    др Ласло Ереш (1833–1837. године),
    др Јожеф Чендич (1838–1861. године),
    др Јанош Непомуки Реваи (1862–1901. године)
    РАНАРИ:
    Иштван Будаи (1833–1841. године)
    Јошуа Векслер (1849–1861. године)
    Михајло Живковић (1841–1849. године, и од 1861–1872. године ),
    Лајош Кути (од 1872. године).
    1872. године болница је премештена на нову локацију у Забавишну улицу. Болница је имала 30 кревета. 1942. године болница се сели на трећу, коначну локацију у зграду сиротињског дома у “Дудику”. До тада је болница била мешовита, а на новој локацији Болница је имала 4 одељења са укупно 120 кревета. Укупан број особља је био 20.
    1959. године је завршена је изградња новог „блок” павиљона. Капацитет болнице се проширује на 320 постеља. 1966. године Општа болница, Дом народног здравља, Центар за заштиту мајки и деце и Народна апотека се интегришу у Медицински центар “Др Гере Иштван”. И као крајња фаза „трансформације“ болнице је 2011. година када се Болница одваја од Здравственог центра и постаје самостална здравствена установа под називом Општа болница Сента.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Милорад Ћурчић: Историјат сенћанске болнице – Војна болница совјетске армије (Војна болница Црвене армије, Руска војна болница)

    Сента је ослобођена 8. октобра 1944. године. Јединице Црвене армије су ушле у Сенту из правца Аде у јутарњим часовима. Те јединице су биле у пролазу. У Сенти су задржали своју команду, која је сарађивала са Месним народноослободилачким одбором. Вид те сарадње је и формирање војне болнице за потребе Црвене армије.
    Немамо тачан податак о томе када је формирана Руска војна болница у Сенти. Зна се само то, да је радила у просторијама тадашњег хотела „Америка“, у згради на углу садашње улице Кеј Бориса Кидрича и улице Златна Греда.
    Рањеници и болесници из Руске војне болнице упућивани су на интервенције и лечење у Градску јавну болницу у Сенти. Према подацима из матичне књиге болесника и историјата болести лечених у Градској јавној болници, може се утврдити, да је у току 1944-1945. године у њој лечено укупно 44 борца Црвене армије. Ови су борци у Болници провели укупно 566 болесничких дана. Важно је напоменути, да ни један од лечених није умро у Болници.
    Руска војна болница у Сенти радила је до 23. новембра 1944. године када је добила наређење за покрет.

    Војна болница у Сенти

    Градски народноослободилачки одбор у Сенти већ је 9. октобра 1944. године организовао санитетску службу у Сенти. За шефа је именован др Дејан Прекрајски а за помоћника др Бранко Белеслин и др Милорад Крагујевић. Градска јавна болница (у даљем тексту Болница) у Сенти наставља рад под поменутим руководством и са целокупним особљем. Дана 20. октобра 1944. године, за економа Болнице је постављен Јован Јеновац.
    Дана 21. октобра 1944. године формира се Санитетска служба при Команди места у Сенти. За шефа се поставља др Бранко Белеслин а за помоћника др Дејан Прекајски.

    Дана 10. новембра 1944. године, Санитетско одељење Врховног штаба НОВЈ и ПОЈ послао је поверљиву наредбу начелнику санитета при Војној управи за Банат, Бачку и Барању (у даљем тексту БББ) да се у Бачкој и Банату најхитније устроје болнички центри. На основу те наредбе, Војна управа за БББ доставила је 24. новембра 1944. године Главном штабу НОВ и ПОЈ наређење да се на подручју Бачке и Баната устроје болнички центри. Формирано је седам болничких центара и то у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Петровграду (Зрењанин), Панчеву, Сремској Митровици и Земуну.
    На основу примљене наредбе, и у Сенти се приступило организовању Војне болнице. Команди места, је стајала на располагању опремљена болница у згради хотела „Америка“, коју је команда Црвене армије користила до 23. новембра 1944. године. С обзиром да је ова болница била релативно малог капацитета, приступило се формирању веће војне болнице у згради гимназије.
    Команда места у Сенти је наредила да се у року од три дана сакупи потребан материјал за формирање болнице. „Материјал би се састојао из металних постеља, сламарица, јастука, умиваоника, убруса, прибора за кухињу и јело као и рубља. Материјал би се имао сакупити првенствено прилогом и сакупљањем из напуштених станова“, стоји у наредби Команде места.
    Команда места у Сенти, дана 13. децембра 1944. године, оглашава обе зграде Војних болница у Сенти – зграду хотела „Америка“ и зграду гимназије – војним установама и наређује да се ту од тог дана даноноћно поставља стража „пошто се губитак опреме не би могао надокнадити“. Сем ових зграда, за потребе Војне болнице, касније су коришћене и просторије кафане, зване „Бела лађа“, а од 4. априла 1945. године, у циљу проширења и за потребе Војне болнице, додељен је и магазин у улици Иде Вујић (Кохнова кућа) у близини војне болнице.
    Пошто је Војна болница имала прорадити 16. децембра 1944. године, припреме за снабдевање приводе се крају. Требало је обезбедити опрему болнице, огрев и животне намирнице за бројно стање „које ће се кретати уједно са болничким особљем од 450 до 500 душа“. Санитетски одсек Команде места у Сенти, се обратио Редакционом одбору Градског народноослободилачког одбора у Сенти за сарадњу и предложио је да се сазове ради договора састанак имућнијих Срба и Мађара у великој сали Градског народноослободилачког одбора. Недостајало је 600 пари веша, 300 покривача, 340 чаршава, 400 тањира са прибором за јело, 400 лончића и 50 пљуваоница. Састанак је одржан. Нова акција је само делимично успела. Команда места није одобрила план „да се принудно прикупљење врши од имућнијег сталежа, без обзира на народност, пошто се истих најмање одазвало социјалној акцији“. Разматрала се и могућност стварања једне фарме, на једном од напуштених имања, „која би служила снабдевању болнице првенствено сточним производима и производима пернате живине, те поврћем. Фарма би истовремено могла служити и као опоравилиште за прездравеле, који би лакше радове око издржавања исте, могли обављати“.
    Ангажовањем свих друштвених снага Градског одбора Јединственог народноослободилачког фронта, АФЖ-а и УСАОЈ-а, тешкоће су отклоњене и војна болница је прорадила.
    Први рањеници су пристигли у Војну болницу у Сенти око 6. фебруара 1945. године. На ову констатацију нас наводе подаци из матичне књиге болесника Болнице под редним бројевима 248-251 и 255-268, у којима се наводи да су тога дана ти болесници преузети из Војне болнице у Сенти. Тога дана, преузета је из Војне болнице група од 18 тешко рањених бораца. На то, да су они били тешки рањеници указује и податак да су исти задржани на лечењу, у просеку по 51 болеснички дан, и да су из те групе четворица умрли. То је уједно и први податак о преузимању рањеника из Војне болнице у Сенти.
    Војна болница у Сенти је била у саставу Болничког центра број 3. са седиштем у Суботици. Санитетску службу у Војној болници обављало је 8 лекара и болничарке, које су завршиле течај пре и за време окупације. Постоји податак, да је крајем 1944. године у Суботици организован тронедељни курс за болничарке. Овај курс је из Сенте завршила Петрић Бојана, која је становала у Цветној улици. Болничарке су вршиле службу добровољно и бесплатно. До јуна 1945. године, није одржан ни један болничарски течај у Сенти, „јер су лекари однети на војну дужност, тако да у Сенти од 26 лекара, сада имамо само 8 и они раде дању и ноћу у Војној болници“. На број ангажованих болничарки упућује евиденција Среског одбора Црвеног крста (у даљем тексту ЦК), из које се може утврдити да су, за време окупације у Сенти, одржана два шестонедељна курса за добровољне болничарке ЦК и то од 16. фебруара до 29. марта и од 1. јуна до 12. јула 1942. године, са укупно 23 полазника. Од полазника, четири имају потврду о томе да су завршиле болничарски курс пре окупације. Нажалост, не постоје писана документа о именима болничарки, које су радиле у Војној болници, али једна слика нам је омогућила да поред лекара Војне болнице препознамо болничарке: Станку Бирцлин, Загорку Манић, Даринку Бабин, Мирославу Стајић и Евицу Брановачки. У рад Војне болнице укључена је и Градска јавна болница. Тежи случајеви су упућивани непосредно у њу, као и болесници на интервенције и операције.
    У Војној болници у Сенти је лечено око 1370 рањеника (о томе сведочи формулар историје болести за Арсић [Милоша] Богдан из Доње Коњуше, борца пратеће чете II тенковске бригаде, И тенковске армије, који је лечен у Болници у Сенти од 11. до 17. августа 1945. године, носи број Војне болнице из Сенте 1370 од 11. VIII 1945; исти формулар је пренумерисан бројем Болнице у Сенти на број 1404 од истог датума). Од тог броја је 130 рањеника упућено у Болницу ради интервенције. Од овог броја је 85 рањеника враћено у Војну болницу у Сенти ради даљег лечења и неге, 24 рањеника је умрло у Болници, док је 21 лице отпуштено, односно упућено је транспортом даље, непосредно из Болнице.
    Немамо података о броју прихваћених и лечених болесника у Војној болници, нити о броју извршених интервенција у њој. Једино знамо то, да је у времену од 4. априла 1945. до 4. августа 1945. године у Војној болници у Сенти умрло 16 лица. Из података Среског одбора ЦК у Сенти, може се утврдити да је од 16 лица, 8 приспело у Војну болницу у времену од 20-23. априла 1945. године, у време пробоја Сремског фронта, а 5 лица у времену од 13-17. маја 1945. године, у време завршних операција за ослобођење земље и почетка чишћења терена од непријатељских елемената.

    Преглед умрлих у Војној болници у Сенти са расположивим подацима

    Историја болести 664/45.
    Марковић (Петра) Мијо, борац 3. чете 1. батаљона XVII Осијечке бригаде, рођен у Вуковару 1926. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 22. IV 1945, сахрањен 24. IV 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Мартиновић (М.) Марјан, борац санитетске чете 3. батаљона 5. дивизије Југословенске бригаде, рођен у Гибарцу – Шид 1913. године. Дошао у болницу 24. IV 1945, умро 24. IV 1945, сахрањен 24. IV 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Историја болести 692/45.
    Михајлов (Ј.) Паја, борац 5. чете 2. батаљона В Војвођанске бригаде, 36. дивизије, рођен у Елемиру 1924. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 25. IV 1945, сахрањен у Елемиру по одобрењу Команде места, број 138/45.
    Историја болести 699/45.
    Савадиновић (М.) Никола, борац 1. чете 1. батаљона XVII Осијечке ударне бригаде, 51. дивизије, рођен у Даљу 16. XI 1911. године. Дошао у болницу 26. IV 1945, умро 28. IV 1945, сахрањен 29. IV 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 691/45.
    Милић (М.) Васа, борац 3. чете, 2. батаљона, II Војвођанске бригаде, 16. дивизије, рођен у Гложају код Доњег Михољца 1927. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 11. V 1945, сахрањен 12. V 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 743/45.
    Тутуров (Д.) Марко, борац 2. чете 3. батаљона VII Војвођанске бригаде, 8. дивизије, рођен у Србобрану 1920. године. Дошао у болницу 7. V 1945, умро 11. V 1945, сахрањен у Србобрану по одобрењу Команде места Сента, број 1652/45.
    Историја болести 651/45.
    Ђукић (С.) Драган, борац 1. чете 2. батаљона XI Војвођанске бригаде 51. дивизије, рођен у Александрову код Петрограда 1925. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 1. V 1945, сахрањен 2. V 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 444/45.
    Палковић (А.) Ева, борац 1. чете 4. батаљона V Војвођанске бригаде, рођена у Бачком Моноштору 19. III 1924. године, дошла у болницу 13. III 1945, умрла 4. IV 1945, сахрањена 6. IV 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Историја болести 807/45.
    Немет (Хасан) Асим, борац 2. чете 1. батаљона VII Албанске бригаде 42. дивизије, рођен у Тетову 1934. године. Дошао у болницу 16. V 1945, умро 17. V 1945, сахрањен 18. V 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 776/45.
    Мацек (П.) Јожеф, борац 1. чете, 3. батаљона III Војвођанске бригаде 36. дивизије III Армије, рођен у Падини, срез Ковачица 1921. године. Дошао у болницу 11. V 1945, умро 19. V 1945, сахрањен 20. V 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Историја болести 813/45.
    Сзел (Ј.) Антал, борац 3. чете 2. батаљона VII Петефијеве бригаде 51. дивизије III Армије, рођен у Пачиру, 1915. године. Дошао у болницу 17. V 1945, умро 23. V 1945, сахрањен у Пачиру по одобрењу Градског народног одбора у Сенти, број 6281/45.
    Историја болести 865/45.
    Игрутиновић (В.) Живота, борац 1. чете, 2. батаљона, III Војвођанске бригаде, VI дивизије, I Армије, рођен у Бечевици, срез Крагујевац, 1905. године. Дошао у болницу 26. V 1945, умро 29. V 1945, сахрањен у Сенти на Православном гробљу.
    Историја болести 664/45.
    Божин (М.) Мира, борац чете за везу V Војвођанске бригаде 36. дивизије III Армије, рођена у Земуну 1912. године. Дошла у болницу 21. IV 1945, умрла 5. VI 1945, сахрањена 5. VI 1945. у Сенти на Православном гробљу.
    Историја болести 863/45.
    Матица (Ђ.) Иван, борац 2. чете 2. батаљона II бригаде Матија Губец 32. дивизије, рођен у Калиновцу 1909. године. Дошао у болницу 25. V 1945, умро 17. VI 1945, сахрањен 18. VI 1945. у Сенти на Римокатоличком гробљу.
    Зелић (С.) Михаљ, борац III радничке чете, рођен у Мол Гунарашу 1925. године. Умро 12. VII 1945, сахрањен 13. VII 1945. у Сенти на Римокатоличком гробљу.
    Јеленчић (Ђ.) Виктор, борац 2. батаљона 2. бригаде 14. дивизије, рођен у Забоку, 1927. године. Умро 4. VIII 1945, сахрањен 6. VIII 1945. у Сенти на Римокатоличком гробљу.

    Преглед умрлих у Градској јавној болници у Сенти током 1945. године

    Историја болести 250/45.
    Рубик Јано, борац 2. чете 5. батаљона VII Војвођанске бригаде, рођен у Белом Блату 1922. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 1. III 1945. године.
    Историја болести 258/45.
    Тадић (А.) Анђелко, борац 2. чете 4. батаљона VI Војвођанске бригаде, рођен у Сурчину 1921. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 1. III 1945. године.
    Историја болести 261/45.
    Раскаш (Паскаш) Илија, борац 3. чете 3. батаљона XII Војвођанске бригаде, рођен у Рудопољу 1926. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 11. III 1945. године.
    Историја болести 266/45.
    Бошњак Стеван, борац 2. чете 3. батаљона VII Војвођанске бригаде, рођен у Торјанац (Турјанац) 1917. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 24. II 1945. године.
    Историја болести 297/45.
    Хускић Суља, борац 2. чете 3. батаљона XII Војвођанске бригаде, рођен у Бихаћу 1924. године. Дошао у болницу 9. II 1945, умро 19. III 1945. године.
    Историја болести 326/45.
    Ковачевић Ђуро, борац 3. батаљона XVIII Славонске бригаде, рођен у Сатници, срез Ђаково, 1926. године. Дошао у болницу 14. II 1945, умро 22. II 1945. године.
    Историја болести 327/45.
    Чонићи (Ћосић) Милорад, борац 1. чете, 3. батаљона, II Војвођанске бригаде, рођен у Владимировцима 1923. године. Дошао у болницу 14. II 1945, умро 18. III 1945. године.
    Историја болести 344/45.
    Бугарин Сава, борац 2. чете 1. батаљона II Војвођанске бригаде, рођен у Перлезу, 1924. године. Дошао у болницу 17. II 1945, умро 2. III 1945. године.
    Историја болести 346/45.
    Кнежевић Драган, борац II одсека Штаба 51. дивизије, рођен у Грачани, срез Приједор 1925. године. Дошао у болницу 17. II 1945, умро 3. III 1945. године.
    Историја болести 471/45.
    Зебељан Миловој, борац 2. батаљона XII ударне бригаде, рођен у Фердину 1924. године. Дошао у болницу 17. III 1945, умро 21. III 1945. године.

    Срески одбор ЦК у Сенти је водио евиденцију о умрлим борцима, на основу добијених података од Војне болнице, и о томе је извештавао Месне народноослободилачке одборе, а преко њих породице умрлих о томе: где, када, од чега су умрли и где су сахрањени. ЦК је, осим обавештавања породица умрлих, вршио и службу обавештавања родбине о рањеним борцима, као и службу обавештавања о несталим и погинулим борцима. ЦК Војводине, обавестио је све подручне одборе о местима болничких центара од 1-7. и наложио је: „да ако се заинтересована родбина обраћа на вас да потражите где се налазе наши рањени борци, имате да их упутите на Болничке центре, који имају списак рањеника са изменама сваке недеље“. Тако је приспео извештај о томе, да је Савић Милица, ћерка Савић Жарка из Сенте, Приградски венац 127, погинула 7. III 1945. године код Болмана, или да је Татић Бојана, борац 1. чете 3. батаљона 26. Српске бригаде, 46. дивизије, рођена у Сенти 11. XII 1921. године, ступила у партизане 1943. године, рањена у борби и да је као неспособна отпуштена из болнице.
    ЦК је чинио напоре да се Војна болница у Сенти снабде потребном опремом и намирницама. Познато је да је, у згради гимназије, током 1945. године радила радионица за израду и поправку веша за потребе Војне болнице. По коначном исказу, Срески одбор ЦК у Сенти, прикупио је и испоручио Војној болници у Сенти следеће намирнице: 25 кг. масти, 2200 комада јаја, 1480 кг. кромпира, 1,50 кг. гриза, 42 кг. мака, 6,5 литара ракије, 3,5 кг. таране, 5 кг. шећера, 1 кг. сира, 5 кг. љуштене зоби, 1 кг. млевене паприке и 98 кг. црног лука. Војна болница је редовно снабдевана новинама и брошурама. Антифашистичкој књижари у Сенти, за новине и брошуре, „слате Војној болници у Сенти, за време његова постојања“, исплаћено је укупно 4122 динара.
    Војну болницу у Сенти су редовно посећивали подмладак и омладина ЦК, који су рањеницима носили цвеће, књиге и друге поклоне, а повремено су им приређивали и пригодне програме.
    Нисмо нашли писмени траг о томе, али се зна, да су послове и рад у кухињи и вешерају обављале, добровољно, омладинке и жене, посебно чланови УСАОЈ-а АФЖ-а и да је поред Војне болнице радила и радионица за израду и поправку веша и постељине. Није се могао утврдити број активиста на тим радовима, нити резултат њиховог рада.
    Рад Војне болнице у Сенти је полако одумирао. Рањеници из Војне болнице су упућивани у Болницу на интервенције до краја јуна месеца 1945. године (борац Талијевски Абдула, упућен је из Војне болнице на лечење у Болницу дана 29. VI 1945. године. Матична књига Болнице из 1945. године, редни број 1042/45). Последњи рањеник из Војне болнице је упућен у Болницу дана 29. VI 1945. године. Рањеници, који су лечени у Болници половином августа 1945. године нису више враћани у Војну болницу, већ су упућивани даље (борац Рујевић Милан, који је лечен у Болници у Сенти од 19. VII 1945. године, дана 13. VIII 1945. када је отпуштен из Болнице није враћен у Војну болницу у Сенти већ је пренет у Нови Сад „пошто се расформира Војна болница у Сенти“. Историјат болести Болнице број 1181/45).
    Војна болница у Сенти је радила до краја месеца августа 1945. године. На то упућује и податак, да је др Марко Борђошки, дана 31. VIII 1945. године, разрешен дужности управника Војне болнице. Просторије гимназије враћене су на даље коришћење Градском народноослободилачком одбору. Просторије гимназије су уређене и, између 14. и 16. септембра 1945. године, настава је почела дана 17. септембра 1945. године. Тог дана је отворен и школски интернат у згради бившег хотела „Америка“, сада већ бивше Војне болнице у Сенти, за чију је опрему коришћена употребљива опрема.
    Војна болница је и након затварања имала своју историју о којој веома мало знамо. Осамдесетих година овог века још неколико болничарки, које су радиле у Војној болници, биле су живе. Једна од њих је била и Бешлић Маргит, која је прво живела у Ади а потом у Сенти. Као болничарка је радила у Ади одакле су такође долазили рањеници у Војну болницу. Сачувала је једно писмо које нам је дала на увид. У писму, које је датирано од 16. септембра 1945 године, пише јој један млади човек по имену Анте из Дома за ратне војне инвалиде у Новом Саду. Називајући је мајком, с љубављу је позива да га посети. Распитује се, да ли се момак из Загреба оженио девојком, која је радила у канцеларији Војне болнице. Каже, да би се и он веома радо женио девојком из овога краја, верује да би се сада већ срећно окућио, јер је сазнао да му је породица преживела рат. Ко зна колико је оваквих писама послато, колико је судбина изменио боравак рањеника у потиској Војној болници. На томе што је и оволико података пронађено, можемо се захвалити покојном раднику историјског архива у Сенти Катона Палу, који је стрпљиво сакупљао податке на основу којих смо могли написати овај текст о Војној болници у Сенти.

    Литература:

    Стојан и Јованка Бербер: Оснивање сомборског болничког центра бр. 2 1944. – Покрајински одсек научног удружења за историју здравствене културе Југославије, стр. 465-469.
    Др Агоштон Виг: A zentai kórház története [Историјат сенћанске болнице]. – Сента, 1966, стр. 57.
    Развој Црвеног крста у Сенти 1872-1975. – публикација издата пригодом истоимене изложбе, стр. 18.
    Геза Триполски: Медицинске сестре сенћанских војних болница. – у Зборнику радова саветовања „Жене Војводине у НОР и револуцији 1941-1945.“ – Нови Сад, 1984.
    Извори:
    АФСИА бр. 109: Спис сенћанске команде места бр. 253/44. од 22. XI 1944.
    АФСИА бр. 121.1: Записник са седнице градског НОО од 9. X 1944.
    АФСИА бр. 121.1: Записник са седнице градског НОО од 20. X 1944.
    АФСИА бр. 121.1: Записник са седнице градског НОО од 21. X 1944.
    АФСИА бр. 109: Документ сенћанске команде места бр. 432/44. од 28. XI 1944, те документ бр 8581/44. од 13. XII 1944.
    АФСИА бр. 121. 1. 22: Записник са XII седнице Извршног већа Градског НОО од 4. IV 1945. бр. 176/45, те записник бр. 2989/45.
    АФСИА бр. 109: Списи сенћанске команде места бр 888/44. од 13. XII 1944, бр. 889/44. од 13. XII 1944, те 844/44. од 14. XII 1944.
    АФСИА бр. 125.2: Спис Среског одбора Црвеног крста бр. 89/45. од 19. VI 1945.
    АФСИА бр. 125: Списи Среског одбора Црвеног крста бр. 5/45, 31/45, 104/45. од 28. VI 1945, те 166/45 од 17. VII 1945.
    Записник Извршног већа Градског народног одбора бр. 326/45. од 17. XII 1945.
    Попис скраћеница:
    АФСИА – Архивски фонд сенћанског историјског архива
    НОО – Народно-ослободилачки одбор

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СЕНТА

    Град и среско место (32.000 ст.) у бачкој равници на р. Тиси (Дун. Бан.); по ослобођењу од Тур., крајем XVII в. постала шанац у потиској вој. граници и била чисто срп. место; по укидању вој. границе на место исељених Срба у Рус. досељавали се Мађари и Словаци; зан. и инд. место; фабр. сапуна и свећа, намештаја, стругаре, гмн. с држ. и мађ. наставним јез.

    Извор: Енциклопедија „СВЕЗНАЊЕ“, Београд, 1937. године, стр. 2057 – 2058.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    „ОКО“
    http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/2164972/sencanske-magle-i-zlatiborske-zore.html

    “https://www.youtube.com/watch?time_continue=1607&v=V8EFT0g-uOc

    „Сенћанске магле и златиборске зоре –Око магазин – Горислав Папић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЦРКВА АРХАНГЕЛА МИХАИЛА – Сента
    http://www.manastiri-crkve.com/crkve/crkva_arhangela_mihaila_senta.htm

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НАША СЕНТА У СЛИКАМА
    https://www.youtube.com/watch?v=uG6PXLp8b9U

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ФОЛКЛОР – СЕНТА

    https://www.youtube.com/watch?v=7pA7btt_CmM

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПОТИСКА ВОЈНА ГРАНИЦА 1748. године

    Сента је бројала 202 граничара-пешадинца. Изван сталне војне службе се налазило њих 64. С потпуним наоружањем било је 70 граничара а с непотпуним 49. На челу се налазио мајор Марко Марковић, капетан – лајтнант Ђорђе Голуб, поручник Константин Милиновић и заставник Игњат Вршић.

    Извор: Владан Гавриловић, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за историју – ПОПИС ПОТИСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ за 1748. годину

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Мајор Марковић је био одсутан при попису 1749. тако да нажалост немамо података о његовом напредовању. Он је једини официр у Граници који није био православне вероисповести. Марковићи су Буњевци, који су као Срби-католици дошли у Монархију у време Великог бечког рата и служили у Шанцу Сомбор. Када је он расформиран (1743), мајор Марко-Матија је пребачен за команданта у Сенти. Одлучио се за останак у провинцијалном сталежу па је 1751. добио племство и земљу у Сенти.

    (Мита Костић, Нова Србија и Славеносрбија, 41, Славко Гавриловић, Грађа за биографије официра, 112;Славко Гавриловић, Подаци о буњевачкој официрској породици Марковић (од краја XVII до срединеXVIII века), Зборник Матице српске за историју, бр. 61-62, Нови Сад 2000, 131-137; К.А, HKR, Expedit 1749, Janner, No. 444)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сента је имала 191 граничара у коњици. Такође, као и у Кањижи, сви су били у активној служби. Од тога је њих 46 имало сву потребну опрему а 85 делимичну. Штаб је сачињивало 6 људи на челу са поручницима Јованом Бадрљицом и Ђуком (Ђорђем) Поповићем. Заставник је био Неша Милиновић.

    Извор: МEШОВИТА ГРАЂА, књ. XXXII стр. 255-280 MISCELLANEA, vol. XXXII pp. 255-280, УДК: 94(=163.41)(436)“1748″(093):314, Владан ГАВРИЛОВИЋ, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за историју, Нови Сад -ПОПИС ПОТИСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ ИЗ 1748. ГОДИНЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ТИСА=ТИШТА: На језику санскритских људи, ТИШТА означава нешто што стоји, што се ”тишти” у месту, што се не креће. Израз ТИШТИ и данас се употребљава у колоквијалном србском језику: ”Хлеб се ТИШТИ у рерни”, ”Цигле се ТИШТЕ на сунцу”, ”ТИШТИ га савест”, ”ТИШТИ га рана” и слично.

    А воде реке ТИСЕ су споре и тихе од постанка, као да стоје у месту, као да ТИШТЕ у равници…

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Историјски називи
    Zenta
    Етимологија
    1216/18. Zentha, од мађ. личног имена изведеног од szem ‘око’, или од речи szent‘свети’, словенског порекла (Kiss 719б). (А.Л.)
    Атрибуција
     бијела: Аднађ Ђурка од бијеле Сенте (Вук III, 87:5)
    Епски контекст
    1. У Трећој књизи Вукове збирке објављеној на основу лајпцишког издања из 1846. овај се стих јавља као Аднађ Ћурка од бијеле Стене. Светозар Матић је 1936. у раду о Аднађу Ђурки прочитао овај стих у исправљеном облику који је горе наведен као пример. Уколико се покаже да оваква интерпретација није на месту, то ће значити да је у питању Бијела Стена, место у западној Славонији које је Змајогњени Вук добио 1471. од Матије Корвина заједно са Иригом и Сланкаменом. Радња песме се, ипак, дешава у XVIII веку, па је лако могуће да је у питању Сента а не Стена, тим пре што тада славонска Бијела Стена више није имала историјског значаја за епске теме.

    2. Сента, град у Војводини (Србија), на Тиси. (45° 55’ Н, 20° 4’ Е). Први пут се помиње 1216. Као угарски град, стално је била у ривалству са Сегедином. После битке код Мохача 1526. Турци су опљачкали град и запалили га, а становништво одвели у ропство. Касније су обновили град и утврдили га, а 1697. Еуген Савојски је у бици код Сенте поразио Турке. Тада је Сента поново постала угарски град из кога се словенско становништво исељавало у Банат и у Русију, а досељавани су Мађари, Немци, Словаци, Јевреји и други. Код Вука у Рјечнику: „варош у Бачкој: Прокопсао као Турски цар на Сенти”.
    Литература
    1936 Матић, Светозар: «Аднађ Ђука од бијеле Стене», Гласник Историског друштва у Новом Саду, 9/2 (24), 181.
    1966 Марковић, Милица: Географско-историјски именик насеља Војводине, Нови Сад. [160] цобисс

    1969 Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит“, Београд 1969. цобисс

    1971 Марковић, Јован Ђ.: Градови Југославије, Београд. цобисс

    1975 Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић“, Београд 1975. [3:106]

    Извор: Епски градови: лексикон

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ОСЛОБОЂЕЊЕ СЕНТЕ

    Из успомена ђенерала Глигорија Хаџи – Јовановића

    „Иако ослобођење територија , које су дотле биле саставни део Аустро-Угарске монархије, правно и међународно признато онога тренутка, када су Аустрија и Мађарска примиле услове примирја, које им је диктирао војвода Франше Депере, главнокомандујући солунских армија, ипак народ сваког места лично је осетио национално ослобођење онога часа, када је у његово место ушла српска војска. Чињеница да је народ видео српског војника, да у његово место долази као победник и господар и да у томе своме националном војнику има заштите и потпоре, јесте опипљив доказ о националној слободи. Па зато свако место као као дан националног ослобођења, сматра дан уласка победоносне српске војске…
    … Око поноћи између 1/14 новембра позвали су ме у штаб пука и усмено ми је командант пука наложио претстојећи задатак, а 2/15 новембра у 1 и 30 часова примио сам и писмену заповест команданта…
    … Када сам примио ову заповест одмах т.ј. 2/15 новембра око 2 часа ноћу издао сам ову моју писмену заповест…
    … Дивизион биће под мојом командом…
    … Пошавши из Аде у 13 часова у Сенту смо стигли у 14 часова. Дан је био хладан, облачан и влажан. На железничкој станици су нас дочекали чланови Народног одбора, са претседником Јоцом Вујићем на челу. Штаб батаљона, 4-та и 2-га чета, митраљеско одељење и једна брдска батерија почли смо пешке од железничке станице до српске православне цркве. По улицама где није било Срба свет нас је са прозора кућа посматрао, са изразима лица која су одавала страх, који је вероватно потицао отуда, што су нас Србе увек замишљали као дивљаке, да не кажем људождере. Дошавши на пијацу пред општином, ту па до улаза у православну цркву, дочекали су нас Срби и ту смо прошли кроз густ шпалир, обасипани цвећем, а сви плакали од радости. Војници са мном, отишли су у цркву, где је уз огромно присуство Срба отслужена служба божја и благодарење у част доласка српске војске и у славу слободе Сенте.
    Варош је била накићена заставама, мађарским на мађарским кућама, а српским на српским кућама. На торњу градске куће виле су се српска и мађарска застава. Свако лице мушко и женско, било је закићено мађарском кокардом (Мађари) а Срби српском кокардом. Мађарски резерв. Официри били су сви у униформама. У вароши је постојала народна гарда од око 1000 људи са 600 пушака у мађарским униформама, а имали су и неколико митраљеза.
    Војници су доцније одведени у гимназијску зграду и дата им је одлична топла храна и напојница; официрима је приређен ручак у кафани „Бела лађа“ (угао преко пута гимназије). Ја са ађутантом био сам на ручку гост у дому Јоце Вујића. Народно веће у споразуму са градском Управом извршило је распоред војника (јединица) по школским зградама и преузели на себе старање око исхране; официри су распоређени по приватним кућама у близини њихових војника. Штаб батаљона и команда места првих дана била је у малој кући (сада улица Пашићева бр. 3) својина Јоце Вујића, (сада адв. Канц, Др. Милоша Кнежевића), а после неколико дана, када је жандармерија демобилисана, за штаб сам узео њихову касарну (сада улица Мајора Глигорија Хаџи Јовановића бр 10). Официри су се хранили у својој менажи, а ја лично био сам гост Јоце Вујића за све време мога бављења у Сенти, т.ј. од 16. новембра 1918. па до 8. фебруара 1919, када сам се по наређењу са штабом преселио у Ст. Кањижу.
    У 16 часова цео градски сенат, на челу са градском управом, очекивао ме је у великој градској већници, да ми преда управу над Сентом, а ја сам отишао са ађутантом, а у пратњи претседника народног већа пок. Јоце Вујића и још неких чланова народног већа. Када сам ушао у салу пригодним говором ме је поздравио тадањи градски начелник Геза Сарић. Тумач је био Јоца Вујић. После поздрава градског начелника, ја сам присутнима одржао подужи говор, у коме сам изнео циљ освајања и захтеве, како има да се ради и да би се циљ постигао.
    Када сам завршио говор, који је Јоца Вујић одмах по деловима преводио на мађарски, градски начелник је молио за објашњењима по двама питањима, и то:
    1. Може ли на градској кући да остане мађарска застава? Одговори сам: „Може, али десно од има бити развијена и стављена српска застава“.
    2. Могу ли и даље да носе на својим капутима кокарде са мађарском тробојком? Одговорио сам: „Можете носити кокарде, а ако Вам то чини нарочито задовољство, ја могу наредити да и капуте носите од мађарске тробојке!“…
    … После изласка из градске куће, ја сам примио управу поште, суда и свих надлештава, констатујући по књигама новчано стање које сам затекао…
    … Српска војска долазећи у ово место и околину, доноси собом мир, ред и поредак свим житељима, без обзира на народност и вер. Српска војска гарантује свима и свакоме: част породице, личну слободу, имовину и безбедност, слободу вероисповести и националну заставу. Српска војска у ратовима од 1912 год. До данас водећи операције по целом Балканском Полуострву и вршећи освајања разних предела, показала је са колико поштења и широкогрудости приступа и врши све операције.
    Саопштавајући свима становницима Сенте и околине да су од овога часа стављени под заштиту прослављеног српског оружја, ја их позивам да ову заштиту приме без резерве и са пуно поверења, овде је ангажована част српског оружја и имена, а српски народ и српска војска, у току последњих година показали су колико цене част нације и шта су кадри да за њу жртвују.
    Према овоме убудуће морају престати лична обрачунавања и освете, јер ће кривци најнемилосрдније бити кажњени.
    Редовни судови и осталае установе остаће у дејству са својим досадањим органима, изузимајући установе и организације које не могу по уговору о миру постојати.

    Командант, мајор,
    Глиг. Х. Јовановић“.

    Издавањем ове прокламације могла се констатовати чињеница: да је 1 батаљон 9 пешад. Пука у исти дан и час дошао у Сенту тачно после 2 месеца од дана када је на јуриш заузео бугарску утврђену линију на солунском фронту и да је за тих 60 дана пешке и под борбом прешао око 800 километра….
    … У току идућих дана уводио се нови ред ствари, радило се даље на организацији безбедности и прикупљању ратног плена, али Сента је од 16. новембра 1918 године била ослобођена – и остала наша заувек.

    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента,:Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938. (стр. 19 – 28)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈОЦА ВУЈИЋ И ОСЛОБОЂЕЊЕ СЕНТЕ

    „Као изасланик целе Сенте и њене околине, са пок. протом Милошем Прекајским учествовао је Јоца Вујић 25. новембра 1918 године на Великој Народној Скупштини у Новом Саду, која је изрекла коначно отцепљење Војводине и свих српских крајева од Аустро-угарске Монархије и њихово сједињење са мајком Србијом. Велика Народна Скупштина у Новом Саду изабрала га је и за члана своје делегације, која је однела ту важну одлуку у Београд, да је преда и саопшти краљевској српској влади“.

    Др. Милош Кнежевић

    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :стр. 32-34, Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГЛАВНИ МОМЕНТИ ИЗ НОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ СЕНТЕ

    (Од изгнања Турака до ослобођења)

    „Протеривањем Турака са десне на леву обалу Тисе, Сента је постала погранично место, и у њој је као и у осталим пограничним местима отганизовама милиција – „граничари“, који су били увек спремни за одбрану, у случају напада. За ту су сврху и копани чувени шанчеви, по којима се Сента и звала „Сенћански шанчеви“.
    Граничаре су у Сенти сачињавали искључиво Срби и њихове су старешине биле Срби: зато су Срби и били стварни господари Сенте. Овакав граничарски живот у Сенти годио је њеним становницима Србима, јер су живели слободним животом и имали извесне привилегије. Граничари су се делили у две групе: и то у оне који су активно вршили службу и у ислужене – ветеране. Граничари су осим новчане накнаде добијали још и земљу, која је код војника била везана за службу. Смрћу активног граничара земљу не наслеђује његова породица, већ онај војник који ступа у службу на место умрлога. Када умре ветеран (ислужени граничар) земљу наслеђују његови наследници. Наследници ветерана нису били ослобођени од пореза, као граничари, него су морали да сносе све терете које сносе паори. Уређењем Војне Границе дошли су под директну управу Врховног ратног савета, односно под управу аустријских официра, што је и била привилегија.
    После овако повољног стања, Срби су се почели бунити, када је 1750 године „развојачена граница“, и Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу, а припојена жупанији. Тиме су Срби граничари сведени на ранг осталих грађана. Развојачење је дошло као последица што су пожаревачким миром 1718 године протерани Турци и из Баната.
    Из меморандума, који су Срби упутили Марији Терезији, види се, да су граничари сматрали, да им је част повређена, јер су себе рачунали у нешто више од обичног сељака (паора). Тај део упућеног меморандума гласи: „Сви ми, једном за свагда, један за све и сви за једнога, изјављујемо, да тражимо да останемо војници и ради нашег имена и части, ни најмање воље немамо да одбацимо пушку и постанемо паори“.
    Оваквим положајем граничара Срби су осећали неки већи положај од осталих обичних грађана у држави. Овај понос Срба у Сенти због супериорности и до данас се је задржао.
    Године 1751 Марија Терезија отцепила је Сенту од девет других села жупаније и основала нову окружну команду под називом: „Самостални окружни предео“. Тек 1848 године и Сента је сасвим припојена жупанији.
    Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је нетадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Прва сеоба била је 1751 године. Да би спречила ову побуну Срба, а путем њихових старешина за себе их приволела, то је Марија Терезија, 1751 године свима официрима граничарима подарила дипломе, којима су уврштени у племиће.
    Досада је познато, да су од Сенћана добили дипломе за племство, као граничарски официри, 1 марта 1751 године: Јован Бодерљица, Субота Брановачки, Ђорђе Голуб, Михајло Тешић и Неца Милиновић. Већ је 28 октобра 1741 године био добио капетан Арсеније Вујић.
    У свима дипломама наведена су умена жена и деце. У свакој дипломи означен је и уцртан породични грб. Ове почасти појединцима нису помогле нити се је утишала побуна, већ је избила у још већим размерама идуће 1752 године, када је са Шевићем и отсељен највећи број, док је већ трећа сеоба 1753 године, са Продановићем, била мања. Пресељени Срби из Војводине, онако како су се селили у групама, тако су у групама и образовали насеља на југу Русије. И данас постоје, у Малорусији, јекатеринославска губернија, срез словеносербски, места са називима: Сента, ада, Мол. Колики је број отсељених из Срба из Сенте у Русију, не може се поуздано утврдити.
    По званичном извештају генерала Енгелсхофена од 27 јула 1751 године, отселило се је из Сенте 286 људи. У извештају није наглашено, да је то број „душа“ него „људи“.
    Ово треба да су старешине породица или војници, где се не урачунавају жене и деца. Немамо податке колико је отсељено из Сенте у другој највећој сеоби 1752 године, са Шевићем, а ни за трећу најмању, која је била 1753 године, са Продановићем. Када се узме, да је прва сеоба по броју била просечна, изашло би, да је из Сенте у те три сеобе отселило преко 850 „људи“. За тадању малу Сенту, која је имала 1728 године – 3016 православних – ове су сеобе биле јако осетне. Штета није била само у броју него и у квалитету: јер су се отселили борбенији и предузимљивији.
    Отсељавање Срба из Сенте наставило се је и тиме, што су се, из жудње за већ навикнутим војничким животом, у масама јављали у војску и исељавали се на подручју Вел. Кикинде. Због овога је број Срба у Сенти знатно опаои није се надокнадио све док нису дошли садањи насељеници са југа. Колико је тада остало домова у Сенти не може се тачно одговорити, али по једном попису бачке епископије из 1773 године – дакле око двадесет година по сеоби у Русију – било је 148 српских домова у Сенти.
    Ако узмемо, да је тада један дом сачињавало 8 душа, онда би у Сенти у то време било 1100 српских душа.
    Излази, да је отселило у Русију из Сенте око 2000 душа, ако се под појмом „људи“ код Енгелсхофена подразумевају војници без жена и деце. После ових сеоба Срба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.
    Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755 године, када је сеобом опустошена.
    *
    Прво су у Сенту доселили Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Toth). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре.
    Добротом г. Андраша Дудаша дошао сам до списка насељених Словака – Тотова – у Сенти од 1745-1755 године.
    У том се списку налази 98 разних презимена, која се и данас тако употребљавају. 22 разне фамилије, уз раније презиме, данас имају и придодато – Тот (Словак).
    Данас има 395 пореских домова у Сенти са презименом Тот и скоро се сви издају за Мађаре, а не за Словаке.
    Власти су штитиле сиромашне насељене Словаке и Мађаре: али како су Срби стојали материјално добро и били супериорнији, то им нису били на сметњи и са досељеницима су живели добро. Чак су имали и погодбу о наизменичном бирању претседника општине. Такво стање наизменичног претседниковања остало је чак и после 1848 године. Задњи претседник тога периода пре рата од Срба био је Сава Вујић.
    *
    Око 1785-86 буде насељено више хиљада запарошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли.
    Добре односе између Срба и Мађара помутила је Мађарска буна 1848-49 г. а и нанела огромну штету по развитак Сенте. Подела у два национална табора, непријатељски расположена: Србе и Мађаре, за дуго је остала дубоко урезана у рђавој успомени.
    Као и у осталим местима, Срби из Сенте били су противу Мађара, а на страну Аустрије. Арса Бодерлица, „славне Бачке Међе Приседник“ као вођа Срба одведен је у Врбас, јер је знао планове вароши, а давао је и новац и животне намирнице. У мађарској команди у Врбасу осуђен је на смрт и обешен 9 августа1848 године.
    Овај је поступак Србе јако заболео и заклели су се на дрво о које је Бодерлица обешен, да ће се осветити сенћанским Мађарима. За то се је време у Сенти , код Мађара, организовала народна одбрана, под командом Мајорош Иштвана, капетана и велепоседника из Сенте и копали су се ровови око Сенте. Ова је одбрана била без ваљане опреме и на захтев јој је послата помоћ из Барање – „sarkezi“ батаљон. Војници су убрзо напустили Сенту и пошли да бране своје домове. Зато је из Суботице послан мајор Демча Јанош да организује одбрану.
    Сенћански су Мађари дочули, да је Демча син православног свештеника из Мишколца: противу њега се побунили и убили га.
    За то је време српска војска из јужних крајева ишла на север, којом је командовао Давидовац, Трифковић и Јова Брановачки.
    1 фебруара 1849 године стигла је српска војска код Сенте и послала преговараче, да се град преда. Уместо одговора Мађари су преговараче поубијали у Ађанској (сада Карађорђевој) улици. Огорчени због оваквог поступка, Срби су напали на Сенту, и она се, и по мађарским писцима, после слабог отпора, предала. Срби су поставили своју управу и образовали одбор. Убијани су они мушкарци код којих је нађено оружје, а привремено сахрањивани у ископаном рову са југа Сенте, који је ишао од садање железничке станице поред католичког гровља и дечјег дома. Касније је тај део града назван „Калварија“.
    На југоисточном углу дечјег дома, где су сахрањени погинули, подигнут је крст. Приликом градње жел. пруге 1889 г. нађено је око 100 костура у рову, а сахрањени су у заједничку гробницу на горњоградском католичком гробљу.
    Колико је у тој борби било укупно жртава са српске и мађарске стране немамо података.
    Мађарска војна управа послала је војску из Суботице на Сенту, под командом мајора Перцел Миклоша, који је 21 (9 ст. к.) марта 1849 године освојила град, како и мађарски писци наводе, после јког отпора Срба.
    Пале жртве у борби од 9 марта 1849 године, уноси у свој списак „Попис“ свештеник Александар Николић, парох сенћански, који је писао августа 1849 године. У „Попису“ наводи појединачно имена од 146 особа „они несрећних и невино пострадавши Сенћански српски житеља, који су…месеца марта 10-ог године 1849…повешани, пострељани, поклани, подављени, осакаћени и разним начинима поубијани“.
    Лист „Pesti Naplo“ наводи имена 71 особе „од преког суда осуђене“, а Ал. Николић наводи свега 9 од суда на смрт осуђени, и то: 3 стрељањем, а 6 вешањем. Наводи имена и 41 особе“Несудејски чрез Миклоша Перцела у Сенти стрељани“, међу којима се налазе жене и деца оба пола.
    Људских жртава у Сенти је, са стране Срба, било 153 и за „време револуције пало и то путем судијским због тако названог издајства отечества“.
    Из поименичног списка пароха Николића види се, да је 10 марта 1849 године било жртава од 62 фамилије српске т. ј. скоро од сваке фамилије српске која је онда била у Сенти.
    Према „Попису“ Николића било је жртава у особама из ових фамилија: Аврамовић 1 особа, Бабин 3 особе, Барјактарович 3, Блијин 1, Богатула 1, пл. Бодерлица 1, Боргојев 2, Борђошки 6, Борзашки 4, Брановачки 9 (од њих 2 племенита), Вујић 2, Вуков 8, Вуковић 2, Гаин 1, Ђаков 2, Ђорђевић 1, Живков 2, Исаковић 1, Јасин(ћ) 3, Јовић 1, Каић 1, Кекић 1, Крагујев 3, Лазић 1, Лалић 1, Лончар 1, Марјанов 2, Мандић 3, Марковић 4, Милић 2, Нагулов 1, Обрадов 1, Паић 2, Панић 1, Павловић 2, Паликућин 2, Перић 4, Пецарски 2, Пецић 2, Пилић 2, Пиваров 3, Плавшић 1, Плештић 1, Поморовачки 7, Попов 3, Поповић 1, Радојчин 1, Радулашки 1, Рац 2, Риђички 1, Савић 3, Славнић 6, Славујев 2,Сомборац 1, Сремчев 2, Степанчев 6, Татић 1, Томић 1, Чампратов 1, и Шашин 2 особе. Зна се у народу, да су од ових 29 стрељани 10 марта 1849 год. од Перцела Миклоша у порти српске прав. Цркве Арх. Михаила и на месту стрељања и сахрањени. Њихове су кости пренесене на православно гробље 1897 године и сахрањене у заједничку гробницу без натписа и ограде. Њина се хумка налази на 15 м. западно од мртвачнице. Једино је остао гроб Симе Вујића, где је и стрељан.
    Извештај Исидора Николића Баху о 32 стрељана слаже се са народним предањем о 29 особа; јер у народу одвојено као мученике рачунсју све стрељане мушкарце а посебно поубијане женске. По наведеном извештају Исидора Николића упућеног Баху, министру унутр. дела од 27 новембра 1851 год, види се, да је у Сенти било порушено 404 српске куће. Од тог је до 1851 године оправљено и потпуно сазидано 192, док је 80 кућа у пола сазидано, љ 132 остало порушено.
    Срби су, због оваквог поступка ађара, морали бежати из Сенте, већином у Славонију, а враћали су се много касније, неки после 2 до 3 године, а многи су коначно тамо и остали.
    Обострани споменици, остали из тога доба, одају дубоку мржњу Срба и Мађара. Један је од таквих капела коју је Јаков Крагујев подигао на православном гробљу у 1853 год. „незаборављеном јединцу Милану“. И данас постоји узидана та плоча у зиду капеле са натписом, да је лишен живота „од бунтовни и крволочних Мађара“. Због истребљења у Буни и у опште рђавог стања, Сента је поново постала село 1849 године. Ипак се брзо опоравила, па је поново постала варош 1861 године. Те године попуњено јој је становништво са колонистима Мађарима. 1873 Сента је добила самоуправу.
    *
    Помоћу Руса коначно је угашена побуна против Мађара, пред којима су код Вилагоша и положили оружје, 13 августа 1849 године. У новембру исте године Срби су добили Војводину, која није одговарала ни жељама ни духу народа, јер је у њој владао реакционарни аустријски дух са немачким чиновништвом и језиком. Такву Војводину цар Фрања Јосиф присајединио је Угарској, одлуком од 29 децембра 1860 године.
    Познатом погодбом из 1867 године, између Аустрије и Угарске, Мађари су добили одрешене руке у Угарској, а тиме и у Сенти и одмах су почели са мађаризацијом. Идуће 1868 године донесен је закон о народностима.
    Као реакција на тај поступак Мађара, Срби су се груписали и стварали културне и верске организације. Таква је организација и Српска читаоница у Сенти, основана 1868 год. Мимо ње и њених водећих чланова није се могло покренути ниједно културно, верско и национално питање у Сенти и она је као таква, уз цркву, за све време остала стожер српскога народа у Сенти.
    Сента је дипломом цара фрање Јосифа 1899 године поново проглашена за град, а та се диплома увела у живот 1902 г.
    *
    Са таквим политичким стањем, сасвим је завршено на Ђурђицу, 16 новембра 1918 године, када су у Сенту умарширале српске трупе на челу са мајором Глигоријем Хаџи-Јовановићем.
    Одмах по уласку српске војске образована је и нова градска управа, на чијем је челу био градоначелник Ђура Вујић.
    Сента је упутила, као своја два представника : Јоцу Вујића и проту Милоша Прекајског на Велику народну скупштину, у Новом Саду, која је прогласила уједињење бивше Војводине са Србијом, 25 новембра 1918 године.
    Даном уједињења – 1 децембра 1918 г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије“.

    Видо Јаблан

    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, стр. 10 – 16 :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    „Јован Мушкатировић рођен је у Сенти око 1743 г., а преминуо је у Б. Пешти 1809 год. Био је сенатор и адвокат у Пешти. Беше врло просвећен и разуман човек. Делао је у духу Доситеја Обрадовића… Мушкатировић је био први Србин адвокат у Угарској……. Породица Мушкатировића изумрла је у осамдесетим годинама прошлога века“.
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    „Севастијан Илић, архимандрит манастира Хопова, рођен је у Сенти 1799 год. замонашио се 1828 год. У четрдесетим годинама прошлог столећа био је управитељ манастира Гомирје… Био је писац: писао је оде по угледу на Мушицког, а био је и у преписци са Вуком Караџићем…“.
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    „Арсеније Бодерлица (Балдрљица) рођен је у Сенти 1790 год. у угледној и имућној породици; бурне 1848 год. ухватили су га и обесили Мађари, као првака и вођу Срба и одвели га у мађарски логор у Н. Врбас, тамо су га осудили на смрт и 9 VIII1848 год. био је обешен…“.
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    „Сава Вујић родио се у Сенти 1816 год.26 јануара… Самостално је радио као адвокат до „Буне“…Кроз дуги низ година био је један од најглавнијих вођа Срба у Сенти…Умро је 1893…“.
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    „Павле – чича Паја – Вујић рођен је у Сенти 1828 год… Српство и православље беху строме чича – Паји највеће светиње… Преминуо је у дубокој старости у 87 год…“.
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    „Др. Стеван Малешевић, адвокат. Рођен је у Сенти 1842, а преминуо 1917… Др Стевану Малешевићу имају Сенћани да захвале за оставину пок. Милана Сочина и Павла Вујића… Касније је био изабран за фишкала Матице Српске… Умро је у Сенти 1917…“
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    „…Евгеније – Ђена – Брановачки, велики народни добротвор, родио се у Сенти 1841 год…Ђена Брановачки завештао је свој легат на добротворне сврхе (150 ланаца)… Преминуо је у Сенти 1882…“.
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    „Стеван Лукачевић рођен је у Сенти 1836 год. у старој трговачкој породици. Кроз дуги низ година беше бележник града Сенте…Умро је 1919…“.
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    „Владимир Николић рођен је у Сенти 1857… У Бечу је свршио техничке школе… и отишао у Београд и тамо се настанио. Кад је на столици срп. патријаршије дошао Георгије Бранковић, наступило је у Ср. Карловцима ново доба. … Израду планова, градњу, намештај и све што је са тиме у вези било поверио је Влади Николићу… Много је година провео у Ср. Карловцима; у његовом родољубивом дому радо су били виђени Срби интелектуални раденици онога времена. Урош Предић, Стеван Сремац, Павле Јовановић, Паја Марковић- Адамов – били су свагда мили гости његови… Преминуо је у Београду 1922, а сахрањен у Ср. Карловцима у капели на Черату“.
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    „ Александар – Шаца – Вујић: рођен је у Сенти 1849 а преминуо 1915. Беше градски сенатор и заменик градског начелника…Кад је из Н. Сада дошао кући и заузео место градског сенатора… Војводину и војвођанско друштво нико није боље познавао од њега…“.
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    „Ђура Пецарски рођен је у Сенти 1841 год. + 1912, у ваљаној економској породици. Свршио је богословске науке у Ср. Карловцима, али се није одао свештеничкој служби…и одао се економији… Пок. Пецарски беше у последњим деценијама прошлога столећа једна од најмарканијих личности Срба у Сенти…Лавовски део припада Ђури Пецарском, да је заклада Ђене Брановачког у оно доба основана и врло брзо у живот ступила…“.
    + Прота Берисав Берић
    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Регулисање тока реке Тисе

    Протичући, углавном, равничарским пределима — Тиса има врло мали пад, једва 28 милиметара по једном километру. Због тога настају велика кривудања реке и непрекидно, развијање окука (меандера). Меандери су успоравали отицање што је повишавало водостај, а у периоду топљења снега, у пределима изворишта Тисе и њених притока, доводило до великих поплава. Да би се спасле, велике површине обрадивог земљишта, од поплава приступило се регулисањои тока реке изградњом насипа, а пресецањем многих меандера скраћен је ток Тисе од 1429 км на 977 км.
    Тиса је протицала Торонталском жупанијом у дужини од око сто осамдесет километара. Њена регулација извршена је тек после регулисања Мориша, Бегеја и Тамиша, јер су те три реке чешће и јаче плавиле подручје жупаније него Тиса.
    Регулација тока Тисе према великом мађарском лексикону А. Паллас-а почела је 1830. године, а трајала је до 1844. године.
    Ове податке, доводи у сумњу књига издата (1971) у Будимпешти: А Тисза сзабалвозаса И рéсз (1846—1879) према којој је Тисзавöлгви Тáрсулат на својој скупштини од 18. јануара 1846. године организовало осам окружних уреда за регулисање појединих деоница Тисе. Додуше, ту се не спомиње Торонталска жупанија, па се може претпоставити да су на њеном подручју радови већ раније изведени и да су тада изграђени насипи од стране Жупаније решили најосновнија питања заштите од поплава. Међутим, у извештају Министарства за јавне радове и саобраћај из 1873. године износи се да је по деоницама изграђено насипа у укупној дужини од 1.243 км, од тога у Торонталској жупанији 153 км. Из овога се може закључити да су радови на даљој изградњи и појачању насипа настављени на делу Тисе кроз Торонталску жупанију и после 1844. године. То потврђује и Историјат рада на уређењу вода 1845—1975. Основне организације удруженог рада Горњи Банат издате у Кикинди 1975.
    Изградњом насипа Торонталска жупанија није лишена даљих поплава, али су вероватно оне биле ређе.
    Потврду за такву претпоставку врло илустративно пружа предавање Иштванфи Ендреа, одржаног у Новом Бечеју крајем деветнаестог или у првим годинама двадесетог века.
    »Деценију од 1870. могли бисмо с правом назвати деценијом поплава. Миран сан Турског Бечеја, у ноћи уочи Божића 1870. године, узнемирен је пуцњавом и стравичним звоњењем са цркава. Сад се први пут након регулисања појавила снага Тисе у свој својој набреклој и рушилачкој моћи. Својим првим наступом мутна таласајућа река изазвала је страх и ужас… Мутни таласи већ су запљускивали грудобран шеталишта на Тиси, а нагомилани лед испред уског просека код Бурђоша стварао је огромну баријеру. Пијачни трг већ је пливао под водом, уски насипи су одвајали суседне улице од огромног заталасаног мора воде испред велике кафане. С обзиром на претећу опасност, сакупио се одбор Олвасóегвлет (читалачког удружења) и на позив среског начелника Николића, оформио одбрамебну комисију под председништвом Иштванфи Иштвана. Комисија је одмах отпочела с предузимањем одбрамбених мера. Утврдила је број зграда које су изграђене на вишем терену и које би могле у случају поплаве бити стављене на располагање поплављенима. У свакој улици су поставили више чамаца, и талпе под повереником за чамце и под руковођењем чамџија. Захваљујући божјем провиђењу, до примене ових мера није дошло. Турски Бечеј је спасао његов неуморни народ и његов озбиљан труд.
    Почетком фебруара упутила је Комисија за одбрану Влади жалбу: »Турски Бечеј надљудским напорима брани себе. Дању и ноћу смо на ногама. Носимо земљу, пунимо џакове и мучимо се под упутством Кепеши, мађарског краљевског главног инжењера. Па и да наша тела уградимо у насип, наш напор је узалудан — треба да пропаднемо због немарности и несаучешћа од нас независних других органа.«
    Да би се избегло понављање такве ситуације, 1887. године именован је Бетлен Јожеф за владиног повереника за поплаве који је био овлашћен, да у циљу заштите ангажује Тителски шајкашки батаљон и оближњих снага Бачке и Торонталске жупаније, као и снаге Кикиндског диштрикта.
    »Једног фебруарског јутра, Ђерђу Лукседеру, житарском трговцу, чије су лађе биле у зимовнику код Чуруга, јавио је његов кормилар да је водостај Тисе код Турског Бечеја бар 4 метра виши од оног код Чуруга. После овог обавештења, које је донео гласоноша на коњу, постало је јасно да је маса леда закрчила водоток Тисе, а река је у међувремену расла и расла… Добро маневрисаним 36-часовним надчовечанским радом крамповима кроз брдо од леда ослобођен је проток воде, а да се закаснило само још један дан, данас би сећања на бивши Турски Бечеј помињала само историја.
    Овај натчовечански рад на одбрани од поплаве није имао само локални значај, јер ако Турски Бечеј падне, по тврдњи тадашњих инжењера део Баната до близу Темишвара био би плен таласа. Овде је дакле решена судбина Канане (старо име Палестине — обећана земља), јер када се он уништи — уништена је житница државе.
    У овој деценији скоро свако пролеће имали смо посла с водом. Нисмо морали да страхујемо само од набујале Тисе, него од многих киша и набујали Бегеј пробио је своје насипе, дошао до Торде, Башаида и Бикача и поплавио бечејску велику шуму. Копови око Пактова и Песка постали су право велико море.
    Турски Бечеј и Арач (Врањево) опкољени непрегледним мочварама, нашли су се међу правим лагунама.«
    Није само Тиса у данима пролећа и великих киша загорчавала живот Новобечејеима и Врањевчанима, него су и подземне воде биле својеврсан проблем. Ево шта о њима каже иштванфи Ендре:
    »Под утицајем подземних вода и кишовитог времена ниже земље и лоше куће у Шушању више пута су дуго биле под водом. Карачоњи Ференц из Беодре путовао је овим крајевима колима, чији се горњи део могао користити као чамац. Тим тешким приликама, које су се понављале скоро сваког кишовитог пролећа, дошао је крај осамдесетих година када су завршени велики радови регулисања подземних вода. База тим радовима био је дубоки водени базен, тзв. Венеција, која се налазила између Турског Бечеја и Арача (Врањева — Л. М.), испред Градишта, међу великим магазинима. Тамо, где сада млади воћњаци пуштају своје корење у муљевито тло, по тврдњи очевидаца где су се ловиле рибе од четири до пет кг.
    У осамдесетим годинама спокојство Турског Бечеја нису реметиле опасне поплаве. То је било време рада на осигурању да више не стрепимо од страховитог суседа. Текли су велики радови и на уређењу унутрашњих подземних вода. Марљиво се радило на подизању насипа, постављале су се мамузе на угроженим местима водотока, па ипак сва ова настојања нису искључила сваку опасност, као што је показала велика поплава из 1895. године. Али су звекет ашова и лопата у рукама стотине наших људи промениле ћуди створене природом. На крају ове деценије становници су стојећи на високом насипу, могли с поносом да гледају набујалу воду. Све су опростили Тиси, све горке часове, све велике штете… чак су љубоморно почели да је воле. И за све то је било пуно разлога.«
    Тиса је и после изградње насипа и даље регулисана, не само ради заштите од поплава, него и за скраћење воденог пута.
    Тако је меандар Бисерно острво, иначе у то време највећа окука Тисе, дуг двадесет три километара постао мртваја 1858. године, када је извршено просецање новог корита у дужини од 83 км.
    Меандар на подручју Медењача у дужини од петнаест км постао је мртваја 1863. године пресецањем новог тока од 3,2 км. Али је још дуго после тога, меандар коришћен као главни ток, а просек постао рукавац. Због тога је 1900. године просек проширен а меандар засипан. И Медењача је практично, тек 1900. године постала мртваја.
    После изградње насипа поред река и канала за одводњавање до 1840. године бригу о њиховом одржавању водила је Жупанија, а већ од те године одбрана од поплава, изградња и одржавање насипа и канала прешло је на заинтересоване власнике већих имања — првенствено на властелине. У том циљу се образују водне заједнице.
    У Новом Бечеју основано је Удружење за заштиту од површинских вода 1875. године за подручје Нови Бечеј — Тараш. Оснивачи су били: Ђула Урбан, Гедеон Рохонци, Јован Башић и Јожеф Розенберг, велепоседници из Новог Бечеја.
    На крају, подаци о нивоу реке Тисе: њена надморска висина код Сегедина је 74,47 м, код Сенте 72,79 м, код Новог Бечеја 72,05 м, код Титела 69,79 м. Вероватно је узет ниво при летњем водостају Тисе, јер је прилично велика висинска разлика између нивоа воде и надморске висине самог Новог Бечеја. Тиса је широка 230 м при ниском водостају, 302 м при средњем и 1.680 м при високом (све код Новог Бечеја). Дубина Тисе 4,2 при ниском, 7, 7 при средњем и 9,7 м при високом водостају.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СУШТИНА ПОЕТИКЕ- књижевни часопис

    http://www.knjizevnicasopis.com/broj-14/jesen-na-tisi–vojislav-ananic

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Тајна руског блага у Војводини (фото)
    СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
    08:02 24.10.2016(освежено 15:42 18.11.2016)Преузмите краћи линк
    Сенка Милош
    2470

    После деценија страха и ћутања, праунуци руских племића и интелигенције проговорили су о страхотама кроз које су прошле њихове породице које су у Војводину дошле после револуције 1917. године, али и о великом знању и култури којом су Руси оплеменили север наше земље. Њихова сведочења у књизи „Руска емиграција у Сенти“ пренео је Петар Терзић.
    00:00 / 29:38

    Он сматра да је заборав највећи грех. Зато је написао монографију о цркви у свом месту, монографију о српској читаоници, монографију о певачком друштву, књигу о школама и књигу „Стеван Сремац — Сенћанин“, која је доживела три издања. Објавио је и бројне есеје посвећене животу у Војводини. Терзић се нада да ће прикупити средства за издавање дела „Руска Емиграција у Сенти“ које говори о утицају Руса на културни живот Сенте, Баната и Војводине.

    Како су се руски емигранти уопште нашли на простору Војводине и зашто их је наша држава, тадашња Краљевина Срба Хрвата и Словенаца прихватила?
    — Постоје, по мени, три разлога. Руси и Срби су браћа по крви, по вери и традицији. Према њима имамо дуг из Првог светског рата. Краљ Александар Први Карађорђевић се школовао у Русији, у војној школи у Петрограду, а и патријарх Варнава такође је учио црквене школе у Русији. Из свега тога се види да смо ми примајући руске емигранте враћали тај велики дуг који смо били дужни да вратимо.
    Руски емигранти су били изузетно образовани, а своје знање пренели су генерацијама Сенћана. Како је могуће да их је та мала средина препознала као људе који могу да допринесу заједници својим знањем и искуством, како их је тако лако прихватила?

    — Руска емиграција је долазила прво са Крима у Турску, затим у Бугарску, а потом у јужну и ужу Србију у веће градове, Крагујевац, Ваљево, Краљево. Добар део њих је дошао у Белу Цркву, где су имали и кадетску војну школу. То је био пројекат који је водио краљ Александар. Било је правило да Рус, ако је лекар, мора да добије посао лекара, ако је био професор, да ради као професор, инжењери су такође радили свој посао. Дошао сам до документа из 1921. године у коме велики жупан из Сомбора пише нашем председнику општине да се морамо другачије односити према руским емигрантима, примати их, а не слати их назад. И из тога је јасно да је то био државни пројекат.
    Каква је Сента у тренутку њиховог доласка, која је и тада била мултинационална средина? Како је прихватила нове суграђане?
    — У то време у Сенти су живели Мађари, Срби, Јевреји и Немци. Ситуација се после Другог светског рата, нажалост, променила. Јевреја нема, њих 1.300 је завршило у Аушвицу. Међутим, Руси нису долазили у Сенту да би остајали, већина ју је схватала као пролазни град на путу ка западу, али део њих је дошао из Новог Сада, Сомбора и Суботице. Сента је место у коме је у то време постојало грађанско друштво које је оберучке примило Русе који су се врло брзо организовали. Били су велики верници, окупљали су се око цркве, али су и друговали са Србима. Поједини су се и женили, не само Српкињама, већ и Мађарицама.
    Икона из 1791. године коју је Иван Чарторижски донео из Русије. Чувена породица је донатор цркве Светог Архангела Михајла у Сенти.
    У књизи сте испричали и бурну историју многих породица руских емиграната у Сенти, кроз њихове личне приче. Једна од најинтересантнијих је прича о породици Чарторижски. Међутим, дуго вам је требало да једног од потомака, вашег школског друга, наговорите да вам прича о својој породици. Зашто је одбијао?
    Мати ми је често помињала свог савременика Ивана који је био гроф. Његов живот је врло интересантан, био је високи интелектуалац, у Гимназији је предавао немачки, француски, физику и математику. Морам да кажем, било је Руса који су предавали и седам предмета. Тридесет година сам покушавао да дођем до информација о њему од његовог праунука Јована. Он је то стално одбијао. Када сам му рекао да пишем књигу, коначно је пристао. Проблем је био у томе што је крај Другог светског рата за њих имао страшне последице. Били су противници за Црвену армију која је пролазила и кроз наш град. Заробљавали су их, одводили у Мађарску, а после можда и у Гулаг. Такође, у време Информбироа Удба их је свакодневно малтретирала. Зато је у њиховој фамилији било забрањено да се говори о руској емиграцији, о њиховим прецима. Пресија је била толико јака да је мог друг ћутао више од 30 година.

    Николај Краснов – руски неимар Србије
    Највећи број Руса у Сенти радио је у образованим институцијама, а оно што је јако занимљиво, имали су и свој библиотечки фонд у библиотеци града. Како сте дошли до те непознате чињенице?
    — Информацију да су Руси долазили у нашу цркву добио сам од моје мајке Невене. Рекла ми је да један човек никада није дошао у цркву а да испод пазуха није имао две-три књиге. Размишљајући о томе где је могао да нађе те књиге, закључио сам да то може бити градска библиотека у Сенти. Отишао сам тамо. Једна савесна библиотекарка је сачувала те књиге, схватио сам да су Руси имали своју библиотеку. Успео сам да у инвентару нађем 278 књига различитих аутора. Имали су и печат своје библиотеке, били су организовани. На промоцији моје књиге, за чије штампање покушавам да прикупим средства, изложићу и те књиге да би људи видели коју литературу су они користили. То су изузетно ретка издања, наравно, руских аутора.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Славнића кућа у Сенти

    Из Википедије, слободне енциклопедије

    Славнића кућа у Сенти грађена је током 1904 – 1905. године. Као споменик културе, сврстана је у категорију споменика од великог значаја. Кућу Славнића у Сенти, пројектовао је мађарски архитекта, Бела Лајта(мађ.Béla Lajta), један од најбољих следбеника чувеног мађарског архитекте Еден Лехнера (мађ.Ödön Lechner).

    Изглед зграде

    Славнића кућа није једино здање грађено по Лајтином пројекту у Сенти. Ватрогасна касарна такође је саграђена према његовој замисли и на обема зградама препознатљив је Лајтин рукопис. На Кући кројача Крсте Славнића, Лајта је одступио од уобичајеног симетричног решења, па се улаз у кућу налази ван осне симетрије. Прозори су наизменично двокрилни и трокрилни, што фасади даје ритмичност. На кући се могу видети детаљи у духу мађарских народних мотива – срцолики детаљи, чипкасти олуци и тавански прозори, димњак украшен петлом на врху. Забат је моделисан попут тролисне детелине. Кућа је пројектована за два стана са одвојеним улазима.
    Конзерваторски радови су извођени 1989 и 2004.
    Налази се у Ађанској улици (некада Лењинова), број 10.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Хотел „Ројал“ у Сенти

    Из Википедије, слободне енциклопедије

    Хотел „Ројал“ у Сенти непокретно је културно добро од великог значаја Републике Србије.
    Саграђен је према пројекту сегединског архитекте Еде Мађара око 1908. године. Налази се у центру Сенте, на Главном тргу, у непосредној близини обале Тисе.

    Историјат зграде

    Зграда је грађена са наменом да буде хотел. И док су се власници зграде мењали, намена јој је до данас остала иста. Првобитни власник је непознат, али у периоду од 1931. до 1941. године, била је у власништву Предрага Цуцина, који је био власник и хотела Америка у Сенти, зграде у којој је сада Дом здравља. Од 1944. године, хотел је у власништву државе. Током 1967. године, хотел је рестауриран, али је овом рестаурацијом нарушен његов оригинални изглед. 1990. године, у пожару који је захватио хотел, изгорео је кров и део првог спрата. Рестаурацијама 1990. и 2000. хотелу је враћен његов првобитни сјај.

    Изглед зграде

    Еде Мађар, следбеник познатог мађарског архитекте Еден Лехнера, пројектовао је ову зграду у духу мађарске сецесије. Хотелом доминира улазни асиметрично поставњен ризалит. Ризалит је богато декорисан и са четири елегантна пиластра носи мансардно кровиште. Зидни платани обликовани су плитким ширим пиластрима који се завршавају атиком. Преосталу пластику чини флорална орнаментика на атикама која се тракасто продужава на пиластре и геометријска профилација кровног венца.
    Сликари Јожеф Ач и Јожеф Бенеш осликали су фреску у унутрашњости хотела, поред рецепције, на којој је приказан Тиски цвет билошки раритет везан за ово подручје.
    Конзерваторски радови изведени су 1967., 1990. и 2000.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Градски музеј Сента

    Из Википедије, слободне енциклопедије

    Градски музеј Сента званично је основан 1949. године. Смештен је у згради жупног уреда смештеној на Главном тргу у Сенти, саграђеној између 1907 и 1908. године у неоренесансном стилу. Музеј функционише у оквиру Културно-образовног центра „Лајош Турзо” основаног 1977. као установа од посебног друштвеног значаја.
    У Сенти, као и у осталим провинцијским градовима, постојала је жеља за успостављањем музеја још у 19. веку. Та жеља се најпре остварила једном поставком у виду кабинета која се могла видети у згради градске куће, као и у виду мале природњачке и локално-историјске збирке у згради гимназије. Истраживач локалне историје, Сенћанин Ђула Дудаш (1861–1911) а након њега и његов син Андор, такође су покушали са формирањем музеја, али их је Први светски рат у томе спречио. Између два рата Андор је, заједно са тадашњим директором гимназије Миливојем В. Кнежевићем поновио покушај, али се процес одужио, а избијање другог рата поново је спречио отварање планиране установе. У том периоду чак су и неки колекционари даривали своје збирке граду, а у нади да ће се музеј остварити – на пример приватна збирка Јоце Вујића, чији делови се чувају у Матици Српској као и у факултетској библиотеци у Београду. Касније, данашњи музеј је ипак успео да путем откупа набави још један део те збирке.
    На прави пробој требало је чекати до завршетка рата, када је Покрајински одбор за културу указом од 2. новембра 1946. предвидео задатак формирања градског музеја у Сенти. Следеће године наставник Лазар Крагујевић бива изабран за начелника институције у формирању, док се свечано отварање десило 12. јуна 1949. године, представљањем прве сталне поставке новог музеја.
    Од тог периода надаље, у следеће две деценије музејска активност у Сенти напредује, радом ентузијаста, међу које је спадао и Геза Триполски (мађ. Тripolsky Géza) директор институције између 1964. и 1977. године. Постепено се формирао комплексни профил музеја, а у оквиру њега на посебном месту етнографска и ликовно-уметничка збирка. Развоју етнографске збирке много је допринео рад истакнутог социографа сенћанског лекара Беле Бурања (мађ. Burány Béla) који је посебно изучавао традиционални пастирски начин живота у Потисју.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КАМЕРНА СЦЕНА МИРОСЛАВ АНТИЋ – СЕНТА

    https://www.youtube.com/watch?v=HjjWWXW4OrU&list=LLISwWWDqB-t-Hi9Ec-TcTrw&index=34&t=0s

    Одговори
  • Војислав Ананић

    С е н т а

    3абележена је у Чонrрадској жуnанији 1247. 3а турске владавине забележена је у сегединској нахији. И 1580 – 2, и 1590 – 1, имала је 8 домова. 1649. забележена је као насељена. И по изгону Турака јавља се као чисто српско насеље. 1687. населио се у Сенту већи број Срба из Баната. 1692. забележена је као насељена. Од 1702. је шанац и имала обавезу да држи 200 граничара. 1730. имала је 97 српских домова. 1751. ушла је у састав Потиског крунског дистрикта. 1769. имала је 164, 1773. 148, 1786. 232, а 1792. 251 дом са 1.715 српских душа. Насељавање Мађара почиње од 1750.
    Потеси: Богарош, Ветрењача, Влајков гроб, Гентарош (или Ђентарош), Жути брег, Каракашев до (или Мочвара), Калоча, Карјаде, Ликаш, Макош, Крст св. Николе (српски), Округљача, Поронћ (Пруд или Евгенијево острво), Торњош.
    У Сенти су се родили: Јован Мушкатировић, писац (1743 – 1809); Севастијан Илић, архимандрит и писац (1799 Хопово, 1863); Јован Ђорђевић, књижевник и велики трудбеник око Српског народног позоришта (1824 – Београд, 1900); Славко Бадрљица, народни добротвор (1805 – 1876); Стеван Брановачки, претседник Матице српске (1804 – Нови Сад, 1880); Ђена и Ида Брановачки, народни добротвори (Ђ. Б. 1841 – 82; И. Б. (1853 – 18829; Стеван Сремац, књижевник (1855 – Соко Бања 1906); Влада Николић, архитекта (1857 – Карловци 1922); Јован Вујић, скупљач историјских старина и народни добротвор (1863 – 1934).
    Страна:143

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),

    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)

    БЕОГРАД, 1952.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ИСТОРИЈА СЕНТЕ

    „Територија града Сенте је због повољних географских карактеристика представљала насељено место још од праисторијских времена, што потврђују бројни археолошки налази. Име града се по први пут појављује у једној повељи из 1216. године, према којој је удовица жупана Шаула поклонила земљу сенћанском манастиру. Сента је већ тада била насељено место, имала је своју цркву и ту је била прометна скела за прелаз преко реке Тисе. Околина Сенте је од 1224. постала власништво будимског каптола, а 1367. и сам град је већ њихово власништво. У документу из 1475. године Сента се помиње као паланка. На захтев каптола Ладислав II, краљ Чешке и Мађарске 1506. године додељује Сенти титулу слободног краљевског града и све привилегије којима располаже и град Сегедин, што је подразумевало и коришћење печата и црвеног воска.
    Повластице које добија овом титулом, користи само до 1526. године када су турске трупе после битке код Мохача, разориле град. Град је под владавином Турака од 1543 – 1686. године, односно до чувене Сенћанске битке 11. септембра 1697. године под вођством принца Еугена Савојског, европска и хришћанска војска потукла је турску војску код Сенте. Овом битком је Средња Европа ослобођена од власти Турака (као спомен на ову значајну битку 11. септембар се прославља као дан града. Последица ове битке је Карловачки мир закључен 1699. године.
    После прогона Турака, 1702. године основана је Потиска војна крајина. Повластице које је имала користила је све до 1751. године, тј. До оснивања Привилегованог крунског дистрикта. Стечене привилегије престају 1848. године. Прва болница на територији Бачке жупаније основана је у Сенти 1833. године, а 1873. године изграђен је најдужи дрвени мост на Тиси код Сенте. 1876. године основана је нижа гимназија у граду. Железничка пруга изграђена је 1889. године, а 1895. године град се електрификује. Сента добија телефон 1899. године. Почетком 1900. године изграђенје модеран кеј, а након тога и гвоздени мост.
    После I светског рата, Версајским мировним уговором , Сента је припала новооснованој држави Јужних Словена“.

    Извор: МОНОГРАФИЈА СЕНТА, Новић Марија, Београд, 2010.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Име и назив Сенте

    По до сада познатим писаним документима најстарије име Сенти било је „Синтарев“ на Тиси). Рев на мађарском значи пристаниште. Синтарев – сенћанско пристаниште.
    Овај докуменат потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања, своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.
    Други је писани докуменат о имену Сенте диплома краља Владислава ll из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош.
    У тој се дипломи стално пише само Синта без оно „рев“, које смо имали у првоме документу. У тој је дипломи детаљно описано какав треба да изгледа грб Сенте. У томе обележавању стоји кроз читави текст дипломе „Synthа“ а када одређује натпис около печата стоји: ,,Sigillum Civitatis Zyntha“. По овоме би се дало закључити, да нису правили велику разлику у називу између „Синта“ и „Зинта“.
    Ко је први дао ово име „Синта“, односно „Зинта“, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остатци Атилине војске.
    Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају и Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене сенћанске битке 1697, у Сенти је 1702. г. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (Од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом „Сенћански шанчеви“.
    Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицијуу Сенти, познату под именом „граничари“.
    Марија Терезија 1751. године издала је дипломе за племство свима официрима, који су били на служби као граничари у Сенти. Један од тих официра био је и Субота Брановачки, и он је за награду развојачења добио диплому племића. Ова се диплома чува у оригиналу код Боривоја Брановачког, а y њој стоји име места ,,Szenta“. – Сав текст дипломе је на латинском језику.
    Исто овако стоји ,,Szenta“ и у једном сачуваном нацрту главног трга у Сенти, који носи наслов ,,Planum Geometricum“ — из 1808. године. Мађари ,,Sz“ изговарају као „с“ а не као „3“, а када се пише само ,,s“, онда га изговарају „ш“. По овоме се може закључити, да је званичан назив био и тада само „Сента“.
    За оно кратко време српске владавине 1848–49. год. у званичним актима, који се пишу и ћирилицом, стоји званичан назив места „Сента“. Тек после познате нагодбе из 1867. године Мађари је зову ,,Zenta“ и у званичним називима. Овај назив Зента што је све до 1918. године када је настао распад Аустро–Угарске, и „Зента“ опет добила свој стари српски назив „Сента“.
    Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они јe због лакшега изговора називају „Зента“.
    Калмар Шимон у књизи ,,Bács-Bodrog Vármegye Monografiája l“ тврди, да је овај назив „Сента“ дошао због тога, што су заостали Срби y Сенти после мохачке битке Турцима рђаво објаснили, па су Турци тај рђави назив Сенте и задржали. Ово је само провизорно нагађање, јер је природније, да су Срби предали Турцима онакав назив како су своје место и сами раније називали.
    Основна разлика између Срба и Мађара у називу Сенте налази се још и у дипломи града из 1506. године. И код једних и код других испало је слово ,,Y“ y називу ,,Syntha“ и ,,Zyntha“, а узето је слово „е“, па се добило „Сента“, Односно „Зента“.
    Најстарији писани докуменат, где се помиње Сента, имамо тек из 1216. године. Сента је тада већ напредно место, јер има и клостер, коме удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања свој иметак.
    Други докуменат имамо из поменуте 1246. године из кога се види, да је припадала чанадској жупанији, а под управом племићке чанадске фамилије.
    Кад је дошла под власт чанадске жупаније и као својина будимског Каптола (црквеног поглавице) не може се тачно установити.
    Године 1350. помиње се као својина племића Гомбкете Леринца, заједно са Честовим. Честово је некадашње село које су Турци 1526. разорили. Налази се западно на 4 km од града Снте.
    Године 1368, за време владавине угарског краља Владислава, помиње се као својина будимског Каптола заједно са Честовим.
    Док је била под будимским Каптолом врло брзо и лепо се је развијала. Из тога доба остале дипломе и тестаменти сведоче, да је становништво било срећно и богато. Сента тада спада у жив трговачки центар, јер се и занати развијају, а за њихову заштиту постоје неколико цехова, који после 1506. године, по дипломи Владислава “, имају и иста права као и Сегединци.
    У дипломама из XIV и XV века већ се налази ,,civitas“ (грађанство).
    Развиће овако напредног места, омео је грађански рат са Сегедином око 1470. године. Овај је рат настао зато, што су повереници будимског Каптола ударили превелик намет на Сегединце, када су се преко Сенте враћали кућама, са плодом из својих винограда, које су имали у Срему. Сегединци су се обратили на краља Матију. Краљ је упозорио Каптол на неправедно убирање ђумрука. На ту опомену краљеву Каптол се није осврнуо, него је и даље продужио са убирањем ђумрука. Због овога краљ Матија опуномоћи Сегедин да освоји Сенту. Сегедин употреби пуномоћије и са војском нападне Сенту 1475. године, коју и заузе после дуже борбе. Оваквим стањем будимски Каптол је био незадовољан па је тужио град Сегедин. Расправа је била пред државним судијом Стеваном Баторијем, а свршила се је споразумом. Према овом споразуму град Сегедин је вратио будимском каптолу Сенту, а Каптол се обавезао, да ће у будуће ђумрук наплаћивати по утврђеној тарифи. Предвиђено је, да се за сваки случај прекорачења плаћа по 100 марака казне.
    Овакво је стање остало све до 1494. године. Када се је 21. октобра 1494. краљ Владислав ll, враћао из Ердеља прешао је Тису код Сенте, па се у Сенти и задржао. Краљ Владислав ll, нешто по личном расположењу на самоме месту у Сенти, а нешто по наваљивању будимског каптола прогласи Сенту, дотадање село, за слободну краљевску варош.
    О проглашењу Сенте за варош Краљ Владислав II издао је и диплому, у недељу пред Велику Госпођу 1506. године.
    У овој дипломи нису појединачно назначавана сва права која су њоме добивена, него: „ дајем сва одличја и права трајно, која има и град Сегедин.“
    Несумљиво је да су Сенћанима била добро позната сва права Сегедина. Подробније се у овој дипломи наводи опис печата (грба): „ . . Дозвољавам округао печат а у овом, свога патрона св. Петра, два кључа унакрст направљена и на више отварајућа, а на крајевима по једну рибу, једна од друге окренуте са отвореним устима, а у средини између кључева један пшенични клас у цвету, а са натписом около ,,Sigillum civitatis Zyntha“.
    Ове су ознаке у грбу унесене; јер кључеви Св. Петра означују, да је и Сента под његовим патронатом као и будимски Каптол, чија је својина била Сента; рибе означују богат риболов, а клас пшенице плодност и Сенту као житницу. Такав је био и обновљени печат од 1902. године који је служио до 1918. године, али је отпао натпис ,,Sigillum civitatis Zyntha“, а унесено је 1506–1902, тј. број године, подарене прве дипломе и обновљења грба.
    Такав се грб са кључевима, рибама и пшеничним класом налази и данас на Градској кући са њене спољне стране, изнад свечане сале; али без натписа и године.
    Буна Ђорђа Доже 1514. године, која је претила и вароши, спречила је развитак Сенте.
    *
    Историчари Анте Веранчић и Ђорђе Сремац износе документа, да су Турци потпуно и до темеља порушили Сенту 1526. године, када су Мађари претрпели пораз на Мохачу. Они тврде, да су њено становништво Турци делом поклали, а делом одвели у ропство, а делом се ово разбежало тако, да нико није остао у Сенти изузев неколико Срба, рибара и чобана.
    Тако је пропала „Синтарев“, или како је још називају „Арпадовска Сента“.
    Мохачка битка (1526. године) важан је момент и у историји Сенте. У то време Сента је имала околна насеља у којима је била војна посада. Као такво насеље помиње се и Батка. У историскима расправам из 1875. године др. Франкаи Вилмоша, епископа наводи се, да је гроф Турзо Елек, шеф краљ. јавних добара водио књигу о тврђави Батки од 1. јануара, до 1. јуна 1525. године. По истом писцу ова се књига чува у краковској државној архиви. Из ње се види, да су 21. јануара 1525. год. примили плату од по 400 форинта заповедници тврђаве Батке — ,,Castellanos castra de Batka“ и то: 1. Mihaeli Konowyth (Михаило Коњовић) и 2. Franciscus Bodo (Фрања Бодо).
    Официри су били: 1. Бачмеђеи Фрања; 2. Бранчић Стеван, заповедник српске пешадије у тврђави; 3. Шош Гергељ, економ тврђаве ; 4. Рабафалви Бенедек, пешадиски официр; 5. Моноштори Орбан, пешадиски официр; 6. Н. Миклош (није уписано породично име).
    Из ових података излази, да је била заједничка команда Срба и Мађаре у тврђави, а и да је српска пешадија имала посебну команду, са својим старашинама, одвојену од Мађарске.
    И барут се и је правио у самој тврђави. Зна се, да су Срби и пре доба Мохачке битке, „били насељени у Бачкој; јер су 1437. године „Рацијани помешани са католицима“ (Војводина, 186) јер је властела, која је бежала од турске власти из Србије, доводила са собом своје људе Србе.
    По књизи Д. Поповића, Бачка стр. 91 (Csánki ll. 159) види се, да је Песер (Peszér) који се једним делом налази на земљишту Сенте, припадао 1440. године српском деспоту Ђурђу Бранковићу.
    Тако је и део Сенте, био привремено у средњем веку под власт српских деспота.
    Таква Арпадовска Сента, као и данашња, захватала је околним насељима, тј. са садањим салашима, простор од 13 километара ширине и 28.5 километара дужине, почевши од реке Тисе ка западу.
    Због свога лепог положаја Сента није остала дуго пуста, него се је одмах почела развијати, и то више као збирно име околних насеља.
    Језгра те „Арпадовске Сенте“ била је на ономе краку терасе, који иде поред реке Тисе. Поред предања има и много знакова, да је била једним делом на ономе простору између: реке Тисе, данашње Карађорђеве, Лазе Костића и Обрадовића улице.
    Научно је утврђено, да Дунав и Тиса стално нападају и руше своју десну обалу.
    Ерозионо дејство Тисе јако је осетно код Сенте и памти се, да је крајем прошлога века уништено њиме неколико кућа у Сенти.
    Због овога је и основана тврдња Андора Дудаша, да је место на коме је била „Арпадовска Сента“ највећим делом однела Тиса; јер је била на самој обали.
    Гробље се је налазило на најузвишенијем делу тј. на другом краку терасе–Жутом Брегу или како га Мађари зову „Тоpart“. Ово је гробље почињало на непуних 200 метара од садањег гвозденог моста на Тиси, а захватало је простор од 10–12000 кв. метара. Трагови овога гробља налазе се при копању темеља за куће на Жутом Брегу. Највише их је нађено у темељима данашње централне основне школе, куће Игњата Рудића и Јоце Вујића као и католичке плебаније.
    По великом простору овога гробља дало би се закључити, да је у то доба Сента била јако насељена. Гробље је било одвојено од вароши и било на узвишенијем месту, него ли је само насеље.
    Нигде се није наишло на трагове од кућа тих становника Арпадовске Сенте, јер су свакако биле од земље (набоја). Заостали су се Срби уселили у остатке бољих кућа, које су после разарања и паљења затекли, па их као своје преудесили. Оне, које су јаче претрпеле рушење а у које се ускоро нико није уселио, за кратко су се време њихови темељи поново претворили у земљу услед влаге и кише.
    Тако су Срби заузели сву Сенту и до данас, после толико векова, задржали најлепша и најважнија места у њој.
    *
    После мохачке битке и похаре Будима, Турци су се вратили равницом између Дунава и Тисе у Турску.
    У тој општој пометености избио је на површину међу Србима цар Јован Ненад, као њихов вођа. Под његовом управом била је Бачка, Банат све до Темишвара и северни део Срема и над тим је пределом владао неограничено.
    О његово пријатељство отимали су се краљеви: Фердинанд и Запоља. Фердинанд је дао пристанак да цео овај предео, којим је владао цар Јован, остане и убудуће под његовом управом, што означује идеју самосталног државног живота Словена у Угарској.
    Угарски краљ Запоља спремио му је заседе и о томе га извештава краљ Фердинанд у писму од 27. јула 1527. године.
    Ипак је, и поред опомена, упао у заседу, када је преко Сегедина ишао у помоћ Фердинанду. Из дворишта Владислава Силађија цар је рањен из пушке. Његови га људи доносе у Торњош, село на земљишту Сенте. На глас о овоме похита мађарски племић а суботички спахија Валентин Терек, са својим коњаницима у Торњош. Српском вођи, који је био у агонији, а можда и мртав Мађари отсекоше главу и однеше је у Будим краљу Запољи.
    У знак захвалности Богу, за овај догађај, Запоља је издао налог да по целој земљи имају звонити звона.
    Тако се је на земљишту Сенте угасио живот цара Јована Ненада, стварног господара Војводине. Овим су Срби у Војводини поново остали без вође и сасвим потпали под турску власт. Турци су Сенту доделили сегединском санџаку са целом њеном околином, само је Торњош припао суботичкој нахији.
    Турци су тада у Сенти подигли мање значајно утврђење, за које се данас поуздано не зна где је постојало. Јоца Вујић ми je говорио, да постоји предање, да је био део утврђења где је сада трг Цара Лазара и Вујића кућа, а по тврђењу Андора Дудаша Тиса је однела главни део тврђаве, која је била на месту где је и сада кеј Милоша Обреновића.
    0 приликама у Сенти у почетку турске владавине у неколико нам објашњава део писма града Сегедина упућено каптолу у Будиму 1649. године, а које гласи: „Сента варош чонградске жупаније, садање пребивалиште Раца (Срба) где су Турци тврђавy саградили и где је турска имовина, те сте свакако разумели из прошлога писма, да је каптолска имовина постала њихова, односно они су је од свете цркве отели, тога ради шаљемо сведочанство и ово писмо итд. Сегедински главни кнез Ваш Иштван и његови заменици“. У ово време су Срби Сенћани плаћали две врсте пореза; један Турцима као завојевачима, a други чонградској жупанији као жупанијски порез.
    Такође из 1649. године имамо податке да је околина Сенте сва била у српским рукама.
    По турским тефтерима из 157О. и 1580. године, видимо, да су у Сенти порез плаћала свега осам пописаних домова. По Д. Поповићу један пописани дом има 31 душу.
    После мохачке битке Сента први пут игра видну улогу у историји тек 15-ог октобра 1686. године. Тада је Сулејман паша ишао из Петроварадина у помоћ Сегедину, којега је опседао ђенерал Де ла Верна. Сулејман пашу су предусрели код Сенте на огранцима Орома и до ноге га потукли сакупљени хришћани под командом ђенерала Ветерана.
    Сулејман пашиним поразом одахнуо је цео крај, али се није коначно ослободио од Турака.
    Сента се је потпуно ослободила од Турака тек после чувене битке код Сенте, која је била 11. септембра 1697. године.
    Турци су тада коначно протерани из Потисја и то на целоме простору између Тисе и Дунава; али су се ипак до 1716. године задржали на банатској (торонталској) страни, а пожаревачком миру 1718. напустили и Банат.
    Турци су владали стално 155 година Сентом (1542–1697) и тек онда је напустили.
    Битка код Сенте остала је дуто у народној успомени, па су за њу у народу и повезане многе приче. Ни у једној од ових прича не изостане, а да се не помене „Евженов спруд“, који Мађари називају „Поронћ“.
    Евженов спруд постане острво само онда, када се водa y Тиси издигне изнад нормалног водостаја.
    Народ верује, да је тај спруд постао од турских лешева, који су ту погинули, па их муљ реке Тисе затрпао и од њих начинио острво. А како је дошло до толике множине, баш на једноме месту, закључују, што је ту био мост на дрвеним стубовима; али није био патосан даскама, него волујском кожом.
    Како их је „тушта навалило“ мост се провалио и сви се потопили.
    Из тадањих географских карата не може се установити, да ли је острво постојало.
    У плану битке код Сенте, а који се налази у књизи Bács Bodrog Vármegye Monografiája, налази се мост; али је овај план рађен много касније, па се по томе и не може утврдити, да ли је одиста постојао или не. Површина му сада износи 61.580 м2.
    Багеровањем корита р. Тисе 1907–1908. године, утврђено је да је на томе месту најплића, и да се за време мале воде може прегазити. На томе месту и чини брод (нанос) чиме се ствара плићак. Тада, 11. септембра, свакако да је била мала вода, а могуће је, да су и Турци знали за особину р. Тисе на овоме месту.
    О току, узроцима и последицама сенћанске битке пише ђенерал Иван С. Павловић. О истој битци писао је и Ђула Дудаш.
    У војсци Евгенија Савојског био је и велики број Срба под командом ђенерала Штаремберга, а њихов старешина био је Јован Текелија (Летопис 1861. год, књига, II стр. 177).
    Код наследника племићке фамилије Милиновића нађен је докуменат, да је Евжен, приликом свога одласка из Сенте унапредио за поручника и једног Милиновића.
    У сенћанској битци учествовало је 4 батаљона српске пешадије 11 чета мађарских хусара помешаних са српском милицијом, а имали су и 10 топова.
    Да је Тиса узела и за себе жртву имамо доказа што је при багеровању корита р. Тисе 1907—1908. године нађено турско оружје, а пре десет година, баш на овоме месту нађене су и цеви од три старе турске пушке.
    Ове две битке код Сенте 1686. и 1697. г. толико су опустошиле околину да у својим мемоарима Фрања Ракоци каже, да за две недеље хода није могао ништа наћи за храну. Ракоцијева нападање на Србе била су у више махова после битке 1697. године.
    *
    Протеривањем Турака са десне на леву обалу Тисе, Сента је после погранично место, и у њој је као и осталим пограничним местима организована милиција-„граничари“, који су били увек спремни за одбрану, у случају напада. За ту су сврху су и копани чувени шанчеви, по којима се Сента и звала „Сенћански шанчеви“.
    Граничаре су у Сенти сачињавали искључиво Срби и њихове су старешине биле Срби: зато су Срби и били стварни господари Сенте.
    Овакав граничарски живот у Сенти годио је њеним становницима Србима, јер су живели слободним животом и имали извесне привилегије.
    Граничари су се делили у две групе, и то: у оне који су активно вршили службу и у ислужене –– ветеране.
    Граничари су осим новчане накнаде добијали још и земљу, која је код војника била везана за службу. Смрћу активног граничара земљу не наслеђује његова породица, већ онај војник који ступа у службу на место умрлога. Када умре ветеран (ислужени граничар) земљу наслеђују његови наследници. Наследници ветерана нису били ослобођени од пореза, као граничари, него су морали да сносе све терете које сносе паори.
    Уређењем Војне Границе дошли су под директну управу Врховног ратног савета, односно под управу аустриских официра, што је и била привилегија.
    После овако повољног стања, Срби су се почели бунити, када је 1750. године „развојачена граница“, и Сента отпала испод управе Врховног ратног савета у Бечу, а припојена жупанији и тиме Срби граничари сведени на ранг осталих грађана.
    Развојачење је дошло као последица што су пожаревачким миром 1718. године протерани Турци и из Баната.
    Из меморандума, који су Срби упутили Марији Терезији, види се, да су граничари сматрали, да им је част повређена, јер су себе рачунали у нешто више од обичног сељака (паора). Тај део упућеног меморандума гласи: „Сви ми, једном за свагда, један за све и сви за једнога, изјављујемо, да тражимо да останемо војници и ради нашега имена и части, ни најмање воље немамо да одбацимо пушку и постанемо паори“. Оваквим положајем граничара Срби су осећали неки већи положај од осталих обичних грађана у држави.
    Овај понос Срба у Сенти због супериорности и до данас се је задржао.
    Године 1751. Марија Терезија отцепила је Сенту са девет других села од жупаније и основала нову окружну команду под називом: „Самостални окружни предео“. Тек 1848. године и Сента је сасвим припојена жупанији.
    Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је и настала позната сеоба. Прва сеоба била је 1751. године.
    Да би спречила ову побуну Срба, а путем њихових старешина за себе их приволела, то је Марија Терезија, 1751. године свима официрима граничарима подарила дипломе, којима су уврштени у племиће.
    До сада је познато, да су од Сенћана добили дипломе за племство, као граничарски официри, 1. марта 1751. године: Јован Бодерљица, Субота Брановачки, Ђорђе Голуб, Михајло Тешић и Неца Милиновић. Већ је 28. октобра 1741. године био добио капетан Арсеније Вујић. У свима дипломама наведена су имена жена и деце. У свакој дипломи означен је и уцртан породични грб.
    Ове почасти појединцима нису помогле нити се је утишала побуна, већ је избила у још већим размерама. Идуће 1752. године, када је са Шевићем и отсељен највећи број, док је већ трећа сеоба 1753. године, са Продановићем, била мања.
    Пресељени Срби Војводине, онако су се селили у групама, тако су у групама и образовали насеља на југу Русије.
    И данас постоје, у Малорусији, јекатаринославска губернија, срез словеносербски, места са називима: Сента, Ада, Мол.
    Колики је број отсељених Срба из Сенте у Русију, не може се поуздано утврдити.
    По званичном извештају генерала Енглесхофена од 27. јула 1751. године, отселило се је из Сенте 286 људи. У извештају није наглашено, да је то број „душа“ него „људи“.
    Ово треба да су старешине породица или војници, где се не урачунавају жене и деца.
    Немамо податке колико је отсељено из Сенте у другој највећој сеоби 1752. године, са Шевићем, а ни за трећу најмању, која је била 1753. године, са Продановићем.
    Када се узме, да је прва сеоба по броју била просечна, изашло би, да је из Сенте у те три сеобе отсељено преко 850 „људи“.
    За тадању малу Сенту, која је имала 1728. године 3016. православних — ове су сеобе биле јако осетне.
    Штета није била само у броју него и у квалитету; јер су се отселили борбенији и предузимљивији.
    Отсељавање Срба из Сенте наставило се је и тиме, што су се, из жудње за већ навикнутим војничким животом, у масама јављали у војску и насељавали се на подручју Вел. Кикинде.
    Због овога је број Срба у Сенти знатно опао и није се надокнадио све док нису дошли садањи насељеници са југа.
    Колико је тада остало домова у Сенти не може се тачно одговорити, али по једном попису бачке епископије из 1773. године – дакле око двадесет година по сеоби у Русију – било је 148 српских домова у Сенти. Ако узмемо, да је тада један дом сачињавало 8 душа, онда би у Сенти у то време било 1100 српских душа.
    Излази, да је отсељено у Русију из Сенте око 2000 душа, a да се под појмом „људи“ код Енглесхофена подразумевају војници без жена и деце.
    После ових сеоба Срба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.
    Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајеве Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.
    *
    Прво су у Сенту досељени Словаци, 143 жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Toth). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре.
    Добротом г. Андора Дудаша дошао сам до списка насељених Словака — Тотова — у Сенти од 1745—1755. године.
    У том се списку налази 98 разних презимена, који се и данас тако презивају, а 22 разне фамилије, које, уз раније презиме, данас имају и придодато — Тот (Словак).
    Списак ових 120 досељених словачких разних родова налази се у поглављу — „становништво“ ове расправе.
    Данас има 395 пореских домова у Сенти са презименом Тот и скоро се сви издају за Мађаре, а не за Словаке.
    Власти су штитиле сироманше насељене Словаке и Мађаре; али како су Срби стојали материјално добро и били супериорнији то им нису били на сметњи и са досељеницима су живели добро. Чак су имали и погодбу о наизменичном бирању претседника општине. Такво стање наизменичног претседниковања остало је чак и после 1848. године.
    Задњи претседник тога периода пре рата од Срба био је Сава Вујић.
    *
    Око 1785—86. буде насељено више хиљада запарошких козака, делимично у околиини Сенте, који су убрзо изумрли?
    Добре односе између Срба и Мађара помутила је Мађарска буна 1848–49. г. а и нанела огромну штету за развиће Сенте.
    Подела у два национална табора, непријатељски расположена: Србе и Мађаре, за дуго је остала дубоко урезана у рђавој успомени.
    Као и у осталим местима, Срби из Сенте били су противу Мађара, а на страну Аустрије. Арса Бодерлица, „славне Бачке Међе Приседник“ као вођа Срба одведен је у Врбас; јер је знао плановe вароши, а давао је и новац и животне намирнице.
    У мађарској команди у Врбасу осуђен је на смрт и обешен 9. августа 1848. године.
    Овај је поступак Србе јако заболео и заклели су се на дрво о које је Бодерлица обешен, да ће се осветити сенћанским Мађарима. За то се је време у Сенти, код Мађара, организовала народна одбрана, под командом Мајорош Иштвана, капетана и велепоседника из Сенте и копали су се ровови око Сенте. Ова је одбрана била без ваљане опреме и на захтев јој је послата помоћ из Барање – ,,sarkezi“ батаљон. Војници су у брзо напустили Сенту и пошли да бране своје домове. Зато је из Суботице послан мајор Демча Јанош да организује одбрану.
    Сенћански су Мађари дочули, да је Демча син православног свештеника из Мишкољца; противу њега се побунили и убили га.
    За то је време српска војска из јужних крајева ишла на север, којом је командовао Давидовац, Трифковић и Јова Брановачки.
    1. фебруара 1849. године стигла је српска војска код Сенте и послала преговараче, да се град преда. Уместо одговора Мађари су преговараче поубијали у Ађанској (сада Карађорђевој) улици.
    Огорчени због оваквог поступка, Срби су напали на Сенту, и она се, и по мађарским писцима, после слабог отпора, предала. Срби су поставили своју управу и образовали одбор. Убијани су они мушкарци код којих је нађено оружје, привремено сахрањивани у ископаном рову са југа Сенте, који је ишао од садање жељезничке станице поред католичког гробља и дечјег дома. Касније је тај део града назван „Калварија.“
    На југоисточном углу дечјег дома, где су сахрањени погинули, подигнут је крст. Приликом градње жел. пруге 1889. r. нађено је око 100 костура у рову, а сахрањени су у заједничку гробницу на горњоградском католичком гробљу.
    Колико је у тој борби било укупно жртава са српске и мађарске стране, немамо података.
    Мађарска војна управа послала је војску из Суботице у Сенту, под командом мајора Перцел Миклоша, која је 21. (9. ст к) марта 1849. године освојила град, како и мађарски писци наводе, после јаког отпора Срба.
    Пале жртве у борби од 9. марта 1849. године, уноси у свој списак „попис“ свештеник Александар Николић, парох сенћански, који је писао августа 1819. године. У „Попису“ наводи појединачно имена од 146 особа „они несрећних и невино пострадавши Сенћански српски житеља, кији су месеца марта дана 10–ог године 1819. повешани, пострељани, поклани, подављени, осакаћени и разним начином поубијани“.
    Лист ,,Pesti Карјо“ наводи имена 71 особе „од преког суда осуђене“, а Ал. Николић наводи свега 9 од суда на смрт осуђени и то: 3 стрељањем, а 6 вешањем. Наводи и имена од 41 особе „Несудејски чрез Миклоша Перцела y Сенти стрељани“, међу којима се налазе жене и деца оба пола.
    Људских жртава у Сенти је, са стране Срба, било 153 и за „време револуције пало и то путем судејским због тако названог издајства отечества“.
    Из поименичког списка пароха Николића види се, да је 10. марта 1849. године било жртава од 62 фамилије српске тј. скоро од сваке фамилије српске која је онда била у Сенти.
    Према „Попису“ Николића било је жртава у особама из ових фамилија: Аврамовић 1 особа, Бабин 3 особе, Барјактаровић 3, Балијин 1, Богатула 1, пл. Бодерлица 1, Боргојев 2, Борћошки 6, Борзашки 4, Брановачки 9 (од њих 2 племенита), Вујић 2, Вуков 8, Вуковић 2, Гаин 1, Ђаков 2, Ђорђевић 1, Живков 2, Исаковић 1, Јасин(ћ) 3, Јовић 1, Каић 1, Кекић 1, Крагујев 3, Лазић 1, Лалић 1, Лончар 1, Марјанов 2, Мандић 3, Марковић 4, Милић 2, Нагулов 1, Обрадов 1, Паић 2, Панић 1, Павловић 2, Паликућин 2, Перић 4, Пецарски 2, Пецић 2, Пилић 2, Пиваров 3, Плавшић 1, Плештић 1, Поморовачки 7, Попов 3, Поповић 1, Радојчин 1, Радулашки 1, Рац 2, Риђички 1, Савић 3, Славнић 6, Славујев 2, Сомборац 1, Сремчев 2, Степанчев 6, Татић 1, Томић 1, Чапрагон 1, и Шашин 2 особе.
    Зна се у народу, да су од ових 29 стрељани 10. марта 1849. год, од Перцела Миклоша у порти српске прав. цркве св. Арх. Михаила и на месту стрељања и сахрањени. Њихове су кости пренесене на православном гробљу 1897. године и сахрањене у заједничку гробницу без натписа и ограде. Њина се хумка налази на 15 м. западно од мртавчнице. Једино је остао гроб Симе Вујића, где је и стрељан.
    Извештај Исидора Николића Баху од 32 стрељана слаже се са народним предањем од 29 особа; јер у народу одвојено као мученике рачунају све стрељане мушкарце а посебно поубијане женске.
    По наведеном извештају Исидора Николића, упућеног Баху, министру унутр. дела од 27. новембра 1851. године, види се, да је у Сенти било порушено 404 српске куће. Од тог је до 1851. године оправљено и потпуно сазидано 192, док је 80 кућа y пола сазидано, а 132 остало порушено.
    Срби су због оваквог поступка Мађара морали бежати из Сенте, већином у Славонију, а враћали су се много касније, неки после 2 до 3 године, а многи су коначно тамо и остали. Обострани споменици, остали из тога доба, одају дубоку мржњу Срба Мађара. Један је од таквих који је Јаков Крагујев подигао на православном гробљу капелу 1853. год. „незаборављеном јединцу Милану“. И данас стоји узидана та плоча у зиду капеле са натписом, да је лишен живота „от бунтовни и крволочни Маджара“.
    Због истребљења у буни и у опште рђавог стања, Сента је поново постала село 1849. године. Ипак се брзо опоравила, па је поново постала варош 1861. године. Те године попуњено јој је становништво са колонистима Мађарима. 1873. Сента је добила самоуправу.
    *
    Помоћу Руса коначно је угушена побуна Мађара, пред којима су код Вилагоша и положили оружје 13. августа 1849. године. У новембру исте године Срби су добили Војводину, која није одговарала ни жељама ни духу народа, јер је у њој владао реакционарни аустриски дух са немачким чиновништвом и језиком. Такву Војводину цар Фрања Јосиф присајединио је Угарској, одлуком од 29. децембра 1860. године. Познатом нагодбом из 1867. године између Аустрије и Угарске, Мађари су добили одрешене руке у Угарској, а тиме и у Сенти и одмах су почели са мађаризацијом. Идуће 1868. године донесен је закон о народностима.
    Као реакција на тај поступак Мађара Срби су се груписали и створали културне и верске организације. Таква је организација и српска читаоница у Сенти, основана 1868. године.
    Мимо ње и њених водећих чланова, није се могло покренути ниједно културно, верско и национално питање у Сенти и она је као таква, уз цркву, за све време остала стожер српскога народа у Сенти.
    Сента је дипломом цара Фрање Јосифа 1899. године поново проглашена за град а та се диплома увела у живот 1902. г.
    *
    Са таквим политичким стањем, сасвим је завршено на Ђурђицу 16. новембра 1918. године, када су у Сенти промарширале српске трупе на чело са мајором Глигоријем Хаџи–Јовановићем.
    Одмах по уласку српске војске образована је и нова градска управа, на чијем је челу био градоначелник Ђура Вујић.
    Сента је упутила, као своја два представника: Јоцу Вујића и проту Милоша Прекајског на Велику Народну Скупштину, у Новом Саду, која је прогласила уједињење бивше Војводине са Србијом, 25. новембра 1918. године.
    Даном уједињења – 1. децембра 1918. г. путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је у ушла у састав данашње државе Југославије.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Свештеници при храму св. Арх. Михаила од 1778—1930.

    Из поцепаних листова матица рођених, који су сачувани приликом уништења 1849. год. могао сам да забележим ова имена свештеника:
    1. Илија Петровић, парох сенћански од 1778—1807.
    2. Игњатије Николић, 1778 – ?. – 3 Тимотеј Кунић, 1795 – ?. О ова три свештеника сенћанска нисам могао ништа више да сазнам.
    4. Георгије – Ђука — Поповић од 1807–1833. Беше родом из села Риђице. Рођен је око 1770. год. Отац Георгија беше у Потисју један од најобразованијих свештеника свога времена; одличан зналац латинског, немачког и мађарског језика, а поред тога сјајан говорник и књижевник наш.
    Беше у вези и са Доситејем Обрадовићем, са којим је водио и преписку. Огледао се и на књижевном пољу са књижицом „Пут у рај“, штампаном 1815. год. трошком првог српског „купца“ Јована Вујића.
    Приликом отварања „Францовог канала“ отац Ђука је био главни „словослов“ и он је на латинском језику поздравио цара Франца. Том приликом био је Одликован златном медаљом.
    (Ово ми је причао Јоцика Вујић).
    Колики и какав је углед имао отац Георгије лепо казује песма Исидора Стојановића, права слушатеља, коју је посветио у своме делу: „Нравоучителне Басне“ штампане у Будиму 1834. год. „Сјени Георгија Поповић пароха сенћанског“. Отац Ђука преминуо је око 1833. год. и сахрањен је у порти са леве стране чело олтара.
    5. Симеон Николић, од 1825–1844; беше родом из Ст. Кањиже, син пароха.
    6. Георгије Поповић, од 1828–1834; није умро y Сенти, али где је отишао на дужност нисам могао да докучим,
    7. Тимотије Бранковић, од 1833—1874. год.
    Тимотије Бранковић рођен је у Сенти 1797. год. од оца Исидора и матере Ирине, рођ. Брановачки — Чичин.
    У то доба отац му је био јерођакон и учитељ сенћански. Свршио је карловачку богословију 1815/16. год. са одличним успехом. Говорио је латински, немачки и мађарски. После свршених наука био је у Баји учитељ, а 1818. постао је ђакон. 1825. год. марта месеца дошао је у Кулпин за адм. пароха и ту је провео све до 1833. год. Те године је премештен у Сенту за пароха на место пок. Ђуке Поповића. Сенћани у молби својој коју су упутили епископу Стевану Станковићу да би Тимотија поставио за њиховог пароха–рекли су за њега: „сина овдашњег и међу нама одрасла, мужа савршена, кротка, примерна и мирољубива“; и владика им је жељу испунио.
    Четрдесет година је вршио Тимотије Бранковић свештеничку дужност у Сенти; његов рад оставио је дубоког трага у животу Сенћана; његова ревносна служба спомиње се и дан данас у Сенти. Њему имамо да захвалимо подизање и обнову св. храма и иконостаса, оснивање библиотеке и паркирање порте. Имао је врло лепу библиотеку и он је ишао напред приликом оснивања библиотеке поклоном 52 књиге разног садржаја. У бурној 1849. години морао је и парох Тимотије да бежи из Сенте, јер су га Мађари хтели убити; са породицом срећно је прешао у Београд; у Београду је провео до 24. авг. 1849; пре тога је Тимотије одржао у саборној цркви беседу у којој је захвалио у име Срба из Војводине на гостопримству и заштити и враћању зајма, који су пречански Срби у своје време чинили то Карађорђевом збегу од турског зулума!
    Што знамо данас о подизању храма св. Арх. Михаила, о српској школи пре „Буне“ све је то заслуга вреднога пароха Бранковића.
    У последње време свога живота узео је себи капелана, а он је отишао у Сомбор своме сину Георгију, окр. проти, да код њега проведе последње дане своје.
    И 27. јануара 1874. год. преминуо је. Сенћани су послали у Сомбор на погреб свога уваженога пароха 16 најугледнијих Срба да испрате до вечне куће честитог свештеника свога.
    8. Александар Николић, од 1844 – 1896. год., син jepeja Симеона Николића, пароха сенћанског. Рођен је у Сенти 1820. год. 11 фебруара. Свршио је филозофију у Пожуну а богословију у Ср. Карловцима. Рукоположен је за ђакона 1843. г. 20. јануара од епископа Георгија Хранислава, а за презвитера је произведен од епископа Стевана Крагујевића 1844. год. 20. јануара.
    Био је врло уредан и савестан свештеник, добар церемониер; чист и пажљив на своју спољашњост. У породичном животу беше углед свакоме, природе мирне и тихе и сваком приступачан. За свој примеран рад био је више пута одликокован од својих претпостављених власти. За пароха га је поставио патр. Јосиф Рајачић 1847. Епископ Платон Атанацковић поставио га је за „асесора“ бачке конзисторије; протојерејско одликовање пак добио је од патриар. Георгија Бранковића; био је и члан патроната Срп. вел. гимназије у Н. Саду. Умро је без мушких потомака 16. септ. 1896. год.
    9. Георгије Бранковић, од 1856–1859. Као капелан свога оца Тимотија, каснији прота сомборски и патријарх српски.
    10. Милош Бyгарски, од 1859—1863. Као капелан.
    11. Јoван Трифуновић, од 1864—1879. Као капелан и администратор.
    12. Тривун Влашић, од 1863—1907. 4. фебр.
    Рођен је 1830. год. 1. фебр. у Ст. Кањижи. Свршио је једну годину права на београдском лицеју а богословију у Ср. Карловцима. 1862. год. 23. јануара изабран је једногласно за „женског“ учитеља у Сенти; а 1863. год. на дан Св. Василија рукоположен је за ђакона од епископа Платона; за свештеника сенћанског изабран је 1878. 24 септембра. Говорио је српски, немачки и мађарски. Беше изванредан појац и зналац старог карловачког пјенија а поред тога, имао је диван тенор; и у старим данима му је глас био очуван, те је милина било слушати га. Знао је мајсторски свирати уз гусле са пуно одушевљења да му није било равног у Војводини. По својој спољашности беше лепа појава, а поред тога носио се врло уредно и скупоцено. Деце није имао. Оставио је легат „Привреднику“.
    13. Милош Прекајски, од 1894–1932. Рођен
    јe y Ceнти у честитој занатлиској породици, (отац му је био кожухар) – 1870. 16. јула. Гимназију је свршавао у Сенти и y Новом Саду, а богословију је свршио у Ср. Карловцима. Од првог свога дана увек је био са службом у Сенти, прво као капелан код Александра Николића (1894. 11. XII), а затим као парох од 1899. 27. VI до 1932. 29. VIII. Беше врло савестан слуга олтара божијег, примеран у сваком погледу и као парох и као отац породице; по природи својој беше миран и тих. Од својих претпостављених био је више пута одликован, а најпосле протојерејством и надбедреником. Оставио је после себе лепу и угледну породицу: три сина и ћерку, сви четворо доктори медицине.
    14. Александар —Шаца — Плештић, од 1908—1925. 25. фебр. Рођен је у Сенти 1863. год. 14. ХI y сељачкој породици. Беше добар ђак; још као основац одликовао се врло лепим гласом, те је заузимањем Душана Стојшића, учитеља и пароха Николића свршио четири разреда гимназије y Сенти, а затим срп. препарандију у Сомбору; као учитељ провео је неколико година. Године 1890. положио је матуру; после свршене матуре свршио је богословију у Ср. Карловцима 1795. год. те исте године произведен је за ђакона у Сент Андреји, 6 VlIl 1898. произведен је за презвитера од епископа Лукијана Богдановића у Будиму.
    У Сенту је дошао за сист. пар. помоћника 1908. год. 15. јуна и служио све до своје смрти 1925. 25. фебр. Беше врло добар зналац карловачког појања са ретким гласом; као друг и пријатељ, искрен; и народ га је радо имао.
    15. Берисав Берић од 1926–
    16. Александар Секулић 1933—

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Битка код Сенте 1697.

    У рату Аустрије са Турцима 1697, као и ранијих година, банатско и бачко војиште према својим географско—стратегиским односима вазда су били у узајамној вези, иако су раздвојени већом реком, као што је Тиса. Кретањем операливних јединица са севера на југ, или обратно, ма којим од ова два војишта, јако се излаже опасностима њихов бок, од стране суседног војишта, док и оно не би било очишћено од непријатељских трупа. Прелази преко Тисе јужно од Сегедина најпогоднији су у стратегиском и тактичком погледу: код Старе Кањиже, Сенте, Бечеја и Титела.
    Прелаз код Сенте од нарочитог је значаја, доводећи у везу поред осталих, правце са банатског војишта нарочито од Темишвара: са правцима на бачком војишту. Блага висораван западно од Санте се изнад Тисе на десној обали, природна је допуна мостобрана, који би се спремио за одбрану овога прелаза преко Тисе.
    Прелаз Тисе код Бечеја у свима операцијама, имао је врло знатну улогу у вези бачког и банатског. Овај је значај још потенциран у стратегиском погледу, због бачког канала, који се протеже средином бачког војишта.
    Исто је тако веома истакнуту улогу увек имао и прелаз Тисе код Титела. Стратегиска важност Титела, нарочито се истицала његовим положајем на доњој Тиси у близини Дунава, на оперативним правцима којима су се кретали Турци из околине Београда, ратујући са Аустријом.
    Имајући у виду оперативну важност и утицај, овлађивањем Баната и Бачке, непријатељске војске увек су тежиле, да те крајеве што пре заузму, и поседањем њихових центара, да се тако учврсте имајући обилне изворе у храни, стоци и другим војним потребама, тако неопходним за издржавање великих оперативних трупа.
    У ратовима које је Турска водила у 17. веку, нарочито су се као војсковође истакли велики везири из породице Ћуприлића, од којих су највећу славу достигли, велики везири Мухамед Ахмед и Мустафа Ћуприлић. Они су турској царевини изврсно послужили у најтежа времена.
    У рату са Аустријом велики везир Мустафа Ћуприлић имао је знатан успех. Потискујући аустриску војску, повратио је Београд са другим местима на Сави, до које је помакао границу Турске према Аустрији. Али га срећа до краја не послужи. У битци код Станкамена 1691. турска војска претрпела је највећи пораз. Поред врло великих губитака у овој битци погинуо је велики везир Мустафа. Доцније, 1695. када је дошао на султански престо Мустафа II, прилике су се у Турској измениле. Он је пошао трагом својих ранијих предака, великих освајача. Ратоборан и лично храбар, ставио се на чело своје војске и повео је у рат против Аустрије. „Поћи ћу примером својих великих предака, — говори Мустафа — који су лично водили Турке у бој, а нису упућивали само везире у рат са непријатељима“.
    Султан Мустафа са великом војском прешао је преко Дунава, заузео Лугош и друга места. У битци 21. септембра 1695. Мустафа разбије аустријску војску, којом је коммдовао истакнути и храбри ђенерал Ветеран, који је, и сам рањен, пао у ропство и погубљен. Турци су запленили 40 топова, много хране и војне опреме.
    Ова је победа високо уздигла име султана Мустафе у османској царевини и подржавала његове верне у силној нади за даље победоносне успехе.
    Врховни командант аустријске војске у Угарској 1695. био је курфирст саксонски Фридрих Август II. Његове трупе од 8.000 војника, појачале су састав ове војске. Фридрих Август слабо је познавао начела ратоводства, а осталим својим особинама није придобијао потчињене команданте ђенерале, нити је стекао гласа и љубави код својих војника .
    У овако озбиљним приликама сазиван је ратни савет у Бечу. Изнашани су разни предлози у погледу будућих операција. На овом савету, личности највећега ауторитета беху: Лудвиг Баденски и гроф Старемберг. Ту је био и млади, већ на гласу војсковођа принц Евгеније Савојски. Његов предлог у савету био је: да се од Турака заузме Београд, као веома важан објект за одбрану Угарске, а после тога са мање прегнућа овладаће се и Темишваром. Мишљење и предлог Евгенијев примљени су у савету. Још су највиђенији претставници савета Лудвиг Баденски и граф Старемберг предложили на највишем месту, да се Евгеније Савојски постави за главног команданта у војсци курфирста Августа Саксонског, што је и извршено.
    Постављање принца Евгенија на овај високи командантски положај, примљено је са највећим одушевљењем од свих ђенерала, старешина и целокупне војске, јер је још тада Евгеније био на великом гласу, вољен и поштован у војсци; љубљен од својих војника, јер се о њима увек очински старао.
    Како је ускоро, курфирст Фридрих Август изабран за краља пољског, цар Леополд II поставио је на његово место за врховног команданта војске принца Евгенија Савојског.
    Када се почетком августа 1697. сазнало, да је у Београд стигао султан Мустафа II са великом војском, и да су Турци подигли мостове на Дунаву и Сави, принц Евгеније кренуо се са војском к Варадину, и зауставио се код Ковиља. Турска војска код Београда износила је око 130.000 војника.
    На аустријској страни држало се, да ће Турци прећи преко Саве и упутити Варадину. Међутим то се није догодило. Испод Београда код Вишњице Турци пређоше Дунав и кретаху се у правцу Титела. Према овакој ситуацији принц Евгеније наредио је ђенералу Нехему, да држи Тител са 8 батаљона и 8 ескадрона; два пука је распоредио за одбрану поред Тисе. Како је из Ердеља пристизало осам пукова, под командом графа Рабутина, Евгеније се крене уз Тису да се за овим трупама сједини.
    Пошто су Турци са великом снагом надирали Тителу и прешли Тису, ђенерал Нехем своје трупе концентрисао је код Варадина.
    Принц Евгеније, по сједињењу са војском Рабутина, кретао се Варадину, и успео је да одбије делове турске војске од мостова на Сентомашу и Сиригу. Потом 24. августа (по 5. к.) он је са делом своје војске био на римским шанчевима спрам Јарка а убрзо затим у непосредној близини главне турске војске. Ђенерал Нехем, по прикупљеним дотадањим извештајима, обавестио је принца Евгенија да султан Мустафа са својом војском, надирући Тисом, тежи Сегедину, чија је посада незнатна, те да по лаком заузећу овога места продужи кретање ка Ердељу.
    Принц Евгеније убрза кретање своје војске и 29. августа (по 5. к.) стигао је код Бечеја, где сазна да су Турци зауставили код Сенте. Брза извиђања, која је одмах предузео дадоше му одличан резултат. Одаслато извиђачко одељење, у коме су били Срби војници, заробило је једно одељење турских извиђача, у коме је био Џатер паша. Под притиском, као заробљеник, овај је паша саопштио султанову одлуку, да с војском пређе Тису и пожури правцем к Темишвару.
    Принц Евгеније Савојски, као у ранијим ратовима и сада је потврдио свој високи таленат у војсковођењу. Пошто је са делом коњице, ојачане артиљеријом, лично кренуо, да што пре стигне у близину непријатеља и сам се оријентише о ситуацији, он се зауставио на 4 до 5 километара од Сенте. Када је ускоро по том проверио добивене податке и лично се оријентисао о месним приликама и непријатељу, принц Евгеније био је убеђен, да у овом случају време има пресудну улогу. Смело и одлучно решио се, да енергично и што пре предузме напад на султанову војску код Сенте, на супрот одлуци, коју је примио из Беча: да се са Турцима, ни у ком случају не упушта у одсудну борбу, због врло тешких прилика у којима се Аустрија налазила, те не би могла да формира нову војску, ако би Евгенијева претрпела пораз.
    Принц Евгеније наредио је, да се његова војска прикупи код Сенте, одлучно решен да пређе у напад на Турке, пре но што они пређу Тису, јер су само неким делом Турци били прешли преко Тисе.
    У циљу заштите прелаза на леву обалу Тисе, Турци су израдили врло јак мостобран са високим насипима, ојачан палисадима рововима и другим заштитним средствима.
    Али султан Мустафа и његове војсковође, полажући сву наду у јака утврђења као при опсади, учинили су грешку, која их је врло скупо стала; они су пренебрегли опрезу и одбрану у сфери потребној испред утврђења, живом снагом, која би и офанзивно дејствовала против Аустријанаца, у толико пре, што је султан располагао знатно јачом снагом. Када је своје трупе прикупио, принц Евгеније извршио је напад на Турке код Сенте 11. септембра (по п. к.). До два сата по подне овога дана, он је завршио распоред своје војске за напад. На десној обали Тисе, према утврђеним Турцима, десно крило аустриске војске ослањало се на стрму обалу Тисе. Командант овога крила био је ђенерал Сигоерт Хајстер. Лево крило којим је командовао ђенерал Старетнберг протезало се равницом до Тисе.
    Под Старемберговом командом били су у највећем броју Срби војници. Командант центра аустриске војске био је принц Комерсије, који је из младости друговао са Евгенијем. И принц Евгеније налазио се на центру своје војске, где је артиљеријом командовао стари ђенерал Бернер, опробани и на гласу ратни командант, као што су били и ђенерал Хаистер и Старемберг. Са Евгенијем на центру налазили су се и грофови Рабутин и Рајс.
    До 4 сати по подне све су припреме биле завршене. Како је у ово доба године дан већ био краћи, јер до захода сунца није било више од два сата, принц Евгеније нареди да отпочне напад.
    Сва артиљерија принца Евгенија, добро постављена, отворила је паклену ватру противу Турака у многобројним опкопима. Она их је тукла поразном унакрсном ватром. И Турци су својом артиљеријом непрестано тукли нападаче, али је са аустриске стране ватра ипак била надмоћнија. Аустриска пешадија отпочела је борбу пушчаном ватром. Турци су од силне концентричке ватре претрпели велике губитке у људству, а опкопи су им на више места били знатно оштећени.
    Сада је принц Евгеније наредио команданту левог крила, енергичном и одважном ђенералу Старембергу да са својим трупама крене сувим песковитим коритом Тисе и Турцима с леђа продре у унутрашњост опкопа. Командантима десног крила и центра наредио је да у својим правцима крену и изврше одсудан јуриш.
    Аустријанци су јуришем продрли у турске опкопе Настала је ужасна борба прса у прса. У овом страховитом окршају, поред све њихове жилаве отпорности, Турци су подлегли. Њихов је пораз неизмеран. Тиса сва крвава, носила је безбројне лешеве изгинулих бораца.
    Битка код Сенте, чије су последице од огромног значаја завршена је са заласком сунца.
    Султан Мустафа II једва је жив умакао Темишвару. На бојишту је остало 20.000 турских лешева, 10.000 подавило се у Тису и мочарима. Међу погинулим су били: велики везир Мохамед, остала четири везира, двадесет паша и петнаест великих бегова.
    Сем знатног новца, од три милиона гроша, Аустријанци су имали огроман плен. Поред све тешке артиљерије запленили су: 60.000 камила, 9.000 кола, 1500 бивола, 700 коња.
    Битка код Сенте била је прва, коју је принц Евгеније Савојски извојевао као самосталан врховни командант аустриске војске.
    Она га је узвисила у највеће војсковође 17. века.
    Пораз Турака код Сенте, а мало доцније и код Београда, почетак су видног опадања дотадањег престижа османлиске царевине и њене војничке снаге. После Сенте карловачким миром ово се већ оцртава.
    Притешњена догађајима Турска је пристала на посредовање Енглеске, које се резултовало у карловачком миру. Турска је признала заувек начело интервенције од стране дезинтересованих сила.
    После тога уговором Аустрији припаде Ердељ и Угарска северно од Мароша и западно од Тисе са већим делом Славоније. Пољској је повраћена Украјина и Подолија. Русија је добила град Азов са блиском околицом. Млеци су задржали Мореју и Далмацију. А другој Великој победи принц Евгенија над Турцима и заузећу Београда 1717. следовао је пожаревачки мир 1718. опет посредовањем Енглеске. 0вим је миром Аустрија добила и остали део Угарске. Северна граница Турске постављена је онако, како је углавном и остала до Берлинског уговора 1878.

    Ђенерал Ив. С. Павлович

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    0 храму св. Архистратига Михаила

    Благодарећи честитоме пароху Тимотеју Бранковићу – рођен је у Сенти 1797. год. 22. 1. – имао сам на расположењу драгоцене податке о св. храму нашем. Као син некадашњег јерођакона и учитеља Исидора, имао је прилике да чује од оца свога многе ствари коje је и запамтио и записао. По природи и бистар и вредан, сматрао је за дужност своју, да сачувa од заборава оно што је знао и преживео. Он је одмах послe бурних дана 1849. год., када су Мађари 10 марга уништили св, цркву нашу заједно са свима иконама, утварима и одеждама, записао све, што је знао из прошлости о зидању и украшавању храма св. Арх. Михаила.
    Из његових редова знамо да је храм св. Арх. Михаила подигнут на месту где и данас стоји 1751. г. заузимањем капетана Георгија от Голуб као најглавнијег ктитора. После неколико година 1782. подигнут је иконостас, који је малао Исаиловић живописац из места „митропилотскаго Даља“, вели отац Тимотије.
    Георгије Голуб обдарио је храм са сребрним путиром, сребрним кивотом, великим кандилом које је висило пред иконом св. Троице, св. еванђељем великог кола са сребрним оковом. Поред овог великог ктитора и родољуба беше и других побожних Сенћана, који су хитали да новоподигнути храм свој снабдеју са што лепшим потребним црквеним утварима. Браћа Исидор и Аврам Зубанов приложили су сребрну „петохлебницу“; Тома Стајић приложио је велико сребрно кандило пред престолом Мајке Божије; три сребрна чирака за часну трапезу поклонила је Јулиана, рођ. Јанковић за душу свога супруга Михаила Бугарина.
    Осим ових дарова које учинише појединци „церковна каса“ набавила је све остале црквене утвари као: вел. Сребрн путир, дискос, звездицу, копље, лжицу, сребрну кадионицу, сребрн крст на престо врло лепо израђен. Исто тако је из „церковне касе“ набављено било и „небо“ од среброткане материје, свештеничке одежде, литија и барјаци и све потребне богослужбене књиге.
    Храм св. Арх. Михаила троносао је у своје време епископ Арсеније Радивојевић (1774–1781).
    Осећа се јасно из редова оца Тимотија, да је храм св. Арханђела у Сенти морао бити не само леп већ и лепо снабдевен, те нам је тим већма жао што је сва та народна мука уништена све до голих зидова 10. марта 1849. год. од обесних Мађара.
    Храм имађаше и лепа звона и то 5 на броју.
    I. Најстарије звоно беше саливено 1776. год. и тешко 513 фунти са овим натписом: „Сие звоно храму свјатаго Архангела Гаврила вароши Сенти приложением православнаго обштества Греческаго закона неунитскаго љ. 1776. 513 фунта“.
    II Tзв. „повседневно“ беше саливено 1777, а тешко 285 фунти и имађаше следећи натпис: „Сие звоно храма свјатаго Архистратига Гаврила, вароши Сенти, приложением правосл. обштества Греческаго закона неунитскаго. љ. 1777. 285 фунти“.
    III Tзв. „средње“ беше саливено 1808. г. и беше дар двојице добрих и побожних Сенћана Симеона Брановачког – Чичин — и Јована Поповића трговца и имало је овај натпис: „Сие звоно посвјаштајут храму Свјатаго Архистратига Михаила и Гаврила Г. Симеон Брановачки –– Чичин — Диштриктатаначник и Јоан Поповић купец правосл. в. исповједанија вароши Сенти љ. 1808“; беше тешко 950 фунти.
    lV „Велико“ звоно беше саливено 1808. год. и беше тешко 1970 фунти са овим натписом: „Сие звоно посвјаштено ест храму св Архистратига Михаила и Гаврила в. коронал. привил. вароши Сенти суштему, православним народa славено сербскаго греко неунитскаго местним обштеством љ. г. аотн 1808.“
    V Tзв „Цинцика“ беше тешко 97 фунти имађаше овај натпис: „Сие звоно церкве Сенћанскија, храма св. Арх. Михаила обновљеное в Темишварје 1851. љ.“ Велико звоно пукло је од дуге употребе –служило је осамдесет и пет год. — и преливено је у Вршцу од Србина звонолије Ђорђа пл. Боте 1893. год. 2. Vll и носило је овај натпис: „Звоно српске сенћанске православне цркв. опћине храма светога Арх. Михаила, тешко је 1012 кг.; а круна: 330 к. r.“
    Остала назначена звона позивала су верне на молитву кроз цело деветнаесто столеће, све до светског рата. 1914 г., а у току рата, 1915. год. скинута су од Мађара са црквене куле и однета да од њих лију топове.
    Кад се свршила „Буна“, вративши се кући из тзв. „бежаније“, Сенћани нису заборавили цркву и школу своју. У току 1850. год. сврставају се они у чврсте редове на народни посао, одмах оснивају поново црквену општинску управу, бирају туторе црквене и остале преставнике „обштества“. У том културнопросветном раду наших старих види се огромна енергија и натицање. Сваки појединац, био то господин или сељак, или занатлија или трговац, са пуно добре воље допринаша и материални и морални удео свој.
    После истрајног и сложног рада приступају они обнови св. храма. Кад се узме у обзир, да они после Буне нису имали такорећи никаквог заједничког иметка и да су дошли кући на празна огњишта, тим већма је за поштовање њихова добра воља и пожртвовање.
    Свештенство у споразуму са члановима „обштества“, као што беху у оно доба одлични родољуби: Филип Ђорђевић (отац познатог књижевника Јована Ђорђевића), Која Живановић, Сава Вујић, Стеван пл. Бодерљица, Лазар Пецарски, Пера Стокић и други, решише, да се приступи темељној оправци св. храма, и већ 1851. године подигоше нов звоник— који пре „буне“ није ни постојао –– заједно са „крстионицом“ и улазом на кор; храм је био покривен тзв. „шиндром“ – ситним чамовим дашчицама.
    Завршивши спољну оправку, са пуно пожртвовања и издашности започеше велики посао око унутрашњег украшивања св, храма. Израду – дуборез — иконостаса поверише 1853. г. познатом мајстору Јовану Ејтерлехнеру из Арада уз цену од 7000 фор. валутарних; позлату пак и мраморирање иконостаса, горњег места, певница, епископског стола, поверен је академском стучњаку из Беча Александру Темпферу за 7.500 фор. валутарних 1856. године.
    Како је поменути стручњак извео поверени му посао и јасно потврђује дивљење наше и данас, после осамдесет прохујалих година.
    Сакупивши снагу 1859. год 15. фебруара приступише малању свога уметнички израђеног иконостаса. У то време Павле Симић, академски сликар беше на гласу са својих радова. Дедови наши, позову Симића и њему поверише посао за 325O фор. сребра. На малању иконостаса радио је Симић скоро три године. Како је обавио свој посао није моје да ја кжем, стручњаци су о раду Симићевом на иконографији рекли свој суд, али сам ипак слободан рећи, да сам лепших икона мало видео. Како иконе, исто тако и позлата и резбарија, сачувани су до данас у најлепшем и најбољем реду.
    Да се види, са колико се љубави водио опћи посао, хоћу да споменем, да је први тутор, Петар Стокић за све време рада Симићевог у Сенти, у своме гостољубивом дому дао стан и „препитаније“ уметнику. „Обштество“ је овај гест у записнику пропратило са бурно: „Живео тутор Петар“ !
    Све до 1925. год. никаква преоправка није изведена на иконостасу и на иконама, исте године дала је цркв. опћина из својих средстава и иконе и иконостас очистити и св. храм масном бојом израдити. Посао је извршен на опће задовољство, те смо и данас поносни са нашим лепим св. храмом.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Српска Читаоница у Сенти

    Дедови наши, у другој половици шездесетих година прошлога столећа, напојени безграничним одушевљењем омладинских идеала, вођени и управљани од људи кова Јована Ђорђевића, Стевана Брановачког и других ваљаних и угледних синова својих, похиташе и прегнуше, да даду и видног доказа родољубљу своме овде у Сенти, у мору туђинштине, опкољени елементом који је нагибао да претопи у себе, било то милом или силом, све и свакога, истичући на сваком кораку супериорност своју према осталим народима. – „Омладина Сенћанска“ истакла је себи за задатак просвећивање себе и народа свог, свесна да само просвећен народ може победити и одржати се у међусобној борби. На својим састанцима у току зиме 1867–68. год. решише да оснују „Српску читаоницу у Сенти.“
    Да би могли своје решење и y дело спровести, „Омладина“ је приређивала „просветна села“ на којима су поједини чланови држали поучна предавања, а приходи су били намењени оснивању „Српске читаонице“. Рад је текао са пуно добре воље и одушевљења и већ после кратког времена, 1868. фебр. 25, основана је „Српска читаоница“ са стотину чланова; донесен је „Устав“; установљена је чланарина у износу од 3 фop.; претплаћене су новине; изабрано је часништво и рад кренуо.
    Ево ово су имена првих часника Српске читаонице: Симеон пл. Каракашевић, претседник; одборници: Ђурица Вујић, Васа Брановачки, Александар Николић, Ђорђе Бадрљица, Милан Обрадовић, Цветко Бугарски, Тоша Брановачки, Ђорђе Божић, Трифун Влашић и Душан Стојшић, перовођа! Да би се „Читаоници“ обезбедио стан „Омладина“ се обратила црквеној општини молбом за једну просторију за употребу. Молба је једнодушно уважена и уступљена је једна соба „Српској читаоници“.
    Од тога времена (1868), пa све до данас, Српска читаоница има своје склониште у просторијама које су својина црквене опћине, свагда бесплатно.
    Од оснивања свога па до данас ови беху претседниии „Српске читаонице“:
    1. Сима пл. Каракашевић (1868—1869); 2. Baca Брановачки (1869—1871);
    3.Ђopђe Николић (1871—1875);
    4. Душан Стојшић (1875—1889);
    5. Ђура Пецарски (1889—1895);
    6. Душан Стојшић (1895–1900);
    7. Тодор Брановачки (1900—1901);
    8. Душан Стојшић (1895–1908);
    9. Милош Прекајски (1908—1919);
    10. Ђура Вујић (1919–1923);
    11. Сава Вујић (1923-1935).
    Ово беху листови на које је била читаоница претплаћена прве своје године: Напредак, Застава, Даница, Zukunh, Magyar Ujság, Народни Листи, Нови Позор, Видовдан, Србија, Пастир Вршачка Кула, Вила, Змај и Звекан.

    Прота Берисав Берић

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Евлија Челебија о старој Сенти

    Евлија Целебија, турски путописац XВИИ века, који је 1667. путовао по Бачкој и о томе водио своје белешке, записао је и следећи ,,Опис паланке Сенте“, занимљив по њено име и положај: ,,Кад је довршавао овај град један франачкил капетан, рођак београдског краља, противу њега се побунише сви радници и неимари и убише франачког капетана. Покушаше да загосподаре градом. Одмах франачки капетан с војском ступи у борбу и радницима у граду, који су се били побунили, повика ,,Сент баш“ – што значи: ,,седите, не дижите руку “ и тако помлатише све побуњене раднике. Зато се овај град тако прозвао.
    Град је после тога, за владе Сулејманхана, године 932. отет из српских руку. То је једна мала паланчица, облика четвороугла, налази се на земљишту равном, зеленилом обраслом, а поред реке Тисе, на територији сегединског санџака. Има свога градског диздара, са 20 момака посаде. Поред емина има помоћног кадију. Остале власти су у граду Тителу. У самој тврђави има једна џамија преправљена од цркве и неколико малих дућана, довољних да подмире потребу. Башта међутим има много.
    Одатле идући осам часова преко ненасељених места у западном правцу, прођосмо кроз богата и напредна села.
    Овај занимљиви, али не и историским чињеницама потврђен први опис Сенте превео је са турског г. Глиша Елезовић у ,,Гласнику историског друштва у Н. Саду“, свеска 11, стр. 84—85. Његове су и белешке испод текста.

    М.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Подаци за историју сенћанских Јевреја

    И за овако кратки историјат сенћанских Јевреја има много потешкоћа, јер не постоје изворна дела, на која се може истраживач прошлости Сенте поуздано ослањати. Стога сам као материјал употребио податке г. Андрије Дудаша, пензионисаног градског саветника, једног од најбољих познавалаца града Сенте и писмене податке мојих савременика.
    *
    Победом над Турцима 11. IX 1697. год. Евгеније Савојски је стекао Сенти ислориску славу.
    Убрзо после тога налазимо прве трагове о Јеврејима у Сенти.
    Они су из 1700. године, и налазе се у актима правосуђа и опорезовања. Позитивно знамо да је Марија Терезија дала дозволу настањења продици Flesch. Већ год 1783. имамо 20 породица, које плаћају сервицију, те су уједињене у општини са засебним судијом. истичу се породице: Deutsch, Kohn, Bergel, Braun, Krishaber, Montag, Hacker, Spitzer, Oblálh и Pollak. Број њихов је износио тада око 100, 1832. год 140, 1860. год 610, 1874. год 924, 1900. год. 1264, 1916. год 1469, сада пак износи 3400. Године 1849. у уличним борбама пало је 36 Јевреја, међу њима и надрабин Ulmann.
    Године 1864. град позива јеврејску општину на изјашњење, да ли жели она одржавати и даље своју верску школу или ће се њена школа спојити са градским школама. Јеврејска општина је пристала на спајање и град је преузео учитеље: Flesch Joachima, Kohn Vilima и Klein Adolfa. 1894. год. поново је основана јеврејска школа, чији су управитељи били: Bolegi Ignjat, Wainger Josip и Rosenberg Emil. Претседници школског одбора су били: др Flesch Mikša, Hacker Koloman и Hirschfeld Franjo. Ста више и први Општински учитељ Schenk Jakov (1812—32) био је исто Јевреј.
    Гробље је исто тако старо као и општина. У старо гробље су већ пре два и по столећа сахрањивани мртваци. Ново гробље је купљено 1852. г. од браће Štulketi. Старо гробље је некада било поред Тисине обале, али ово је услед одроњавања обале одкинуто и сада се налази у кориту Тисе. Сахрањено је 1519 мртваца; 553 мртваца нема никаквих споменика, ни знакова. Најстарији надгробни натпис је од пре 150 година. Од 30 погинулих Јевреја у светском рату само мало њих је у Сенти сахрањено.
    Монументална синагога сазидана је 1872—73. год. Помоћу дарова мецена. Сам град је дао 300.000 цигаља. Јеврејска општина некада је била једна и јединствена, али пре 80 год. један део верника је иступио из матице аутономне ортодоксне општине и основао је сефардску општину, са засебним ритуалним купатилом, рабином и богомољом. Формалан расцеп извршен је 1915. год. Сефарди су пре 6 год сазидали своју модерну богомољу.
    Од удружења треба истаћи ,,Свето удружење“ и ,,Женско добротворно друштво“. ,,Свето удружење“ је бар тако старог порекла као и општина, ако не и старијег. Много троши на добротворне сврхе. (Од 1890. до 1923. поделило је 330.000 круна, а од 1923. до 1934. год. издало је 630.000 динара за помагање сиромаха, за погреб мртваца и одржање гробља. Од претседника ,,Светог удружења“ истицали су се: ми. Кохн Игњат, Др. Hacker Koloman и др Giticks’hal Adolf. Садашњи претседник је др Meri Aleksandar, чије заслуге. су тиме хонорисане, што је његов портрет, израђен од Сабадоша Гавре, сликара, смештен у свечаној сали ,,култур палате“. Исто тако и ,,Женско добр. удружење“ има сјајну стогодишњу прошлост. Указивало је увек највеће помоћи сиротињи. Најзаслужније претседнице су биле: супр. Kohn Mor-a, супр. Bergel Antal-a, супр. Flesch Martin-a, супр. др Lobl Nandora, а сада је пак на челу удружења уд. Pollak Aleksandra.
    Рабини су били верни апостоли јеврејске знаности, европске културе и човекољубља. Сви су били учени и тако одлични говорници, да је њихове проповеди са одушевљењем и дивљењем слушало на стотину припадника других вера. После Ulmanna, Kuttuа, Mojsija, Klein Solomona, верског писца, Schweiger Hermanna, сада је рабин млади али учени, др Ehrenield Aleksandar, златоусти; рабин сефардске општине је 96—огодишњи Lebovics Izrael.
    Од претседника ортодоксне општине истичу се: Deutsch Lajčo и Farkaš. Rottman Franjo, Braun Ižo, др Meri Aleksandar, др Glicksthall Andrija, Graf Armin. Претседник сефардске општине је Krajnih Mojsije. Централни орган ортодоксне општине је ,,Савез“, а сефардске „Удружење“. У Савезу др. Vig Karlo, потпретседник заступа интересе општине, а у ,,Удружењу“ Pollak Aleksander. Већина Јевреја су ционисти.
    Graf Arminova је заслуга, што је пре 10 година саграђена јеврејска ,,култур-палата“. Ту се држе седнице, обављају се избори 42 одборника, који се бирају тајним гласањем на три године. Мештани и страни предавачи често држе тамо своја верска предавања.
    Од најстаријих времена, па све до данас, између становника града Сенте: Срба, Мађара и Јевреја никад се није осећала верска нетрпељивост, нити је Јевреј у Сенти због верске разлике запостављан. Pollak Ignjat, као градски одветник, достојно је одговорио својој дужности. Др Hacker Koloman био је угледан члан професорског кора сенћанске гимназије. Др Gliickstahl Adolf, који је, без разлике на веру, подједнако лечио своје сиромашне болеснике, уместо награде за труд често им је стављао под јастук круну, форинту или банку, те је због своје племенитости био подједнако обожаван од својих болесника—православних, католика и мојсијеваца.
    Али најважнијом заслугом сенћанских Јевреја држим да су њихове особине: не пију, не лумпују и не политизирају.
    Сенћанско јеврејство дала је приличан број заслужних људи: др. Fekete Mihajlа, чувеног математичара, професора универзитета у Јерусалиму, Meri Bela, славног уметника на клавиру, др Reinitz Belu, компонисту европског гласа.
    Јеврејство Сенте бави се занатом и трговином, интелектуалци се исто добро држе. Сенћански Јевреј није ни бољи, али ни гори од својих суграђана. Њихове главне заслуге су, да живе уређеним породичним животом, за одгој и учење своје деце жртвују све, своје сабраће се држе и у добру и у злу, много читају и воле културу. Своју отаџбину воле изнад свега и из свег срца, а не само речима. Много обожаваног Блаженопочившег витешког краља Александра I Ујединитеља воле и цене као свог најбољег и највећег пријатеља, као свога оца. Трагична смрт Блаженопочившег краља Ујединитеља дубоко је потресла све сенћанске Јевреје и у општој жалости они су узели искреног удела.

    Lajos Vig

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Главнији моменти из историје Сенте

    Историско развиће Сенте могли би поделити на следеће етапе:

    I До 1216. године немамо никаквих писаних података, него су то само нагађања по пронађеним предметима у самој Сенти, или по историским подацима за целу Бачку.
    II Од 1216. до 1526. године то је „Арпадовска Сента“, која у то време и достиже своју кулминацију.
    III Од 1526. до 1697. године то је „Турска Сента“ или још правилније „Српска Сента“ са турском посадом.
    lV Од 1697. до 1751. год. то је „Граничарска Сента“, где су стварни господари само Срби.
    V Од 1751. до 1849. год. колонизација и почетак превласти Мађара.
    Vl Од 1849. до 1918. год. потпуна превласт Мађара и почетци асимилације Срба.
    VII Од 1918. до данас доба колонизације Срба.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Становништво

    Ко су били први становници Сенте, не зна се тачно. Чак се не може одредити ни доба у које је први пут била насељена.
    Сента је у Војводини, која је од увек на светскоме путу првога реда, као и цела наша држава, па је врло често потпуно или делимично променила господаре и становиштво. Победитељи су се мешали са побеђенима.
    Херодот, отац историографије (484-418. пр. Xp.) спомиње Агатирзе на Моришу и у данашњем Ердељу, као суседе Скита. Према томе су Агатирзи најстарији становници, за које се зна, да су становали у једноме делу данашње Војводине.
    Цезар је освојио Галију и сломио главну снагу Келта у рату од 58—51. пpe Христа. Појавом Цезаревом, односно Римљана, у ове крајеве престаје преисториско доба за Војводину, ма да се ни после овога не налазе о њој детаљније вести. У доба цара Августа спомиње се у Потисју Дација, где спада и Сента. Приликом Тројанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су ја 3иги, а за време Атиле око 433. освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном, који су лепо поступали са Гепидима, јер су им служили као земљорадници и пастири. Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.
    За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.
    По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима и на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру.
    Шта је било са онима Словенима, што су остали под мађарском влашћу, не може се тачно рећи: али су свакако одржавали везу са својим сународницима у српској држави; јер се за архиепископа Арсенија (1233–1263) наследника Св. Саве зна, да је рођен у Срему.
    Римски папа 1229. год. наложио је карловачком архиепископу, да преведе у католичку веру православно становништво у Срему, а 1231. г. послао је у Срем као мисионара бискупа Иноћентија. 1420. године долазили су из Рима у Срем инквизитори да покатоличе правословно становништво, јер су становници Срема, ако не сви, а оно бар у већини били српскога порекла. Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби да се јаче наслоне на Угарску.
    Сеобе Срба на угарско земљиште створиле су Србе политичким фактором, са којим се рачунало у свима важнијим моментима.
    На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. г. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића.
    Поседници имања у Угарској нису били само српски деспоти него и чланови српског високог племства, добивених путем куповине или иначе путем услуга, и то они који су бегали од Турака у суседну Угарску, водећи са собом своје помагаче. Угарска је радо примала Србе, и насељавала их у Бачкој, Банату и Срему, где је становништво било проређено због честих нападаја Турака.
    Не само властела, него и много простога народа бежало је испред Турака у хришћачску Угарску. Та су емигрирања била стално у мађарским рукама. Ове емиграције биле су и у Бачкој, па се тако простирале и мимо Сенте.
    Срба је било у Сенти у већем броју већ 1525. године.
    Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. г. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин.
    Поменути историчар Ђорђе Сремац, савременик мохачке битке, тврди, да су у Сенти остали после мохачке битке само Срби, као чобани и рибари. Те и идуће 1527. год. имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада, који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде и била његова односно српска, главна снага.
    Када су први пут досељени Срби у Сенти, то се не зна поуздано, па тако ни кога су затекли у Сенти.
    Турци су били господари Сенте преко 150 година, али од њих није остало никаква помена код народа, нити трага неке цивилизације, јер су имали само посаду; али је нису и населили својим становништвом. Једино што је при ископавањима нађено три прстена, два чибука и две турске сабље. Ове су ствари носиле знак звезде и полумесеца. Од становништва није остало помена; једино што има фамилија Кадвањ, која је католичке вере, а њени живи чланови говоре и издају се за Мађаре. У њој је предање, да потичу од неког заробљеног Турчина код Сенте из 1697. године. Првобитно им је презиме било Кадван а не Кадвањ, као сада.
    Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј.све до 1697. године.
    Др Радивој Симоновић у књизи „Војводина“ стр. 92 каже: „По попису од 1715. и 1720. у Барањи поред Срба није било ни 1О°/о Мађара, у Бачкој ни 3°/о, а у Потисју од Мартоноша до Чуруга није било ни једног Мађара“.
    Када се је основала милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојачења 1751–53, из Сенте од простих војника гласало 417 „рго statu militаri“, По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника. Свакако је имао бар две чете, јер је имао и два барјактара: Нецу Милиновића и Игњата Вукшића.
    Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда свега имала становника, а то су били искључиво Срби.
    Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.
    *
    До развојачења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојачења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство.
    Ово племство српске крви, постало туђинском милошћу, не може се мерити и са старим српским племством ни по својим способностима ни везама у држави, пи ван ње.
    Племићи Срби нису успели да се умешају и ороде са вишим мађарским племством, него су остали ближи народу из кога су поникли и са њим нису правили подвојеност, као што је то случај код Мађара. Због тога су племићи Срби из Сенте остали у пријатној успомени народа, због њиховог сталног додира са њим.
    Њихови потомци титуле племића употребљавали су и 1868. године, а при потпису пред породично име писали су „пл.“, што се види и из списка чланова оснивача српске читаонице. Њихови се потомци касније не потписују као племићи, а за накнаду тога добили су 1881. године куријалну земљу по урбаријалној нагодби.
    Првобитно куријалне земље племићи су добили 1775. год., а налазиле су се на Ликашком путу до Великог Дола.
    По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:
    Арсеније Вујић, граничарски ,,centurio“ добио је диплому 28. октобра 1741. године у Пожуну, са супругом Аном, а наведена су и деца: Лазар, Петар, Павле, Васа и Јулка. Породични грб му је био: граничар на коњу у плавом оделу са уздигнутом сабљом у вис, на којој је набодена турска глава. Копија овога грба налази се у библиотеци Јоце Вујића.
    Субота Брановачки, граничарски „subcenturio“ диплому је добио 1. марта 1851. године, са супругом Маријом и деца: Јаков, Павле, Ђорђе, Симеон, Гавро, Марко,Јован, Тодор и Марта. Диплома се чува у оригиналу код Боривоја Брановачког.
    Породични грб му је био: шестокрака златна звезда и отсечена турска глава што почива на две плаве траке.
    Јован Бодерлица, ,,subcenturio“, диплому је добио 1. марта 1751. г., где се наводи супруга му Сара и деца: Сава, Мара и Јелисавета. Породични грб му је био: усправљена мечка држи у предњим шапама три стреле.
    Михајло Тешић, ,,subcenturio“ диплому је добио 1. марта 1751. године, у којој се наводи супруга му Јованка и деца: Теодор, Илија, Марија и Јелисавета. Породични грб му је био вук у трку.
    Ђорђе Голуб, граничарски ,,centurio“; y дипломи се наводи супруга му Ана и деца: Јелисавета и Митра. Неца Милиновић“, сенћански граничарски ,,vexillarius“. Диплому је добио 1. марта 1751. године у којој је назначена и његова супруга Милинка Адамов и деца: Јован, Тодор, Ирена и Јелена. Породични им је грб: бела застава на црвеном штиту, а на врху штита кацига са круном, а на њој црни орао раширених крила.
    Вероватно је, да је Неца био од исте породице од које и Плавша Милиновић, тј. онај кога је барон Фридрих Глобиц у Сегедину именовао 15. јуна 1704. године за капетана у Сенти, истовремено са Стеваном Црним за поткапетана. Овај је докуменат писан на српском језику, а чува се код др Стевана Максимовића, поседника из Суботице, потомка Милиновића по женској линији. Несумљиво је, да је Плавша Милиновић онај поручник кога Ђула Дудаш наводи, да га је Евжен произвео после битке код Сенте 1697. године за поручника.
    Игњат Вукшић (Vuksits), сенћански граничарски ,,vexillarius“. Диплому за племство добио је 1. марта 1751. године, у којој је и његова супруга Марија Проколабова и деца: Лука, Филип, Нићифор, Ана, Јелена, Перса, Јевросима и Марта. Породични им је грб: плава застава; на штиту су три поља црвене беле и црвене боје, а застава се налази на белом пољу штита. На врху штита је кацига, а на њој круна. На круни пет пера од којих су: два црвена, два бела и једно плаво.
    Племићи: Тешићи, Брановачки и Голубови живели су дуж Тисе од данашњег гвозденог моста па до житне пијаце. Бодерлице су живели одмах иза ових; али у унутрашњем делу вароши око данашње племићске улице, по чему је тако и име добила.
    Гробље граничара налазило се је око садање улице Ида Вујић и Ђена Брановачки, између садање Пашићеве и Обрадовићеве, па све до „Бирцлинова Гувна“ – сада трг Светог Саве.
    На до сада ископаним надгробним плочама није нађено натписа, него је био само урезан велики крст на камену чеонику изнад главе. Један такав камен са крстом налази се код Андора Дудаша, просветно–индустриског саветника.
    Никога у Сенти нисам нашао да ми потпуно поуздано докаже да јe директни потомак некога од ових племића, иако је несумњиво, да су исти род са њима данашњи Брановачки и Вујићи y Сенти. Једино изузетак прави Вида, кћи Тодора (Тоше) пл. Брановачка.
    *
    Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића.
    Због ове покретности у нашему народу и није учвршћена вера, да су и други Срби могли бити староседеоци и некада господари Сенте.
    Писаних података немамо, по којима би се могло утврдити доба досељења појединих породица, једино за то имамо традицију у њима.
    Као најстарији писани докуменат имамо списак порезника града Сенте из 1788. године, који је водио ондашњи благајник града Јован Вујић. Добротом поч. Јоце Вујића, великог добротвора београдског универзитета дошао сам до овог списка, који се и чува у његовој библиотеци.
    По овоме се списку види, да је у Сенти живело и плаћало порез, пре 150 година, 105 разних српских породица (презимена).
    Од ових и данас живи у Сенти 47, а изумрло је или је исељено 58 породица.
    Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:
    Брановачки, Вујић, Вуковић, Влах Николин, Грујин, Девић, Ђаков, Ердељан, Живков, Зубанов, Јакшић, Јовић, Јовичин, Кајчић, Крагујев, Лалић, Марјанов, Марковић, Михајловић, Николић, Обрадов, Павловић, Панић, Перић, Петров, Пецарски, Плавшић, Плештић, Поморовац, Попов, Поповић, Прекајац, Раић, Риђички, Савић, Славнић, Сочин, Стајић, Степанчев, Стојановић, Томић, Чобан и Шашин.
    Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се отселило, ових 58 српских породица:
    Барјактаровић, Богдановић, Бунић, Баканцош, пл Бодерлицa, Бугарин, Ваћин, Виловљев, Врџић, Вребац, пл. Голуб, Грчки, Димитров, Даић, Докић, Ђурић, Зетовић, Јанков, Јасин, Јосимчев, Јуришин, Каић, Каичић, Кекић, Керша, Костин, Кречанов, Кунић, Курина, Милиновић, Митров, Мијатов, Молдован, Мучалов, Мушкатиров, Нагулов, Неранџић, Панајот, Пашански, Пејчић, Перишић, Пећканин, Пиваров, Пилић, Путић, Радоичин, Рац, Сремац, Страјињин, пл. Тешић, Филиповић, Џевић, Шиклован, Шићански, Штета, Штранзор и Шћапул.
    По списку из августа 1849. г. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се отселиле, поред назначеннх и ове породице: Абрамовић, Баичин, Богатула, Гаин, Исаковић, Лончар, Паликућин, Пецић, Радулашки, Славујев, Сомборан, Степанчев и Чампрагов.
    Поред ових постоје у народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868—1878, а данас су отсељене или нзумрле породице: Бранковић, Веселиновић, Воларић, Ђуричић, Ђуришић, Живановић, пл. Каракашевић (Симеон), Кирић, Лазић, Лукач, Лукачевић, Мађаревић, Маријан, Миросављевић, Михелић, Павлетић, Соларић, Трифуновић, Француз, Хадић и Црнодок.
    У историском делу ове расправе наглашено је, да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751—53. године, Словаци и да сам добротом г. Андора Дудаша дошао до списка оних Словака који су насељени од 1745. до 1755. године.
    По овоме се списку види, да је 98 породица задржало своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.
    Прве словачке породице, досељене од 1745. до 1755. године планском државном колонизацијом, биле су ове: Вигналик, Лавичка, Матлак, Једличка, Лочанко, Јурак, Виринчик, Лајко, Препок, Ђурчик, Лебак, Лајчик, Ренко, Пољак, Слобода, Чернак, Писар, Бурањ, Чинчик, Бенак, Хусак, Чикмак, Сорчик, Немчок, Ложанко, Баланек, Врецко, Маћко, Шкутера, Солар, Речко, Лајчик, Духинка, Трабајко, Латак, Персо, Лободар, Берњик, Хатала, Шпекла, Серезла, Кучера, Козар, Влахо, Оплетан, Заплетан, Чизик, Крежо, Божо, Дапчик, Прасак, Стојко, Беднавик, Чипак. Пристал, Матуска, Гордан, Ховенец, Михалко, Чинчак, Достал, Ринчо, Сипан (Молнар), Сикора, Мукуш, (сада Мезеи), Рибар (Либал), Вандлик, Клавар, Белец, Буздер, Колар, Перача, Лобозар и Тот (Toth).
    Уз првобитно породично име узели су надимак Tот (Toth) ови:
    Тот Гарђи, Тот Абоњи, Мучи, Бојник, Пређел, Курта, Рефена, Сегеди, Катона, Мељкути, Хорти, Хоргоши, Шаги, Уђонка, Сусого, Чантавери, Макшо, Адамек, Јакабек, Галша, Бенедек и Тот Мартоноши.
    Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице: Амбруш, Ђурак, Балиж, Бубала, Јединак, Драбик, Крижан, Костур, Микушка, Билицки, Михаљи, Барток, Скала, Ануш (сада Фелшехеђи).
    Иако су Мађари касније од Словака дошли y Сенту, ипак су их претопили и данас се све породице словачке издају за Мађаре.
    Буњевци су: Лалић, Рудић, Дулић, Коловић, Миланковић, Буљовчић, Микловић, Прикидановић, Жуљевић, Јанковић, Неорчић, Роговић, Стрилић, Зовић, Стипић, Киринић, и Сударевић.
    Пољаци су: Липински, Триполски, Шелмецки, Ленђел, Кленоцки, Јаблонски, Јаворски и Једловски.
    На ово претапање особитог је утицаја имала вера. To претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.
    Зна се за неколико породица да су рускога порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:
    Цинкајло, Икотин, Харшањ, Халмош и други. Харшањ и Халмош првобитно руско презиме су нешто променили и подесили га према мађарском. Мисли се, да су ове породице потомци од оних запарошких козака, који су око 1785/86. тј., за време Катарине ll, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте. За ове Русе Шимон Kaлман у књизи Bács Bodrog Vármegye каже: „1785. године усељени козаци исто су се претопили у Мађаре. Нема узгледа, ако овако наставе, да, ће се национално одржати ни садањих 58 Руса „избеглица“, колико их имау Сенти, јер радо ступају у брак са Мађарицама, па овда код куће говоре са децом мађарски.“
    Јевреје нико није асимиловао, већ се је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао. Зна се да их је било 1820. године свега 17, а међу њима постоји предање, да су се y Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја y Сенти била је после светског рата за коју народ каже: „навала шнеклаша из Галиције“. По државној статистици било их је 1921. године 1373. душе, 1931. године 1467.
    Г. Виг је путем њихових вероисповедних општина нашао, да је овај број много већи. Као разлог за ово неслагање навео ми је, што се сви пријаве верској општини, али се „шнеклаши“ за време државног пописа не пријаве.
    И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом. Немаца данас имамо у граду и хатару 163 душе, а већина од ових говоре мађарски.
    Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти: Бирцлин, Борзашки, Сеђаков, Јовић, Ердељан и Влашкалин. Зашто су и ове Румуне претопили свакако је једини разлог вера, као и то што су пре Мађара као сточари дошли у Сенти, па су и женидбеним путем примили крсну славу. Све су ове породице по доласку у Сенти увек биле одлични Срби.
    *
    Колико је било у које доба становника у Сенти, не може се поуздано рећи, јер недостају подаци. Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бечком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге „Бачка.“ У турским тефтерима се говори о пoписаним домовима, који су плаћали порез, али не и о стварноме становништву. Према овоме се тешко може одредити број становника, а још теже када се не зна колико душа броји један пописани дом. Др Поповић мисли да један пописани дом има 31 душу. Ово се потврђује и по подацима из 1720. године, за коју имамо два податка наиме 3016 душа и 85 пописаних домова. Сента је у тим тефтерима први пут уписана 1570. године, а имала је 8 пописаних домова. Исти је број остао 1580. и 1590. године. За пописане домове из 1773. године, а које је извршила бачка епископија, просечна се породица рачуна 7,5—8 душа.
    Сви познати статистички подаци изнесени су у следећој табели број 1. Њих је др Душан Поповић преписао са рукописа у бечкој архиви (27-16) и објавио у „Војводина 1.“ A ми одатле узели оно што се односи на Сенту.
    Таблица број 2 је у ствари број 1, допуњена са 1837, 1921. и 1931. годином.
    *
    После сеобе у Русију, заостали Срби нису били у стању, да опустелу земљу присвоје и обраде.
    Срби су били богати и за земљу нису марили, јер су је имали у изобиљу. Имамо зато много доказа а као пример служи и насељавање породице Прерадов. Причао ми је деда Кипра Прерадов, да у њиховој породици постоји предање, да су власти тукле, на Богарашу, њиховог претка првог досељеника, зато што неће да узме још земље на обраду.
    Овај се је случај морао догодити после 1788. године, јер су Прерадови касније досељени, а и не налазе се у списку порезника из те године.
    Исти ми је Кипра Прерадов причао, да се је неком Србину допало шарено јагње, које је имао његов сусед Мађар, а када му га овај није хтео продати, он му је за њега уступио 40 ланаца земље.
    Први је купио ланац земље Сава Вујић, отац Јоце Вујића, у Николића. По причању Јоце Вујића, до те куповине дошло је овако: Николићу су после ноћне пијанке у зору нестали новци да исплати свираче, који су их пратили кућама, па затражио једну круну од Саве, за коју му је обећао и продао ланац земље. Ово је било око 1850. године.
    Имамо пример породице Брановачки, која је за потоњих 50 година продала Мађарима око 1000 ланаца земље, а то је толико, да би на томе могло живети око 100 породица са средњим имовним стањем.
    Овако лоше газдовање се увидело и у потоње време Срби су се тргли, јаче се дали на посао и сада необично јако цене земљу.
    Када се проматра маса Срба мештана, може се рећи, да имовно добро стоје и да међу њима нема сиротиње, али је зато знатно већи број ове код Мађара. Мађари су уопште сиромашнији од Срба.
    *
    При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно коja не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.
    Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне које су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица.
    Освежавање Срба у Сенти било је непрекидно, а најјаче је било за време сеобе Срба 1690. године. Појединачна досељавања била су стално у међувремену од почетка насељавања па до 1690. год. Досељење са Чарнојевићем било је у маси, а касније је било појединачно и то у етапама. У народу као граница досељавања стоји 1848. година, за коју се каже: „пре буне“ и „после буне“. За досељене од 1848. до 1918. кажу „дођоши“, а за оне од 1918. па до данас „насељеници“. Ипак се сви ранији насељеници Сенте називају општим именом „мештани“; они пак досељеници после 1918. године називају се „насељеници“.
    Насељенике сачињавају: добровољци, четници, оптанти, колонисте, аутоколонисте и чиновници.
    Добровољци су они војници, који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912—1918. године. То су били Срби из покрајина бивше Аустро-Угарске и још Србијанци и Црногорци, који су као ослобођени војне обавезе или као малолетни ипак ступили у војску. Добровољце: из Лике, Босне, Херцеговине и осталих покрајина бивше Аустро-Угарске затекао је рат на заради у Америци ван домашаја аустриских власти, па се отуда својевољно јавили у србијанску или црногорску војску.
    Четници су они војници, који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије.
    Колонисте су они сиромашни насељеници, које је држава населила из националних разлога, а и да се појединцу, оптерећену великом породицом, поправи економско стање. Све су ово били људи сиромашног стања и из сиромашних покрајина наше државе. Аутоколонисте су они, који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот. Па када је била деобе аграрне земље, њима је ова подељена по члановима породице. Ayтоколониста има из свих крајева наше државе.
    Оптанти су они Срби из садање Мађарске, који су успели да продају своју земљу, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе, па дошли у нашу државу. У Сенти их има око 30 домова, а већином су досељени из Сирига.
    Крфском декларацијом 1918. године обећано је добровољцима по пет хектара земље, а као и они добили су сви наведени насељеници, тако да је од имовине самога града Сенте, не рачунајући и приватне великопоседнике, раздељено 5.285 катастарских јутара. Од ове земље добили су и Срби мештани.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Наставак:

    Свију насељеника у Сенти и њеном хатару има око 500 домова. Тачан се број не може одредити, јер није коначно завршено досељавање оних, који су добили земљу, а ни оних, који су дошли а још нису саградили кућу, па се често враћају, иако привремено, у свој стари завичај. Досељавања су највише из Црне Горе, затим из Херцеговине, Лике и Србије. Из осталих крајева су незнатна досељавања.
    Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна поподица. На пример Ђорђевића у Сенти има 5 домова, а то су пет различних родова, из пет разних места. Због тога се на овоме месту не можемо упустити у целокупно испитивање и порекло чак ни српског становништва, јер то сачињава једну засебну студују.
    У следећем списку српских породица (презимена) назначено је и колико које презиме има сада домова.
    Абрамовић 2, Абжић 3, Авдаловић 2, Алексић 1, Андрушков 1, Анђелић 1, Анђић 1, Антић 1, Акбаба 1, Арадски 4, Арсеновић 1, Атанасијевић 1, Бабин 25, Бабин 2, Бабић 3, Бадић 1, Бајић 1, Бакић 1, Бакалић 1, Бандин 1, Бањац 1, Бањеслав 1, Бачкић 1, Бачулов 3, Бјелогрлић 2, Белеслин 2, Бјелица 1, Бенђесков 1, Берић 1, Бетовац 1, Бечић 1, Булат 1, Берковић 1, Бешлин 1, Бикар 1, Бикић 1, Билбија 1, Бирдић 1, Бирцлин 14, Блажић 3, Богдановић 2, Боговац 1, Богојев 1, Божанић Божовић 1, Божин Бојин 1 Бојанић 1, Бокун 1, Бољановић 2, Борђошки 44, Борзашки 4, Бошковић 2, Брајић 1, Брановачки 45, Брашован 1, Бркић 1, Бркљечић 1, Брстан 1, Будислављевић 1, Будимир 1, Бурић 3, Буторац 1, Вајдић 1, Васић 2, Велашевић 1, Величковић 1, Вешић 1, Beселиновић 1, Вушуровић 1, Витковић 1, Вланиколин 4, Влашић l, Влашчић 1, Војиновић З, Бојић 1, Воратовић 1, Воргић 3, Вранић 1, Вујадиновић 4, Бујачић 2, Вујичин 2, Вујић 15, Вујовић 2, Вујошевић 3, Вукадиновић 1, Вукашиновић 1, Вукелић 1, Вуков 4, Вуковић 11, Вукотић 3, Вулановић 1, Вурдеља 1, Вукчевић 2, Вучетић 1, Вучиловић 1, Вучковић 4, Вујичић 1, Вушуровић 1, Гавриловић 1, Гарић 1, Гардашевић 2, Гашић, Гаћаш 1, Герић 1, Гилић 1, Главашки 1, Гладовић 1,Глигоровић 1, Глигорин 2, Глишин 1, Говедарица 2, Гојков 1, Гојковић 3, Голубовић 1, Головић 2, Граовац 1, Грубић 1, Грозданић 1, Грудин 11, Грујић 1, Грубанов 1, Грчкарац 1, Гудовић 1, Гузина 2, Гвозденовић 1, Дамјановић 3, Данковић 1, Давидовић 1, Девић 1, Десанчић 1, Десимировић 1, Димитријевић 4, Дошен 1, Добрички 1, Дотлић 1, Драгин 1, Драговић1, Драгаш 1, Дракулић 1, Драшковић 2, Дрезгић 2, Дрозгић 1, Дунђерски 1, Дукин 1, Дулић 1, Дујмић 1, Дујић 1, Ђаков 1, Ђаковић 1, Ђорђевић 5, Ђукић 2, Ђуришић 1, Ђурђевић 1, Ђурић 1, Ђуровић 1, Ербез 2, Ердељан 1, Ердељановић 1, Живков 6, Живковић 3, Жутодрагић 1, Завишић 1, Загорац 2, Загорица 1, Зарић 2, Заковић 1, Зековић 1, Зец 1, Зовић 1, Зомборчев 1, Зорић 1, Зубан 1, Ивановић 4, Иванишевић 1, Ивачковић 1, Илић 2, Илибашић 1, Јаблан 2, Јабланов 1, Јајагић 2, Јаковљевић 3, Јанковић 2, Јанчикин 1, Јакшић 1, Јанчић 1, Јелача 2, Јелић 1, Јегдић 1, Јеновац 1, Јовакин 1, Јованов 2, Јовановић 2, Јовин 1, Јовић 5, Јовичин 1, Јовичић 1, Јововић 1, Јонковић 2, Јанчић 1, Јанчикин 1, Каблар 4, Кајчић 1, Каленић 1, Калуђеровић 1, Капор 2, Карапанџић 2, Катанић 1, Катић 4, Кашнић 2, Кирјаковић 1, Кнежевић 5, Ковачев 4, Ковачевић 1, Козић 2, Којић 2 Којичић 2, Колић 1, Контић 4, Коњовић 1, Корнић 1, Косановић 2, Костић 1, Кошутић 2, Крагујев 11, Кривокапић 12, Крочин 1, Крстин 1, Крунић 1, Кршикапа 1, Кршић 1, Кујунџић 1, Кусовац 2, Лазаревић 2, Лазаров 1, Лазић 2, Лазовић 2, Леро 1, Лојовић 2, Лолин 1, Лудајић 2, Лужајић 2, Лукачевић 3, Мајсторовић 2, Малешевећ 1, Малетин 3, Малуцков 1, Мокринов 1, Мандић 2, Манић 9, Манојловић 2, Марић 5, Маринковић 1, Марјанов 2, Марјановић 4, Марков 2, Марковић З, Мартиновић 3, Матић 1, Матовић 1, Мијатовић 2, Мијушковић 2, Микин 1, Миковић 2, Миленковић 4, Миладиновић 1, Милетић 1, Милић 3, Миличев 1, Милинов 1, Милинковић 3, Милован 1, Миловановић 1. Милошевић 4, Милутиновић 1, Миљановић 3, Мирковић 2, Мисленовић 1, Митровић 2, Михајловић 4, Михаљев 1, Мишић 2, Мишковић 1, Мојсин 1, Мокринов 1, Мрђанов 1, Мркаић 1, Мркшић 1, Мркобрад 2, Мудрић 2, Мутавџић 1, Мушкинић 1, Надрљански 1, Наранџа 1, Настасијевић 1, Недељковић 1, Ненадић 2, Нешић 6, Неранџић 1, Николић 9, Нинковић 2, Нинчић 1, Никшић 1, Новаковић 1, Новков З, Обрадов 8, Огњановић 2, Опачић 1, Павлов 1, Павловић 1, Павковић 1, Пајић 4, Пајтић 1, Пакашки 2, Пандуровић 2, Панић 2, Пантић 1, Пашић 1, Пејак 1, Пејин 5, Пејиновић 1, Пејић 1, Певачевић 1, Петричевић 1, Перић 12, Перовић 2, Петковић 3, Петричић 1, Петров 3, Петровић 5, Петрић 1, Пецарски 36, Пешикан 2, Пешут 1, Писаров 2, Пјевац 1, Плавшић 10, Плештић 5, Плетикосић 1, Половина 1, Поморовачки 3, Попов 13, Поповић 3, Почек 1, Предин 1, Прекајски 3, Прерадов 20, Проданов 2, Продановић 3, Радовановић 1, Радовић 3, Радаковић 1, Радојковић 1, Радоњић 3, Радосављевић 2, Радулев 2, Радуловић 3, Рајић 2, Paјичевић 5, Рајиновић 1, Рајковић 1, Ракић 3, Ракин 2, Рамадански 1, Ранков 2, Раицглигорин 5, Рашковић 1, Рашовић 1, Рибар 1, Рићички 1, Ристић 2, Радин 3, Ромић 1, Рошета 1, Рогановић 4, Рубић 1, Ршић 2, Савић 12, Самарџић 1, Свирчев(ић) 2, Сеђаков 2, Секулић 1, Сенић 4, Симић 5, Славнић 37, Слијепчевић 1, Сочин 3, Спрема 2, Стајић 18, Станаћев 1, Станишић 1, Станчулов 2, Станковић 1, Старчев 1, Стеванов 1, Стевановић 2, Стефановић 1, Стевовић 2, Степанчев 3, Стојановић 2, Стојков 5, Стојковић 3, Стојшић 1, Стругар 1, Суботин 2, Суботић 3, Сувајџић 1, Сујић 1, Сунајко 1, Сушић 1, Тајков 1, Танасијевић 1, Татић 18, Тевденић 1, Тепавчевић 4, Терзин 3, Тићаков 1, Тимотијевић 1, Тодоров 1, Тодоровић 1, Томић 2, Толовић 2, Томашевић 1, Томић 1, Тошић 1, Тонтић 1, Топаловић 1, Тројановић 1, Тунић 1, Турков 1, Тутуш 2, Тутић 1, Тушић 1, Туцаков 3, Туцаковић 1, Ђатков 1, Ћepaнић 2, Ћирић 3, Ћопков 1, Ћорић 1, Увалић 1, Уверић 1, Угриновић 1, Узуновић 1, Узелац 1, Унковић 2, Уторник 2, Уторников 1, Филиповић 1, Фагарош 1, Франтичевић 1, Фромић 1, Хаџић 1, Хајдин 1, Херцег 1, Хранислављевић 1, Христић 1, Цвејаков 1, Цвејић 1, Цветковић 1, Цетина 1, Црнокрак 2, Цуцин 1, Чавић 3, Чампраг 1, Чејовић 1, Чобанов 1, Чоп 1, Човић 1, Чубић 1, Чупић 1, Џаковић 1, Шарић 1, Шајатовић 1, Шајиновић 1, Шегота 1, Шеварлић 1, Шкрбин 1, Шашин 1, Шуловић 1, Шурања 1 дом.
    На овоме месту наносимо само ради примера по једну породицу из сваке покрајине досељења, да се види колико ко и како зна старину и порекло своје породице.
    Код Срба мештана није се очувала традиција. Иако нису мењали презимена, има много породица које не знају како им је дедино име „Деда је умро пре него сам се ја родио, а оца нисам питао, нити ми је он о томе говорио, јер смо имали пречег домаћег разговора.“ Изузетак од овога чине Вујићи и Брановачки. Код њих је јача традиција, која почиње од њихових предака племића. Испитујући старину и порекло Срба у Сенти по покрајинама увиђа се, да је најјаче очувана традиција код Црногораца и Херцеговаца, затим долазе Личани и Далматинци, а тек онда Србијанци, јер су често мењали породично име. Код оптаната је иста као и код мештана.
    Од Срба мештана овде износимо две породице, и то: Вујиће и Томиће.
    Вујићи су Срби мештани, а има их 15 домова. Сви нису један род, већ су три дома досељени из Аде у размаку од пре 30 година, тражећи бољи живот. Од староседелаца Вујића разликују се и по крсној слави. Староседеоци славе Ђурђевдан (23 априла, ст. к.) а дошљаци Св. Јована ( 7. јан.).
    Овде ће предмет испитивања бити само староседеоци Вујићи, а не и каснији дошљаци.
    Постоји предање y породици Вујића, као и у породицама Брановачки и Бабин, да су један род и да су се 1690. године заједнички доселили са Арсенијем чарнојевићем из Метохије.
    Цео тај род слави заједничку. крсну славу Ђурђевдан.
    Које је место у Метохији њихова стара постојбииа нису ми знали рећи, али, како се поуздано тврди да су род са Брановачкима, то су свакако из села Бранове, одакле су и Брановци, пo коме се месту досељења и презивају Брановачки.
    Породица Вујић узима Вују као свога родоначелника, a несумњиво је, да су презиме узели по Вуји, као ономе, који је напустио стару постојбину Метохију и доселио се у ове крајеве са Чарнојевићем.
    Зна се, да је Вуја, њихов родоначелник, имао синове: Гавра и Милића. У матицама суботичке парохије налази се, да је Милић имао синове: Глишу, Јашу и Косту, а Гавра Симеона и Кузмана. Налазе се подаци за Симеона, сина Гаврина и унука Вујина, да је рођен 1730. годнне, а умро 1820.
    Према овоме потпуно одговара, да је родоначелник Вуја био у пуној животној снази за време сеобе Чарнојевића 1690. године и да се баш он доселио из Метохије.
    Како се је Вуја презивао, односно како је било раније презиме Вујића они сами не тврде поуздано. Јоца Вујић ми је говорио, а тако је и у својим мемоарима оставио, да су имали „поругано име“ — Гашпари. По његову нахођењу то долази по Гаври, коме Мађари нису знали правилно изговорити име Гавра него Гашпар. Овај је закључак донесен без дубље студије јер је Гавра могао бити рођен око 1700. године, а зна се да ни 1720. године није било у Потисју ни једног Мађара и он није могао имати непосредног додира са Мађарима. Мени изгледа, да то није било „поругано име“ него раније презиме породице Вујића, јер и данас живи у Скадру угледна и стара трговачка породица Гашпар, за коју није искључено да је из Метохије. Ово тврђење појачава и податак од суботичког пароха г. Марка Протића, који је упутио поч. Јоци Вујићу јула 1933. г, а извадио га је из домовиог протокола 1744. године. По томе ce податку види, да се Гавра презивао Гашпар, а природно је да су се тако презивали и његов отац Вуја и њихови преци.
    На 50 година после сеобе Чарнојевића, тј. 1741. године, зна се, по племићској дипломи Арсенија Вујића, да су имали презиме Вујић, а на 60 године после сеобе, тј. 1751. године, наилази се поново на презиме Вујић у дипломи Максима Вујића, а и на Брановачке у њиховим дипломама. Све три породице: Вујићи, Брановачки и Бабини прво су се населили на сенћанском хатару, око Великог Дола.
    Познато је, да је с Чарнојевићем досељена елита тога краја, да су се покренули људи предузимљивији борбенији, а и који су и материјално добро стајали, па су се као такви компромитовале код турске власти и морали се селити. Потврду за то налазимо и код овог рода, који је одмах захватио велики посед: главни део Вујићева имања налазио се је где је сада посед Игњата Рудића. Вујићи одатле су ишли у Суботицу, Сенту и Мартонош.
    Са њихова имања у хатару прешли су Вујини унуци, а Милићеви синови, на становање у Сенти, где је онда владао граничарски живот, а Сима и Кузман, деца од другог сина Вујина, Гавре, прешли су у Суботицу, где су се бавили трговином, по изгледу коњима, који су онда били на гласу.
    Већ 1788. године налази се и Сима у Сенти, где је био и највећи порезник. Са њим долази и син му Јован, који заузима положај благајника у Сенти. Њиховим доласком истиче се та грана Вујића, док грана од Милића ишчезава.
    Са оцем Симом дошао је у Сенту, поред благајника Јована, (чије се пореске књиге и данас чувају у библиотеци Јоце Вујића), и Јованов брат Арсен.
    За овога се Арсена веровало, да је то онај Арсен Вујић коме је Марија Терезија подарила диплому племића 1741. г., али је то искључено, јер је Арсенов отац Сима рођен 1730. године, а Арсен има сина Георга, деду данашњег др Светозара Вујића, адвоката, док су у дипломи деца племића Арсена: Лазар, Петар, Павле, Васа и Јулија (Libri Regiis XLI’, tom 114.; Nagy lván: Magyarország Családjai, 1861. Vll. 604), али нема и Георга.
    Арсен Вујић, племић и граничарски капетан, свакако је од Милићевих синова, који су се први доселили из хатара у Сенту у граничарско доба.
    На полеђини копије грба Арсена Вујића оставио је Јоца Вујић прибелешку, да су њихови преци а синови Гаврини, као рођаци Арсенови, уживали за извесно време 500 ланаца земље, на ликашком путу где је сада село Гунараш, а које се тада звало Ђентарош. Ову је земљу био добио, поред куријалне земље, од власти, да би га умирили због неслоге са суботичким Буњевцима.
    За време сеобе 1751–53. отсељен је у Русију са синовима и Арсен, због чега им је код сенћанских Вујића и постала нејасна веза са њиме. Потомци Арсенови као „руске избеглице“ јавили су се Јоци Вујићу после рата и и код њих је поуздано предање, да су досељени баш из Сенте и да су од Арсена.
    Исто тако као ни за Арсена не може се утврдити, да је директни предак Вујића у Сенти ни Максим Вујић, мартоношки ,,subcenturio“, коме се у дипломи помиње супруга Марија Чорбина и деца Јован и „Ђорђе (Libri Regiis — tom XLll pag.102 — диплома од 1. марта 1751. године).
    У заосталој библиотеци Јоце Вујића налази се породично стабло Вујића. Из тога се стабла види, да се од данашњег покољења па до родоначелника Вује набраја: седам, осам, и девет пасова у појединим гранама Вујића.
    Од Ђуре девет, и то: Ђура (младић од 12 година) — Сава (данашњи пас, градоначелник—претседник градске општине од 1931—1935. г.), – Ђура (први градоначелник Сенте после ослобођења 1918—1919. г.) – Сава (адвокат и градоначелник Сенте после буне 1849. године) — Васа — Јован благајник Сенте 1788. године) — Гавра и родоначелник Вуја.
    Од Јована сина Јоцина броје осам пасова: Јован (младић од 20 година) – Јоца (народни посланик и велики добротвор београдског универзитета) – Сава (адвокат и градоначелник) – Baca — Јован (благајник) — Симеон — Гавра и Вуја.
    Од др Светозара, адвоката броје седам пасова: Светозар (данашњи пас) — Александар (помоћник градоначелника од 1884–1888) — Георг — Арсен (брат благајника Јована) – Симеон — Гавра и родоначелник Вуја.
    Породица Вујић играла је видну улогу у животу Сенте и у више се махова њени чланови не само истицали, него јој и били стварне вође.
    Завештања чланова породице Вујић верским и културним установама, служила су за углед патриотском грађанству Сенте.
    Међу првацима Сенте стрељан је „за време буне“ 10. марта 1849. године у порти српске прав. цркве од Перцел Миклоша, са још 28 људи и Исак Вујић, где му се и сада налази надгробни споменик. Његов син Павле Вујић учинио је велика завештања српској православној црквеној општини у Сенти.
    Велика су и од огромне вредности за науку завештања Јоце Вујића остављена Српској Матици у Новом Саду и београдском универзитету.
    У оном огранку породице Вујића, која је остала у Суботици, појавио се гроф Димитрије Вујић. 0 њему је писао у „Записима“ — гласник цетињског историског друштва — свеска за мај 1935. године, — г. Д. Вуксан.
    По домовном протоколу суботичке парохије види се да је гроф Димитрије Вујић рођен 15. септ. 1758. године, а да му је отац Марко (1726—1796), учитељ, имао синове: Ханибала, Цезара, Димитрија и Александра.
    По „Записима“ се види да је био шабелан код потоњег пољског краља Станислава, а по пропасти Пољске појавио се у Француској у чину ђенерал-мајора. Французи су га слали, да врбује војску са Балкана.
    Руски посланик на холандском двору, Количев, у августу 1794. године извештава владу, да су Албанци позвали грофа Вујића за свога вођу и да му нуде титулу кнеза. Како је знао да се у Црној Гори не може ништа без Русије свршити, то се је обрео у Петрограду 1796. године и поднео меморандум царици Катарини, али га царица није хтела примити.
    Не успевши код руске царице Катарине, обраћа се Порти у Цариграду меморандумом, у коме у 14 тачака износи тражења, а y 4 тачке своје услуге.
    6. марта 1799. проглашује се књазом Црне Горе, али на захтев Русије владика Петар 1. сазвао је збор и протерао га из Црне Горе, 22. марта, исте године.
    0 глави Димитријевој није радила само Русија, него и Аустрија.
    У породици Вујића има штампаних формулара са његовим потписом, из којих се види да је он у виду указа производио појединце за официре.
    1815. године живео је са синовима у Хамбургу, одакле се јавља црногорском владици Петру 1.
    Томићи:
    Томића у Сенти има 14 домова, од њих су 4 дома насељеници око 1924. године, а 10 домова су мештани.
    Томићи мештани не знају када су и одакле досељени, него кажу: „Ми смо први од свију колац у Сенти ударили“. Међутим то није тачно, већ ми је од истих Томића: Бранко Томић казао, да ни они нису староседеоци, него да су дошли из Санада и да је то било пре 4 или 5 покољења. У овој се породици прича да је некога Томића гонио спахија, да ради на други дан Божића, а он то није хтео, него утекао преко Тисе у Сенту. Како је било име томе првоме досељенику не зна.
    Раније су их подругљиво звали Гигини по неком Гиги и то све до пре 60 година. Зашто се презивају Томићи не знају тачно, а мисле да су се тако „од увек“ презивали.
    Пасове набрајају: Омер (старац од 70 год.), Штева (Стева). Дедино име и осталих предака не памте. Не знају ни да ли су род са неком другом породицом нити пак да ли има отсељених у неко друго место. Крсна им је слава Св. Јован. (7. јан.).
    Нашао сам у списку благајника Вујића из 1788. године да је био у Сенти и плаћао порез Андрија Томић.
    Маркови:
    Маркови су оптанти из Мађарске. У Сенти их има 3 дома, а досељени су 1921. године из Деске (Мађарска). У Дески је остало Маркових 2 дома, а расељено их је из Деске 1921. год. 5 домова, и то: у Ковин, Банатско Аранђелово, Српски Крстур и Београд. Сви ови Маркови род су међу собом, а сви славе Св. Николу (6. децембра). Зашто се зову Маркови, не знају. Такођер не знају поуздано, када су досељени у Деску, а мисле да је то било са Чарнојевићем. Пасове набрајају: Стеван, дете од 12 година, Бранко, Светозар, Стеван, Омер, даље не памте.
    Капори:
    Капори су насељеници из Херцеговине, из села Мириловића, срез Билеће. У Сенти их има 2 дома, а досељени су 1924. год. –– Капора у Мириловићима има око 60 домова. Презиме Капор дошло је од надимка, што су им дали Турци, a раније су се презивали Рајковићи. Тај надимак добио је неки предак Капора који je имао велике густе обрве, наднесене над очима. Кад га је видео неки турски старешина, рекао је „Гле, како се је овај Влах накапурио!“ – и од тога глагола „накапурити“, остао им је надимак Капор. После тога нико их није звао Рајковићи. Када је то било не могу тачно одредити. Пасове набрајају: Андрија (досељсник у Сенти), Ђорђе, Мато, Ристо и Јоко; даље не памте. Крсна им је слава Св. Јован (7. јан.).
    Капори нису староседеоци ни у Мириловићима, него су досељени из места Пирлитора, а када је то било не знају. Одсељених Капора има у Босни, у Блажују, Сарајеву, Никшићком Пољу, Кисељаку, Урошевцу, Бајмоку, Суботици и Молу.
    Каблари:
    Каблари су досељеници из Далмације. Има их 4 дома у Сенти. Досељени су 1921. године као колонисти из села Голубића код Книна. Досељен је Глиша Каблар са три ожењена сина: Аћимом, Глишом и Илијом. У селу Голубићу има још 16 домова Каблара. У породици је предање, да су староседеоци у Голубићу и да су њихови преци ту саградили цркву Св. Стевана још 1194. године, у којој се налази натпис грчким писменима и на грчком језику.
    Каблари се презивају по некоме претку, који је био занатлија и правио каблове, а иначе су Вуковићи. Од када су се почели презивати Каблари не знају поуздано. Са Вуковићима, прецима Каблара, род су им Дамјановићи и Џепине. Сви славе једну исту крсну славу Св. Јована. Пасове набрајају: Илија, (дете од 10 година), Глиша и опет Глиша отац његов, Тома, Глигорије, Никола; даље не знају. Каблара има још у Бивчино Село код Книна око 10 домова.
    Богдановићи:
    Досељени у Сенту из Црне Горе из племена Његуша 1924. године. Тада их је досељено 2 дома.
    Традиција је код Богдановића особито јако развијена и то тако, да знају не само набројити свих 21 покољење, колико их има од данашњег покољења Стевана, досељеника у Сенти, па до војводе Пуноша, по чијем се сину Богдану, његушком кнезу и презивају Богдановићи, него знају и која су звања и улоге узимали њихови преци.
    Богдановиће је детаљно испитао г. Др Јован Ердељановић и зато овде нећемо улазити у дубље расправљање него само назначити генеалогију од Стевана до Пуноша, онако како је и данас код Богдановића у Сенти очувана.
    Богдановићи у Сенти овако набрајају пасове: Стеван (досељеник у Сенти) — Марко (официр руске војске, старац од 85 година, живи у Сенти) — Перо — Стеван – Јово (кнез) — Петар – Иван (изасланик код везира на Чево од Шћепана Малог) Филип Миџор Иван (савременик истраге потурица у Цр. Гори) — Вучета – Иван (кнез – погинуо у боју у Вртијељци) — Петар – Богдан – Вуксан (од кога је настао огранак Вукоташевића) — Богдан (војвода) –– Алекса (војвода) — Богдан (кнез по коме се и презивају Богдановићи а који је живео у доба Ивана Црнојевића) – и војвода Пунош.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Именик Срба у Сенти, којих потомци не постоје 1933. год. а постојале су породице 1788. године

    Јован Перишић, Јаков Мандић, Милева Путић, Георгије пл. Голуб, Теодор Панајот, Јован 3етовић, Јефта Стојановић, Коста Михајловић, Марија Шиђански, Мија Воћин, Арсен Неранџић, Милић Челекетић, Јован Кунић, Тодор пл. Тешић, Лука 3убановић, Ђорђе Филипов, Стеван Димитров, Неца Јуришин, Ђорђе Бодерлица, Тимотеј Кyнић, Стеван Раић, Гаврило Чобан, Мија Милиновић, Стеван Мушкатиров, Лазар Божин, Васа Докић, Прока Кречанов, Алекса Келић, Ђурађ Нагулов, Павле Штрангар, Петар Шевић, Мија Курина, Тома Доић, Аћим Богдановић, Анђа Виловљева, Јован Митров, Гаврило Молдован, Гаја Марковић, Данило Радоичинн, Василије Бог, Драгојло Јасин, Пера Страјињин, Тодор Шиклован, Мија Крајљев, Митар Јакшић, Нића Бунић, Јован Шћопул, Тодор Пећканин, Сима Вребац, Адам Каић, Лазар Келић, Паја Ђурић, Филип Барјактаров, Веса Врџић, Михајло Мијатов, Филип К е р ш а (Кршић), Мија Бабић, Теодор, Пашански, Јован Јанков, Јанко Штета, Недељко Сремац, Јован Пејчић, Јован Баканцош, Тима Јосимчев, Прока Јовичин, Јован Мучалов, Петар Костин, Јован Поповић, Јанко Чобан, Гаја Грчки.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ђура Пецарски рођен је у Сенти 1841. год. + 1912. 1. маја у ваљаној економској породици. Свршио је богословске науке у Ср. Карловцима, али се није одао свештеничкој служби. После свршених наука дошао је кући и одао се економији, али набрзо буде запажен, не само међу Србима, него и међу Мађарима тадањег времена, и приликом обнове градских чиновника и Ђура Пецарски буде изабрат на место приседника градског сирочадског стола; ово је звање кроз дуги низ година обављао. Пок. Пецарски беше у последњим деценијама прошлога столећа, једна од најмаркантнијих личности Срба у Сенти.
    Живо ie учествовао у народно–цркв. автономном животу са пуно љубави.
    Међу својим суграђанима уживао је врло леп углед и народ га је изабрао једногласно за претседника црквене опћине (1881—1887. и 1889—1892). У то доба имала је Цркв. опћина доста тешких дана, али је енергични Пецарски свагда нашао пута и начина, да сачува и углед и право Црквене опћине.
    У дому његовом био је кроз пуних 40 година скуп свију оних Сенћана, који су волели и искрено бранили образ и част народа свог. Иако је био чиновник мађарски, није никад заборавио, да је српског реда и колена. Лавовски део припада Ђури Пецарском да је заклада Ђeнe Брановачког у оно доба основана и брзо у живот ступила.
    За све време, док је стајао на челу Црквене опћине, владао је у њој највећи поредак и напредак.

    Прота Берисав Берић

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Лазар Кнежевић, ,,футошки домин“ и бискуп Иван Антуновић

    Лазар Кнежевић родио сеу Сенти 1829, а умро је у Футогу, 1882. год. Средњу школу учио је у Суботици (две године први разред). 1847. учитељевао је у Барањи. Седамдесетих година прошлог века био је Општински бележник у Футогу. Диаковање у буњевачкој метрополи свакако је било од утицаја на његово касније интересование за Буњевце. Он је, наиме, био један од првих сарадника Антуновићеве „Буњевачке и шокачке виле“, где је из броја у број објавио низ песама и састава, икавски штампаних и потписиваних са „Лазо Кнежевић књиљежник“. Антуновић га у једном писму (Летопис М. С. за 1930, стр. 68) ословљава са „Драги мој пријатељу и обљубљени Поета „ и драги брате Лазо – што би доказивало, ако не и његово познанство, оно њихов ближи однос. Од српске стране то је највреднијии најистрајниии сарадник Антуновићеве „Виле“.
    Но не само то: он је и један од првих који је код нас, пре Антуновића и Иванића, опширније писао о „Буњевцима“. Конкуришући на течају који је за годину 1879. расписала Књижевнл задужбина Ј. Остојића и жене му Терезије за расправу о Буњевцима, са наградом од 50 дуката, он је написао оно што је знао о својим саплеменцима римокатоличке вере и то касније објавио у „Летопису Матице Српске“, књ. 128. стр. 103.
    Изгледа да је овај Сенћанин био занимљива личност: некролог у „Српским Илустроваим Новинама“ за 1582. год. стр. 160 за њега каже да је био: жива хроника предања која су за 150 година прелазила у Бачкој с колена на колено“.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Кућа и остале зграде

    Тип кућа је општи панонски — и он је исти и код Мађара и код Срба мештана. Овај тип је познат пoд називом „паорски тип“. Од њега унеколико отстунају куће насељеника. Трећи је тип оних кућа, које су у новије време пoдешаване за трговину или су својина оних, који се не баве земљорадњом. Њих је најмање и налазе се у средини вароши.
    Куће паорског типа већином су окренуте својом дужином од југа ка северу, а састоје се oд две собе величине 5 са 5 m и кухиње између њих. На читавој дужини испред обе собе и кухиње налази се отворен ходник на дрвеним стубовима, окренут ка истоку. У ходник се улази са улице. У његову дну на дужини од три метра преграђено је мало одељење, које служи за оставу хране. Ту су и степенице за таван. Ширина ходника је до 1-1/2 метар. Из њега се улази у кухињу, а из кухиње се иде десно и лево у собе. На средини западнога зида кухиње налази се зидани шпорет. Изнад њега је велики отворени оџак. Поред шпорета на северном и јужном зиду налазе се два отвора који улазе у унутрашњост обе пећи у собама, а служе да се туда загрејавају плевом или кукурузовином, и када дим испуни кујну да излази кроз отворени оџак. Пећи у собама саграђене су од блата и ваљка. Оне захватају скоро четвртину собе, а рачунају се као неки украс, иако су доста незграпне. Пећи осим за загрејавање служе и за лечење хлеба. Њино је загрејавање врло лагано, али и задржава задуго топлоту, ако се не расхлађује. Због тога се за време зиме прозори на собама скоро никако и не отварају, а лети се опет не отварају због велике прашине. To је разлог да је ваздуху собама устојан. Таванице су ниске од 2,1/2 до 3 метра, а све су собе већином малане затвореним бојама. У много кућа нема патоса, осим оних у средини вароши. Место патоса је набијена земља, која се сваке недеље једанпут премаже мокром крпом, па се застре застирачем, и на први поглед даје изглед патосане куће. Да није тако ипак се то осети по мемљивом задаху. Мемљивост повећава и то, што су скоро све куће од набоја и ваљака, а мањи број од цигаља. Соба са лица има два прозора и она оба гледају на улицу. Величине су 0.50 са 1 m. Старије су куће покривене трском и шиндром, а у средини вароши новије црепом. Око сваке куће налази се пространо двориште ограђено дашчаном оградом, која је са улице висока преко два метара, тако да се ни преко ни кроз њу не може видети, а од куће се види само спољни зид, који је бело окречен и око прозора плаво обoјен.
    Двориште је подељено у два дела: на предњи део поплочан цигљом и задњи где је штала за_коње и краве, чардак за кукуруз и свињац испод њега. Ту је и живинарник, а затим место за сламу и шупа за алате. У овоме делу дворишта је и бунар. Све су ове куће на две воде.
    Насељеници нису формирали један тип куће. Како су досељеници из разних крајева, то је ту и разних типова. Ни једна насељеничка кућа није покривена трском или шиндром, него само црепом. У собама не зидају земљане пећи, већ се служе гвозденима. Таванице и прозори су знатно виши него код куће мештана и имају више светлости и ваздуха, али су дворишта слабије ограђена, и немају споредних пољопривредних зграда. Зато изгледају празна и, ма да су доста чиста, дају сиротињски утисак.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Говор

    Срби, мештани и оптанти, говоре екавским (источним) наречјем (сено, дете, лепо итд.), а већина насељеника ијекавским (јужним) наречјем (сијено, дијете, лијепо итд).
    Нема разлике у изговору између простога света и господе у читавоме месту. Изговор је лаган и отегнут, а и јасан, да га и из других крајева потпуно и лако разумеју. Због тога, што већину становништва сачињавају Мађари, тако да је однос Срба и Мађара један према шест, то су сви Срби мештани научили мађарски. Још 1909. године y књизи Basz-Vobgog Varmegyex Калмар Шимон тврди, да је свега 2.5% који не знају мађарски. Овај проценат данас је још мањи код мештана, а неки и од насељеника већ знају да говоре мађарски. Тај говор за мештане је постао тако лак, да говоре мађарски течно, као свој матерњи језик српски.
    Сви Јевреји говоре мађарски који рачунају за свој матерњи језик, а „шнеклаши“ и немачки. Сви пак марљиво уче и брзо науче српски. Само мали број старих људи не зна да говори српски и то су већином „шнеклаши“.
    Сви млађи Мађари, који су прошли кроз школу и војску, разумеју српски. Старији нити разумеју нити уче, а и што науче врло неправилно изговарају.
    Паори су на салашима били у слабом додиру са Мађарима, те због тога неправилно говоре мађарски. Познавао сам брачни пар Марића који су имали по 70 година, па ипак нису знали да „маџарају“.
    У језик Срба мештана ипак ушло је и пуно мађарских речи и кад говоре српски употребљавају их у разговору са српским облицима.
    Bидо Јаблан

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Севастијан Илић, архимандрит манастира Хоповa, рођен је у Сенти 1799. год., замонашио се 1828. год. У четрдесетим годинама прошлог столећа био је управитељ манастира Гомирја; и данас се спомиње као узор вредног и исправног човека. Његовим је заузимањем обновљен у оно време манастир. Био је и писац: писао је Оде по угледу на Мушицког, „био је и у преписци са Вуком Караџићем. Један је од сакупљача народних пословица. Године 1848. 4 VII y Загребу се у седници хрватског сабора, када је бан Јелачић позвао присутне на скупљање прилога за издржавање војске, Илић је, неимајући новаца — скинуо са врата златан ланац и крст и приложио са речима: „Слатко ми је за мили род и дом лишити се овог уреса“. 1853. год. прешао је из Гомирја у Хопово у Срем и тамо је преминуо 1863. год. 1. III (Фруш. манастири од Б. Стрике, стр. 102).

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Родитељи Стевана Сремца

    У нашој књижевности предратне епохе мало је писаца, који су на јуриш освојили симпатије својих читалаца и постали опште познати и популарни. Један од тих био је Стеван Сремац.
    Зла судба је хтела да се Сремац рано удаљи с позорнице живота, у својој педесет и првој години, кад је био на врхунцу своје стваралачке снаге и давао најбоља дела.
    О Сремцу се доста писало и многи су писали. Његов живот пун је епизода, доживљаја. Ко год га је познавао, ко је с њим у ближи додир долазио, знао је и имао по нешто о Сремцу да каже. Сачувано је доста биографских података о његовом животу у Србији, у ново–ослобођеним крајевима, У Пироту и „Нишу, где је Сремац отпочео своју службеничку и књижевну каријеру. Али ранији део живота — о његовом преласку из Сенте у Београд, тамо га је увео ујак Јован Ђорђевић; о његовом школовању у Сенти у осн. школи и у гимназији у Београду, о његовом раном детињску, о рођењу, о родитељима, као и о прецима, није до сада нигде било помена. Тај део Сремчева живота остао је нерасветљен.
    Како је Сента родно место Стевана Сремца а „Књижевни север“ посвећује један број његовој успомени, то налазим да ће све белешке унеколико попунити тај недостатак у биографији Сремчевој, утолико пре што су оне аутентичне.
    Сента је још из ранијега времена била важно средиште нашега живља, и пре као и после револуције. Она је за нас важна још и стога што је родно место Стевана Сремца. Сремац је Сенћанин. Тако се под првим својим књижевним радовима потписивао. И његов отац је Сенћанин. Али преци његови, по мушкој линији воде порекло из старе Србије. Другом згодном приликом изнећемо податке о пореклу Сремчевих предака; њих је Сремац својеручно писао. Из тих се података може утврдити да су Сремчеви преци с југа и да су се пребацили у Срем крајем седамнаестога или почетком осамнаестога столећа, вероватно за време сеобе, а касније су се помакли у Бачку, где их је 1848. год. затекла револуција.
    После Паскијевићева угушења мађарске буне, међу сенћанским Србима био је врло познат и на гласу трговац Филип Ђорђевић. Не само Срби, него и Мађари ценили су га као човека веома образована. Био је члан општинскога сената. У то време записници општинских седница водили су се на српском језику, све до Апоњијевога закона. Иако се Филип бавио трговачким пословима на сваком кораку помагао је просвету и просветне установе. Он је био међу првим пренумерантима на све српске књиге, које су печатане биле пре револуције и члан Матице Српске, љубитељ позоришта и књижевности и помагач свих родољубивих потхвата онога времена.
    Тај виђени трговац Филип Ђорђевић је деда Стевана Сремца. Он је у исто време и отац Јована Ђорђевића, који се још од шездесетих година прошлога столећа и раније истицао својим књижевним, просветним и научним радом. Јован је још у раној младости важио као један од најобразованијих људи свога времена. Он је један из ове плејаде великана нашега народа Војводине која је дала Светозара Милетића, Полита Десанчића, Ђоку Поповића, Гигу Гершића, Нову Радоњића, Руварца и др. Отац његов Филип није жалио да потроши за школовање свога сина и да му пружи највише школовање, које се у оно време могло постићи. Јован Ђорђевић је играо видну улогу у животу и културном препороду свога народа y Војводини. Мађарске власти су га искоса гледале, јер је Јован био велики родољуб. А као песник и историчар утицао је на своју околину у духу буђења националне свести. И кад је видео да му y раду на сваком кораку истављају сметње мађарске власти, он је прешао у Србију. Ту је прво време био драматург наредног позоришта, професор на гимназији у Шапцу и Београду, затим професор историје на великој школи; даље био је министар просвете и учитељ последњега Обреновића. Јован Ђорђевић је рођени брат Сремчеве мајке. Али је према њеним синовима, којих је било тројица, био исто што и родитељ. Јован Ђорђевић игра пресудну улогу у животу не само Стевана Сремаца, него и његова два брата Јована и Андрије. Прелазећи на стално борављење у Србију, он је собом повео сву тројицу и о њима као о својој деци водио бригу, како да их изведе на пут. Благодарећи томе утицају сва три брата одликовала су се необичним родољубљем.
    Филип Ђорђевић је поред сина Јована имао још седам кћери. Кућа је била велика, радња исто тако и седам пари женских руку налазило је увек доста посла, како у дућану, тако и у кући а и на салашу, који се налазио у околини Сенте.
    Филип је био човек благе нарави, али старинског, патријархалног схватања: – његова се морала поштовати и слушати. Тако је било реда и старешинства у кући; највећи терет послова сваљивао се на млађе, управо на најмлађе. А најмлађа Филипова кћи звала се Катарина. Она је била мајка Стевана Сремца. Шест старијих сестара радило је по кући домаће послове, помагало послузи и млађима, али су све оне c времена на време излазиле у варош, ишле другарицама и рођакама, скупљале се у порти и играле у колу. Једина Катарина као најмлађа није знала за уживања и провод; она је морала да чува врт и да послужи око живине. Међутим баш та околност утицала је на њен живот и удала се пре осталих сестара.
    У дворишту Филипове куће становао је један млад кројач, Аврам Сремац. Наочит, млад, интелигентан, али доста сиромашан занатлија. Спољашношћу својом више је потсећао на немеша наго на занатлију.
    Како је Катарина највише проводила у кући и стално нешто радила, то је имала и прилике и времена да се боље и ближе упозла са кирајџијом свога оца. Сасвим је појмљиво и природно да се млади кројачки мајстор загледао у лепу мезимицу имућнога трговца. Исто тако девојка, која је имала мали избор познаника, видела је у младом кројачу не само вредна, честита и темпераментна млада човека, него и друга коме би могла љубав и свој живот поклонити. Аврам Сремац је умео толико занети младу девојку да су се убрзо — како се то каже, лудо заволели, нису могли једно без другога. Роман је био брзо готов и једно другом даду реч и веру.
    После револуције није се строго гледало на класе и сталеже: варошани су узимали имућније девојке са села. Старало се да се из једне вероисповести не закорачи у другу. Бољи Срби су избегавали да се ороде са Мађарима, но љубав је увек све те препреке савлађивала и разлике изравњавала. Тако је љубав младога занатлије Аврама Сремца занела младо девојачко срце и његова љубав нашла је одзива у срцу најмлађе кћери трговца Филипа Ђорђевића. Али је код њезина оца наишла на највећу препреку. Често су њих двоје о томе разговарали и премишљали како да задобију оца, да им одобри брак. Ношени истинском љубављу, били су спремни на све жртве, само да своју намеру остваре. Катарина се бојала зависти сестара: куд она, као најмлађа, испада напред. И зато се одлучи да сама изиђе пред оца и саопшти своју тајну, иако није очекивала, да ће та вест оца обрадовити. Али је најпосле једнога дана изишла пред родитеља и узбуђеним гласом саопштила да има с њим нешто важно да разговара. Отац је, наслућујући о чему ће му кћи говорити, одмах запита.
    – Шта имаш ти то тако важно да говориш! Да нису гуске из дворишта прешле на леву обалу Тисе?
    Не, није бабо! – брани се збуњена ћерка. Нису гуске овде у питању. Ја хоћу да се удам.
    Сведоше се веђе на озбиљном лицу поврх оштрих погледа, а очи севнуше необичним сјајем.
    – Е, ћерко моја ! – настави отац са пуно прекора. За то се не питаш ти него ја, јер то је много више моја брига него твоја. Ти си се много захуктала и испала испред свих својих сестара. Требала си да се родиш прва, пре свију, а не последња, па да ми кажеш своје жаље. Шта би ти хтела? Имаш ти дуго да чекаш док дођеш на ред. Преко реда нема ништа. То све иде по божјој вољи и закону, а не по твом ћефу и расположењу. Све има реда, па и ти имаш на ред да чекаш.
    Свака реч била је као ексер на главу. У први мах су је збуниле очеве речи и разлози, али љубав према своме веренику даде јој снаге да се упорно брани: тицало се будућности; ако попусти — све је пропало, и уместо да обори главу, она се исправи и енергично добаци:
    — Бабо, Бог ми га је дао и само Бог ми га може узети. Ко мора да чека – ја не морам. Ја сам себи срећу изабрала. Најмлађа у кући и овако енергично и одлучно говори!
    Оца је то зачудило и изненадило. Родитељу никако није ишло y главу да између седам кћери, које су све за удају, најмлађа дође испред свију. Али га је као оца веома интересовало да сазна ко јој је то толико завртео мозак. Он је у дворишту често застајао своју мезимицу у разговору са младим и симпатичним кројачем Аврамом Сремцем, али је ипак рачунао да може бити и неко други, из трговачкога реда.
    — Баш би хтео да знам: ко ти је тај твој суђени, коме си ти дала реч ? — запитао је отац.
    Иако јој је било тешко да изда своју тајну, она смело одговори :
    – Наш сусед Аврам.
    За оца је то било велико изненађење.
    – Зар за њега? Ти, касти, трговачко дете, па си изабрала занатлију?
    — Шта му фали? Он је мени драг и мио, дражи него цела Сента са свима салашима. Бољи је него стотина других. Отац покуша да своју кћер одврати од тога корака.
    – Сачекај, дете, побогу, да најпре удомимо коју од старијих, па ћемо ти наћи бољу прилику.
    А девојка плану и одлучно изјави:
    – Можете ви мени довести и самога Франца Јосипа, он мени не треба: ја га нећу. Ја хоћу само онога, кога је моје срце изабрало, Ми смо дали реч и веру једно другоме и само нас смрт може раставити.
    To је била одлучна реч. Отац је најпосле увидео да ту више никакви разлози не помажу; зато јој одлучно одговори:
    – Ја као отац не дозвољавам да се ти удајеш преко реда и за кога теби прасне у главу Али, кад ти нећеш чак ни свога оца да слушаш, ради како знаш, али ми немој на очи излазити и да знаш, да код нас и с нама у кући не можеш живети.
    Но ћерка је остала при своме.
    – Ја другога нећу и не требам!
    Нерасположена и тужна, изишла је из очеве собе. Отац је љут и разочаран остао да премишља о тврдоглавости и упорству своје кћери, која је своме веренику одмах саопштила разговор с оцем.
    Срећом, у ову ствар умеша се Јован, син Филипов. Он је у то време био професор у новосадској гимназији. Отац је полагао много на свога сина и хтео по овој ствари да чује његово мишљење. Дошавши у Сенту, утицао је на свога оца у помирљивом духу, молећи га да попусти, јер се деца заиста воле. После саветовања са својим сином, отац се одобровољи и благослови удају своје најмлађе кћери Катарине за кројача Аврама Сремца.
    Аврам Сремчев и Екатерина, рођ. Ђорђевић венчали су се 1853. год. 12. новембра у Сенти. Кум: Андрија Николић, бележник и Амалија Михалковић.
    Из тога брака родило се троје мушке деце, од којих је најстарији био Стеван Сремац, рођен у Сенти 1855. године 11. новембра по ст., а крштен одмах сутрадан, 12. новембра исте године.

    М. Павловић.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Прва прослава Св. Саве у Сенти

    Школски фонд и школска библиотека

    С правом се чудио прота Димитрије Руварац да српски народ „није празновао Св. Саву онако, као што га је требао празновати“. До почетка 19. века немамо, наиме података да је празник Св. Саве, 14. јануара, прослављан свечаније него остали црквени празници, иако је било пуно услова за значајније светковање. Народна традиција, усмена и писмена народна књижевност пуне су сведочанстава да је поштовање Св. Саве било врло живо у народу. Поред тога што га је историја признала за једну од најкрупнијих и најзначајнијих личности у нашој прошлости, народно предање је изградило лик Св. Саве као тип легендарног хероја цивилизатора. У српству под Аустријом и сама страна државна власт је признавала Србима Св. Саву као народног светитеља. Осамдесетих година 18. столећа прогласила га је и признала за „патрона српског народа“ и дозволила да се 14. јануар може празновати као народни празник, не само црквени. У црквеним богослужбеним књигама од почетка 16. века Св. Сава се наводи 14. јануара као српски светитељ и прописује му се правило службе. Ипак сразмерно доста касно се јавља свечаније прослављање Св. Саве.
    Георгије Алексић, парох арадски, o првој прослави Св. Саве 1806. г. у Араду, кори своје верне што дотле нису свечано прослављали Cв. Саву. „Ја сам пређе вас молио, слишатели благочестиви, да би сте обратили очи ваше на друге народе, и видели, како они Патроне своје славе, и како се њима диче, да би сте и ви достохвални примјер от њих узели, и њима по возможности вашеј подражавали“. Указује на пример Мађара који славе свог Стевана краља, и на Русе који славе своје кнежеве Александра Невског и Владимира Великог као народне светитеље. Не треба Срби да заостају за њима у прослави „свога рода свјатитеља“. Прослава је обављена овако: у цркви је служена литургија, парох је изрекао свечану Проповјед, пред црквом је „музика турска с компанијом Сербски Граждана“ парадирала и обилно се пуцало из пушака и топова. Све је то „особљиво духа воздвиженије у свима присуствујушчим произвело.“
    Из овог кратког описа видимо да је прослава замишљена и изведена као општа народна светковина. Интересантно је да се прослава Св. Саве касније ограничава на школу. Пошто је 1812. у Земуну проглашен Cв. Сава за патрона земунских школа, а поготово кад је Кнез Милош Обреновић наредио да се у свима школама слободне Србије Св. Сава светкује као школска слава, празник Св. Саве постао је свечаном манифестацијом просветног живота српског народа. У другој половини 19. века српске школе у свима крајевима прослављају Св. Саву као своју славу. Иако је, тако, ограничен донекле култ Св. Саве, ове прославе нису изгубиле у значају. Биле су, заиста, празници народне самосвести. На њима се објављивала свагда жива и непоколебива вера српског народа, да ће доћи дан, као што је и дошао, кад ће цео српски народ, слободан и уједињен, моћи несметано да зида даље на темељима које је Св. Сава поставио у свима областима народног живота.
    Иницијативом пароха Тимотија Бранковића у Сенти је почело свечано прослављање Св. Саве 1859. године. Као управитељ месних школа и најстарији парох сенћанске цркве, увео је прослављање Cв. Саве као просветитеља, „Патрона и Покровитеља“ „Србских Школа и учећесе младежи“. Ова прва прослава није била само „сујетно, безплодно и безкористно торжество“, него су овом приликом установљене и две корисне просветне установе у Сенти: Школски фонд и Школска библиотека. О томе је вредни, радни и просвећени поп Тима забележио ове ретке у Протокол основанија Фонда Школског и заведенија Школске Библиотеке 1859. љета: „Године 1859. то 14–ог јануарија, на дан сирјеч првог Архиепископа, Светитеља и Просветитеља Сербског Саве, „у време причастна, старшим парохом мјестним, Тимотејем Бранкович, аки мјестни Србски Школа Управитељем, кратким пастирским словом позвани; да би, подражавајући другим, Православним, нашег благочестија Обштинама, давао примјер родољубија и напредка народњег показавшим нам, сљедујући: по Божественој Литургији кућама својим не разилазили се; но да би пристојно, чипно и благоговјејно у ред ставивши се, ученицима с барјаком својим, рипидама и свећњацима предидућим, a Свештеником у светлом Одјејанију церковпом обученим, и тропар Светитељу појућим, посљедујући, са оглашенијем благозвучни звона и пуцњавом прапгија праћени, у зданије школско доћи, водоосвешченију присуствовати и тако почетак Слави „Торжеству Светитеља и Просветитеља Саве као свуда, свуда већ, по свој вселенпој Србских Школа и учеће се младежи избранног и признатог Патрона и Покровитеља учинити, а сотим примјер и образац за будућа времена потомству свом показавше и оставивше: да сирјеч то исто свагда и непреложно творити и извршивати дужни буду, као завјет вјечниј и светиј Аманет предати и препоручити, благоскловним показали се: које, све тако и извршено било јест!“
    Али то је само један део прославе.
    „По свршеном дакле, по обреду наше Православне цркве, у зданију школском, водоосвештенију, предхваљенниј, као чинодјествујушчи Свештеник, кратким, на срца присуствујућих падајућим речма, предложивши најпре нужду и потребу многе сиромашне Школу посјешчавајуће дечице; да не би торжество таково сујетно, безплодно и безкорисно, вњешњег само велехваљенија и показивања ради творимо бивало и показивало се; но да би се чим тим, знаменитим и похваледостојним, подражанију служећим и вјековјечено и увјенчано бити могло дјелом; понуди присуствујућа и около стојећа лица, на прилоге новчане, по сили могућства и добре своје воље: како би с тима темељ фонду Школском положивше, завести га, од времена на време умножавати, јачим и плодоносним учинити, и до Извршенија желајеме цјели довести могли“.
    „Пак да би христољубиве сожитеље и браћу нашу једнокрвну и једноплеменну к ревном прилагању бољма побудио и примјером претходио им, он први, по сили стања свога“ даде прилог од 5 форината и 25 крајцара а. в. Његовим примером поведени приложише овом приликом још: по 10 ф. и 50 кр.
    Мојсеј Загорица, претсједатељ Општества, Светозар от Риђички, срески начелник; по 5 ф. 25 кр. Г–жа Анна, супруга М. Загорице, Г–жа Ангелина, Св. Риђичног, Александар Николић, парох, Коста Живановић, адвокат, Јаша Крагујевић, економ, Илија плем. Тешић, економ, Сава плем. Брановачки и Стефан плем. Бадрљица, варошки претставници, Јован Вујић, ll разреда учитељ; по 3 ф. Браћа Лукачевић, трговци; по 2 ф. и 10 кр. Георгије Бранковић, (син попа Тиме Бранковића и потоњи Патријарх српски (администратор парохије); по 2 ф. Јулијана Бугарска, удова, Ђорђије Вујић, трговац, Филип Ђорћевић (отац књижевника Јована Ђорђевића), трговац; по 1 ф. Ђурка Татић, економ, Ацко Исаковић, ћурчија; Евица Кунић, удова 40 кр. и Арсен Крагуј, земљедјелац 33 кр. Тако се на лицу места скупило 87 форината. Овој своти је прикључено још 13 форинти прихода од школског барјака, те је фонд основан са свотом од 100 ф. и 8 кр. Први приложници су проглашени оснивачима фонда.
    Овај фонд је био намењен за „нужду и потребу многе сиромашне Школу посјеншавајуће дечице“. Из њега су одевана сиромашна школска деца и куповане им књиге, учила и писаћи прибор. Фонд је растао лепо, јер се из године у годину умножавао прилозима скупљеним о прослави Св. Саве, приходом од школског барјака, који је ношен при погребима виђенијих грађана, по уплати једне фор. у школски фонд, и од камата на зајмове. Имање фонда око половине деведесетих година прошлог столећа кретало се око 2 и по хиљаде форината, а трошило се годишње 4 до 5 стотина. Овај фонд, тековина просвећеног и племенитог прегнућа, лепо је радио и напредовао двадесетак година. Као врло многе установе нашег „општественог“ живота и њега је постигла типична судбина. Већину наших „народних“ установа прати, уз племениту дарежљивост и пожртвовање, и ћифтинлук, који је карактеристичан за малограђанске средине. Није то само код нас тако. Нарочито просветне установе грађанског сталежа свих времена и код свих народа су скоро исте судбине. Прелиставањем протокола лепо се може утврдити како је, без потребе и ситничарски, угашен школски фонд у Сенти. У прво време трошило се из тога фонда искључиво на помагање сиромашне школске деце, како је и било предвиђено при оснивању фонда. Помоћи су биле обилне и фонд је лепо напредовао. Касније, видимо, да се из фонда троши и на чишћење, кречење и оправљање школе, на Одржање баште, на дневнице и путне трошкове учитељима и учитељицама при њиховим одласцима на учитељске скупштине и друго. Све ове ставке требале су бити исплаћиване из општих прихода црквено школске општине, која није никада оскудевала; последња ставка пак никако није смела пасти на штету сиромашне школске деце, јер је она приватна, сталешка ствар учитеља. Услед оваквог неправилног руковања настао је мањак, који се из године у годину повећавао. Истина ти издаци су чињени под видом „позајмица“ из фонда, да се из других фондова врате, али до тога никад није дошло. Кад се већ није више могло правдати ово неправилно трошење из фонда и оперисати рачунски, ради заташкавања, с „враћањем из фонда гробљанске капеле“ и других фондова, црквена општина донесе почетком 1888. г. решење „да се пренесе цео овај фонд у црквену благајну и са истом у једну Целину споји“ са стањем од 2304 форинта на дан 31. децембра 1887. године. Тако се угасила једна племенита и корисна установа услед ћифтинлука чланова једне од најбогатијих црквеношколских општина у српству. У вези с првом прославом Св. Саве у Сенти основана је поред школског фонда, и школска библиотека. Она је такође дело просвећеног попа Тиме Бранковића. Он је поклонио своје 52 књиге и њима ударио темељ школској библиотеци. За интелектуалну биографију овог ваљаног свештеника од интереса је списак тих дела како га је сам записао: Катихизис великиј, Россији печатан, Немачко Латинског Лексикона други том (без ближе ознаке), Конзервационс Лексикон 1. и 2. свезка, (без ближе ознаке), Рајићеве историје Србског народа част II и IV, Стојковићеве Физике част 1. и 2., Историја трговине Од Дим. Исајловича, Мразовићевог Магазина 1 и 2 част, Домоводство и настављеније к земљодјелству од М. Дамјановича, Краљ дечански, епос, од др Јована Суботића, Књига Наравног Права — De lege naturali (без ближе ознаке), Драматическо дјело, од Коцебуа — Das Kind der Liebe, Право наследија од Евгенија Ђурковича, Пастирска игра од Аце Поповича, (Пастирска игра или излив радостног чувства Бачких пастира на дан иншталлације његовога високопреосвештенства Господ. Платона Атанацковића за дијецезана Епархије Бачке. Саставио А. П.), Плутархово дјелце о воспитанију деце, од Рукосава, Нравоучителне Басне у стихови, од Исидора Стојановича, Натурална историја, од Григорија Лазича, Наравна Историја, од Funke, Математическо Земљеописаније, од Вас. Булића, Свеславије, од Јефтимија Поповича, Благи обичаји и Вјенец Алфавита, од Д. Обрадовича, Стариј пчелар, Од Макс. Ћурчина, пенз. Капетана, Theater, von August Kotzebue, Стрјелци, од Антонија Јосифовича, Катихисис Здравији, од Павла Хаџића, Természetrajz és Természellan, Од Sollész Dani, Правила Училиштна, од Кузмана Јосића, Витежство Србско, од Стеф. Аћимовића, Кассандра, од Тимотија Илића, Руководство Човеческог Живота, од Спиридона Алексијевића, љетописи, од године 1829. 2, 3, и 4 част, от год, 1831. 1 и 4 част и от год. 1833. 2, 3 и 4 част, Путешествије (по Србији . . .) Јоакима Вујића, Макровиотике I част, од др Ј. Стеића, Паденије Цариграда, од Георгија Хаџића, Георгиј Петрович Черни, од Аћима Вуића, Секретар, Од Атанасија Стојковича, Монте Христо, од Рашића, част ll и IV (Гроф од Монте Христо. По Александру Дима. Посрбио Милан Д. Рашић), Elemema iuris Naturalis (без ближе ознаке), Историја најновији Европејски прикључ. от Г. Магарашев. (Историја најважнији политични Европејски Прикљученија от Вијенског мира 1809. до 1821. год. Списана от Г. М.) Зоологион (?), Zeitschrift von und f(jr Ungarn.
    На крају овога списка књига записао је поп Тима ове речи: „Ове, довде изложене књиге, у 52 комада, на заведеније Школске Библиотеке поклонио је Тимотеј Бранкович, Мјест. Школ. Управитељ“.
    Касније инвентаре или какве друге записе нисмо могли до сада да пронађемо. Нису се, можда, ни сачували, као што се није ни библиотека сачувала. По разним протоколима читаонице и црквено–школских одбора спомиње се, по кад и кад, ова библиотека, али се не може утврдити како је живела, кад и како је нестала.

    Првош Сланкаменац

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top