Порекло презимена, насеље Сента Reviewed by Momizat on . Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник по Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник по Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, насеље Сента

Порекло презимена, насеље Сента

Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Senta

Сента – насеље

….“ Сента је на данашњем месту од прве половине 18. века, од онда, када се становништво намножило. Раније је лежала нешто јужније, отприлике тамо где је поменуто острво Поронћ; ту је било и утврђење. Стр. 5

…По до сада познатим писаним документима најстарије име Сента било је `Синтарев` на Тиси.

Овај документ потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.

Други је писани документ о имену Сенте диплома краља Владислава II из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош… Стр. 8

… Ко је први дао ово име `Синта`, односно `Зинта`, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остаци Атилине војске.

Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене Сенћанске битке 1697. у Сенти је 1702. год. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом `Сенћански шанчеви`.

Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицију у Сенти, познату под именом `граничари`. Стр. 9

…Срби су се почели бунити када је 1750. године `развојичена граница`, а Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу… Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Стр. 17

…Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они је због лакшег изговора називају `Зента`. Стр. 9

…После ових сеоба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.

Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.

Прво у Сенту досељавају Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Тотх). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре…стр. 19

…Око 1785-86. буде насељено више хиљада запорошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли…стр. 19

…Даном уједињења – 1. децембра 1818. г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије. Стр. 22

 

Становништво

…Сента је врло често мењала господаре и становништво. Победитељи су се мешали са побеђенима.

Приликом Трајанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су Јазиги, а за време Атиле око 433. Освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном… Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.

За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени  у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.

По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. године доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру….стр. 23

…Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби, да се јаче наслоне на Угарску… Стр. 23

…На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. год. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића….стр. 24

…Срба је било у већем броју већ 1525. године. Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. год. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин…стр. 24

…1527. год. Имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде била његова односно српска, главна снага…стр. 24

…Турци су били господари Сенте преко 150 година…стр. 24

…Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј. све до 1697. године…стр. 24

…Када је основана милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојичења 1751 – 53, из Сенте од простих војника гласало 417 `pro statu militari`. По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника…стр. 25

…Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда имала становника, а то су били искључиво Срби.

Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.

До развојичења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојичења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство…стр. 25

…По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:

Арсеније Вујић, граничарски капетан добио је диплому 1741. године у Пожуну,

Субота Брановачки, граничарски потпоручник диплому је добио 1851.

Јован Бодерлица, потпоручник, 1751.

Михајло Тешић, поручник, 1751.

Ђорђе Голуб, граничарски поручник

Неца Милиновић, барјактар, 1751.

Игњат Вукшић, 1751. Стр. 26

Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића…. Стр. 27

Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:

Бабин,

Бабић,

Божин,

Бирцлин,

Брановачки,

Вујић,

Вуковић,

Влах,

Николин,

Грујин,

Девић,

Ђаков,

Ердељан,

Живков,

Зубанов,

Јакшић,

Јовић,

Јовичин,

Кајчић,

Крагујев,

Лалић,

Марјанов,

Марковић,

Михајловић,

Николић,

Обрадов,

Павловић,

Панић,

Перић,

Петров,

Пецарски,

Плавшић,

Плештић,

Поморовац,

Попов,

Поповић,

Прекајац,

Раић,

Риђачки,

Савић,

Славнић,

Сочин,

Стајић,

Степанчев,

Стојановић,

Томић,

Чобан и

Шашин.

Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се одселило, ових 58 српских породица:

Барјактаровић,

Богдановић,

Бунић,

Баканцош,

пл. Бодерлица,

Бугарин,

Ваћин,

Виловљев,

Врџић,

Вребац,

пл. Голуб,

Грчки,

Димитров,

Даић,

Докић,

Ђурић,

Зетовић,

Јанков,

Јасин,

Јосимчев,

Јуришин,

Каић,

Каичић,

Кекић,

Керша,

Костин,

Кречанов,

Кунић,

Курина,

Милиновић,

Митров,

Мијатов,

Молдован,

Мучалов,

Мушкатиров,

Нагулов,

Неранџић,

Панајот,

Пашански,

Пејчић,

Перишић,

Пећканин,

Пиваров,

Пилић,

Путић,

Радоичин,

Рац,

Сремац,

Страјињин,

пл. Тешић,

Филиповић,

Шевић,

Шиклован,

Шиђански,

Штета,

Штранзор и

Шћапул.

По списку из августа 1849. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се одселиле, поред назначених и ове породице:

Абрамовић,

Баичин,

Богатула,

Гаин,

Исаковић,

Лончар,

Паликућин,

Пецић,

Радулашки,

Славујев,

Сомборац,

Степанчев и

Чамптрагов.

Поред ових постојеу народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868-1878, а данас су одсељене или изумрле – породице:

Бранковић,

Веселиновић,

Воларић,

Ђуричић,

Ђуришић,

Живановић,

пл. Каракашевић, (Симеон),

Кирић,

Лазић,

Лукач,

Лукачевић,

Мађаревић,

Маријан,

Миросављевић,

Михелић,

Павлетић,

Соларић,

Трифуновић,

Француз,

Хадић и

Црнодок.

У историјском делу ове расправе наглашено је да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751-53. године, Словаци… од 1745, до1755. године.

По овоме се списку види, да је 98 породица своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.

Прве словачке породице, досељене од 1745. До 1755. године планском државном колонизацијо, биле су ове:

Вигналик,

Лавичка,

Матлак,

Једдличка,

Лочанко,

Јурак,

Виринчик,

Лајко,

Препок,

Ђутчик,

Лебак,

Лајчик,

Ренко,

Пољак,

Слобода,

Чернак,

Писар,

Бурањ,

Чинчик,

Бенак,

Хусак,

Чикмак,

Сорчик,

Немчок,

Ложанко,

Баланек,

Врецко,

Маћко,

Шкутера,

Солар,

Речко,

Лајчик,

Духинка,

Трабајко,

Латак,

Персо,

Лободар,

Берњик,

Хатала,

Шпекла,

Серезла,

Кучера,

Козар,

Блахо,

Оплетан,

Заплетан,

Чизик,

Крежо,

Божо,

Дапчик,

Прасак,

Стојко,

Беднавик,

Чипак,

Пристал,

Матуска,

Гордан,

Ховенец,

Михалко,

Чинчак,

Достал,

Рипчо,

Сипан (Молнар),

Сикора,

Мукуш, (сада Мезеи),

Рибар (Либал),

Вандлик,

Клавар,

Белец,

Буздер,

Колар,

Перача,

Лобозар и

Тот (Тотх).

У првобитно породичном име узели су надимак Тот (Тотх) ови:

Тот Гарђи,

Тот Абоњи,

Мучи,

Бојник,

Пређел,

Курта,

Рефена,

Сегеди,

Катона,

Мељкути,

Хорти,

Хоргоши,

Шаги,

Уђонка,

Сусого,

Чантавери,

Макшо,

Адамек,

Јакаб ек,

Галша,

Бенедек и

Тот Мартоноши.

Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице:

Амбруш,

Ћурак,

Балиж,

Бубала,

Јединак,

Драбик,

Крижан,

Костур,

Микушка,

Билицки,

Михаљи,

Барток,

Скала и

Ануш (сада Фелшехеђи). Стр. 27, 28, 29

Буњевци су:

Лалић,

Рудић,

Дулић,

Коловић,

Миланковић,

Буљовчић,

Микловић,

Прикидановић,

Жуљевић,

Јанковић,

Неорчић,

Роговић,

Стрилић,

Зовић,

Стипић,

Киринић, и

Сударевић.

 

Пољаци су:

Липински,

Триполски,

Шелмецки,

Ленђел,

Кленоцки,

Јаблонски,

Јаворски и

Једловски.

На ово претапање особитог је утицаја имала вера. То претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.

Зна се за неколико породица да су руског порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:

Цинкајло,

Икотин,

Харшањ,

Халмош и други.

Мисли се, да су ове породице потомци од оних запорошких козака, који су око 1785/86, тј. за време Катарине II, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте….

Јевреје нико није асимиловао, већ је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао… Постоји предање да су се у Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја у Сенти била је после светског рата за коју народ каже:`навала шнеклаша из Галиције`. По државној статистици било их је 1921. године 1373 душе, а 1931. године 1467…стр. 29 …Истицале су се ове јеврејске породице:

Дојч,

Кон,

Бергел,

Браун,

Крихабер,

Монтаг,

Хакер,

Шпицер,

Облат и

Полак. Стр. 87

И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом…стр. 29

…`Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти:

Бирцлин,

Борзашки,

Сеђаков,

Јовић,

Ердељан и

Влашкалин. Стр. 29

Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бачком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге `Бачка`…стр. 32

`При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно која не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.

Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне који су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица….стр. 33

…`Насељенике сачињавају: добровољци (војници који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912-1918. године), четници (војници који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије), сиромашни насељеници, које је држава населила, аутоколонисти (који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот), оптанти (Срби из садашње Мађарске, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе)…`стр. 34.

…`Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна породица…`стр. 34

`У следећем списку српских породица (презимена):

Абрамовић,

Абжић,

Авдаловић,

Алексић,

Андрушков,

Анђелић,

Анђић,

Антић,

Акбаба,

Арадски,

Арсеновић,

Атанасијевић,

Бабин,

Бабић,

Бадић,

Бајић,

Бакић,

Бакалић,

Бандин,

Бањац,

Бањеслав,

Бачкић,

Бачулов,

Бјелогрлић,

Белеслин,

Бјелица,

Бенђесков,

Берић,

Бетовац,

Бечић,

Булат,

Берковић,

Бешлин,

Бикар,

Бикић,

Билбија,

Бирдић,

Бирцлин,

Блажић,

Богдановић,

Боговац,

Богојев,

Божанић,

Божин,

Бојин,

Бојанић,

Бокун,

Бољановић,

Борђошки,

Борзашки,

Бошковић,

Брајић,

Брановачки,

Брашован,

Бркић,

Бркљечић,

Брстан,

Будисављевић,

Будимир,

Бурић,

Буторац,

Вајдић,

Васић,

Велашевић,

Величковић,

Вешић,

Веселиновић,

Вушуровић,

Витковић,

Вланиколин,

Влашић,

Влашчић,

Војиновић,

Војић,

Воратовић,

Воргић,

Вранић,

Вујадиновић,

Вујачић,

Вујичин,

Вујић,

Вујовић,

Вујошевић,

Вукадиновић,

Вукашиновић,

Вукелић,

Вуков,

Вуковић,

Вукотић,

Вулановић,

Вурдеља,

Вукчевић,

Вучетић,

Вучиловић,

Вучковић,

Вујичић,

Вушуровић,

Гавриловић,

Гарић,

Гардашевић,

Гашић,

Гаћаш,

Герић,

Гилић,

Главашки,

Гладовић,

Глигоровић,

Глигорин,

Глишин,

Говедарица,

Гојков,

Гојковић,

Голубовић,

Головић,

Граовац,

Грубић,

Грозданић,

Грујин,

Грујић,

Грубанов,

Грчкарац,

Гудовић,

Гузина,

Гвозденовић,

Дамјановић,

Данковић,

Давидовић,

Девић,

Десанчић,

Десимировић,

Димитријевић,

Дошен,

Добрички,

Дотлић,

Драгин,

Драговић,

Драгаш,

Дракулић,

Драшковић,

Дрезгић,

Дрозгић,

Дунђерски,

Дукин,

Дулић,

Дујмић,

Дујић,

Ђаков,

Ђаковић,

Ђорђевић,

Ђукић,

Ђуришић,

Ђурђевић,

Ђурић,

Ђуровић,

Ербез,

Ердељан,

Ердељановић,

Живков,

Живковић,

Жутодрагић,

Завишић,

Загорац,

Загорица,

Зарић,

Заковић,

Зековић,

Зец,

Зовић,

Зомборчев,

Зорић,

Зубан,

Ивановић,

Иванишевић,

Ивачковић,

Илић,

Илибашић,

Јаблан,

Јабланов,

Јајагић,

Јаковљевић,

Јанковић,

Јанчикин,

Јакшић,

Јанчић,

Јелача,

Јелић,

Јегдић,

Јеновац,

Јовакин,

Јованов,

Јовановић,

Јанчић,

Јанчикин,

Каблар,

Кајчић,

Каленић,

Калуђеровић,

Капор,

Карапанџић,

Катанић,

Катић,

Кашнић,

Кирјаковић,

Кнежевић,

Ковачев,

Ковачевић,

Козић,

Којић,

Којичић,

Колић,

Контић,

Коњовић,

Корнић,

Косановић,

Костић,

Кошутић,

Крагујев,

Кривокапић,

Крочин,

Крстин,

Крунић,

Кршикапа,

Кршић,

Кујунџић,

Кусовац,

Лазаревић,

Лазаров,

Лазић,

Лазовић,

Леро,

Лојовић,

Лолин,

Лудајић,

Лужајић,

Лукачевић,

Мајсторовић,

Малешевић,

Малетин,

Малуцков,

Мокринов,

Мандић,

Манић,

Манојловић,

Марић,

Маринковић,

Марјанов,

Марјановић,

Марков,

Марковић,

Мартиновић,

Матић,

Матовић,

Мијатовић,

Мијушковић,

Микин,

Миковић,

Миленковић,

Миладиновић,

Милетић,

Милић,

Миличев,

Милинов,

Милинковић,

Милован,

Миловановић,

Милошевић,

Милутиновић,

Миљановић,

Мирковић,

Мисленовић,

Митровић,

Михајловић,

Михаљев,

Мишић,

Мишковић,

Мојсин,

Мокринов,

Мрђанов,

Мркаић,

Мркшић,

Мркобрад,

Мудрић,

Мутавџић,

Мушкинић,

Надрљански,

Наранџа,

Настасијевић,

Недељковић,

Ненадић,

Нешић,

Неранџић,

Николић,

Нинковић,

Нинчић,

Никшић,

Новаковић,

Новков,

Обрадов,

Огњановић,

Опачић,

Павлов,

Павловић,

Павковић,

Пајић,

Пајтић,

Пакашки,

Пандуровић,

Панић,

Пантић,

Пашић,

Пејак,

Пејин,

Пејиновић,

Пејић,

Певачевић,

Петричевић,

Перић,

Перовић,

Петковић,

Петричић,

Петров,

Петровић,

Петрић,

Пецарски,

Пешикан,

Пешут,

Писаров,

Пјевац,

Плавшић,

Плештић,

Плетикосић,

Половина,

Поморовачки,

Попов,

Поповић,

Почек,

Предин,

Прекајски,

Прерадов,

Проданов,

Продановић,

Радовановић,

Радовић,

Радаковић,

Радојковић,

Радоњић,

Радосављевић,

Радулов,

Радуловић,

Рајић,

Рајичевић,

Рајиновић,

Рајковић,

Ракић,

Ракин,

Рамадански,

Ранков,

Рацглигорин,

Рашковић,

Рашовић,

Рибар,

Риђички,

Ристић,

Радин,

Ромић,

Рошета,

Рогановић,

Рубић,

Ршић,

Савић,

Самарџић,

Свирчев(ић),

Сеђаков,

Секулић,

Сенић,

Симић,

Славнић,

Слијепчевић,

Сочин,

Спрема,

Стајић,

Станаћев,

Станишић,

Станчулов,

Станковић,

Старчев,

Стеванов,

Стевановић,

Стефановић,

Стевовић,

Степанчев,

Стојановић,

Стојков,

Стојковић,

Стојшић,

Стругар,

Суботин,

Суботић,

Сувајџић,

Сујић,

Сунајко,

Сушић,

Тајков,

Танасијевић,

Татић,

Тевденић,

Тепавчевић,

Терзин,

Тићаков,

Тимотијевић,

Тодоров,

Тодоровић,

Томић,

Толовић,

Томашевић,

Тошић,

Тонтић,

Топаловић,

Тројановић,

Тунић,

Турков,

Тутуш,

Тутић,

Туцаков,

Туцаковић,

Ћатков,

Ћеранић,

Ћирић,

Ћопков,

Ћорић,

Увалић,

Уверић,

Угриновић,

Узуновић,

Узелац,

Унковић,

Уторник,

Уторников,

Филиповић,

Фагарош,

Франтичевић,

Фромић,

Хаџић,

Хајдин,

Херцег,

Хранислављевић,

Христић,

Цвејаков,

Цвејић,

Цветковић,

Цетина,

Црнокрак,

Цуцин,

Чавић,

Чампраг,

Чејовић,

Чобанов,

Чоп,

Човић,

Чубић,

Чупић,

Џаковић,

Шарић,

Шајатовић,

Шајиновић,

Шегота,

Шеварлић,

Шкрбин,

Шашин,

Шуловић,

Шурања. ` Стр. 34, 35, 36.

 

Заслужни Срби Сенћани су:

Јован Мушкатировић,

Севастијан Илић,

Арсеније Бодерљица,

Стеван Брановачки,

Јован Ђорђевић,

Сава Вујић,

Павле – чича Паја – Вујић,

др Стеван Малешевић,

Евгеније – Ђена – Брановачки,

Стеван Лукачевић,

Владимир Николић,

Стеван Сремац,

Александар – Шаца – Вујић,

Ђура Пецарски. Од стр.74 – 81

 

Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

ДОДАТАК: ПОПИС СТАНОВНИШТВА СЕНТЕ ИЗ 1828.


Коментари (67)

  • vojislav ananić

    С Е Н Т А

    СЕНТА (22.827 ст.), агро-индустријско (8,6% аграрног ст.) градско насеље панонског типа, центар истоимене општине (293 кт2, 5 насеља и 28.779 ст.) у Потисју, мањој предеоној целини Војводине. Лоцирана је на (84 т) десној обали Тисе, леве притоке Дунава, у ивичном делу бачке лесне терасе, с обе стране железничке пруге и међународног потиског пута Нови Сад-Хоргош-Сегедин, 52 кт СЗ од Кикинде, 91 кт северно од Новог Сада и 145 кт северно од Београда. Географске координате су 45°56’ с.г.ш. и 20°5’ и.г.д. Површина урбане територије, по актуелном ГУП-у, износи 1.200 ћа, а катастарска територија 16.082 ћа (К.О. Сента 15.750 ћа и К.О. Сента Батка 332 ћа). Назив потиче од имена родовске аристократије из лозе Сента – Магоч, која је владала (1216-1247) десном обалом Тисе, од Чонграда до Бечеја. Урбаним склопом повезује пет мањих целина: Центар, Топарт, Кертек, Алвег и Тисапарт. Одликује се знатном и дуговременом урбанистичком уређеношћу (има плански урбани развој, електрично осветљење добија пре II светског рата, водоснабдевање је централно и др.). Већина јавних зграда изграђена је у стилу неоренесансе и сецесије. Спада у ред најстаријих насеља Војводине. Први пут се помиње 1216. у повељи краља Андрије II. Током XIII и XIV в. у поседу је разних феудалаца, а 1367. постаје посед црквеног феуда. Краљ Владислав II, повељом из 1506, проглашава је слободним краљевским градом, који привредно и културно напредује до доласка Турака, од којих је 1526. потпуно уништен. У време турске владавине насеље је обновљено као подграђе војног утврђења. Тада у њему живе Срби. Помиње се 1697. у склопу војног утврђења, када је насељена Србима граничарима (место битке код С. 1697. – меморијална архитектура, проглашено је културним добром 1990). Касније, током XVIII в. српски живаљ се исељава, а Мађари, Немци и Словаци се дoсељавају посредством дворске коморе. Садашње ст. је претежно мађарско (78,4%), а има и осталих националности (Срби 10,9%, Роми 0,9%, Црногорци, Хрвати и др.). После II светског рата, изузев у периоду 1948-1961, бележи стално смањење укупне популације (1948.-23.277, 1953.-23.320, 1961.-25.062, 1971. – 24.723, 1981. – 23.690 житеља итд.). Индекс демографског старења (15) креће се у распону од 0,5 (1961) до 0,8 (1991). У граду се налази пет римокатоличких цркви: Св. Стефана Краља (мађарског), Срце Исусово, Св. Терезије, Св. Антуна Падованског и Св. Фрање. У српском храму Св. архангела Михаила (подигнут 1751; обновљен 1989/90; културно добро од 1990) вредношћу се истиче иконостас, рад Павла Симића из 1859. год. Православна гробљанска капела изграђена је 1857, а болничка 1994. год. Има осморазредну ОШ (шк. 2000/01. – 1.773 ученика), која носи име Стевана Сремца (1855-1906), истакнутог српског реалисте, рођеног у С., чија родна кућа из прве половине XIX в. је проглашена културним добром 1948, две СШ (гимназију и економску), ватрогасну касарну (1904), објекат привредне архитектуре (културно добро од 1975), градску кућу (1912), објекат јавне архитектуре (кул- турно добро од 1985), хотеле ”Ројал” (1880) и ”Америка” (1923), објекте привредне архитектуре проглашене културним добрима 1991. и 1985, музеј са археолошком и веома богатом етнолошком збирком (средњовековни накит из Аде), галерију слика, ветеринарску станицу, пијацу са разгранатом гравитационом сфером (пазарни дани — понедељак и петак; робно-сточни вашари – сваке прве недеље у месецу од марта до новембра) и др. Од традиционалних манифестација посебан значај имају: Међународни атлетски митинг ”Мађар Со” (2. март), ”Ликовна колонија” (10. април), „Уметничка колонија” (крајем јуна) и ”Потиске игре” (јул и август). Носиоци и иницијатори привредног развоја су агро-индустријска и индустријска предузећа: фабрика шећера ”Кристал”, фабрика тестенина ”Бачванка”, фабрика готових јела „Шампињон”, млинска индустрија „Житопромет”, текстилно предузеће ”Сентекс”, фабрика алата „Сентал”, ливница ”Тамп”, графичко предузеће ”Ударник” и др.

    Др Снежана Бесермењи
    Извор:
    ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ
    ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
    IV
    с-ш
    Енциклопедија (књига I, II, III и IV) штампана финансијском подршком Савезног секретаријата за развој и науку Југославије у Београду Издавачи
    ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Студентски трг З/Ш, БЕОГРАД
    АГЕНА, Војводе Бране 20, БЕОГРАД
    СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД Штампа СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД, 2002. Тираж 2000 примерака

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    БИТКА КОД СЕНТЕ

    Обе зараћене стране унеле су све своје расположиве снаге у овај рат, а могућност мира није се назирала. Османлије су размишљале о томе да поново заузму изгубљене територије.
    Највећа од свих битака догодила се код Сенте 11. септембра 1697. године. Прослављени аустријски војсковођа Еуген Савојски (Франсоис-Еугене де Савоие-Царигнан) победио је Турке. Заправо, искористио је тренутак када је војска Османлија била рањива и напао је приликом прелаза преко Тисе. У кључном тренутку разбио је топовима мост преко реке, а снаге које су је прешле уништио у потпуности. То је била последња, велика битка Великог бечког рата који је потрајао 16 година. После огромних губитака и немогућности да се сакупи нова војска, Османлије су започеле преговоре. Османлијско царство тог времена већ није могло да покаже снагу. Систем владавине није се модернизовао, а некад одане спахије и јаничари су све мање били употребљиви за циљеве султана. Овог пута се, стога, могло склопити примирје које је било много повољније за Хабзбурговце.

    ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одабрао: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    У СЕНЦИ ВЕЋЕ ЛИЧНОСТИ

    (из описа Битке код Сенте 1697)

    За заслуге у ратовањима против Турака и за одбрану јужних граница Монархије, Бечки двор је издао српском народу низ привилегија. Нарочито су биле значајне битке код Сланкамена 1691, код Сенте 1697, код Петроварадина и Темишвара 1716. године.
    Учествујући у новом походу против Аустрије, турска војска је 19. августа прешла Дунав код Београда и Панчева, а Тису код Титела и до 1. септембра избила код Ковиља. Пошто је одустао од похода на Петроварадин, турски султан Мустафа 2. је кренуо ка Сегедину и код Сенте започео прелаз преко Тисе и пребацивање артиљерије и осталог тешког материјала. Тадашња ситуација, наговештавала је сигурну турску победу, јер је велики број аустријских снага био на Рајни и у Италији.
    Тако је село Колут код Сомбора уочи Сенћанске битке, постало сабирни центар за аустријску и мађарску војску. Из Колута је Еуген Савојски кренуо са око четрдесет хиљада војника према Сенти, где је 11. септембра 1697. потукао турску војску од око шездесет хиљада војника. Битка се одиграла на источној обали Тисе, јужно од града Сенте. У тој војсци је било Мађара и бројних врсних српских чета и Буњеваца. Кажу да је велики војсковођа Савојски негде крај Тисе правио планове за одлучујућу битку пијући врућу горку чоколаду, да не би заспао.
    За ту блиставу битку и победу, велики удео и значај, имао је српски официр граничар, капетан сенћанске страже и будући заповедник Поморишке војне крајине, Јован Поповић Текелија, пореклом из арадске властелинске породице. Већи делови данашње Војводине су тада у ствари, били мочварни терени. У тим мочварама су се заглибиле, гацале и залутале већ скоро изнемогле царске трупе, у свом наступању према Сенти. Кроз разливене мочваре, њих је пречицом, ноћу, извео капетан сенћанске страже Јован Поповић Текелија. Тако је принц Еуген могао да стигне и неповољно изненади затечене Турке приликом преласка Тисе. Они битку још нису очекивали и били су за њу тренутно неприпремљени. Текелија је и јавио царским трупама Беча да су Турци 10. септембра почели градити мост, јужно од Сенте. Касније, после битке, за заслуге и ратнички подвиг у овој бици, Еуген Савојски га је 1698. поставио за заповедника Српске милиције у Араду, где је изградио и Цркву Св. Николе. Јован Поповић Текелија се и 1686. борио за ослобађање Будима од Турака. Цар Јосиф 1. је после Сенћанске битке, пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године. Умро је 1722. Био је прадеда Саве Текелије који је 1842. сахрањен баш у цркви коју је подигао још његов прадеда Јован.
    Примивши извештај да турска војска прелази Тису, Еуген Савојски је убрзао марш. Уз њега је био и гроф Палфин. У четири сата поподне, аустријска војска је била спремна за битку. Одлучио је да изврши напад на турски мостобран са 43 пешадијска батаљона и 48 топова у центру, четири пешадијска батаљона, 53 ескадрона коњице и два топа на десном и 4 пешадијска батаљона, 59 ескадрона и 10 топова на левом крилу. Турска војска је наставила са повлачењем преко Тисе. Различите су процене историчара о броју аустријске и турске војске у Бици код Сенте. Неки чак тврде да је Аустријанаца било 70.000, а Турака 140.000.
    Кад су изненађени спознали да стижу аустријске трупе, битка је почела турском артиљеријском ватром на аустријски центар који је био у нападу, у тренутку када је био у домету топова. Два сата касније, напало је и лево крило аустријске војске. Продор турске коњице дуж реке, је био пресечен. Десно крило и центар, под јаком пушчаном ватром напредовало је даље. Аустријске снаге левог крила продрле су у центар мостобрана и заузеле место прелаза. Настаде страховита борба и лом. Док се још чуло грување топова, ту, на малом простору, сударише се аустриски и турски коњаници. Одјекивао је речном долином јаук и лелек рањених и издишућих војника. Хришћани су призивали Бога а Турци се уздали у свога Алаха. Поред пушчане паљбе са обе стране, дошло је на ред и хладно оружје. Са исуканим сабљама, јатаганима и ханџарима, пошло се у бој човек на човека.
    Лизале су се једна о другу оштре сабље, варничиле од јаких удара, кршио се и ломио љути челик. На све стране мртви и рањени. Поред изгинулих, леже и њихови коњи. Крв свуда унаоколо. Још увек се у центру одигравања битке супростављена једна другој, одржава коњица. Више се не чују ни заповести официра. Царске трупе су у одлучујућем налету и само косе све пред собом. Савојски је издао наредбу да се топовима гађа и сруши тек саграђен турски понтонски мост од шездесет бродова. Окруженој турској војсци је на том скученом простору нанет страховит пораз. Многи Турци се дадоше у бежанију, многи су покушали да се спасу препливавајући Тису, али су се у њој подавили.
    У овој бици је погинуло 27 паша, убијени су и јаничарски ага и велики везир. Кисиг Џафер Паша је заробљен. Погинуо је и заповедник турске војске велики везир Мехмед Елмас – паша. Султан Мустафа 2. је успео да са две хиљаде коњаника побегне у Темишвар, па даље, преко Београда у Константинопољ. На аустријској страни је било две хиљаде мртвих, а на турској 30.000. Аустријски плен је износио 72 топа, 52.400 ђулади, 553 бомбе, 505 буради барута, 9.000 кола са муницијом и намирницама, 7.000 коња, 6.000 камила, 15.000 волова…
    Еугеније Савојски је после у Бечу дочекан са огромним транспарентом:
    „Беч је спасен код Сенте“.
    Принц Еуген Савојски није био ни Немац, ни Аустријанац, већ Италијан, из Савојске краљевске куће. Својим образовањем и васпитањем је био Француз. Студирао је математику и природне науке. У аустријску војску је стигао после неуспелог покушаја да буде примљен у француску армију. Сем код Сенте, истакао се и у ратовању против Турака код Беча, Пеште, против Француза у Пијемонту, па је после генералског чина, 1693. постао аустриски фелдмаршал. 1697. године заузима Сарајево, 1716. Темишвар, а потом брани Петроварадинску тврђаву од Дамуд Али – паше, а Београд осваја 1717.
    Победа код Сенте, представља значајан догађај јер је тада од турске владавине ослобођена готово цела Угарска, а окончана су и турска освајања на подручју Средње Европе. Пресудно је утицала и на стварање повољних услова за Карловачки мир 26. фебруара 1699. Аустрија је тако добила Угарску, Славонију, Војводину, Венеција Мореу и део Далмације, Пољска део територија изгубљен од Турака у 17. веку, а Русија излазак на Црно море.
    После склапања Каровачког мира и Сента је постала део војне границе, а њени становници су били већином Срби – граничари. Потиско – поморишка граница, простирала се од Тителског диштрикта на ушћу Тисе до Сегедина, па Моришем до Халмађа и Деша у Ердељу. Новим ратовима долази до даљих померања војне границе. Развојачење Потиске границе наступа 1742. Срби у великом броју напуштају Потисје и селе у Славонију, Срем, Банат и чак у Русију, на позив царског двора. Многи преци становника данашње Српске Црње су учествовали у Бици код Сенте на страни Аустрије, гонећи Турке све до Темишвара. Задња битка са Турцима, одиграла се код Ченеја, у румунском делу Баната 1699.
    Беч је такође желео да спречи даље исељавање граничара из ових крајева, па је у Потисју формирао привилеговани диштрикт. Сента је тада добила ранг вароши и још неке повластице. После одсељавања Срба, пристизале су све више мађарске и словачке породице, из пренасељених северних мађарских жупанија.
    Као што то увек и буде, све заслуге после добијене битке, односе њихови команданти. И њих историја и бележи и памти. Оне споредне ликове који су можда и били пресудни за победу, брзо заборавља. Тако се Јован Поповић Текелија данас мало где спомиње, али великог војсковођу Еугена Савојског памти читава Европa.

    Војислав Ананић

    Из моје шесте збирке прича и записа „Ходање у круг“

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВАТРОГАСНИ ДОМ У СЕНТИ

    Ватрогасни дом је саграђен 1904. године у стилу мађарске сецесије, по пројекту мађарског архитекте Беле Лајте, једног од најталентованијих следбеника архитекте Едена Лехнера (Lehner Odon). Карактеристични мотиви са зграде су срце и цвеће, који су, као и нека од просторних решења, преузети из народне градитељске и занатске баштине. Према уличном фронту се налазе два симетрична архитектонска елемента, а унутар дворишта је гаража са четири бокса, које појединачно затварају двокрилна врата. Кровни покривачи од бибер црепа ослањају се на сложену конструкцију унакрсно постављених кровова. Декоративна орнаментика је изведена у малтеру и хармонично је колорисана. Разни елементи зграде, као што су олуци, израђени су такође по пројекту архитекте и представљају уникатна занатска дела. Ватрогасни дом је као културно добро од великог значаја доживео разне конзерваторске радове 1965. и 1992. године. У Сенти је по Лајтином пројекту и у истом стилу изведена још једна, данас заштићена зграда, позната по првобитном власнику, кројачу Крсти Славнићу, као Славнићева кућа.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Битка код Сенте 1697.

    Убрзо је дошло до крупнијих догађаја на бојном пољу. 1696. покушала је царска војска под командом кнеза Фридриха Аугуста са опсадом Темишвара, али, када је султан Мустафа прешао Дунав, напусти царска војска опсаду Темишвара те крене султану у сусрет. До сукоба је дошло код Хетина на Бегеју. У овој бици учествовао је и Монастерлија са својим људима. Обе војске имале су велике губитке, али одлука није пала. Турска војска се повуче према Београду, а царска према Бечкереку. Да би поправио свој положај, склопи цар Леополд фебруара 1697. са Петром Великим и Млетачком републиком офанзивни савез против Турака. И у заповедништву царске војске извршена је велика промена. Наместо кнеза Фридриха Аугуста постављен је за заповедника тада још млади, а веома способни принц Евгеније Савојски.
    Јула 1697. налазио се принц Евгеније већ у Бачкој и почео са утврђивањем Варадина и Сегедина. Султан Мустафа већ је био прешао Дунав код Панчева и упутио један део своје војске према Тителу, како би осигурао бок своје војске, а он крене са главнином војске на Ердељ. Принц Евгеније одвоји један део војске, која је имала задатак да брани Тител, а сам пожури према северу, да би се спојио са аустриском војском у Ердељу. У овој војсци код Титела учествовао је Монастерлија са 1000 пешака и 700 коњаника. Али турска војска код Титела сузбије царску војску те, када је већ изгледало да ће ударити на Варадин, похита принц Евгеније са Тисе на Дунав да се нађе у близини Варадина. Када је султан сазнао за ове покрете и мислио да ће без већих сметњи моћи прећи Тису, крене од Ковиља према Сегедину те у близини Сенте почне пребацивати војску у Банат. Дед Саве Текелије, капетан Јован (Поповић) Текелија, дојури у војни стан принца Евгенија код Сентомаша (Србобрана) те обавести принца Евгенија да је султан почео да прелази Тису. Принц Евгеније крене у стреловитом маршу према Сенти па онај део турске војске који није прешао Тису, 11. септембра, уништи. Међу погинулим налазио се велики везир, неколико паша и санџак-бегова. Султан побегне према Темишвару. Тако је завршена последња битка са Турцима у Бачкој.

    ИЗВОР: Душан Ј. Поповић – Велика сеоба Срба 1690.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Сента

    Сента се по изгону Tурака јавља као чисто српско насеље. Од 1702. године Сента је као шанац имала обавезу да држи 200 граничара. 1720. имала ie 97 српских домова. 1751. ушла је у састав Потиског крунског дистрикта. 1769. имала је 164, 1773 – 148, 1786 – 232, 1792. – 251 дом са 1715 српских душа.

    ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Сенћанска битка

    ‹‹ http://www.сентаинфо.орг
    11. септембар 1697.

    Противници
    Турски султан Мустафа (Мехмед Оглу) II је владао од 1695. до 1703. Сео је на престо као одрешит владар, најавио је обнове, увео је финансијске реформе, обновио је своју флоту и покушао је повратити изгубљене територије. Као врховни командант лично је водио битке у Мађарској, али после почетних успеха (заузимање Лугоша 1696; победа код Средоземног мора против Венеције још исте године) следи низ неуспеха (губитак Азова 1696; битка код Сенте 1697. године).
    Принц Савоје Еуген Савојски (Francois Eugéne de Savoie-Carignan) један од највећих војсковођа новог доба, истакнута личност турских и француских ратова Хабсбуршке династије. Рођен је у Паризу, 18. октобра 1663. године. Његов отац, принц Савоје и гроф Соасона, Мориц Еуген је био успешан француски војсковођа. Због слабе грађе је француски краљ Луј XIV одбио Еугена Савојског, па је он понудио своје услуге цару Леополду I. Са војним талентом се истакао код ослобођење Беча 1683. године, потом су следили успеси у Мађарској: Естергом, 1685; Будим, 1686; Нађхаршањ, 1687; Београд, 1688.
    1697. године га је Леополд I именовао за врховног команданта царске војске, исте године је водио победоносну битку код Сенте. Умро је у Бечу, 21. априла 1736.
    Припреме
    Турци организују ратни поход 1697. године ради поновног освајања изгубљених територија. Царске трупе под командом Еугена Савојског су се окупиле у околини Новог Сада, након тога су кренуле за турском војском која се упутила према северу на десној обали реке Тисе. Турци су 10. септембра стигли до Сенте, где су уз помоћ француских војних инжењера саградили понтонски мост на којем су следећи дан у подне започели прелазак.
    Ток битке
    Савојски је искористивши прилику када је турска војска била ослабљена због преласка реке, покренуо напад на мостобран и на понтонски мост и за мање од два сата поразио турске снаге. Турци су изгубили приближно 20 000 војника. Сенћанска победа мултиетничке хришћанске војске је од светског историјског значаја, као резултат победе је скоро цела територија Мађарске ослобођена од турске окупације. Ова победа је довела до Карловачког мира сколопљеног 1699. године и допринела постепеном ослобођењу Средње Европе од турског похода.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Еуген Савојски (1663-1736.). Рођен је у Паризу, по васпитању и образовању Француз. Студирао је математику и природне науке. Од малена показивао интересовање за војску. Пошто није примљен у француску војску због слабе физичке конституције и малог раста укључио се у аустријску. Ратовао је против Турака под Бечом и против Француза. У служби је брзо напредовао. Године 1693. постао је фелдмаршал. Прославио се у битци код Сенте. Потукао је Турке код Петроварадина и ослободио Банат од Турака. Године 1717. заузео је Београд. Био је на челу дрорског ратног савета Беча. Сматра се највећим војсковођом свог доба, и по многим историчарима заштитником и пријатељем српског народа. На његов предлог Банат је постао, због свог положаја према Турцима, Крунско коморско добро. Располагао је великим имањем у Барањи.

    ИЗВОР: Ратко И. Радовановић, ЈЕДНО БАНАТСКО РАСКРШЋЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, Житиште 2010.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПРВА НАРЕДБА СРПСКЕ ВОЈСКЕ У СЕНТИ
    Н А Р Е Д Б А
    Наређење Команданта 9. Пешадијског пука Краља Николе I
    Сента, 16 (3) новембра 1918.

    По наређењу Команданта Дунавске дивизије број 7944 од 14. IX. 1918. године, стигао сам у Сенту у сврху војне окупације и одржавања реда у граду и околини.
    Данас у 17 часова преузео сам дужност заштите града.
    Пошто је српска војска стигла, сваком становнику, без обзира на народност и веру – донела је собом мир и ред Српска војска гарантује сваком породичну част, личну слободу и слободу вероисповедања. У ратовима од 1912. Године па до данас, вршећи војне операције на целом Балкану и окупирајући разне покрајине – српска војска је доказала са колико је поштења и каквом великом дужности вршила операције.
    Дајући на знање становништву града и околине, да је одовог тренутка стављена под заштиту славног српског оружја, ја га позивам да ову заштиту прими са пуним поверењем, јер за то гарантују српско оружје и поштење српског имена, а српски народ и српска војска пак показали су у току последње године, колико цене своју народну част – и шта су све у стању за њу жртвовати.
    Према горњем, у будуће свакло лично разрачунавање и освета мора престати, јер ће кривци најстрожије бити кажњени.
    Редовни судови и остала надлештва са својим досадашњим органима остају, осим оних надлештва и они органа који у смислу уговора не могу постојати.
    Глигорије Јовановић, командант-мајор
    с.р.
    (Превео са мађарског Ђ.М.)
    П. С.
    У Сенти је испред Градске куће некада постојао и Споменик блаженопочившег Краља Петра I великог ослободиоца (Рада Дејана Бешлина)

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПЕСМА ОСЛОБОЂЕНОЈ СЕНТИ

    Једног дана пре петнаест лета
    кроз улице наше зачу се пој
    успламтелих чета српске армаде,
    што победом својом овенча бој.

    Ратници страшни са погледом мрким
    кроз сузе су стари зили траг
    што дедови давно утше туда.
    Спомен на прошлост је мио и драг.

    Са југа на север кренуше деца
    да очинско право наследе све,
    да Божију они испуне вољу.
    Нек’ туђе господство заувек мре!

    Пролазе чете, а песма их прати
    победна, лака, кроз слободан пут;
    народ их кити и засипа цвећем:
    радост обузе и послесњи кут.

    Са гробова тајних сени се дижу,
    срећне што овај сагледаше плам;
    тешко је било подносити мемлу;
    још теже: окове, презир и срам.

    Од давних времена бесмо ми овде
    на панонској равни, бедем и спас
    мекој Европи и њеном хришћанству,
    што варваром често називаху нас.

    Кроз столећа за другога ми мресмо;
    мучене, бедне, пратио нас јад,
    ал’ тек са патњом је сазрела нада
    и свест да народ је жилав и млад.

    Кренуше снаге к’о бујица нека;
    пред нама Вођа и пламени мач,
    Никад се свесније гинуло није;
    посвећене беху ране и плач.

    Сад прошлост се опет поносна јави;
    слобода закрили словенски дом;
    словенски градови, поља и реке
    опет се враћају народу свом.

    Стигло се циљу и коначној слави;
    завршен је бојни, дивовски лет.
    Душе се предака вратише гробљу,
    и мир се свуда разлегао свет.

    А ти, граде, на обалама Тисе
    што прошлост ти сјајне подвиге зна,
    хвалу изреци мученику – борцу. –
    нек’ њему се радост посвети сва.
    Угомил Ујчић

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    Тугомил Ујчић
    „Било ме стид што остадох жив“

    Обавештење да је Тугомил Ујчић, родом из Истре, 1941. године био професор Друге мушке реалне гимназије у Крагујевцу, нашао сам у Полиици у рубрици „Међу нама“, недеља, 9. октобар 1988. године. На тај текст скренула ми је пажњу још тада, уредница ове рубрике, Мирјана Белић Коричкин.
    Док постављам професора Ујчића на сајт, не могу прецизно да прочитам чланак јер је лева страна текста пуна штампарских флека из оног времена када копир апарати нису били савршени као данас. Зато ћу укратко препричати садржај.
    Професор Тугомил Ујчић жели и те (1988.) године као и предходних, на Великом часу у Крагујевцу 21. октобра, да прочита своје песме из збирке „Над хумком стрељаних Крагујевчана“ са поднасловом: „Било ме стид што остадох жив“. „Међутим та велика жеља, пише у тексту из рубрике „Међу нама“, и поред настојања великог броја појединаца да му буде омогућено, ни ове године неће се остварити, јер је на „надлежним местима“ речено да се не уклапа у програм прославе односно рецитала.“
    Из чланка се даље види да ће професор доћи у Београд и Крагујевац јер је обећано да ће бити почасни гост у крагујевачкој гимназији где би пре Великог часа читао своје стихове.
    Изгледа, према чланку из Политике, да од свега овога на крају није било ништа јер вероватно ни професору нико ништа из Крагујевца није даље о овоме јавио.
    Поред збирке песама „Над хумком стрељаних Крагујевчана“, издавач Тугомил, у родном Пазину је објавио и драму „Жртвена тродневица“, исте 1988. године.
    Истра ~ Југославија, пре Другог светског рата
    Слушај 1: (мп3)

    Заиста сам имао срећу да следеће године 1990. пред сам распад Југославије, у Пазину упознам професора Ујчића, снимим емисије које можете чути и начиним неколико његових фотографија. Професор је био Хрват ~ Југословен. По службеној дужности премештен је пред Други светски рат у Крагујевац и тамо је у гимназији предавао српскохрватски и италијански језик. Сматрао је да почетак рата у Југославији 1941. није разлог да треба да напусти Крагујевац. Тако је и остао у овом граду.
    У емисијама снимљеним за радио, он исцрпно говори о политичком животу у Истри у којој је рођен 1906. године. Истра је тада припадала Аустроугарској, али и о животу у Краљевини Југославији.
    Крагујевац 1941.
    Слушај 2: (мп3)
    Исправка: Професор Ујчић објашњава на снимку зашто је дошао у Крагујевац: “Она луда Влада Недићева…”, каже он. Из текста даље види се да је професор Ујчић начинио грешку. То је било пред Други светски рат када је на челу Владе Краљевине Југославије био Драгиша Цветковић. Дакле не Недићева Влада. Касније, пред сам рат, тада Влада Драгиша Цветковић ~ Влатко Мачек, заиста је водила политику делимичног приближавања Италији због страха од Немачке. Тако је уведен и италијански језик у школе, па се професорова напомена у говору односи на тај детаљ.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Татјана Брзуловић Станисављевић

    Кнежева архива – из архивске збирке Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду

    а

    Сажетак:
    У овом раду упознаћемо се са архивом кнеза Милоша из архивске збирке Јоце Вујића која припада значајној и највреднијој архивској збирци у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду. Велика заслуга што је ова кнежева архива сачувана и спашена од пропадања и заборава припада великом библиофилу, добротвору Београдског универзитета и велепоседнику из Сенте Јоци Вујићу. Сазнавши да се кнежева архива налази на имању кнежеве ћерке Петрије Бајић у Румунији није оклевао већ се упутио на имање да би откупио Милошеву архиву. Архива садржи преко 1000 оригиналних рукописа и копија писама и телеграма. У раду ћемо представити неке до сада необјављене рукописе непознате академској јавности и истраживачима а тичу се наше богате културне историје. Међу рукописима можемо пронаћи занимљива документа која нам могу помоћи да разјаснимо неке недоумице и упознамо значајне историјске личности у неком новом светлу.

    Кључне речи: архивска збирка, кнежева архива, кнез Милош Обреновић, Јоца Вујић, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”

    Увод

    Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду, као једна од установа културе од националног значаја, има важан задатак и обавезу да негује културно-историјско наслеђе Србије и учини га доступним свим заинтересованим корисницима. Не треба заборавити чињеницу да је Универзитетска библиотека прва наменски изграђена библиотека у Србији због чега велику захвалност дугујемо Славку Грујићу и Михаилу Пупину. Одлуку о изградњи нове библиотеке у Београду донела је Карнегијева задужбина захваљујући иницијативи два Србина која су у то време живела у САД-а, дипломате Славка Грујића, посланика Краљевине СХС у Вашингтону (1871-1937) и Михајла Идворског Пупина (1854-1935), познатог професора физике на Колумбија универзитету.[1] Библиотека је свечано отворена на дан Ћирила и Методија, 24. маја 1926. године. Њен први управник, Урош Џонић остао је на месту управника све до пензионисања 1941. године и почетка Другог светског рата. Приликом прославе стогодишњице рођења Светозара Марковића 1946. године, Библиотека је добила назив који и данас носи: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“.

    Архивска збирка Јоце Вујића

    Библиотека је на самом почетку свога постојања почела са прикупљањем архивских збирки. Оне су се набављале на два начина: поклоном или куповином и смештале су се на чување у Одељење реткости Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, са једним изузетком. Архивска збирка Војислава Јовановића – Марамбоа чува се у Одељењу за народну књижевност Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду, у Бирчаниновој улици број 24. Богата и обимна архивска збирка Марамбоа, познаваоца многих области заједно са посебном библиотеком и кућом завештана је Универзитетској библиотеци. Посебна библиотека Марамбоа под сигнатуром ПБ22 коју чине књиге из народне књижевности обрађена је комплетно и налази се у електронском каталогу Библиотеке. Две збирке купљене су после рата: Збирка Васе Пелагића 1945. године и Збирка Јована Скерлића 1950. године.
    Процес континуираног прикупљања збирки траје и данас. Можемо се похвалити чињеницом да у Библиотеци имамо 18 различитих збирки архивске грађе. Стручна обрада архивске грађе, инвентарисање и израђивање регеста почело је после рата, 1948. године. Регеста су архивска обрада докумената која садрже основне податке о предмету. Сређена су азбучно и чине каталог архивске грађе. До данас је инвентарисано укупно 4911[2] предмета-јединица. Међутим, с обзиром на то да нека документа и рукописи имају више страна, укупно је инвентарисано око 22.500 исписаних листова, што ову колекцију чини изузетно значајном и по обиму и по садржају.
    Архивска збирка Јоце Вујића најзначајнија је збирка архивске грађе Библиотеке. Њену вредност додатно поспешује чињеница да су документа из ове збирке мало или нимало искоришћена у нашој науци. Добила је име по Јоци Вујићу велепоседнику из Сенте, познатом библиофилу и добротвору Београдског универзитета, који је 1931. године своју богату архиву завештао тестаментом, Универзитетској библиотеци, а у Библиотеку је пренета крајем 1932. године. Његова збирка, која већим делом представља преписку са краја 17. па до почетка 20. века, можемо поделити у четири групе:

    ________________________________________
    [1] Акунд, Надин. Делатност Карнегијевих задужбина на Балкану после првог светског рата: Универзитетска библиотека у Београду, 1919-1926. Инфотхеца. Год. XИИ, бр. 1 (2011), стр. 6.
    [2] Податак је из септембра 2014. године, увидом у Инвентар архивске грађе Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“

    1. Преписку из 18. века
    2. Преписку кнеза Милоша
    3. Преписку Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту
    4. Преписку познатих и мање познатих личности новијег времена.

    Архивска грађа у збирци Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци у Београду јесте пописана, али не и детаљно описана, а она има вишеструки значај, и још је не само недовољно истражена, већ и непрепозната као прворазредан архивски извор за будућа научна истраживања. С обзиром на садржај ове збирке значајна је за проучавање политичке и културне историје 18 – 20 века.
    Архивска грађа Јоце Вујића чува се у Одељењу реткости Универзитетске библиотеке и садржи 2002 инвентарна броја, броји 2965 докумената а пошто документи обично садрже и више листова , укупно имамо 4751 лист.
    Пре него што упознамо шта све чини кнежеву архиву није згорег да се подсетимо биографије племенитог дародавца Јоце Вујића.

    Биографија Јоце Вујића (1863-1934)

    Јоца Вујић колекционар, библиофил, велепоседник и добротвор рођен је као шесто дете 1. јула у Сенти (по старом календару), од оца Саве Вујића, адвоката и великопоседника и мајке Терезије (рођене Мудрић). У раном детињству, као дечак од седам година остао је без мајке, која је умрла од туберкулозе 1870. године. Детињство и младост провео је без мајчинске неге и љубави, јер су га више одгајиле дојиље и куварице, које су га веома волеле. Имао је браћу: Ђуру, Васу и Ису и сестре Иду и Олику.
    Од малена је имао склоност ка учењу и углавном је био најистакнутији ђак. Живео је на подручју Јужне Угарске, тако да је већ од петог разреда школе учио и мађарски. Убрзо се Вујић упознаје и са немачким језиком, а касније је оба језика савршено говорио и читао. Од петог разреда основне школе живео је у Пожуну и тај је град на њега оставио диван утисак. Иако је касније имао изражени осећај српства, који се код њега развио посебно у време босанско- херцеговачког устанка и српско- турског рата (1875-1878) па чак био и политички веома активан, његова мирна и блага природа га је водила пријатељству са многим Мађарима, Словацима, Немцима. Он је увек према пријатељима из других народа осећао велико поверење и са многима од њих је остварио дивна и дугогодишња дубока пријатељства. Сходно томе упознао је многе касније истакнуте људе из различитих нација: Херцег Ференца, касније познатог мађарског писца, Терефи Ђулу, првог мађарског правника, Гал Жига, познатог лекара, Пап Золтана, песника, Франца Кочиша познатог сликара, Емила Черног, Словака, каснијег директора гимназије у Москви, Хајнриха Адлера, аустијског социјалисту, касније и Јосипа Штросмајера, Хрвата, великог заговорника свесловенског јединства, Еусебиа Ферменцина, чувеног ватиканског архивара и многе друге. Иако је био ватрени Србин, националиста, он је ту енергију окренуо љубави према свом народу и тежњи да помогне културном напретку. Његов непоколебљиви став је био да српство треба много више да се упознаје са западном културом. На тло саме Србије крочио је тек у двадесетој години живота, када је и предузео једно детаљно путовање са својим старијим братом Ђуром.
    Уписао је 1881. Филозофски факултет у Бечу и ту је упознао многе знамените Србе: Гавру Манојловића, председника Југословенске Академије, Пају Адамова, председника Српског кола, Ђуру Гонцића, министра краља Александра Обреновића, каснијег организатора завере против краља. То је било време Вујићевог интензивног образовања, учења, посета музејима, изложбама. Но, Вујић је живео у веома оскудним материјалним условима, што је учинило да се врати у Сенту, где му је због гладовања у Бечу требало пуно времена за опоравак.
    Тада је донео одлуку да се у Беч не враћа, већ да упише Агрономску академију у Алтенбургу 1882. године. По дипломирању је пуно путовао, а 1884. године поново је слушао ботанику и зоологију у Бечу. Шест месеци је учио и спремао се за испит, па је у марту 1885. године пријавио дипломски испит у Алтенбергу. Испите је полагао на мађарском језику. Сва три тешка и озбиљна испита писмено и усмено положио је са одличним успехом. Након последњег испита директор му је честитао пред целом Академијом на одличном успеху и обећао да ће га препоручити министарству. Диплому је добио 21.03.1885. године и вратио се у своју Сенту.
    Отац је инсистирао да остане у Сенти и да са својим знањем почне рад на њиховом салашу. Поклонио му је 160 ланаца земље, алат и све што је било потребно за економију, и приде још 1400 форинти у готовом за разне инвестиције. Тада је Јоца кренуо марљиво да обрађује своју земљу и за кратко време показао је сјајне резултате. За непуних десет година унапредио је своју и очеву економију, и удвостручио свој капитал. Његово имање постало је узор не само у Сенти, него и у целом Потисју.
    Летњи распуст, 1883. године, представља врло важан датум у животу Јоце Вујића. Први пут, са својим старијим братом Ђуром пропутовао је велики део Србије. Путовање је трајало месец дана, и много је научио о свом народу на том путу. Целог живота је памтио ово путовање и често је препричавао успомене са њега. Нарочит утисак су на њега оставили српски манастири. Путовање је врло значајно за његов даљи рад, пробудило је у њему тежњу за проучавањем националне историје. Из тог периода датира и његова љубав према књигама, старинама и сликама. Почео је сакупљати и куповати старине и уметничке књиге, а интересовао се и за српску књигу, историју и књижевност.
    Увек је истицао српство и залагао се за бољи живот Срба у Сенти. Покретач је оснивања Српског клуба у Сомбору још пре првог светског рата. Тај клуб под његовим вођством много је допринео побољшању положаја Срба у Бачкој. Као политички вођа свог народа тежио је унапређењу српства у свим доменима, очувању националних тековина. Увек у свакој прилици залагао се за српске интересе.
    Вујић је био врло ангажован и укључен у рад Матице српске и Друштва за српско позориште. Целог свог живота помагао их је и морално и финансијски. Годинама је био члан Управног одбора Матице српске а бригу за њихову будућност најбоље је изразио тиме што им је још за живота за њихов музеј поклонио педесет значајних уметничких дела. Љубав према позоришту такође није крио. Позориште је уживало његову подршку и новчано их је помагао. Тадашњи успешни глумци били су његови искрени и одани пријатељи. Позоришне представе имале су великог утицаја на народ и учиниле су много за српски народ, пре свега утицале су на то да се не заборави српска историја, да се сачува љубав према српству и да се не дозволи отуђивање и помађаривање.
    Велики родољуб, патриота и пре свега велики човек, Јоца Вујић помагао је и у време Балканског рата 1912. Тада је поклонио српској војсци и Црвеном крсту робе и хране у вредности 20.000 златних круна. Све је то допремио у Београд и потрудио се да се то на прави начин искористи. За овај пожртвовани гест одликован је високим српским одличјем.
    Љубав према уметности и књигама открио је још у време својих студентских дана у Бечу, и ту своју велику љубав показивао је на свој специфичан начин, скупљајући старине, слике и књиге. Још за живота је предао своју библиотеку Универзитетској библиотеци у Београду, као и велики број рукописа и архивске грађе за проучавање српске историје и српске прошлости. У тој архивској збирци налазе се рукописи знаменитих Срба из 19. века. Велики значај за проучавање српске историје има преписка кнеза Милоша и кнеза Михаила, коју је Јоца Вујић пронашао у Темишвару и сачувао од пропасти. Овим својим поклоном Јоца Вујић постао је велики добротвор Београдског универзитета.
    Српске старине прикупљао је више од пола века, археолошке предмете, оружје, књиге, архивску грађу, нумизматику и нарочито уметничке слике националне вредности. Као љубитељ слика био је усредсређен на прикупљање слика старих српских сликара из Војводине. Његова галерија слика бројала је 400 слика, а били су заступљени бољи српски сликари 19. века. Захваљујући Јоци спасене су слике Константина Данијела. Преко двадесет његових слика пронашао је у Грацу, купио их и пренео у домовину. Скупљајући слике годинама Јоца је у својој колекцији имао слике познатих српских сликара: Теодора Илића Чешљара, Аврамовића, Арса и Стева Тодоровића, Константина Даниела, Ђурковића, Ђорђа Крстића, Радовића, Марка Мурата, Буковца, Уроша Предића, Теодора Крачуна, Надежде Петровић, Христофера Жафаровића и многих других. Своју колекцију слика представио је у Летопису Матице српске за 1914-1921. годину.
    Члан Матице српске био је од 1922. године и учествовао је у раду Матице српске. Био је изабран за почасног члана Књижевног одељења, и почасни члан новосадског Историјског друштва. Када су примили поклон од 46 уметничких слика, приликом отварања Музеја 1933. године, Матица српска прогласила га је почасним председником новооснованог Музејског одбора.
    У својој кући у Сенти отворио је први приватни музеј код Срба почетком 20. века. Колекција је имала око 400 слика, уметности од 18. века до прве половине 20. века, око 20.000 књига, 3.000 докумената, оружје, народна одела, бакрорезе, нумизматику. Иницирао је колекционарство, те је Јован Милекић из Суботице, уз његову помоћ сакупио своју колекцију која се данас налази у фонду Галерије Матице српске, друга по реду приватна колекција приказана после Другог светског рата у Суботици. Приватни музеји иначе нису уобичајени за нашу земљу. Данас, постоји такав музеј са јавном поставком у Новим Бановцима, власништво је Владе Мацуре, у њему се чува колекција домаће и стране уметности друге половине 20. века.
    За свој заслужни национални рад Јоца Вујић је био одликован више пута. Одликован је ратном споменицом из балканских ратова и одличјем Црвеног Крста, као и орденима Светог Саве IV, III и II степена, као и орденима Југословенске Круне и Белог Орла. И Београдски универзитет је на свој специфичан начин одао признање своме великоме добротвору, његов уметнички израђен портрет изложен је у свечаној сали старога универзитета, поред осталих добротвора Београдског универзитета.
    Крајем августа 1934. године умро је у Београду. Његови посмртни остаци пренети су у Сенту, где су сахрањени 3. септембра 1934. године уз ућешће великог броја грађана, поштовалаца и пријатеља, не само из Сенте него и са стране. У име Београдског универзитета говорио је Урош Џонић, управник Универзитетске библиотеке у Београду. У свом говору изнео је велике заслуге Јоце Вујића за српску науку, нарочито што је поклонио велику и значајну збирку својих књига и архивске грађе Универзитету у Београду.

    Кнежева архива

    У архивској збирци Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци налазе се и документа која су некада припадала архиви кнеза Милоша Обреновића, тј. кнежевој канцеларији. Архива је пронађена у Румунији на једном кнежевском добру. Наиме, породица Бајић, у којој је кнежева ћерка била удата, наследила је ту архиву заједно са кућом и имањем и пренела у свој дом у близини Темишвара. Касније је породица продала имање а архиву је купио Јоца Вујић 1925. године. Кнежева Архива је садржала 1071[3] докуменат из времена када је кнез Милош живео у изгнанству. Куповином ове вредне архиве сачувана је кнежева коресподенција коју можемо користити за истраживања о животу кнеза Милоша и његове породице.
    Кнежеву архиву можемо разврстати у 5 скупина коју чине: породична преписка, лична преписка, пословна преписка, судски акти и документа из спорова и предмети и документа из оставине кнеза Милоша.

    ________________________________________
    [3] Филиповић, Даница. Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета и Универзитетске библиотеке: каталог изложбе поводом Дана Библиотеке и 80 година од добијања његовог великог поклона. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2012. стр. 22.

    Породична преписка Обреновића

    Породична преписка Обреновића садржи већим делом писма кнеза Милоша са сином кнезом Михаилом и ћерком Петријом, удатој Бајић[4] (неколико Петријиних писама је већ објављено). Сачувано је 71 писмо кнеза Милоша упућено сину Михаилу из 1846-1854, и 60 оригиналних писама кнеза Михаила упућених кнезу Милошу из 1845-1858. Затим, 19 писама кнеза Милоша упућених ћерки Петрији Бајић из 1845-1858, као и 19 Петријиних писама упућених оцу из 1846-1860. Ту су затим и писма осталих чланова породице Обреновић. Сачувана су 4 писма Анке Ј. Обреновић[5] из 1851-1854, једно писмо Јеврема Обреновића[6] , најмлађег кнежевог брата из 1848. године и 2 писма Јована Обреновића[7] , кнежевог брата из 1845. године и 3 писма кнегиње Јулије[8] , жене Михаила Обреновића из 1854-1858.

    Писма која је кнез Милош писао сину и ћерки, представљају нам кнеза у једном потпуно новом светлу, као брижног и нежног оца. У писмима Михаилу саветује сина да живи уредно, да не расипа новац и да се не шенлучи превише јашући коње, а ћерки Петрији дели савете око подизања деце. Петријина писма су углавном честитке за празнике: Ускрс, Божић и Нову годину. У неким писмима га обавештава о свом здрављу. Кроз нека писма се провлачи прича о ергелама коња и њиховом пресељењу у Влашку. Нека Петријина писма су важна за историју јер се спомиње буна из 1848. године, а у неким писмима виде се наговештаји Милошевог повратка у Србију.

    ________________________________________
    [4] Брзуловић Станисављевић, Татјана. „Писма кнегиње Петрије своме оцу књазу Милошу Обреновићу – из архивске грађе Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци ”Светозар Марковић” у Београду“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ.72 (2011). стр. 133-149.
    [5] Анка Обреновић (1821-1868) ћерка је Томаније и Јеврема Обреновића. Била је писац и њени преводи су били први литерарни радови жене у Србији 1836. године. Позната је по надимку „Анка Помодарка”.
    [6] Јеврем Обреновић (1790-1856) најмлађи брат кнеза Милоша рођен је у Горњој Дубици. 1816. постављен је за обор-кнеза Шабачке нахије. Научници га описују као наочитог, ученог и просвећеног човека који је увек био окренут ка новом. У Шапцу се оженио Томанијом, ћерком Анте Богићевића и са њом изродио осморо деце. Његов син Милош био је отац краља Милана.
    [7] Јован Обреновић (1787-1850) млађи брат кнеза Милоша. Био је гувернер дистрикта рудничког и пожешког, познат под именом Господар Јован.
    [8] Јулија Обреновић (1831-1919) удала се за кнеза Михаила 1853. године у руској капели у Бечу. До повратка у Србију 1858. године живели су на свом имању “Иванка” у Аустроугарској. Учила је српски језик код Ђуре Даничића. Растали су се 1865. године(“растали су се од постеље и стола”).

    Лична преписка
    Лична преписка садржи писма кнеза Милоша и кућепазитељке Ане Рафелсбергер, и то 19 писама кнеза Милоша упућених Ани из 1848-1851, и 9 Аниних писама кнезу Милошу из 1849-1850. Анина писма кнезу су углавном топла и емотивна у њима му изражава своју љубав и оданост, тугује што су растављени и пише како једва чека његов повратак. Ђура Даничић, који је Ану учио српски језик написао је нека Анина писма. Милошева писма Ани из Петрограда (10) пуна су топлих речи и уверавања у његову наклоност према њој. У писмима је саветује како да води кућу у Бечу, шаље јој новац и „мали знак њихове љубави и живота”. Радује се што учи српски језик и захваљује јој се на портрету који му је послала. У писмима која је слао из Букурешта његов тон се битно променио, није више благонаклон већ срдит. Прекорева је и говори јој да је неискрена и да је злоупотребила његово поверење, те се недолично понашала у његовом одсуству. Наређује јој да се хитно и без поговора исели из куће и да га остави на миру. Такође, у овој групи проналазимо и 14 сачуваних писама Фани Хипенбергер[9] упућених кнезу Милошу из 1849-1850. Ова преписка углавном се односила на Фаникино потраживање новца за издржавање и издржавање њиховог ванбрачног сина Александра.

    Пословна преписка
    Пословна преписка кнеза Милоша садржи углавном преписку са управницима својих многобројних имања по Србији и Влашкој, лекарима, адвокатима, банкарима, трговцима, арендаторима, дужницима и другим важним људима тога периода. Сачувано је 130 писама са Димитријем Митом Вучићем, управником кнежевих добара из 1845-1858. Преписка са Костом Анастасијевићем, српским агентом у Букурешту, 33 писама из 1860. године. Затим преписка кнеза Милоша и банкара Симона Сина из Беча, 41 Милошево писмо из 1848-1851 и 20 писама Симона Сина кнезу Милошу из 1845-1853. Следе писма кнеза Милоша упућених Ђорђу Стојаковићу, адвокату из 1845-1852, њих 17. Сачувано је 15 писама кнеза Милоша Раши Здравковићу, настојнику његових добара у Србији из 1846-1850 године.

    Преписка кнеза Милоша и настојника Раше Здравковића односи углавном на вођење економије у Србији, издавање кућа под кирију и наплати кирија, слању новца у Беч, оправци куће у којој живи аустријски конзул.

    ________________________________________
    [9] Према подацима из писама са њом је имао ванбрачног сина Александра, плаћао је алиментацију.

    Преписка кнеза Милоша и Барона Сина, банкара односи се на новчане трансакције које је кнез Милош имао са банкарском кућом Симона Сина у Бечу (издавање и исплата облигација кнезу Милошу и лицима овлашћеним од њега, обрачуни, продаје и др.). У писмима се помињу и разне личности попут Деметра Цинера, Димитрија Курта, браће Герман, Константина Суце и др.
    Преписка кнеза Милоша и Димитрија Курта, банкара односи се на финансијско пословање и разне трговачке трансакције. У писмима се спомињу и Ана Рафелсберг, Фани, Цинер, секретар Хадија и други.
    Преписка кнеза Милоша и Милфелда, адвоката углавом се односи на разне финансијске послове и судско-правне послове у којима је Милфелд заступао кнеза Милоша пред судовима у Бечу.
    Преписка кнеза Милоша и Димитрија Цинера, пуномоћника кнеза Милоша углавном се односи на разне послове финансијске природе као и правно-судске послове које је Цинер обављао као пуномоћник кнеза Милоша. Највећи део преписке односи се на судски процес кнеза Милоша и Ане Рафелсбергер, као и на судски процес кнеза Милоша и Фани Хипенбергер и издржавање њиховог ванбрачног сина Александра. У преписци се помињу и Вук Караџић, Милфелд, Добран и Ђорђе Стојаковић.

    Судски акти
    Посебну групу документа из кнежеве архиве чине судски акти из 5 судских процеса вођених пред судовима у Бечу. Грађу чине судска акта пресуде, тужбе, одговори туженога, разне изјаве, саслушања и сведочења на немачком језику. Прво, 10 докумената из процеса кнеза Милоша са Јоханом Себастијаном Шамбергером 1850-1851. године. Други судски процес је процес кнеза Милоша са Аном Ананић из 1851. године и из овог процеса су сачувана су два судска акта и документа везана за процес. Трећи судски процес је процес кнеза Милоша и Ане Рафелсберг вођен 1849-1852. године. Сачувано је 35 докумената које чине судска акта, пресуда, уговор из 1848. године, тужба, одговори туженога, разне изјаве, саслушања и сведочења из поменутог судског процеса кнеза Милоша и Ане. Ана Рафелсберг, домостроитељица куће кнеза Милоша у Бечу тужила је кнеза што је отпустио из службе, и тражила накнаду штете од 30.000 форинти као обезбеђење предвиђено уговором од 12. фебруара 1848. године. Затим, следи још 40 судских аката из процеса кнеза Милоша са Фаником Хипенбергер из 1846-1849. године. На основу писама може се закључити да су Фани и кнез Милош имали ванбрачног сина Александра. Судски спор се односи на Фаникино потраживање алиментације. Напослетку, сачувано је још и 76 судских аката из процеса кнеза Милоша са Марком Ђорђевићем из 1845-1850. године. Марко Ђорђевић, бивши кнежев службеник тужио је кнеза за накнаду суме од 3.814 форинти са каматом за неколико година. По његовим тврдњама ову суму је потрошио по одобрењу кнеза Милоша за издржавање Данице Петровић и њеног и Милошевог ванбрачног сина Теодора.

    Из кнежеве оставине
    1.Последњу групу из кнежеве архиве чине предмети и списи из кнежеве оставине. Бележимо:
    1. Списак књига у двору кнеза Милоша у Букурешту, недатирано на српском језику , ћирилицом где пише „ 282 комада суме”
    2. Архива књига књаза Милоша, књаза Михаила, блаженопочившег књаза Милана и блаженопочивше књагиње Љубице , из 1851. године (недатирано и непотписано, рукопис је Косте Брзака, ћирилицом).
    3. Уговор закључен између кнеза Милоша и Николе Димовића у Топчидеру, 24. маја 1860. године.
    4. Списак разних кожа кнеза Милоша, у Београду 9. августа 1851. године.
    2.Акта из оставине кнеза Милоша, 4 квите разних личности на примљени новац, из 1836-1858.
    На пример Квита Јелене (Карађорђеве жене) на новац примљен за „мое жаловање,“од кнежевог казначеја Павла Станишића, потписано са „Елена Черна“, из Краљева, 30. маја 1839. године (Ибр. 2035/2).
    Квита (копија) Павла Станишића, књажевског казначаја на новац примљен од прихода са мошија у Влашкој, из Херешта, 31. јула 1839. године (Ибр.2035/3).
    3. Следи, 11 рачуна, „кантрица“ из 1838-1864.

    То су разни рачуни који се тичу економије дома Обреновића у Букурешту, у Влашкој у периоду 1838-1864. године. Осим биланса прихода и расхода кнежевских мошија, има рачуна од аренде, рачуна путних трошкова као и записник о примопредаји касе директора кнежевих добара новом директору. Навешћемо неколико:
    Биланс прихода и расхода кнежевих мошија у Влашкој за 1838. годину (Ибр. 2036/1).
    Месечни навод трошкова за дом кнеза Милоша у Букурешту за 1853.годину, 31. октобра 1853. године (Ибр. 2036/3).
    Записник о примопредаји касе између бившег директора кнежевих добара у Влашкој Косте Анастасијевића и новог кнежевог пуномоћника др Карла Пацека од 4. јуна 1862. године (Ибр.2036/6).

    4. Затим, 35 разних докумената из оставине кнеза Милоша из 1838-1868.

    Углавном су рачуни, квите, „признанице и осведочанства“, облигације, декларације и друга новчана документа разних личности које су биле у новчано-пословним односима са кнезом Милошем и Михаилом у периоду 1838-1864. године.
    На пример признаница барона Христофера Сакеларија, Букурешт 1.фебруара 1839. године, на француском језику и овером руском конзулата у Влашкој на руском језику (Ибр. 2037/1).
    Осам облигација, векели на позајмљени новац од кнеза Милоша, датираним у Бечу и Презбургу (стари назив за Братиславу) у току 1847-1851. године. Међу њима је и облигација принца од Салерна од 24. фебруара 1847. године. Текст облигација је на немачком и француском језику (Ибр. 2037/7).
    Квита Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту на позајмљен новац од управе кнежевских добара у Влашкој за исплату плата чиновника српске Агенције у Букурешту, 29. децембра 1860. године, на српском језику. На квити је потврда А. Јовановића, управника кнежевог двора (Ибр. 2037/14).
    Признаница кнеза Михаила примљена на новац узет из касе економије у Влашкој, на српском језику , са оригиналним потписом кнеза Михаила, из Београда 18. децембра 1865. године (Ибр. 2037/17).

    5. Следи група 27 разних рачуна из 1838-1888 коју чине разни рачуни трошкова прихода и расхода на кнежевским мошијама ( Ибр. 2038/1-27).
    6. Затим 5 рачуна прихода и расхода економије кнежевих мошија у Влашкој од 31. децембра 1851. до 12. јула 1864. године ( Ибр. 2039/1-5).
    7. Документа из оставине кнеза Милоша, 12 разних рукописа из 1840-1858. године. контракти, доказатељства, скице, акти, концепт писма, једна белешка и др. (Ибр. 2040/1-12).
    „Доказатељство“ издато од кнеза Милоша о дуговању Арона Гавриловића из Ковина, у Београду 25. маја 1853. године, на српском језику. (Ибр. 2040/7).
    8. Затим, 4 акта из 1854. године коју чии тужба Константина Хадија против кнеза Милоша у 3 примерка из 1854. године ( Ибр. 2041/1-4).
    9. Даље, 8 аката из 1847-1863. године коју чине: рачуни од издавања добара кнеза Милоша, затим 5 судских аката из спорова кнеза са разним личностима, представка против дужника Петра и 1 писмо

    Рачуни и издавања од добара кнеза Милоша у Србији за 1847. годину, поднео Р. Здравковић, у Београду 3. септембра 1847. године (Ибр. 2042)

    Закључак

    У раду смо представили само мали део непроцењивог архивског блага које се може наћи у овој обимној и вредној Архивској збирци Јоце Вујића. Архивска збирка и књиге пренете су 1932. године у библиотеку. Документа ове збирке инвентарисана су у јулу и децембру 1948, са прекидима од фебруара 1949. до априла 1952. и у јуну и августу 1957.године. Иако је ова грађа пописана и инвентарисана никада до сада није била детаљно описана. У оквиру израде докторске дисертације, чија тема је управо поменута архивска збирка, урађен је сумарно-аналитички инвентар Архивске збирке Јоце Вујића, који ће као репрезентативно информативно средство помоћи заинтересованим корисницима и академској јавности у даљем истраживању.

    Литература:
    Акунд, Надин. „Делатност Карнегијевих задужбина на Балкану после првог светског рата: Универзитетска библиотека у Београду, 1919-1926“. Инфотхеца. Год. XИИ, бр. 1 (2011)
    Брзуловић Станисављевић, Татјана. „Писма кнегиње Петрије своме оцу књазу Милошу Обреновићу – из архивске грађе Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци ”Светозар Марковић” у Београду“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ.77 (2011). стр. 137-149
    Дурковић-Јакшић, Љубомир.„О српском књигољупцу Јоци Вујићу,“ Библиотекар, Год. 27, св. 1-2 (1975), стр.126-127.
    Димитријевић-Стошић, Полексија Д. Жене династије Обреновић.Књ.1 Удаја Петрије. Београд, 1962.
    Ђорђевић, Бојан. Архивистички појмовник. Београд : Филолошки факултет, 2010.
    Кнежевић, Милош. „Јоца Вујић“. Књижевни север, Сента, јули-новембар 1935. стр. 113-128.
    Кнежевић, Милош. Јоца Вујић. Сента. Зборник прилога за историју града Сенте, Сента, 1935. стр. 126.
    Лазаревић, Небојша. „Јоца Вујић.“ Библиотекар. Год. 28, бр. 6 (1976), стр. 848-876
    Лекић, Богдан. Архивистика. Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.
    Марковић, Радосав. Универзитетска библиотека у Београду: (1921-1945). Београд: Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, 1968.
    Филиповић, Даница. „Архивска збирка Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду“, (преузето 9.09.2013.) хттп://www.нб.рс/виеw_филе.пхп?филе_ид=473
    Фајфарић, Жељко. Династија Обреновић. Сремска Митровица, 2009.
    Филиповић, Даница. Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета и Универзитетске библиотеке: каталог изложбе поводом Дана Библиотеке и 80 година од добијања његовог великог поклона. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2012. стр. 22.
    Џонић, Урош. Изградња Универзитетске библиотеке у Београду: 1919-1925: дневници Уроша Џонића. Приредили Никола Марковић и Даница Филиповић. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2011.
    Џонић, Урош . „Јоца Вујић“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду. Год. ВИИ, св. 1-3 (1934). стр. 418-425.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Збирка Јоце Вујића

    Збирка Јоце Вујића, у оквиру његовог легата у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, несумњиво је једна од највреднијих и најбогатијих приватних архивских збирки код нас. Она је 2014. проглашена за културно благо од великог значаја.
    Велепоседник из Сенте и познати библиофил Јоца Вујић (1863-1934) завештао је 1931. године тестаментом своју богату архиву Универзитетској библиотеци. Збирка се већим делом састоји се од преписке истакнутих личности од краја 17. до почетка 20. века. Између осталог, она садржи 272 писма истакнутих личности из 18. века, чак 1.427 докумената коресподенције кнеза Милоша из периода његове емиграције, као и 540 писама дугогодишњег српског агента у Букурешту Косте Анастасијевића, најчешће упућених кнезу Милошу о кнезу Михаилу. Вујић је у збирци чувао и преписку познатих личности новијег доба, као и преко стотину војних и политичких извештаја и отворених и шифрованих телеграма из српско-турског рата 1875-1878. и из ратова од 1912. до 1918. године.
    – Чинио је мога добра дела. Универзитету у Београду поклонио је 250 слика, у Народном музеју данас се налази 229 слика. Педесет је поклонио Матици Српској. У својој кући у Сенти отворио је први пирватни музеј који је имао 30.000 књига 3.000 архивских докумената, збирку нумизматике, оружје, етнографске предмете и 400 слика. Мотив му је био да се будућа поколења образују у својој земљи а не да морају због тога да путују у стране. Помагао је српску војску у балканским ратовима, основао је Српску школу у Будимској епархији и помогао библиотеку скопског факултета – набраја његова доброчинства Татјана Брзуловић Станисављевић.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јоца Вујић

    (Сента 1863 – Београд 1934)

    Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета, велепоседник, познати библиофил, родио је 1. (13) јула 1863. у Сенти, у Бачкој.
    Основну и средњу школу завршио је у Сенти. Наставио је школовање у Сегедину, и ту је завршио четврти разред гимназије, а почетком 1877. отишао је у Пожун, где је четири године похађао тзв. Горњу гимназију. После свршене матуре, почетком октобра 1881. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, и мада је у прва два семестра са одличним успехом положио колоквијуме из историје код професора Лоренца и из старословенске граматике код професора Миклошића, напустио је ове студије, што због нежног здравља, што због жеље да помогне оцу и преузме вођење његове економије, па се уписао, у јесен 1882, на Високу агрономску академију у Алтенбургу.
    «Испити су били врло стручни и строги, кандидата је било преко сто, а он је једини положио све испите са одличним успехом и добио диплому 1885.» Вујић је намеравао да на чувеном универзитету у Хајделбергу касније докторира, па после тога оде на још коју годину у Француску и Енглеску, можда чак и у Америку, али су породичне прилике то другачије одредиле.
    «После путовања у Карлсбад (с оцем) и Немачку (сам) у лето 1885, дошао је кући у Сенту. Тада је добио од свога оца стошездесет ланаца земље, све потребне алате и све што треба за економију и хиљаду четири стотине форинти у готову за разне мање инвестиције. Од тога времена почео је Јоца Вујић интензивно, вредно и марљиво да обрађује своју земљу и сразмерно за кратко време показао је сјајне резултате у сваком погледу. За непуних десет година великом вредноћом, штедњом и разумним радом и трезвеним животом унапредио је своју и свога оца економију и удвостручио свој капитал. Његова економија постала је најбоља, тако рећи узорна, не само у Сенти него и у целом Потисју. Са темељним стручним знањем, како теориским тако и практичним, унапредио је пољопривреду и ставио је на савремене, здраве и реалне основе.»
    Јоца Вујић је узео учешћа и у јавном животу, био је члан, а касније и председник, Српске православне црквене општине у Сенти, народни посланик, члан Управног одбора Матице српске у Новом Саду.
    Претпоставља се да је још у Пожуну добио вољу за скупљање старина и љубав за старине, јер је сам Пожун једна стара историјска варош. Такође је и његово путовање по Србији 1885. године и упознавање историјских и културних споменика, утицало на његово усмерење сакупљања историјске грађе, стварања библиотеке и колекције уметничких дела, од које је убрзо направио Музеј у својој кући у Сенти.
    Преко тридесет година сакупљао је Јоца Вујић по земљи и иностранству књиге и рукописе који се односе на српску историју, књижевност и културу. Његова нумизматичка збирка, галерија слика, библиотека и архива, представљали су тада најбогатију приватну збирку у земљи.
    Још 1925. године Милан Л. Поповић објавио је у «Политици» дужи приказ Музеја Јоце Вујића у Сенти.
    «На прагу једине железне везе између Бачке и Баната, уз обалу Тисе и на домаку Југославенског Севера, одакле даљина далеких видика заглушује гласове гласовита живота, пробио се високим својим торњем кроз срушену своју прошлост град Сента.
    Највиши видик у Сенти даје овај торањ који се подиже с места и допире даље од – Сенте. Све друго у њој дрема по ритму паланачке носталгије у празнини и тромим данима бесциљног живота. Још једино се у дугим ноћима корача снажним корацима до Беле Лађе или до Америке, где се уз један и исти рефрен разбијених чаша или људских глава млати рукама по ваздуху и испија чаша за чашом ‘у здравље’ нашег националног напретка. Од некадашњег сјаја сенћанских великана Јов. Мушкатировића, Јов. Ђорђевића, Стеве Брановачког и Стевана Сремца остале су само плехане табле њихових улица, по којима се згурено и невољно тетурају данашњи Сенћани. У тој прашини заборава зар да остане виђен и запажен један културни споменик?
    Као утешни контраст, као необјашњиви феномен, као ретка способност далекосежне културе, као откровење јединог бића што даје савршене облике у овом баналном рецитативу маловарошке, страшне досаде, једино што се издваја својом уметничком величином и националним обележјем то је: Музеј Јоце Вујића у Сенти.
    То је вид у очима и срце у телу града Сенте. У мноштво соба, дворана и просторија приватне куће г. Вујића скривено је приватном иницијативом деценијама скупљано благо српске националне уметности. Домаћа књижевност, национално сликарство, старо српско оружје и новци, изванредно ретки екзамплари стародревних српских књига, повеља, докумената, преписка знаменитих људи и књижевника, оригинални закони, синђелије, дипломе, рукописи, писма и старине, бакрорези, литографије, скице и реткости најстаријих времена, као жуто класје са богатих њива, представљају плод брижљивог, смишљеног, систематски вршеног рада на прикупљању књига, слика и наших старина.
    По савршено удешеном каталогу, по годинама и бројевима, синтетично и уредно смештене су у дванаест соба књиге и слике, старине и оружје Музеја Јоце Вујића у Сенти. Његова библиотека броји преко десет хиљада књига. Од знаменитих рукописних књига има г. Вујић н.пр. Законик Стефана Душана (1348), Апостол Катарине кћери деспота Ђурђа Бранковића (1454), Инконабулу од најстаријег штампара Андрије Палтачића-Которанина (1488) у Венецији, Минеј монаха Пахомија (1550), Протестанске библије (1562), Списе Барлеција Скендербега (1584), еванђеља, апостоле, октоихе и собранија из 12 и 13 века на кожи. Триодион у Влашкој (1649), Часловац из Венеције илустровано комплет издање Боже и Вићентија Вуковића из Мркшине цркве, из Милешева, Београда и Трговишта, Стематографије, Веронаука од Јов. Кнежевића (1798). Еснафска књига свих мајстора, калфи и шегрта будимских Срба од 1723-1765. Словеначка библија (1540), разне србуље и сва издања старих српских књига од 1741. Ту су сви најређи примерци чувани у гвозденим зидним орманима. Библиотека се одликује нарочито историјским књигама, али су у њој заступљена и научна, литерарна, теолошка, географска, политичка, економска и етнографска дела из 18. и 19. столећа. Библиотека има свој инвентар по писцима и цедуљама с натписима књига и писаца. /…/
    Али је од највеће вредности у Музеју Јоце Вујића несумњиво његова галерија слика. Марљиво и издашно избирао је он портрете старих српских сликара почевши од краја 18. па до 20. века. Историја сликарске уметности у Срба неће се моћи писати, нити тачно оценити, ако се не проуче слике и портрети у Музеју Јоце Вујића. Ту су у лепим рамовима, очишћене, вешто углађене, инвентарно нумерисане слике и портрети, попрсја и акварели најсгаријих сликара српских / …/
    Ова колекција Јоце Вујића је продукт његове сопствене енергије, материјална пожртвованост и његове приватне иницијативе и израз његова разумевања и развијеног смисла за вредности такве врсте. Нема двоумице: овако систематски прибиране збирке слика, књига, старина и архива приватне својине не поседују ни напреднији народи од нас. Овај музеј нема само узани карактер регионални, већ добија шире национално обележје. Он у суштини представља богат извор наше националне културе и свега онога, што се у умном развићу нашег народа испољава од најстаријих до најновијих времена. Све што је никло на земљишту нашега народа, све што је од трајне вредности по нашу домаћу културу г. Вујић је паметно, на свој начин прикупљао, својим парама плаћао, у својој кући слагао и својим сопственим трудом створио.
    Још да овај човек није осакаћен глупим извођењем наше аграрне политике, да може да сазида кућу, као што је замишљао да такву подигне у Београду или Новом Саду, г. Вујић би учинио већ за живота задужбину своме народу и својој држави какву до њега још нико није учинио. Овако због мале политике пропадају велики циљеви и пропашће евентуално лепа и племенита замисао завештача, коју под таквим околностима, није у стању да изведе. Хаотично стање наших аграрних односа створило је слепце земаљског блага, а уништило је стварне и продуктивне привредне енергије. Сад се то свети и држави. Јоца Вујић ипак остаје и треба да остане патриота са добро схваћеним тежњама и смислом за уметност. Он своју љубав према народу, поред свег материјалног личног уништења, треба да покаже и на делу, јер он има у себи тај етички смисао и то национално осећање. Његов музеј ће тек онда, кад пређе у својину целе нације, носити с поносом име Јоце Вујића и, представљати за сва покољења драгоцено благо, много драгоценије и лепше, но што су богате њиве наслеђене од родитеља и предака.»
    Јоцу Вујића није требало подстицати на даровање. Овај велики и племенити добротвор поклонио је преко 300 уметничких слика домаћих и страних аутора, као и нумизматичку збирку Универзитету (данас се налазе у Народном музеју), 50 слика је даривао Матици српској и оне су представљале основу за отварање Галерије Матице српске у Новом Саду, док је своју библиотеку и архиву поклонио 1932. године Универзитетској библиотеци.
    Београдска штампа је поздравила његов поклон као «дар Београду, дар српском народу, дар науци и аманет потомству», учвршћујући га на тај начин у ред великих српских добротвора којима наш народ има да захвали за многа културна и просветна добра у прошлости. Министар просвете захвалио му се «као једноме од највећих народних и културних добротвора, којима се само можемо подичити». Краљ је одликовао Вујића орденом светог Саве другог реда, а Библиотечки одбор Универзитетске библиотеке предложио је 1932. године да се Јоца Вујић изабере за почасног доктора Београдског универзитета.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ

    Ђорђевић, Јован, секретар Матице српске, оснивач српских позоришта, министар (Сента, 25. XI 1826 — Београд, 21. IV 1900)

    Отац Филип био је економ и трговац у Сенти, мајка Ана рођена Малешевић. У Сенти је учио три српска и један мађарски разред основне школе. Нижу гимназију завршио је у Сегедину, а вишу похађао у Новом Саду, Сегедину, Темишвару; у Пешти матурирао као Текелијин питомац (1845). У Пешти је почео да студира медицину, али је студије у време револуције 1848. напустио и није их касније настављао. Прва песма Спомен својој љубезној сестри Милици штампана му је 1842. Са театром се први пут срео у Сенти, гледајући мађарско аматерско позориште, па је са својим вршњацима и сам почео да глуми. У Пешти је био један од вођа омладине. Са Светозаром Милетићем уредио је зборник омладинских песничких дела Славјанку (1847), у којој је и његова епска песма Кнез Паво. Није одобравао напад Милетићеве пожунске групе на прву књигу песама Бранка Радичевића. На почетку револуције, марта 1848, учествовао је као делегат омладине у изради Пештанског српског програма. Присуствовао је и Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Вративши се у Сенту постао је секретар Српског народног одбора, но избегао је у Земун. Неколико пута прелазио је и у Београд где се спријатељио са Бранком Радичевићем. После револуције није могао да настави студије, већ се у Сомбору прихватио чиновничког места у канцеларији великог жупана Исидора Николића. Са групом младих људи ту је 1850. основао српско дилетантско позориште. За ово позориште превео је Шилерову Сплетку и љубав. Тада је започео његов веома плодан рад на стварању позоришног репертоара на српском језику. У току живота превео је или прерадио (посрбио) 25 драма из немачке, француске и мађарске литературе. После краћег службовања у Лугошу и Темишвару, изабран је за професора Српске православне велике гимназије у Новом Саду (1852—1857). Предавао је највише латински језик, али и историју и географију, а факултативно француски језик. По сведочењу његовог ђака Лазе Костића, био је у то време најпопуларнији и најмилији наставник. Професорски рад прекинут му је комплотом групе конзервативних новосадских грађана, окупљених око Вуковог противника Јована Хаџића. Напустио је Нови Сад и отишао у Пешту, где је постао секретар Матице српске и уредник њеног Летописа. Издао је свега три свеске овог угледног часописа, давши му нов правац. Нападали су га због правописних новина и прогресивног духа па је приморан да поднесе оставку и да се врати у Нови Сад. Ту је од Данила Медаковића преузео 1859. уређивање Сербског дневника, листа либерално-демократског грађанства. Кренувши новим правцем, којим га је усмерио Светозар Милетић својим чувеним туцинданским чланком, лист је стекао велики број претплатника. Унутар Милетићевог покрета он је један од главних идеолога и креатора културно-просветних програма. Уређивао је лист до августа 1864, када су власти покренуле истрагу против њега и онемогућиле даље излажење листа. У Сербском дневнику објавио је две веома значајне серије чланака: једну о потреби да се реорганизује Матица српска, а другу о потреби оснивања сталног позоришта. Пропагирао је да се модерна нација не може хомогенизовати без сопствене културе и негованог језика, чему позориште најефикасније служи. СНП је основано на његову иницијативу, а одржавало се уз велико његово залагање. Од јула 1861. био је потпредседник Позоришног одбора и председник Артистичког одсека, потом управитељ, драматург, понекад и редитељ (1862—1868). Стварао је репертоар, избором и превођењем, а и сам је написао патриотску драму Маркова сабља. Глумци су му дали надимак Фотер (од нем. Vater – отац). Отворио је и школу за усавршавање глумаца и у њој предавао. Кад се новосадско позориште усталило и када његова помоћ није била више неопходна, прихватио је позив кнеза Михаила Обреновића да и у српској престоници оснује стално позориште. Удвојио је позориште прешавши 1868. у Београд са делом новосадске позоришне трупе, као и са сестром и нећацима Јованом, Андријом и потоњим познатим писцем Стеваном Сремцем, на чије је духовно формирање као ујак веома много утицао. Но, кнез је убијен а његова обећања само су делимично испуњавана. Бирократија је ометала његов рад и лично напредовање. Пошто је ипак успео да позориште учврсти, поднео је оставку као управитељ (интендант) и вратио се школи. Постављен је најпре 1874. за директора полугимназије у Шапцу, затим је прешао у Београд за директора прве гимназије (1878—1880), да би касније био професор и директор Учитељске школе и професор Више девојачке школе. Предавао је латински језик и географију тадашњем престолонаследнику Александру Обреновићу (1886— 1892). У дворској пратњи путовао је у Русију и Аустрију. Његова солидна научна спрема довела га је на положај професора историје у Великој школи (1889—1893). Дуго година радио је на реформисању средњих школа у Србији као стални члан Главног просветног савета и члан СУД. 50-годишњица његовог књижевног рада прослављена је 1892. Био је 1893. краткотрајно министар просвете у либералној влади. Стар и болестан, живео је повучено у кругу многобројне породице и рођака о којима се старао. Радио је и даље, док је могао, предавао је историју на Војној академији (1895—1897), а до смрти се бавио писањем.
    Као књижевник има више културно-историјски него књижевни значај. Његова песма Боже правде са музиком Даворина Јенка, изражавајући и националне и монархистичке тежње, прихваћена је као српска државна химна, касније као део југословенске химне. Његова драма Маркова сабља представља поетизован преглед националне историје. Била је будилац националне свести код Срба у Војводини. У његовој оставштини посебно место чине мемоарски чланци, живо писани, надахнути националним духом, човекољубљем и толеранцијом. Тематски распон мемоара иде од студентских дана у Пешти до догађаја 1848/49, те представља целовиту субјективну слику предреволуционарног времена и саме револуције. Као критичар још од 1860. залагао се за приближавање књижевности реализму. Издао је са коментаром белешке са Благовештенског сабора (1861), саставио уџбеник Општа историја у сликама и животописима (1892) и објавио студије Српско-маџарско пријатељство (1895). Занимљив му је и биографски портрет Чучук-Стане, жене Хајдук Вељка Петровића (1903). Постхумно је изашао и његов рад Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског (1911). Његово дело Латинско-српски речник (1886) остало је у својој врсти до данас ненадмашено.
    ДЕЛА: Аутобиблиографија (непотпуна) Ђорђевићевих штампаних и нештампаних радова: Шта сам кад написао, ЛМС, књ. 272, 1910, 59—62.

    ЛИТЕРАТУРА: Н. Јоксимовић, Јован Ђорђевић, Браник, 1900, бр. 44—45; Ј. Туроман, Јован Ђорђевић, ГоСКА XIV, 1901, 223—232; Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, БК, 1901; Милан Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Београд 1901, 38—39; Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Загреб 1903, 19— 21; М. Шевић, Аутобиографске белешке Јована Ђорђевића, ЛМС, 1910; Д. Кириловић, Јован Ђорђевић о себи, ГИДНС, IX, 1936, 100—114; Божидар Ковачек, Јован Ђорђевић, Нови Сад 1964; Божидар Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и АнтонијаХаџића 1859—1895, Нови Сад 1973.
    Божидар Ковачек

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стеван Сремац

    Стеван Сремац је један од најзначајнијих представника српског реализма. Писац „Поп Ћире и поп Спире“, „Зоне Замфирове“ и многих других дела свој радни век је провео као професор. Био је традиционалиста и идеалиста, љубитељ Сервантеса и Гогоља.

    Детињство и академски пут Стевана Сремца

    Стеван Сремац је рођен у занатлијској породици 23. новембра 1855. године у Сенти. Рано губи оба родитеља, па бригу о њему преузима његов ујак познати књижевник и академик, Јован Ђорђевић. Одрастање са ујаком оставља дубок траг на Сремца у виду приклањања либерализму и похађања Велике школе. Сремац прелази у Београд, ту 1874. године завршава Прву београдску гимназију и уписује се на историјско-филолошки одсек у Великој школи.
    Сремац се још као студент, добровољно пријављује и 1876. године одлази у рат за ослобађање Југоисточне Србије и Ниша од Турака. Када се 1878. године вратио из рата, дипломирао је на историјско-филолошком одсеку у Великој школи. Након дипломирања, док се спремао за професора историје, радио је као практикант у Министарству финансија, да би септембра исте године био постављен за професора тек отворене гимназије у Нишу. У тој гимназији предавао је краснопис, цртање, немачки, морал, српску граматику, српску историју, општу историју и географију. На том положају остаје до 1881. године када бива пребачен у Пирот из политичких разлога. Тамо се није дуго задржао, Министарсво просвете га је вратило у Ниш 1883. године где је са осталим професорима гимназије радио на оснивању позоришне дружине „Синђелић“. У Нишу остаје до 1892. године када се враћа у Београд и започиње свој књижевни пут.
    Заступање либерализма је од Семца направило великог конзервативца, заљубљеника у прошлост и идеализовање националне прошлости, апсолутног противника свега новог у политичком и друштвеном животу. Професорски испит је положио 1890. године након 11 година рада у просвети. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.

    Стеван Сремац – Књижевно раздобље

    Стеван Сремац је почео да пише у својој 33. години. Хронике које је писао биле су беседе у форми дијалога у којима се супротставља славна прошлост и лоша, нова садашњост. Прва хроника која је изашла звала се „Владимир, краљ Дукљански“ и издата је под Сремчевим псеудонимом „Сенћанин“. Сремац је много волео свој родни град Сенту, али након доласка у Београд, више никада није посетио тај град. Нешто касније Сремац је своје издате хронике груписао и издао као књигу под називом „Из књига староставних“. Реалистичну прозу је почео да пише након повратака у Београд. Прва реалистичка приповетка коју је Сремац написао била је „Божићна печеница“ (1893), након чега су уследиле „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“(1903), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898) и „Зона Замфирова“(1906). Дело које је Сремцу донело велику књижевну славу било је „Ивкова слава“, оно је имало и своју премијеру на сцени београдског позоришта неколико месеци након изласка самог дела.
    Сремчева дела су везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина. Период који је провео у Нишу му је послужио као период прикупљања материјала, посматрао је и упијао околину и људе. Сремац је био познат као „писац са бележницом“, његова дела су реалистична са дозом хумора у себи. По познавању домаће и стране књижевности он спада у најобразованије писце 19. века у Србији. Као приповедач Сремац се поистовећивао са Јаковом Игњатовићем. Двојица писаца су делили неколико исти интересовања и неговали су сличне вредности попут конзервативности и традиционализма, идеализације прошлости и хумора.
    У неким Сремчевим делима се може приметити борба између две стране пишчеве личности: Сремац политичар и грађанин и Сремац писац. Као политичар Сремац је на страни конзервативних идеја и на страни оних који владају, негодује сиротињу и слободноумност. Као грађанин је на страни старог и патријахалног, на страни времена које се мења и полако гаси. Док као писац Стеван Сремац надвладава све оно друго и ствара дела праве уметничке вредности. Његова моћ запажања и претапања виђеног у дела нам је оставила романе и приповетке који су непроцењиви.
    Примљен је у Српску академију наука и уметности као стални члан фебруара 1906. године. Стеван Сремац је умро 25. августа 1906. године у Сокобањи после кратке и изненадне болести.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈОВАН ПОПОВИЋ ТЕКЕЛИЈА

    Јован Поповић – Текелија је родоначелник породице.
    Питање порекла ове породице и предиката Текелија остају и данас отворена за историографију. У својој биографији генерал Петар Текелија наводи да је породица давно пре патријарха Чарнојевића стигла из Србије, где је држала Текије и околна места. Другачије мишљење је исказао историчар Алекса Ивић: да су Текелије пореклом са Чепелског острва из села Тукуље, код Будима. Пошто се Текије и данас налазе као мање место на Дунаву, у Србији, можда би могуће било прихватити казивање генерала Текелије. Међутим лексички и семантички, текије означавају турски назив за објекат у коме су се обављали дервишки обреди. Пошто су Србијом у то време владали Турци, могуће је и ово тумачење, односно да су се поседи ове породице у Србији, налазили поред неких текија, као дервишког коначишта. Друго пак мишљење о пореклу Текелија из мађарског села Тукуље није нигде потврђено; једноставно је узето здраво за готово на основу мађарског назива места и начина изговора. Тиме је питање порекла ове породице и предиката Текелија и надаље отворено.
    Први засад познати члан ове племићке породице био је обер-капетан и доцнији обрштер (пуковник) Јован Поповић – Текелија. Рођен је у Чанаду. Од ране младости налазио се у аустријској војној служби. Његово име забележено је још при опсади Будима 1686. године. О његовој служби дало је сведочење десетак царских генерала, између осталих принц Евгеније Савојски, Лудвиг Баденски… Постао је капетан после освајања Београда 1689. године. Због познавања “оних крајева” постао је anterignanaus, предводник, односно извиђач целе царске војске. После је добио место у Чанаду и Сенти. Зато је и забележен у изворима као капетан сенћанске милиције пред чувену битку код Сенте 11. септембра 1697. Он је ноћу, по звездама, између ритова и бара, спровео војску принца Евгенија Савојског и омогућио аустријској војсци славну победу над Турцима. Захваљујући како личној храбрости и јуначком држању у бици, капетан Јован Поповић – Текелија био је 1698. унапређен у заповедника тврђаве у Араду. Као капетан имао је под својом командом 300 пешака и 200 коњаника. Истакао се у царској служби и у време Ракоцијевог устанка, борећи се против мађарских куруца у више жупанија на истоку земље. Провео је чак и годину дана у куруцком заробљеништву. Пред крај устанка успео је дотурити храну опкољеним посадама Великог Варадина и Арада и тако их спасти од њиховог сигурног пада Куруцима у руке. Због више пута исказаних заслуга, цар Јосиф I му је даровао златан ланац са својим ликом. Племство му је додељено 16. марта 1706. Осим Јовану, племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, као и њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, затим и његовом брату Стефану (Остоји) његовој жени и деци. У новом аустро-турском рату 1716-1718, вршио је са својом милицијом више мисија, често без икаквих допунских трошкова, због чега је потрошио до краја рата на плате својих војника велике делове своје имовине. Зато је 1720. године молио за награду у виду поседа за себе и своје потомке коморску управу, обећавши доживотну верност владару. Јован је умро је у зиму 1722, као обрштер у Араду. На доживотно коришћење он и његови наследници су по молби из 1720. године, добили поседе у овом граду. У оно време његова заоставштина била је значајна; изражена у новцу износила је преко 16.000 форинти.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јован Мушкатировић (1743-1809)

    Рођен је у Сенти 1743. године у угледној породици, потомак је српских граничара. Током 1764-1766. године похађа протестантски лицеј у Братислави, па студира право у Пешти. Студије завршава 1773. године поставши први српски правник. Био је адвокат у Новом Саду, заступао је Епархију сремску. Касније је био сенатор у градској скупштини Пеште. Био је рационални мислилац свог времена, који се писаним делима, правним ангажовањем и реформама борио против заосталости, сујеверја и незнања у народу, истовремено унапређујући културу и ширећи научну дисциплину. Припадао је великој нацији просветитеља и том настојању је посветио свој цео живот. Први се бавио сакупљањем народних умотворина, изрека и приповетки, али је истовремено био и историчар. Писао је и студије привредног садржаја. Са супругом Катарином имао је петоро деце. Преминуо је 1809. године у Пешти и сахрањен је у порти православне цркве.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

    Матија Бећковић, српски писац и песник, рођен је 29. новембра 1939. године у Сенти. Отац Матије Бећковића, Вук Бећковић био је официр Југословенске краљевске војске на служби у Новом Саду у Петроварадинској касарни. Капитулацијом краљевске војске 1941. године, да би избегао заробљеништво одлази на очево имање у Веље Дубоко у Ровцима у Црну Гору. Читаво време рата, остаје у Ровцима, те се пред крај рата са јединицама четничких одреда повлачи према Аустрији, након чега му се губи траг. По неким подацима убијен је на подручју данашње Словеније у околини Брежица. Мајка му је била Зорка Таушан рођена у Кањижи.
    Детињство
    Основну школу завршио у селу Веље Дубоко, похађао је гимназију у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву, где је живео код теке, мајчине сестре. Школске 1959/60, године уписао се на Филолошки факултет Универзитета у Београду на групу за југословенску и општу књижевност. Своје детињство и губитак оца описао је у поеми Чији си ти мали?, што му је и предодредило његово бављење политиком и историјом.
    Младост
    Са осамнаест година објавио је прву песму у часопису Младој култури. Осим поезије, Бећковић пише и позоришне текстове, као и монодраме. Борислав Михајловић, описује први сусрет са Матијом ријечима:
    „Кад је то име први пут зазвонило у Београду, свет се у чуду питао: ко то гласно узвикује у стиховима своје име, ко то тако дрско стоји крај мора, „јер му се не слаже са кошуљом“, чијој то манији величине „нема писма од Хомера, а мора да му је писао“, коме то генију „једногодишња биљка долази поред врата и моли га да је помене“, коме то Нарцису, „ниједан нарцис није до колена?“…Зажелео сам да га упознам. Песници увек изгледају друкчије него што смо их замишљали. Преда мном је седео изразито леп млад човек чистих и отворених црта лица, без трага било какве позе и егзибиционистичке жеље да импресионира, узџано учтив и самопоуздан, Једноставно – једноставан. Био је најмлађи за столом и једини није пио алкохол. Пио је своју чашу киселе воде као и дотле и као што је пије до данданас. Неосетно је узео реч и од тог тренутка она је била његова. [2]“
    Књижевна дела
    Боравак у Ровцима увеликоме је придонијео његовом књижевном језику и речнику, препуног архаизама и тако да је велики део свога књижевног дела написан овим језиком. У књизи Рече ми један чоек, написао је десет поема, језиком, којим се говорило у Веље Дубоком, а о језику, Матија је тим поводом написао:
    „Тамо где се говори гласно, где је говор свечани чин, где кад један говори, други ћуте, где се гледа у очи кад се говори, где остају да живе они који су иза себе неку лијепу ријеч оставили – тамо је ковница језика, исток ума, извор мудрости, бистрине, рафинираности, здравља. Тамо су оне прве, најбистрије капи у којима је све – и по којима је све остало добило име [2]“
    Позориште
    У Српском народном позоришту у Београду је 1978. године изведена Међа Вука Манитога, а потом монодраме Рече ми један чоек и Не знаш ти њих. Представе са Бећковићевим текстовима изводе се и у Загребачком театру ИТД, Театру младих, театру Јазавац, Театру ММ, Српском народном позоришту, Клубу М. Дописни је члан САНУ, одјељења за језик и књижевност је од 15. децембра 1983. године, а за редовног је члана изабран 25. априла 1991. године. Био је предсједник Удружења књижевника Србије од 1988-92. године.[3]
    Поезија
    Препознатљиви део Бећковићевог песничког дела су две поеме, написане својој жени. Вера Павладољска, написана 1960. и Кад дођеш у било који град (2003.), заправо су једна целина која се надовезује са временским интервалом од преко четрдесет година. Јован Делић у белешци књиге Без ниђе никога, пише о вези ове две поеме:
    „Те двије поеме, Вера Павладољска и Кад дођеш у било који град – чине својеврстан пјеснички диптих: прва је у знаку младости, заноса и заљубљености; друга у знаку варирања тема љубави, смрти и Бога, дучићевског вјерног лирског тројства у Бећковићевом нераздјелном јединству. Иако је прва писана без помисли на другу, а друга, несумљиво, са свијешћу но постојању прве, оне у пјесничком опусу Матије Бећковића данас чине својеврсну цјелину, диптих поема сестара, које се међусобно допуњују, дозивају и освјетљавају на временској дистанци од четири деценије.[1]“

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Евген – Ђена Брановачки, народни добротвор (30. август 1841, Сента — 11. август 1882, Сента).

    Евген – Ђена Брановачки, син Стефана Брановачког (1804 — 1880), адвоката, потпредседника српског народног сабора у Карловцима, председник Матице српске, председник српске-црквене општине у Новом Саду и др, и његова жена Персида – Ида Брановачки, сестра Јована Вујића из Сенте [1] оставили су 20 јутара земље српском народном позоришту, 10 јутара српској црквеној опшини у Сенти, а 120 јутара за градњу српске вероисповедне школе на сенћанским салашима и стипендије сиромашним ученицима реалки и економских школа. Питомце бирала Матица српска у Новом Саду.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Станко Бадрљица је био народни добротвор (1805, Сента — 1/9 1876. Сента).
    Бавио се трговином и економијом у свом родном мјесту. Српском Народном Позоришту у Новом Саду оставио је 15.000 форинти.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 — Београд, 6. мај 2007) је био српски песник и академик.

    Биографија

    Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда.
    До 1980. године, Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.
    Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен.
    Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.
    Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.
    Дела
    Књиге песама
    • Детињства (1950),
    • Песма тишине (1952),
    • Балада о предвечерју (1955),
    • Касно лето (1958),
    • Тиса (1961),
    • Камена успаванка (1963),
    • Стихови (1964),
    • Пролази реком лађа (1967),
    • Варке (1967),
    • Записи (1971),
    • Записи о црном Владимиру (1971),
    • Случајни мемоари (1978),
    • Точак за мучење (1981),
    • Панонске птице (1988),
    • Монолог на Тополи (1988),
    • Свет око мене (1988),
    • Стихови из дневника (1990)
    • Фасцикла 1999/2000 (2004)
    Поетски и прозни записи
    • Чаролија о Херцег-Новом (1989),
    • Сувишна песма (1991)
    • Кинеска прича (1995)
    Проза
    • Интимне мапе (1978)
    • Златна греда (1993);
    Есејистички и мемоарски текстови
    • Белешке о поезији (1978),
    • Портрети песника (1987),
    • Дневник о поезији (1990),
    • Дневник о поезији ИИ (1997),
    • Нулти циклус (1998),
    • У друштву песника (2000),
    • Слова и беседе (2000),
    • Линија магле (2001)
    • Монолог о поезији (2001);
    Књиге за децу
    • Велико двориште (1955),
    • Дружина под сунцем (1960),
    • Гурије (1962),
    • Крајцара и друге песме (1971),
    • Ветрењача (1974),
    • Мале бајке (1974)
    • Слике и прилике (1978);
    Поетски препеви
    • Шекспирови сонети (1964),
    • Шест руских песника (1970),
    • затим допуњено издање под насловом Седам руских песника,
    • Десет љубавних сонета Франческа Петрарке посвећених Лаури (1974),
    • Словенске риме (1976)
    • Златна јесен – избор из поезије Бориса Пастернака – (1990);
    Аутобиографија
    • Један могући живот (Хомо поетицус) (2002).
    Награде
    Добитник је најзначајнијих песничких награда –
    • Змајеве,
    • Змајевих дечјих игара,
    • „Невен“,
    • Његошеве,
    • Дучићеве,
    • „Бранко Миљковић“,
    • „Љубиша Јоцић“,
    • „Горанов вијенац“,
    • награде за преводилаштво „Милош Н. Ђурић“,
    • Вукове,
    • награде „Десанка Максимовић“
    • Васко Попа и
    • „Душан Васиљев“,
    • „ Богородица Тројеручица“,
    • „ Меша Селимовић“,
    АУТОБИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
    Ово је кратка прича о мени. Зовем се Стеван Раичковић и пре и после мога рођења моји родитељи су се стално селили с места у место, премштани са службом као и толики други учитељи. У једном од њих сам се и родио. Тај догађај пада на дан 5. јула 1928. године. Збио се у селу Нересници, крај реке Пека, у Србији. Родно место не памтим. Отишао сам из њега када сам имао две године. Од тада па до дана данашњег одвија се моје безуспешно трагање за завичајем.
    Уместо једног — пронашао сам многе.
    Један од њих је Сента, крај Тисе, у којој сам провео добар део детињства. Други је Београд, у коме сам проћердао своју младост, град у коме одавно живим.
    Као далеки магнет осећам да ме привлачи црногорски камењар, постојбина мога оца. И мека друга места дотичу се мог живота као завичајне светлости или сенке. То су Бела Црква, Суботица, Крушевац и Смедерево.
    Имам још два, мала тајанствена, завичаја. Један је: огромна Русија, одакле су моји непознати словенски преци из давнине упутили у ове крајеве. Други је: сићушна колиба у Лавацу, крај Дунава, са зидовима од набоја и тршчаним кровом, у коју се понекад склоним тако да нико не зна где сам.
    Кад ми буде најтеже у животу отићићу да видим Нересницу, одакле је све и почело.
    Иначе, живео сам као и толики други. Учио сам неке школе петнаестак година и радио за хлеб. Ово друго ми не гине до краја живота.
    Један ведрији део мог потуцања, са неким сенкама рата, моје детињство, описано је донекле у причама из „Великог дворишта“. Неки чуднији и тајанственији предели из моје детињске маште нашли су своје место у стиховима из „Гурија“ и „Дружине под сунцем“.
    Живот мога срца налази се разбацан у „Песми тишине“, „Балади о предвечерју“, „Касном лету“, „Тиси“ и „Каменој успаванци“.
    Тако је бар за сада.

    Преузето са http://sr.wikipedia.org/wiki/Stevan_Raickovic

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Тања Крагујевић

    Тања Крагујевић рођена је 1946. у Сенти, градићу на Тиси, на северу Војводине, где је завршила први разред основне школе. Школовање је наставила у Београду, у осмогодишњој школи “Вук Караџић” и Другој београдској гимназији.

    Дипломирала је 1970, а магистрирала 1973. на Филолошком факултету у Београду, на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Магистарски рад, посвећен једном од најзначајнијих српских песника Момчилу Настасијевићу објавила је у форми есеја у угледној едицији Аргус, београдске издавачке куће „Вук Караџић“, 1976.

    Прву песничку књигу објавила је у двадесетој години, у колекцији „Прва књига“, једног од најстаријих и најзначајнијих издавача у Србији („Матица српска“, Нови Сад, 1966), а од тада је публиковала седамнаест песничких збирки, од којих је најновија, Мотел за збогом, изашла у едицији “Повеља”, биоблиотеке “Стефан Првовенчани” из Краљева (2010).

    Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству. Гостовала на фестивалима поезије: Струшке вечери поезије (Македонија), Пушкинови дани поезије (Русија), Трг песника, Будва (Црна Гора). Учествовала у раду Књижевне колоније у Сићеву (1994), у Међународној књижевној колонији у Ћортановцима (2008). Представљала Србију на Првом трансбалканском фестиивалу поезије у Солуну (24-26. мај 2012). Заступљена у тематским и другим зборницима у земљи и иностранству. Песме су јој превођене на немачки, енглески, француски, немачки, шпански, мађарски, холандски, бугарски, македонски, руски, белоруски, италијански, словеначки, пољски, јапански и грчки.

    Приредила је тестаментарну књигу стихова модерог класика Србе Митровића (1931-2007) Маглине, сазвежђа (Рад, Београд, 2007), за коју је написала поговор.

    Први избор из њене целокупне поезије објавила је издавачка кућа “Агора” из Зрењанина, 2009. Изабране и нове песме, под називом Стаклена трава приредио је и поговор написао песник и књижевни критичар Ненад Шапоња. У оквиру Едиције добитника књижевне награде Милица Стојадиновић Српкиња, и у издању Завода за културу Војводине, 2010. године појавио се нови избор из њене поезије, под називом Ружа, одиста, који је приредила и поговором пропратила књижевна критичарка и есејисткиња Драгана Белеслијин.

    Више од петнаест година бавила се издавачким радом. Као уредник (“Народна књига” у Београду) креирала је неколико колекција књига савремене књижевности, сабрана и изабрана дела значајних светских аутора (Дела Марине Цветајеве, 1990); едицију Алпха Лyрае посвећену најзначајнијим именима модерне светске поезије (Х. Л. Борхес, Филип Ларкин, Силвија Плат, Чеслав Милош, Јанис Рицос, Х. М. Енценсбергер, Тадеуш Ружевич, Јосиф Бродски, Вислава Шиимборска, Адам Загајевски, Чарлс Симић и други).
    Уредник је библиотеке “Аријел” издавачке куће “Агора”, која објављује најзначајнија песничка имена савремене светске поезије(Луција Ступица, Станислав Барањчак, Тасос Ливадитис и други).
    Члан је Српског књижевног друштва, од његовог оснивања, 2001. године.

    Награде:

    „Бранкова награда“ (1966)
    „Ђура Јакшић“ (1993) за поезиију
    „Исидора Секулић“ за есејистику (1976)
    „Милан Богдановић“ за књижевну критику (1996).

    За књижевни и културни допринос награђена је плакетом родног града (1968)
    Плакета града Београда (1984)

    „Милица Стојадиновић Српкиња“ (2009) за поезију.

    Одлуком Владе Србије, од 24. децембра 2009, добитник је звања врхунског уметника у области књижевности.

    Данас је слободни уметник. Посвећена интензивном читању: река, градова, људи, књига, уверена да је читање основ писања. Њени есеји о домаћој и светској литератури, емитовани на таласима Радио Беорада (Други програм) сакупљени су у три „Књиге читања“, објављене у Београду 1994, 1997, 2001.

    Књигу есеја о савременим српским песницима Божанство песме (о поезији значајних савремених српских песника (Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Александра Ристовића, Србе Митровића, Душана Вукајловића и Ненада Шапоње) објавила је београдска „Просвета“ 1999. Књига Свирач на влати траве (“Агора”, 2006) бави се поезијом Десимира Благојевића, Милоша Црњанског, Васка Попе, Србе Митровића, Мирољуба Тодоровића и Николе Вујчића.

    Тања Крагујевић писање непосредно поистовећује са трагањем за „спојеним судовима живота и поезије“, не само кроз песнички израз, већ и у посебној форми микроесеја, чија се структура и интонација усредсређују на песничка откровења (па и поетску одбрану) феномена свакидашњег живљења и максимално редукован прозни изараз, из чега је настала ауторки најсвојственија форма лирског есеја. Књига Кутија за месечину, писана у овом духу, објављена је 2003, у Књижевној општини Вршац.

    Збирку малих есеја о књигама поезије савремене светске и домаће књижевности Изговорити звезду објавила је издавачка кућа “Агора” (едиција Огледало), 2010, а исте године вршачки КОВ публиковао је нову књигу њених лирских записа и микроесеја Талог недовршеног.

    Живи у Земуну, са друге стране београдског Ушћа, где Сава и Дунав исто тако, али из нешто другачије перспективе, оцртавају повест река и видикâ, мир пејзажа и ритмове урбане културе, дрхтећи над водама – попут игле компаса, уперене на све стране древног и савременог света – или пак налик перу речног галеба, заривеном у речник природе и језика

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сава Вуковић

    Епископ шумадијски Сава рођен је у Сенти 13. априла 1930. године као Светозар Вуковић. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Свети Сава у манстиру Раковици (1950) а Богословски факултет у Београду (1954). Последипломске студије завршио је на Старокатоличком богословском универзитету у Берну. Докторирао је на Богословском факултету у Београду тезом Типик архиепископа Никодима (1961). Замонашен је у манстиру Ваведење у Београду 3. децембра. 1959. године а 4. децембра је рукоположен у чин јерођакона. Изабран је за викарног епископа моравичког 20. маја 1961. године. Предавао је на Богословском факултету у Београду Литургику са Историјом уметности од 1961. до 1967. године.
    Од 1967. до 1977. године био је епископ источноамерички и канадски а од 1977. године епископ шумадијски.
    За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 23. октобра 1997. године (Одељење историјских наука).
    Епископ Сава је велики део свог научног рада посветио историји Српске православне цркве. Његова дела Историја Српске цркве у САД и Канади од 1891-1941. године и Српски јерарси драгоцен су извор за историју наше цркве. Епископ Сава покрнуо је и уређивао часописе: Српска Православна црква (Serbian Orthodox Church), Православље, Стаза православља (САД и Канада).
    По доласку у Шумадијску епархију, 1978, покренуо је епархијски лист Каленић и истоимену издавачку установу која је за 20 година издала преко 80 наслова, међу којима и 12 Минеја, први пут штампаних на нашим просторима.
    Преминуо је у Београду 16. јуна 2001. године.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Крст у порти православне цркве Светог Архангела Михаила у Сенти

    Ово је старији и већи крст у порти цркве и налази се на правцу главног улаза у цркву. Како стоји на једном месту био је постављен на освешћеном месту, али је касније пренет у порту цркве. На њему је написана година 1809. Са предње стране је уклесан текст „Роду и заједници“ (Роду и Обшеству) а са друге стране стране да су га подигли сенћански Срби у славу спаса (не умем баш да прочитам тачно цели текст на славено-сербском језику).

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сента

    Општина Сента се налази у северном делу Војводине, 42 км јужно од границе са Републиком Мађарском, на десној обали реке Тисе, 101 км од Новог Сада (путним правцем Е75), 182 км од Вршца (путним правцем преко Зрењанина), 92 км од Зрењанина, 179 км од Београда, 306 км од Крагујевца и 405 км од Ниша.
    Сента је своје име највероватније добила од мађарске племићке породице Сенте-Магоч, која је имале више земљишних поседа широм Угарске, па тако и поред реке Тисе. Претпоставља се да је ова породица основала Сенту и насеље Магоч (Макош).
    Због изврсних географских карактеристика Сента је од давних времена насељено место. Место је први пут помињано у документу из 1216. године, али тада већ као насељено место, има своју цркву и транзитно је место за прелаз преко реке Тисе.
    Сенту и њену околину је 1241. године уништила најезда Монгола (Татара). На југу ондашње угарске државе постотак уништења насеља је износио око 50 %. Тада су била уништена и Сенти ближа, претходно поменута насеља.
    Због сукоба око прикупљања царине на реци Тиси, који је вођен са градом Сегедином, а што је изазвало чак и оружани конфликт, у другој половини 15. века долази до склапања једног споразума. Овај документ из 1475. године Сенту помиње као варош (opidium). На крају XV века град Сента има своју цркву и недељну пијацу, а 1494. године је услед дарежљивости фрањевачких монаха изграђен и манастир. У то време Сента се већ налази међу значајнијим градовима који се налазе у својини будимског Каптола.
    На основу представке будимског Каптола, Ладислав II Јагелонски, краљ Чешке и Мађарске, додељује 2. фебруара 1506. Повељу о привилегијама граду Сенти, којом граду додељује све оне привилегије које има и град Сегедин.
    У развоју града сељачка буна Ђерђа Доже изазива извесно успоравање, а трагедија код Мохача је свакако запечатила и развојну судбину града. Турска војска је у свом повлачењу крајем септембра 1526. године порушила град, становнике који нису побегли делом побила, а делом пак одвела у ропство. Турска доминација, која је трајала 150 година, изазвала је низ дубоких промена у привредном животу и у структури становништва. Због честих ратова је нестало и више насеља у околини Сенте.
    Дана 11. септембра 1697. године турци код Сенте трпе тежак пораз од европских хришћанских трупа под вођством Еугена Савојског.
    Након склапања Карловачког мира бечки двор је 1702. године организовао Потиску војну границу, те се у оквиру исте у гранична подручја насељавају српски граничари.
    Од 1751. године постаје важно насеље привилеговане потиске крунске области. Од 1861. године постаје град са сређеним већем. Крајем 19. века и почетком 20. века град се спектакуларно развија, тада се изграђује гимназија, више јавних објеката, модеран кеј и први гвоздени мост, чиме се у принципу изградио данашњи имиџ града.
    Завршетком Првог светског рата Сента долази у окриље јужнословенске државе, која је тада формирана.
    Споменик сенћанској бици
    Споменик сенћанској бици је израђен поводом посете Фрање Јосипа I 1895. године, који је дошао на војну смотру која се одржавала на обали Тисе, односно место догађања сенћанске битке која се догодила 1697. године. За 300. годишњицу битке спомен комплекс је проширен и уређен.
    1697. године турци организују ратни поход ради поновног освајања изгубљених територија, међутим 11. септембра 1697. године код Сенте су претрпели тежак пораз од стране хришћанских трупа вођених од стране Еугена Савојског. Успомену на то чува спомен-комплекс постављен на обали Тисе.
    Ова битка значила је једну од најзначајнијих историјских победа хришћанске Европе над азијским освајачем. Спомен-видиковац сенћанске битке је отворен 2010. године у склопу торња градске куће и представља вредну туристичку атракцију града и представља први корак у туристичкој промоцији ове у Европским размерама важне битке.

    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Извор за претходни текст о Сенти „скинут“ је са сајта
    :http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr .

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СENTA

    Општина Сента смештена је на десној обали реке Тисе, у северном делу АП Војводине и припада Севернобанатском округу. Од Мађарске границе удаљена је 42 км и простире се на површини од 283,5 квадратна километра. Градско насеље је на надморској висини од 92м. Од укупне површине, пољопривредно земљиште заузима 94% територије, док се шуме простиру на 114ха.
    Поред Сенте, Општина обухвата још и 4 насеља сеоског типа: Горњи Брег, Богараш, Торњош и Кеви. Територија је подељена на реоне- град Сента има осам реона, Горњи Брег шест, Богараш четири, Торњош шест и Кеви шест реона. Граничи се са општинама Кањижом, Чоком, Адом, Бачком Тополом и Суботицом.
    У Општини, према подацима пописа из 2011. године живи 23.316 становника, највише мађарске националности – 79%, следи српско становништво са уделом од 10,8%, па Роми са 2,5%. Општина има пет католичких, једну православну цркву и више капела за друге хришћанске заједнице. Некада је постојала и синагога.
    Историја Сенте
    Због доброг географског пложаја, ова територија је настањена од давнина, што нам доказују различите археолошке ископине. Сам назив Сента потиче од племићке породице Сент-Магоч, која је имала поседе на овом простору и поред реке Тисе. Претпоставља се да су они оснивачи града. Познато је да је у околини Сенте, још у XII веку, било неколико насеља: Магоч, Често, Ликаш, Калача и Торњош.
    1241. године Сенту и околна насеља похарали су и уништили Монголи. У XIV веку Сента се поново насељава и развија као имање Будимског Каптола, значајно је место преласка Тисе и на тај начин постаје саобраћајни и трговачки центар у Јужној Мађарској. 1506. године Ладислав II Јагелонски додељује Повељу о привилегијама граду Сенти и тада град добија свој печат са жигом. У Сенту се досељавају и настањују разни мајстори и трговци, што доводи до развоја економије града. 11. септембра 1697. године догодила се Сенћанска битка и тај се датум и данас обележава као Дан Сенте.
    Сељачка буна Ђерђе Дожа и пораз на Мохачу успоравају развој града, а повлачењем турске војске долази до разарања и одвођења становништва у ропство. Турска доминација је на овом простору трајала 150 година. Након Карловачког мира 1702. године, у ове крајеве досељавају се српски граничари.
    1741. године царица Марија Терезија ликвидира граничарску војску и насељава ове просторе другим живљем. Крајем XVIII века у Сенти се граде млинови на ветар, речни млинови, саде се дубова стабла поред путева, почиње узгој свилене бубе, побољшавају се образовање и здравство, да би 1833. године Сента имала, прва у округу, и болницу. 1873. године изграђен је дрвени мост на Тиси, а 1889. изграђена је железничка пруга Суботица-Хоргош-Сента-Бечеј. Нови, гвоздени мост на Тиси биће изграђен 1907. године заједно са кејом и на њему засађеним кестеновима.
    Након Првог светског рата Сента улази у састав јужнословенске државе и економија ће јој бити заустављена због аграрне реформе. После Другог светског рата Сента, такође, трпи велике последице, јер је заобилазе већа улагања. Становништво се бави пољопривредом, а тек шездесетих година XX века биће изграђена фабрика шећера и нићи ће индустријска зона, јужно од града.
    Само неке од знаменитих личности које су рођене и живеле на територији општине Сента су: просветитељ и писац Јован Мушкатировић, писац Стеван Сремац, песник и новинар Лајош Турзо, писац и оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду и Београду Јован Ђорђевић, историчар и професор Ђула Дудаш, математичар Михаљ Фекете и политичар Бојан Пајтић.

    Извор: https://www.agromedia.rs/opstine

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПЛЕМИЋКА ПОРОДИЦА БРАНОВАЧКИ

    октобар 23, 2015aleksandarbackoИстраживање породичног порекла
    istrazivanjeporekla@yahoo.com Александар Бачко

    Породица Брановачки је из Сенте у Бачкој, у покрајини Војводини. Крсна слава ове фамилије је св. Ђорђе, односно Ђурђевдан, 6. маја по новом календару (23. априла по старом). Брановачки су породица која је дала већи број истакнутих чланова. На овом месту ћемо набројати само неке од њих, који су живели током 18. и 19. века. Новосадски градоначелник Стеван Брановачки рођен је у Сенти 1. јуна 1804. године. Завршио је право и постао је адвокат, а потом је службовао у Магистрату Потиског дистрикта. После тога је постао приседник Окружног суда у Новом Саду и потпредседник тамошњег Окружног суда. Године 1861. је изабран за посланика у Пешти. Једно време је био управник новосадског Народног позоришта. Почетком 1865. постао је потпредседник Матице српске, а од 1872. и њен председник. Умро је 1880. године.1)
    Његов син Евген (Ђена) Брановачки био је познати добротвор, заједно са својом супругом Персидом (Идом), сестром Јоце Вујића из Сенте. Поред Ђене, Стеван је имао и ћерке Милицу и Софију. Прва је била удата за Гаврила Јовановића, пријатеља Светозара Милетића, а друга за Владимира Будајиа, потомка старе српске племићке породице из Коморана. Иако се у литератури наилази на податке, да Ђена Брановачки није имао деце, ипак се може основано претпоставити, да је његов син био Момчило Евг. Брановачки, који је умро 14. јуна 1937. године.2)
    Господар Симеон Брановачки умро је у 63. години у Сенти 9. априла 1825. године и сахрањен је „источно од јужних врата“ тамошње православне цркве. Његова надгробна плоча се очувала до наших дана.3)
    Георгиј Брановачки је заједно са својом децом: Христифором, Јеленом и Георгијем поставио надгробну плочу „источно од јужних врата“ цркве у Сенти својој супрузи Меланији Брановачки, рођеној „от Стојановић“ (била је, дакле, рођена племкиња). Умрла је 13. јануара 1835. у 32. години. У браку је провела 13 година.4)
    На јужној певници храма у Сенти очуван је и натпис од 26. августа 1835. године, у коме се наводи, да је ту сахрањен Теодор Брановачки, који је тада умро у 26. години. На истом месту је сахрањена 10. априла 1845. године и Христина Брановачки рођена Димитријевић, која је живела 33 године. Споменик је поставио Теодоров син (Христинин супруг) Стефан Брановачки, „диштр(иктски) таначник, фишкал и привр(едник)“, заједно са својом децом Јевгенијем и Милицом. Они су несумњиво били идентични са поменутим Стеваном, каснијим новосадским градоначелником и његовом децом.5)
    Како је забележено 1883. године, 10. августа сваке године биће одржаван парастос фамилији Ђене и Иде Брановачки у православној цркви у Сенти. Од њиховог фонда је, између осталог, 1893. године освећена и српска православна школа, лоцирана на једном салашу код Сенте. Тоша Брановачки је био учитељ, а један његов запис из 1889. године се очувао на минеју у сенћанској цркви.6)
    Између осталих помена ове породице током 19. века, вреди навести и оне у очуваним матичним књигама Шајкашке области (јужно од Сенте). Чланови ове породице помињу се у наведеним матицама, са назнаком да су из Сенте (1850. године), а помињу се и у Жабљу (3 пута током 1874. године). У сомборским православним матичним књигама се, опет, Брановачки наводе у периоду између 1834. и 1841. године. Данас у Сомбору нема чланова ове породице.7)
    Сви наведени Брановачки, по свему судећи, воде порекло из Сенте, или су тамо рођени. Средином 18. века се ово веома специфично и ретко презиме помиње само у Сенти и у Старом Бечеју. Наиме, 1751. године су два огранка Брановачких, практично независно један од другог, добила племство.8)
    Субота Брановачки, поручник у Сенти, добио је 1. марта 1751. године, заједно са члановима своје уже породице, племићки лист и грбовницу. Ова документа су била издана у Бечу. Са њим су племство добили: његова супруга Марија рођена Жарковић, као и њихова деца Јаков, Павле, Ђорђе, Симеон, Гаврило, Марко, Јован и Марта. Суботин син Симеон је свакако био идентичан са поменутим господаром Симеоном Брановачким, умрлим 1825. године. Породици Суботе Брановачког је даровница издата 1758, а племство проглашено у Бачкој жупанији 1775. године. Поручник Субота Брановачки се помиње и у попису племића Потиског крунског дистрикта из 1756. године (specificatio nobilium in Inclyto coroniali districtu Tybisciano… Szentha… Subota Branovacsky leüd). Петар Брановачки (Petar Branovacski), један од Срба чланова општинске управе у Сенти, који се помиње 1768. године, свакако је био члан његове уже породице, вероватно један од млађих Суботиних синова.9)
    Михајлу Брановачком, потпоручнику у Старом Бечеју, као и члановима његове уже фамилије, такође су у Бечу 1. марта 1751. године били издати племићки лист и грбовница. Тада су Михајлову породицу чинили његова супруга Марија рођена Милетоновић и ћерка Ана. Даровница на поседе у Старом Бечеју издата је Брановачком 1758. године. Нема података о Михајловом мушком потомству, како из 18. века, тако ни из каснијег периода, као ни о неким старијим Брановачким у Бечеју уопште. Сви данашњи огранци породице Брановачки, по свему судећи, воде порекло од Суботе Брановачког, односно из Сенте.10)
    Племство које је додељено овим официрима из породице Брановачки је у вези са догађајима на простору Потисја средином 18. века. Наиме, 1751. године је царица Марија Терезија донела одлуку, да се распусти Потиска војна граница и да се на њеном месту оснује Потиски крунски дистрикт. Ову одлуку је подржао један број граничарских официра, док су се они граничари, који нису желели да живе у новооснованом дистиркту иселили. Том приликом је већи број официра у Потисју, који су подржали царичину одлуку, добио племство. Поред титуле, они су добили и куће и нешто земљишних поседа (поручници су тада добијали по 58 ланаца земље), али без подложника. Међу овим официрима су били Субота и Михајло Брановачки.11)
    У старијим пописима такође наилазимо на претке ове породице. Наиме, у пописима Сенте и Старог Бечеја из 1720. нема чланова ове породице, али су зато у попису Суботице састављеном те године забележена су три домаћина са презименом Брановчанин. У питању је старија варијанта презимена породице Брановачки. Тада су пописани: Теша Брановчанин каплар (десетар) у првој коњичкој јединици у Суботици (compania prima equestris ordinis… corporalis Thesa Branovsanin, Thesa Branocsanin), Цвејо Брановчанин припадник исте војне јединице (Czvejo Branovcsanin), као и Давид Брановчанин војник граничар у тамошњој пешадијској јединици (compania pedestris ordinis… David Branovtsanin manuarius, David Bravnotsanin). Нешто касније, у периоду између 1724. и 1732. године, међу приложницима православне вероисповести у Суботици помиње се Радоња Брановчанин. Данас се не може поуздано рећи, који је од ових Брановачана непосредни предак сенћанске породице Брановачки, али се може претпоставити, да би то најпре могао бити поменути каплар Теша Брановчанин, који је био официр (подофицир), као и Субота и Михајло Брановачки.12)
    Преци Брановачких су се из Суботице у Сенту и Стари Бечеј највероватније преселили 1743. године. Наиме, тада је Суботица изгубила статус места војне границе и постала коморска варош. Због тога се већи број граничарских (војничких) фамилија преселио у Шајкашку, а неки од њих највероватније и у друга места у Потиској војној граници, која су и даље имала граничарски статус.13)
    Наведени попис Суботице из 1720. године је најстарији познати документ, у коме се наводе имена предака породице Брановачки. Топономастичко презиме ове фамилије, као и његова старија варијанта (Брановчанин) сведоче о даљем пореклу Брановачких из места Брањево (Брањово). Ово место је можда идентично са селом „Brano“ које се помиње још 1543. године под турском влашћу. Брањево се налазило између Бикића и Матеовића, у мађарском делу Бачке, источно од Баје. Оно је око 1650. године забележено као насељено место, али се 1735. године помиње као пустара. Насеље је највероватније опустело већ пре 1715. године, пошто се у пописима Бачке из 1715. и 1720. године не помиње. Из Брањева су се у Суботицу, негде на прелазу из 17. у 18. век, несумњиво преселили преци Брановачких (Брановчана).14)
    С обзиром на чињеницу, да су преци Брановачких још на прелазу из 17. у 18. век исељени из Брањева, а њихово презиме је било формирано управо по том месту, може се основано претпоставити, да су они живели у Брањеву још пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године.15)
    Дакле, преци породице Брановачких су живели у месту некадашњем Брањеву (Брањову) између Бикића и Матеовића у мађарском делу Бачке (источно од Баје). По имену места порекла формирано је њихово презиме. Највероватније су боравили у овом месту још пре Велике сеобе Срба (1690. године). Негде на прелазу из 17. у 18. век преселили су се они у Суботицу, где се три домаћина која су припадала овој породици помињу 1720. године под старијим презименом Брановчанин. Из Суботице су огранци ове фамилије прешли у Сенту и Стари Бечеј највероватније 1743. године. Поручник Субота Брановачки, као и његова жена и деца, добили су 1. марта 1751. године племство. Истог дана је племство добио и потпоручник Михаило Брановачки са својом супругом и ћерком. По свему судећи, потомство Михаила Брановачког је нестало по мушкој линији, док се потомство уже породице Суботе (данашња породица Брановачки) разгранало по Сенти и другим местима. Ова фамилија је дала већи број истакнутих чланова, међу којима можемо поменути: новосадског градоначелника Стевана Брановачког, добротворе Ђену и Иду, господара Симеона и друге.

    АЛЕКСАНДАР БАЧКО

    Истраживање порекла породице Брановачки је иницирала и омогућила госпођа Јасмина Ћирић, која води порекло од ове фамилије

    ИЗВОРИ
    1. Васа Стајић, Новосадске биографије из Архива Новосадског магистрата, свеска прва, А – Ј, Грађа за историју Новог Сада, књига друга, Новосадске биографије, Нови Сад 1936, 96; Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, историја насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, 143.
    2. Стајић, Новосадске биографије 1, 101 – 102; Васа Стајић, Новосадске биографије, свеска седма, Допуне и исправке, Матица српска, посебна издања, Нови Сад 1964, 17; Поповић, Срби у Бачкој, 143.
    3. Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 3, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 1996, 92 (натпис бр. 4246).
    4. Момировић, Стари…, књ. 3, 162 (натпис бр. 4592).
    5. Момировић, Стари…, књ. 3, 237 (натпис бр. 4991).
    6. Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 2000, 168 (запис бр. 6718), 198 – 199 (запис бр. 6885).
    7. Гордана Вуковић, Љиљана Недељков, Речник презимена Шајкашке (18. и 19. век), Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад 1983, 84; Миленко Бељански, Сомборске породице, Сомбор 1969, 94, 143.
    8. Виктор Антон Дуишин, Душан Ј. Поповић, Племићке породице I, Војводина II, Нови Сад 1939, 139; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига трећа, Од Темишварског сабора 1790. до Благовештенског сабора 1861, Матица српска, Нови Сад 1990, 82.
    9. Дуишин, Поповић, 139; Поповић, Срби у Војводини 3, 82; Славко Гавриловић, Иван Јакшић, Грађа за привредну и друштвену историју Бачке у 18. веку, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Друго одељење – споменици на туђим језицима, књ. XXV, Београд 1986, 97, 381.
    10. Дуишин, Поповић, 139; Поповић, Срби у Војводини 3, 82.
    11. Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга, Од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора 1790, Матица српска, Нови Сад 1990, 433; Поповић, Срби у Бачкој, 59.
    12. Живан Сечански, Пописи становништва Бачке током осамнаестог века, грађа за историју насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, 252, 333, 374 – 376; Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком 18. века (I), Војвођански музеј, Повремена издања, Прилози и грађа 3, Нови Сад 1966, 346; Димитрије Руварац, Бачка епархија 1724 – 1732. и 1773, Архив за историју Српске православне карловачке митрополије, год. I, Сремски Карловци 1911, 30.
    13. Стајић, Новосадске биографије 1, 100; Поповић, Срби у Бачкој, 78, 143, 152 – 153.
    14. Поповић, Срби у Бачкој, 83; подаци са интернет презентације http://www.arcanum.hu/mol
    15. Поповић, Срби у Бачкој, 83.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Велики пожар у Сенти 1769. уништио је варошку кућу, нотарску, офицнрско коначиште са оружјем и опремом, стражарннцу, крчму, месару, парохијске куће, православну и католичку, кантарску и звонарску кућу, латинску и православну школу, и још 270 кућа у центру места. Иако се сумњало да је паљевина подметнута, нико није откривен као паликућа.

    Извор: Рајко Мамузић, НАСЕЉАВАЊЕ И КУЛТУРА СТАНОВАЊА У ВОЈВОЂАНСКИМ НАСЕЉИМА 18. И 19. ВЕКА

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јован Текелија

    Родио се у Араду на Моришу. По једној белешци, учествово је у опсади Будима 1886. Године. 1687. учинио је велику услугу аустријској ВОЈСЦИ када je обавестио приица Евгенија Савојског, који се налазио код Сентомаша, да султан напушта Бачку, пљачка околину Сенте и да се спрема да пређе у Банат; принца Евгенија је обавестио о томе баш у тренутку када је овај држао саветовање у свом ратном стану. Прииц се тада одлучио да нападне Турке, те je том приликом Јован калаузирао његовoj ВОЈСЦИ „пo звезди“ између бара и ритова. Прииц Евгеније гa је наградио старешинством над Поморишком границом и поверио му да на десној страни Мориша сагроди утврђење Арад. 1706-1700. године чувао је границу на Моришу и Тиси од Ракоцијевих устаника. Јован се прославио у борби код Кечкемета, где се борио против једног одреда Шведа. Када се 1710. прочуло да се и Русија спрема на рат против Турске, обрадовали су се Срби да је дошао час ослобођења и васкрса њнхове раније српске отаџбине, па су заповедници Поморишке и Потиске границе — Јован Текелија и Вулин Илић – послали капетана Богдана Поповића у Москву Петру Великом са молбом, „да помисли и о њиховоj српској земљи”, и „не заборави на нас малене позивом царским и љубављу својом, да и ми пожуримо службом својом за свога православнога цара“. И касније, 1712, када се прочуло да може доћи до рата са Турцима понудили су заповедници Дунавске, Потиске и Поморишке Границе Мојсије Рашковић, Вулин Илић и Joван Текелија цару Петру Великом да се на челу војске од 10.000 Срба сједине с руском ВОЈСКОМ. До рата ниЈе дошло, али су ови официри добили од Петра Великог његову слику у скупоценом оквиру. 1711. оженио је Јован Текелија свога сина Ранка Алком, кћерком Мојсија Рашковића. Те године били су под Текелијиним заповедништвом капетани: његови зетови Антоније Рожаи (Ружаи) у Вилагошу и Лацко Jенej у Јенови, затим Ђура Голубовић (Galnmbos) у Глоговцу, Самуило Хорват, Јован Чорба, Пера Сегединац, Антоновић у Вилагошу, Мишко Haђ У Печки, Петар Чорба у Надлаку. За време рата 1716. провалио је Текелија у турску војску и ухватио живог једног пашу, а при заузимању Темишвара тако се храбро држао да се „мјесто куд је у град ушао Текелина кула нарекло и тако се доскора звало; мјесто ово лежи близу србског гражданског дома“. „Ово витешко и славно Јована Тјукјули дјело Срби су у песму ставили, а Немци на бакру изрезати дали и претиске разјејавали“. „За његово јунаштво Јосиф I, римски император, свој образ на златном ланцу поклони му. Ове „колајне“ – објашњава Сава Текелија- биле су у ово доба највиша војна одликовања. Јован Текелија умро је 1721.

    Извор: др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сента

    Сента се по изгону Tурака јавља као чисто српско насеље. Од 1702. године Сента је као шанац имала обавезу да држи 200 граничара. 1720. имала је 97 српских домова. 1751. ушла је у састав Потиског крунског дистрикта. 1769. имала је 164, 1773 – 148, 1786 – 232, а 1792. 251 дом са 1715 српских душа.

    Извор: др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ИЗ ИСТОРИЈЕ СЕНТЕ

    „… Прва појава Срба у нашим крајевима није везана за Сенту, већ за Песер, средњевековно насеље, које се налазило поред Тисе, северозападно од данашње Аде. По изворима којима располажемо, неко време оно је било у власништву деспота Ђурђа Бранковића, све до 1440-их година.
    Друго место где се помиње јужнословенски елеменат јесте Батка, јужно од Сенте, као касно средњевековно утврђење (castrum), чији је командант 1525. године Михајло Коњовић, а годину дана касније Стеван Бранчић, те претпостављамо да је барем део посаде био такође јужнословенског порекла“. (стр. 23)
    „После пада Будима и Сегедина (1541), Турци су трајно завладали и Сентом и околином и уклопили се у једно војно-административно уређење Османлијског царства, а у оквиру Сегединског санџака, односно Будинског пашалука…
    Пустошења везана за турске походе, увођење турске управе и пореског система умногоме је утицало на промену етничког састава становништва. Мађарско сељаштво, које је успело да преживи страдања, а првенствено се бавило земљорадњом, масовно је напуштало ове крајеве, а његово место су попуњавали сточари јужнословенског етничког порекла, међу којима је поред Влаха било и Срба с југа, где је већ раније, падом Српске деспотовине, започела турска владавина…
    Ослобођење од турске превласти донео је Бечки рат. Одлучујућа битка одиграла се управо код Сенте 11. септембра 1697. године, када је аустријска војска под вођством генијалног Еугена Савојског нанела велики пораз турској армији. Услед тога султан је био принуђен да склопи мир са Аустријом. Сента је ослобођена већ нешто раније, 1696. године, после тзв. Прве сенћанске битке и у паланку су постављени Срби-војници под старешинством Јована Текелије. Они су у ове крајеве већ доспели за Великом сеобом 1690. године, када су ступили у аустријску службу. По приближавању турске војске за време похода 1697. они су, напустивши Сенту, доносили вести Еугену Савојском о кретању турских снага, па је он, између осталог захваљујући и овим важним обавештењима, ногао детаљније да испланира напад“. (стр. 24)
    „Еуген Савојски је 1698. године поставио Јована Текелију за заповедника Арада. Не знамо ко је био командант посаде у Сенти следећих неколико година, све до 1704. године, када је Плавша Милиновић именован за капетана, а Милош Црни за поткапетана Сенте. Две године раније завршени су радови око организовања Потиско-поморишке војне границе да би се сачувале ослобођене земље, међу којима је била Бачка и део Срема…
    Потиски део састојао се од четрнаест насеља, а центар војне границе био је у Сегедину…
    Године 1703. на целој граници налазимо 725 коњаника и 1000 пешака. У Сенти је планирано да буде сто коњаника и сто пешака. Ови бројеви ће касније варирати…
    Национални састав становништва био је мешовит, мада су граничари већином били Срби или барем словенског порекла (Буњевци, Власи). А ту је после Сенћанске битке остало и нешто од распуштених одреда из војске Еугена Савојског. (стр. 25)
    „Законски чланак о укидању Границе донет је 1741. године, али је његово извешење трајало десет година“. (стр. 26)
    „Истовремено су се, међутим, појавили и агенти руског царског двора, који су ин нудили непромењени статус уколико се преселе у Украјину и ступе у руску службу Била је велика дилема и н крају је отпочео српски егзодус, овог пута из новије у најновију домовину…
    Тих година Сента је, изгледа, скоро у целости испражњена, барем што се војне посаде тиче. У периоду од 1751. до 1753. године у Славонију се преселила 21 породица, у Срем 208 породица, у Тамишки Банат 255 породиц (439 лица), а у Русију пак 286 породица. У сенти су 1753. године остале свега 33 породице са 52 лица, у које се вероватно не убрајају цивили, али то је, познавајући тадашње прилике, био заиста прави егзодус. Карловачки митрополит Павле Ненадовић свима је слао позив на останак, како би одвратио граничаре од сеоба у Русију, али управо су свештеници били ти који су спас вере видели једино у тој алтернативи. Из Сенте је однет већи део богослужбених црквених предмета и икона, а и велики део црквеног новца. На јесен 1751. године Сенћани су се прикључили групи Јована Хорвата, који их је водио у Русију, а у пролеће следеће године основана су прва српска насеља у јужном делу Украјине. Њихова покрајина ће носити назив Нова Србија. Истовремено још једна група креће на пут под вођством потпуковника Јована Шевића и Рајка Прерадовића, али због несугласица са Јованом Хорватом они су се населили поред Доњеца, а та област је убудуће носила назив Славјано-Сербск. У новој домовини насељеници су добили земљу за обраду и сачували су војнички статус. Упркос томе што их староседеоци нису прихватили оберучке, отпочела је спора асимилација досељеника, али на старим руским картама су се све до средине 19. века могла наћи насеља са називима Сента, Кањижа, Суботица и сл.“ (стр. 27)
    „Бечки двор је покушавао на разне начине (дипломатским путем, претњама, обећањима) да одуврати граничаре од исељавања, нарочито за Русију. Једно од могућих решења нудило се кроз оснивање Потиског крунског диштрикта, издавањем царских привилегија 28. Јуна 1751. године. То је уједно био још један вид одуговлачења да се е територије потпуно инкорпорирају у жупанијски систем.
    Привилеговани диштрикт састављен је од бивших граничарских басеља Мартонош, Кањижа, Сента, Ада, Мол, Петрово Село, Бечеј, Сентомаш, Турија и Градиште, са седиштем у Бечеју. Првобитно је замишљен као коморско, а у ствари је представљао крунско добро. Војно уређење је потпуно укинуто, али су православни житељи добили посебне привилегије, које су им гарантовале прилично велике слободе. Мада су по статусу били кметови или желири, они су били ослобођени од већине намета и пореза, па и кулука, који су иначе важили у другим деловима Угарске, односно Хабсбуршког царства. Бечеј, Сента и Кањижа имаће ранг вароши са правом држања годишњих вашара и седмичних пијаца, што ће допринети интензивнијем развоју ових насеља. Бивши граничарски официри добили су племићке титуле и курије, које ће најпре добити само на уживање, а касније ће те курије постати наследне. И обичним граничарима је обећана земља за обраду у величини 18-24 диштриктних ланаца (1 диштриктни ланац = 2200 квадратних хвати).
    У Сенти племићке титуле су добили следећи официри: Ђорђе Голуб, вицекапетан, Јован Бодрлица, поручник, Субота Брановачки, поручник, Михајло Тешић, поручник, Неца Милиновић, барјактар и Игњат Вукшић, барјактар. Ни ове интервенције, међутим, нису спречиле већину у намери да се одселе.
    По неким изворима управо у години формирања Диштрикта гради се нова православна црква у Сенти. Ако узмемо у обзир прилике, а затим и поменуту сеобу, скоро да је сигурно да до градње те године није могло доћи, већ тек можда средином 50-их година 18. века. Вероватније је да је бившим граничарима дато обећање за помоћ при изградњи цркве у оним местима где је за тим постојала потреба, или да су баш Сенћани донели начелну одлуку о изградњи. (До сада нисмо дошли до „праизвора“, по коме се година 1751. редовно наводи као година подизања нове цркве. Упркос свему, сматрамо да овај датум има полазну тачку за прославу јубилеја цркве треба задржати, јер је веома укорењен не само у традицији сенћанских Срба (па и несрпског становништва), већ и у традицији монографског писања на ту тему. Наука, међутим, и даље остаје дужна да да дефинитивни одговор на питање када је црква заиста изграђена.)
    Године пре и после основања Диштрикта веома су важне за даљу судбину Срба у овим крајевима. Већ 40-их година, за време развојачења границе, долазе нови нови досееници у бивше граничарске општине, углавном Мађари и Словаци из пренасељених мађарских жупанија. Ова насељавања су делом организована, а делом су пак била стихијска. Иза тог процеса стоји меркантилистичка политика бечког двора, како би се што боље искористиле ненастањене пустаре. Следећих неколико деценија Словаци се делимично, а касније и потпуно асимилују у Мађаре (што ће олакшати заједничка – католичка вера), тако да већ краје 60-их Мађари постају већински елемент у неким општинама Диштрикта (нпр. у Сенти и Кањижи)…
    … Ватрена стихија услед које је велики део Сенте изгорео 1769. у многоме је допринела новом изгледу Сенте. Сматра се да је у то време изграђен центар у који са свих страна улазе главне улице…“ (стр. 27, 28 и 29).
    „Годишњица битке код Сенте по први пут се прославља 1816. године. Том приликом издата је прва монографија битке на мађарском језику, па и говор младог сенћанског адвоката Петра Стојшића (овај пак на три језика).
    Већ у првој половини 19. века Сента све мање личи на село. Гради се Градска кућа на Главном тргу, отвара се болница, отворена је и прва приватна апотека, организује се противпожарна заштита…
    Из овог периода памтимо имена тројице Сенћана –Срба, који су се на неки начин прославили и шире (мада се мора рећи да нису остали у Сенти). Први од њих је Јован Мушкатировић…, други Јован Ђорђевић… и трећи Стеван Сремац…“ (стр. 30)
    „За сенћанске Србе је значајно поменути годину 1859, јер се тада први пут званично и јавно прославља дан Светог Саве (Савиндан).“ (стр. 31)
    „То је доба истинског друштвено-економског процвата, што се огледа и у изградњи неколико важних објеката, првенствено дрвеног моста…, изграђују се кеј и железница, оснивају се банкарске институције и јављају се зачеци индустријске производње (пилане, млинови), врши се асфалтирање улица близу центра и уводи се јавно електрично осветљење, уређује се Народна башта као омиљено излетиште Сенћана. Пре избијања Првог светског рата изграђена је нова (данашња) градска кућа и подигнут гвоздени мост…
    …Једна од најинтересантнијих личности тог времена је свакако Теодор-Тоша Брановачки…
    …За тај период везан је и почетак деловања Јована-Јоце Вујића…“ (стр.32)
    „Улазак српских јединица под командом мајора Глигорија Хаџи-Јовановића 16. новембра1918. доноси многе промене.“ (стр.33)
    „…у овом раздобљу морамо истаћи и незаслужено заборављеног Миливоја В. Кнежевића, који родом није Сенћанин, већ је ту радио као професор гимназије… Кнежевићева монографија“ (Сенте, моја примедба) је издата као посебно издање 1935. године…“
    „Уласком јединица мађарске армије 13. априла 1941. године у Сенту, долазе опет неповољне промене за град, а посебно за Србе,“ (стр. 34)
    „…православна (црква из 1751, моја примедба), са импозантном прошлошћу (као најстарија зграда у Сенти)…(стр.35)
    „…Сента је добила струју , међу првима у ондашњој Бач-Бодрог жупанији а пре Суботице, Сомбора и Н. Сада.“ (стр.101)

    Извор: Петар Терзић, ЦРКВА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА У СЕНТИ 1751 – 2001, Сента, 2001.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МУШКАТИРОВИЋ ЈОВАН, писац, први скупљач народнили пословица (око 1748, Сента — 14/7. 1809, Пешта). 0 његову школовању зна се само, да је свршио право у Пешти и да је, положивши адвокатску заклетву 10/3. 1783, био први Србин адвокат у Угарској. Но и раније је М. уживао велик углед као правник и као човјек, јер је 1778. постао сенатор пештанске опћине. М. је своје правничко знање стављао и у народну службу; митрополит Мојсије Путник често га је употребљавао да брани права српског народа и цркве, основана на царским привилегијима, а за граваминалну представку темишварског српског сабора (1790) саставио је М. приједлог: Проиецтум про граваминибус ет постулатис Расцианае анно 1790… елаборатум. Овај пројект (63 стране на арку) налази се у библиотеци народног музеја у Будимпешти. И ради тога, а и уопће као народни бранилац и као српски књижевни радник, М. се бавио студијама о прошлости српског народа.
    М. заузима видно мјесто у Мсторији српске просвијетљености углавном због тога, што је био први Доситејев сљедбеник, који је његове идеје досљедно, паметно и вишестрано проводио и што је први почео скупљати и објављивати народне изреке и пословице. Већ 1786. штампао је М. у Бечу Краткое размишљение и праздници, у коме јаким разлозима, диктираним здравим и практичним разумом, осуђује често празновање у Срба и оправдава наредбе просвијетљенога цара Јосипа у томе погледу. То дјелце истина није скроз оригинално, али је важно, јер је писано скоро чистим народним језиком и одаје пишчев доситејевски дух. Слично му је дјело, по практичној тенденцији и слободи духа, Расужденије о постах восточнија церкве (1794), у коме удара на многе, дуге и строге постове, који су нехигијенски и неразумни за радни народ. Важније су, и у истину представљају М. главно дјело, Причте, илити по простому пословице, тјемже сентенције илити рјечениа, које је издао први пут у Бечу 1787, а други пут умножено, 1807. у Будимпешти. У тој збирци има и страних изрека и цитата, али и низ први пут прикупљених и штампаних наших народних пословица. И Вук се касније користио његовом збирком. Она је толико одговарала потреби у нашем друштву, да ју је један буњевачки писац 1808. превео на »илирски« и латиницом штампао у Пешти. М. је још, смјерајући само да практично поучи народ, 1802. написао једну маџарску књижицу, коју је 1808. и на српском издао: Краткоје размишљеније О средствих чрез која дражајшему нашему отечеству Маџарској с добрим месом и рибом, постојано помочти би се могло и меса умаленије, следователно уселену скупост удалити.
    Као плод његових хисторијских проучавања може се сматрати један озбиљан спис, који је тек 1844. објављен у одломцима у Летопису као Церте серпског живота у Унгарији, а 1905. у цјелини у Српском Сиону, за који се претпоставља, да је пријевод хисторијског образложења у споменутом његовом пројекту на латинском од 1790.
    М. није био оригиналан, ни писац ни мислилац. Он је био Доситејев ученик, односно ученик европских рационалиста 18. вијека, али је његова појава карактеристична и знатна, јер представља најбољи тип српског грађанства које је усвојило напредне идеје са запада. М. је, као Доситејевац, путем здравог разума дошао на идеју, да своје практичне савјете саопћује народним језиком, јер их је упућивао народу, а да би и народну мудрост употријебио за одгајање народа, скупљао је и штампао пословице. Иако М. то није радио по свјесном програму прибирања народног блага као Вук, ипак је он био први на том корисном послу.
    Литература: Ј. Скерлић, Јован Мушкатировић, Биографско-књижевна студија из историје српске књижевности 18. века (Глас, 80, 257—294; Оцјена и допуна о М. као хисторику од Ј. Радонића, Летопис 256, 63—66); Д. Руварац, Исправак у библиографији Јована Мушкатировића (Бранково Коло, 1910, 11; Оцјена о томе од Ј. Скерлића у Српском Књижевном Гласнику, 1910, 24). В. Петровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СЕНТА, варош у Бачкој, на Тиси. Има 30.694 становника (1921). 1910. било је у С. 2.857 Срба, 26.529 Мађара, 1.373 Јевреја; православних 2.386, католика 26.769. С. се спомиње први пут 1216. 1516. постала је слободна варош. За време Турака потпадала је под сегединску нахију. 1697. победио је принц Еутен Савојски код С. Турке. После ослобођења од Турака С. је била чисто српско место, те је постала шанац у потиској граници. Кад је граница развојачена (1751), припала је С. потиском округу. На место Срба, који су се, приликом развојачења границе, одселили у Русију, почели су се у С. насељавати у великим масама Словаци и Мађари. 1848/49. страдали су у С. врло много Срби. Становништво се бави претежно ратарством. Врло је знатна трговина и индустрија, нарочито она, која је у вези са ратарском продукцијом. Занатлиство и кућна индустрија такође је знатна. С. је врло важна железничка раскрсница. Код С. је везана Бачка са Банатом гвозденим мостом. Има гимназију, врло лепу онштинску кућу, и једно од најбоље уређених ватрогасних друштава у држави. У С. се налази и највећа приватна збирка српских уметиичких слика, књига и рукописа Јоце Вујића. Д. П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА , С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРЕМАЦ СТЕВАН, књижевник, приповедач (11/11. 1855, Сента — 12/8. 1906, Соко Бања). Основну школу свршио је у месту рођења, а гимназију у Београду, камо је дошао 1868. Учествовао је у српско-турским ратовима 1876—1878. као добровољац. 1878. завршио је историско-филолошки одсек Велике школе, па је постављен за предавача у гимназију у тек ослобођеном Нишу. Одатле је 1898. премештен у Београд, у другу гимназију. На С. образовање пресудно је утицао његов ујак, Јован Ђорђевић, који га је прихватио по прелазу у Београд. У дому тог угледног књижевника, оца модерне српске позорнице и великог националиста, С. је заволео књигу, позориште и српску прошлост. С. је сразмерно касно ночео да пише. Тек 1888. објавио је први свој рад, и то једну слику из историје, а прва његова шаљива прича угледала је света 1889, у нишкој Старој Србији. У прве редове наших приповедача избио је С. 1895, са Ивковом славом у Недићевом Српском прегледу. Затим је С. засебно објавио (1896) Лимунацију на селу, Поп Ћиру и Поп Спиру (1898), Вукадина (1903), Зону Замфирову (1907) и маље приповетке: Божићна печеница (1908), Чича Јордан (1903) , Јексик-Аџија (1904), Три приповетке (1904), Скице (1905), Човекова трагедија или бол у Елемиру, шаљиви спев са властитим цртежима (1907), Кир-Герас (1908). Песничка приповедања из српске историје изашла су у шест свезака, у Матичиним књигама за народ (1903—1909). С. је оставио велики број прича и по разним часописима, а зна се да је писао и политичке чланке, сатире, козерије и подлистке у органима либералне странке. У опште, С. је за свога осамнаестогодишњег кљижевног рада, а нарочито за последњих десет година, написао веома много, нзузетно према нашим прилнкама, а имао је и као наставник глас одличног предавача и савесног педагога.
    С. је, као човек и по своме становишту према друштву, био конзервативац и традиционалист. Стога је он нарочито неговао народну историју, и много је држао до тих својих радња, а оне, међутим, немају особиту књижевну вредност. Но као приповедач-хумориста С. заузима, без поговора, највндније место у нашој кљнжевности. У ствари све су његове приче хуморнстично-сатиричне, само што су један знатан њихов део искључиво шаљиве ствари, анегдоте, досетке и згоде, удешене само ради засмејавања, а маљи део има и врлине истинске уметничке хумористике. Таки су у првом реду Вукадин и Зона Замфирова, у којима је анегдота проширена и дигнута до прворедне слике, средине и времена, са маркантно датим типовима и догађајима символичког значења. Поп Ћира и Поп-Спира је већ мање сливен, удара у очи мозаични састав познатих комичних анегдота и досетака. С. је писац нашег малог, баналног човека са великим апетитима и са много ситне таштине, а без неких особптих душевних амбиција и проблема, те је заиста требало имати много приповедачког дара, да се не подлегне таквом материјалу. Колико је С. био снажан реалиста види се из тога, што је створио не само читаву галерију живих типова, што је указао на поједине заостатке старог и минулог времена и тако их спасао за будућност, него што је у гомилу оштро запажених ситних факата умео који пут да унесе такав ред, да њихова целина, и ако неодољиво комичан баналитет паланачке свакодневице, показује и једно значајније и озбиљније лице: о битно људској нарави нашега света, са ванредно вешто подвученим покрајинским особинама и разликама.
    Од С. приповедака драматизоване су: Ивкова слава и Зона Замфирова, те и данас чине можда најрепрезентативнији део, нарочито Зона, нашег националног репертоара.

    В. Петровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стефан Бугарски, (1868-1941)

    Доктор филозофије, хемичар, универзитетски професор. Рођен је у Сенти, 21. маја 1868. године. Средњу школу је започео у сенћанској Нижој гимназији 1878. године. 1886. године је примљен на Института за образовање наставника у Будимпешти, смер природних наука, и као члан истог студије физике и хемије је завршио на Универзитету и Академији у Будимпешти. 1891. године је промовисан за доктора филозофије, па се запослио као асистент на вишој Ветеринарској школи, катедри хемије. 1894. године стиче образовање приватног професора из теоретске хемије. 1898. године је именован за ванредног професора више Ветеринарске школе, па је ту почев од 1902. до 1913. године професор катедре за хемију. 1899. године изабран је за дописног члана Мађарске Академије Наука. Има истакнуте заслуге у испитивању сумпорног деловања раствора, што доводи до настанка појма пХ-вредности. Као истраживач бавио се углавном са питањима кинетике реакција, односно физико-хемијским карактеристикама беланчевина, и исказао је њихове амфотерне карактеристике. Бугарски је констатовао, да средства за оксидацију, распоређена према њиховом електро-потенцијалу, у складу са тим и оксидирају. Израдио је аналитичку методу за одређивање халогена. 1897. године открио је први ендотермни галвански елеменат са реакционом топлотом и доказао је недостатак Томсен-Бертелотовог принципа у односу на хемијски афинитет. Стефан Бугарски је у великој мери допринео томе, да се у хемији прихвати значај појмова ацидитета (киселости) и алкалности (лужности). Највећи део његових радова је објављен у Информатору о математици и природним наукама (Mathematikai és Természettudományi Értesítő),односно у иностраним часописима; научна питања о којима је у њима говорио, су повезани углавном са брзином одвијања хемијских промена у времену и стањем хемијске равнотеже. Научник који је напустио Сенту је преминуо 3. марта 1941. године у Будимпешти, а тамо је и сахрањен (почива на гробљу Керепеши, парцела бр. 50/1 – гроб број 1-1-18).

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Битка код Сенте

    Мјеђутим сабере Еуген Савојски царске војске у јужној Угарској, камо је опет сам сулцан Мустафа II главом водио своју војску од сто хиљада људи. На потоку Зенти 11. септембра 1697. суоче се обадвие војске. Битка почме о подне и сврши се о заходу сунца подпуним поразом Турака. „Јоште сунце није хтјело оставити дана, да сјајним својим оком види подпуни триумф кршћанске војске“, писа Еуген цару. Синови разних народа натјецаху се, да чудеси храбрости прославе кршћанско оружје. Губитци непријатеља били су неизмјерни. Преко двадесет хиљада, а мед њими и велики везир и већина паша оста на бојном пољу, а десет хиљада буде нагнано у мочваре Тисе, да се у њих задаве. Мало је Турака утекло, а многи у битку изгубише главе од наших коњаника. Султан сам стојећ близу бојишта видје подпуно разсуло своје војске и узмаче јоште исте ноћи према Биограду. Циели велики табор турски паде побједитељем у руке. Сви шатори, а мед њими и сјајни шатор султанов, на стотине застава, циела ратна благајна, на хиљаде блага, приправљена за турску војску, а мед њими њеколико хиљада дева, и што се још није догодило код ниједнога пораза Турака, исти велики печат османскога царства, који велики везир обично на својих прсих носи, паде у руке царској војски.

    Извор: Повијест Хрватске, Таде Смичиклас, 2. дио, Загреб, 1829.

    Одговори
  • Rastko Popović

    Dobar dan,
    zanima me šta znači sufiks „D.“ ispred imena šestog i sedmog zapisanog u popisu kojeg ste link naveli na kraju članka. Dali je to kompletan popis stanovnika Sente te godine? Da li se na njemu pojavljuju samo muškarci ili i žene (čini mi se da nema ženskih imena)?
    Prijatno.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Растко, овде је подоста прилога о Сенти. Не знам где је тај суфикс „Д“ и код којег линка. Покушај да део тога „скинеш“ и окачиш.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СЕНЋАНСКЕ СТВАРНОСТИ, „ПОЛИТИКА“, – Ризница – 26. мај 1938. године

    http://www.politika.rs/scc/clanak/408406/Sencanske-stvarnosti

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Атила Пејин
    Историјат Сенте

    Према археолошким налазима наши крајеви су већ од праисторије настањени. Почев од палеолитских заједница ми налазимо доказе о континуираном присуству човека: трагове материјалне културе Келта, Сармата, Хуна и Авара.

    Средњовековно насеље је вероватно настало у XII веку од зимског станишта, а као посед мађарске родовске аристократије из лозе Сенте-Магоч, а први писани извори који помињу Сенту потичу из 1216. године и везани су за име мађарског краља Андрије II. За време монголске-татарске најезде и Сента је страдала, али убрзо после тога поново се спомиње у писаним документима; у другој половини XIV века она се већ налази у поседу будимског каптола. Природна богатства околног краја, затим приходи од таксе повољно су утицали на даљи развој насеља. Поред рибарства и пољопривреде, становништво се бави и разним занатима. 1506. године, за време владавине Владислава II Сента, већ као развијена варош, добија титулу слободног краљевског града. Сента је успела да избегне опасност која јој је претила за време сељачке буне Ђерђа Доже, али није дуго уживала у миру; 1526. године опустошена је приликом повратка победничких турских трупа са Мохачког поља, које су при повлачењу кроз наше крајеве опљачкале и запалиле сва потиска насеља, па нису поштеделе ни Сенту. После пада Будима и Сегедина, Турци су трајно завладали и Сентом. Пустошења, везана за турске походе, па увођење турске управе и пореског система утицало је на промену етничког састава становништва. Мађарско сељаштво, које се првенствено бавило земљорадњом, масовно је напустило ове крајеве, а њихово место су попуњавали Срби-сточари који су долазили са југа, где је већ раније, падом Српске деспотовине, започела турска владавина. Ослобођење од турске превласти донео је бечки рат. Одлучујућа битка одиграла се управо код Сенте 11. септембра 1697. године, када је аустријска војска под вођством генијалног Еугена Савојског нанела велики пораз турској армији. После склапања мира у Сремским Карловцима и Сента је постала део војне границе, а њени житељи су већином Срби-граничари. После нових ратова дошло је до нових померања војне границе, па је дошло до развојачења Потиске границе. Да би сачували стечене привилегије, Срби масовно напуштају потиска насеља и одлазе на новоформиране границе (Славонија, Срем, Банат) или чак у Русију, на позив царског двора. Бечки двор је такође желео да их задржи и да би спречио даље отсељавање граничара из ових крајева, формирао је од потиских општина привилеговани диштрикт. Нека насеља су добила и додатне привилегије и ранг вароши, као што је био случај и са Сентом. Вакум, настао масовном емиграцијом Срба, попуњавале су мађарске и словачке породице, долазећи са севера, из пренасељених мађарских жупанија, па се етнички састав становништва поново драстично мењала. Крајем XVIII века у Сенти се настањују и први Јевреји, уносећи нови етничко-верски елемент у друштвени живот вароши. До средине XIX века неки кобни догађаји спречавају несметани развитак града. 1769. године Сента је скоро до последње куће изгорела у ватреној стихији, а 1831. године велика епидемија колере у Мађарској није поштедела ни сенћанско становништво. Догађаји везани за 1848/49. Ипак су најболнији, јер поред огромне материјалне штете, поремећени су дотад веома добри међунационални односи у граду. После пада апсолутистичке владавине, а нарочито доношењем аустро-угарске нагодбе (1867), и у Сенти се примећује економски успон, а процес либерализације осећа се и у друштвено-политичком животу. 1873. године Сента дефинитивно постаје град са уређеним сенатом а истовремено и један од значајнијих центра у Потисју. То је доба истинског друштвено-економског процвата: гради се мост преко Тисе и велелепне зграде на Главном тргу и у важнијим улицама близу центра; изграђује се кеј и железница; оснивају се банкарске институције; излазе први локални листови. Утемељена је Народна башта, која је постала омиљено излетиште Сенћана. 1895. године, поводом посете цара Фрања Јосипа I, град добија јавно електрично осветљење и асфалтиране путеве и тротоаре. Истим поводом подигнут је и споменик сенћанске битке. Чланови сенћанске елите оснивају мноштво разних удружења каритативног, конфесионалног или, пак, спортског карактера. Почетком нашег века развитак се наставља: уместо срушеног дрвеног, гради се нови, модерни гвоздени мост, а уметсно изгореле градске куће убрзо се подиже нова, данашња. Избијање I светског рата заустави даљи напредак, а промена режима после рата дуго времена не одговара овој средини. Нерешено аграрно и национално питање увелико спречава развитак града који је и даље сачувао аграрни и вишенационални карактер. Велика, светска економска криза је још више отежала живот Сенћана. Полагани успон примећујемо тек крајем 30-их година. Избијање новог светског рата доноси и нову промену режима која поново кобно утиче на друштвено-економски живот у вароши. Никако и никад не смемо заборавити трагичне догађаје везане за пролеће 1944. године, када је после немачке окупације Мађарске, из града одведено више од 1400 Јевреја у разне логоре смрти, где их је једва преживело 15 одсто. Мада Сента никада није постала истинско урбана средина, нити већи духовни центар, ипак је дала нека већа имена српској и мађарској култури, а то су: Јован Мушкатировић, Стеван Сремац, Ђула Дудаш, Лајош Турзо.

    Ову богату културно-историјску баштину чувају, презентују и даље граде данас постојеће културне установе града: музеј, историјски архив, библиотека и дом културе.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Веома писмена варош крај Тисе
    Дневник 3. јануара 2016. 20:37

    Приљежни летописац Сенте, Петар Тарзић је, након десетак књига, објавио и монографију „Основне школе у Сенти 1697-1920“, пре које се бавио историјом православне цркве, Српском читаоницом, биографијом најчувенијег Сенћанина Стевана Сремца, друштвеним животом Срба у знаменитој и врло писменој вароши крај Тисе. Намеравао је да пише о српским вероисповедним школама, али установио да их је тешко одвојити од мађарских и јеврејских, те се позабавио са три Монографске свеске Сенте Петера Тота и Кароља Калмара, споменицом штампаном поводом века школе „Турзо Лајош“ Ласла Тарија и књигом „Грађевинарство у Сенти“ Золтана Ваклаија, а у месном Историјском архиву нашао обиље материјала.

    – Како су за Монографске свеске коришћени релативно ограничени извори, узео сам слободу да их обогатим својом документацијом, новим изворима и биографијама учитеља – објашњава Терзић.Иначе, школе које су биле под окриљем католичке цркве од 1751. до 1869, преузела је општина, док су православне и јеврејске остале при својим верским заједницама све до 1920, кад су подржављене. Терзић је период након тога оставио будућим истраживачима.

    Ђула Дудаш у „Историјату града Сенте“ тврди да је у вароши школа било и пре Мохачке битке 1526, али се поуздано зна да је Грчко-источна српска постојала 1703, Католичка вероисповедна 1755, салашарска 1861, а Српска приватна, у Славнићевом шору, радила од 1885. до 1892. Закладна је школа Ђене Брановачког отворена 1892, имала удобне учионице па и стан за послужитеља, а први учитељ је био Сава Лудајић, касније школски надзорник.

    Најстарији познати српски учитељ, од 1797, је био јерођакон Исидор Бранковић, отац пароха Тимотија и деда патријарха Георгија Бранковића. Рођен је у Ади а крштен у Суботици 1773. од оца Симеона Браниле и мајке Роксе. Знаменит је и Теодор Тоша Брановачки, учитељ академика Стевана Сремца. Није га заборавио, па му је, 35 година од одласка из Сенте 1903, написао посвету између корица „Из књига Староставних – Велики Жупан Часлав“. Брановачки је за учитеља изабран 1863. и остао до пензионисања.

    Врли хроничар Миливоје В. Кнежевић бележи да је Тоша био уча старинског кова, децу је необично волео и с њима врло лепо поступао. Уз то је имао калиграфски рукопис, руке доиста златне, сам је савладао вештину дубореза, а знао је много народних пословица, изрека и загонетки. Оставио их је на крчазима, које је правио са грнчаром Палом Клаузом, па се цела колекција чува у Градском музеју. Многи су у приватним збиркама, а на ободу једног, који је код Терзића, пише: „Који много ије и пије ни за какав посао није! Тако је“! Међу мудростима госни Тоше су и: „Где је вино газда, ту је мозак просјак”, „Пијмо вина докле траје вјека, та вино је мелем за човека!”, „Нема лица без рујнога винца, Ни јунака без пуна бардака!” Био је пренумерант књиге „Живот и обичаји народа српског”, коју је приредио Вук Караџић, један од оснивача Српске читаонице у Сенти 1868, у више наврата биран је у Управни одбор, а 1900. и за председника.

    Најстарији учитељ Мађар је, вероватно, био Јанош Паласти, а касније се помињу Иштван Лакрич и Јожеф Хегедиш, док је Терзић установио да је најстарији јеврејски, можда, из породице Флеш. Њима је Марија Терезија 1790. дала специјалну дозволу да се настане у Сенти, јер Јевреји нису имали грађанска права све до 1840. Њихово школство је било компликовано за истраживање, јер су живели у строго затвореној заједници. Ипак, Ласло Вига 1783. бележи да у вароши обитава 20 фамилија Мојсијеве вере, чија деца уче Тору, познавање језика и рачун.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Стеван Крагујевић

    АУТОБИОГРАФИЈА

    Светлост дана први пут сам угледао у Сенти 4. фебруара 1922. године. Основну школу завршио сам у родном месту а и фотографски занат научио сам у Сенти од 1936. до 1939. године код фотографа Ронаиа. Он је био један од обичних фотографа са скромним алатима. Апарати су му били на мех, вечине 13×18 цм са дрвеним троношцима.
    Као шегрт, са таквим апаратом сам ишао сваке недеље у Чоку, код пекара Кокаија, где је мајстор изнајмио његово двориште у Главној улици. Ту је био ”атеље” са ћебетом на зиду, и ту су сваке недеље Чокани фотографисани. Долазио сам бициклом а камера је била позади у једној плеханој тепсији. У то време у Чоки није било фотографских радњи.
    Као дечак од четрнаест година сам се већ осамосталио и сликао сам све: породичне слике, малу децу, портрете, свадбе и све што сам тог дана сликао следеће недеље сам доносио фотографије.
    После три године сам се ослободио и тада ми је мајстор Ронаи казао да сам слободан јер код њега нема места за два помоћника. На моју срећу, практични рад, испит, сам полагао код фотографа Данила Јакшића, који је био у то време један од најмодемијих фотографа у Војводини: салонска камера, неколико апарата “Лајки”, са више објектива, савремене лабораторије, и томе слично. Још у Занатској комори, када сам полагао усмени, пришла ми је госпођа Јакшићка и питала ме шта ћу после да радим. Ја сам јој рекао да ме је мајстор Ронаи отпустио и да не знам где ћу. Она ме потапшала по рамену и рекла “од сутра можеш доћи код мене да радиш”.
    Као шегрт, желео сам да једног дана имам ручни сат. Јер, стално сам морао да идем на посао рано ујутру, у пет сати. Устајао сам, без сата, на време, најчешће и пре, само да не закасним.
    Када сам се ослободио 1939. године запослио сам се код веома доброг и напредног мајстора господина Јакшића. Док сам радио код њега, од моје маме добио сам два ћупа пекмеза, један од шипака, други од шљива. Одмах ми је синула идеја, да тај пекмез једем месец дана, уштедим прву плату, и да за те паре купим ручни сат! Што смислих то и учиних.
    Месец дана сам јео пекмез и хлеб. Ујутру комад хлеба намажем са пекмезом од шљива, а за ручак комад хлеба са пекмезом од шипака, и тако наизменично, цео месец. Али, морао сам да распоредим та два ћупа тако да ми дотрају месец дана. При крају месеца су комади хлеба морали бити са нешто тањим премазима пекмеза. Уштедео сам месечну плату од 500 динара, а сат сам купио за 450. И дан-данас га чувам као драгу успомену.
    У фотоатељеу Јакшића сам добио прво сазнаје о правом фотографисању “Лајком” и салонским апаратима. Радња је била на госпођино име, али прави газда и фотограф је био господин Данило Јакшић. Ту сам радио од 1939. до 1943. године. Код Јакшићевих сам највише научио снимање репортаже. Сликао сам на улици, сваког и ко не жели, разне балове, ноћу са магнезијумом, све нове године, по свим локалима у Сенти. Од 1943. године сам постао самостални фотограф, после кратког одслужења војног рока код Мађара јер сам био отпуштен због глувоће и наставио рад самосталног форографа. По улицама и парковима сам сликао и на позиве свадбе. Код куће у шпајзу сам направио провизорну лабораторију, у којој сам радио и после ослобођења и док нисам отишао на одслужење војног рока. У Крагујевцу, у Дом ЈНА, радио сам као фотограф и репортер од 1947. до 1949. године када сам радио у Танјугу, односно Дирекцији за информисање.
    Госпођу Еву Биро сам упознао 1949. године, у априлу. Била је уредник фотографје у Дирекцији за информације при влади СФРЈ. Директор те установе је био Владо Дедијер, у оно време бог и батина. Дакле, ту сам се запослио и био непосредни Евин сарадник. Дирекција за информације је тада била оформљена да би се пропагандним путем супротстављала Информбироу. Евин и мој посао је био да актуелне политичке и успехе тадашње СФРЈ пласирамо у иностранство, преко наших амбасада у свету.
    Све политичке личности и културне људе који су долазили у нашу земљу ја сам снимао а Ева писала пропратне текстове. Такође сам снимао успешне фабрике, индустрију, паметне наше људе од великог угледа, академике, који су нешто значили у свету. За све то је Ева осмислила и мени дала задатке за снимање а она их потом проследила Страним агенцијама и листовима и амбасадама које су имале своје излоге. Сећам се да сам једном од Еве добио списак свих наших успешних фабрика, по републикама, па сам морао да их лепо снимим, да нас достојно репрезентују у свету. Такође сам снимао по републикама знамените људе: чувене уметнике, диригенте, вајаре, сликаре, фудбалере, гимнастичаре… Такође, снимао сам тада чувеног католичког надбискупа Степинца, када је био интерниран у његово мало родно село крај Загреба, да покажемо свету да је жив и да свакодневно држи мису у малој сеоској цркви. Пошто већ тада нису били баш најидеалнији односи између република ја сам имао специајлно одобрење за снимање од Савезног СУП -а.
    Дакле, моја сарадња са госпођом Евом Биро је трајала од 1949. до 1952. године, када је Дирекција расформирана. Ја и Ева смо прешли у “Танјуг” односно тадашњи “Југо-фото”. У Дирекцији за информације је било запослено стотинак наших новинара, из целе земље и најбољих листова, који су говорили по неколико језика као и Ева. Она је једном, 1950. године, организовала у Бирчаниновој 6, где је била Дирекција, скуп са преко стотину фоторепортера из целе Југославије, из свих редакција. Разговарали смо о фотографији и пропаганди. На тај састанак су дошли Тоша Дабац, Богољуб Цикота и многи други из свих већих листова, и самостални уметници фотографије. Сви су они радили за потребе Дирекције уз добру надокнаду.
    Дакле, ја сам био први фоторепортер код Еве Биро. После смо прешли у “Танјуг” а ја сам отишао крајем 1952. у “Политику”. Мојим одласком нисам прекинуо сарадњу са госпођом Биро.
    Ева је била врло срдачна и пријатна особа. Са сваким је знала да успостави корисну сарадњу. Разумела се у фотографије, знала је на фин начин да нас упути у тајне фотографије. У великој мери и ја треба њој да захвалим за све што сам постигао на пољу новинске фотографије.
    Године 1968. снимао сам прве велике демонстрације београдских студената. После њих су објављене књиге илустроване мојим сликама. Доживеле су неколико издања.
    Једна слика ми је посебно драга јер сматрам да такву ниједан лист нема.
    Приликом пуштања у рад нове зграде “Политике”, посетио ју је и Тито са Јованком. Том приликом је “Политика “ издала посебан број. Уз вечеру, Титу су донели први број где је на насловној Страни била његова слика и текст о посети “Политици”. Тито је гледао лист и наравно прву Страну. Према мени је била окренута задња Страна. Ја сам се досетио и рекао: ”Друже Тито, има нешто интересантно на задњој страни”.
    Тито је окренуо лист и ја тада брзо направих неколико снимака са насловном страном где се он види и наслов, заглавље, “Политика”. Тито је разумео зашто сам то учинио.
    Тита сам сликао и са три Ордена народног хероја. Од њега сам добио златан ручни сат са посветом. Још га нисам ставио на руку, да се не отрца посвета са потписом “Ј. Б. Тито”. Имам десетак самосталних изложби. Једну самосталну књигу “Тито и пионири”. Излагао сам фотографије у Сенти, Новом Саду, Кикинди и Београду. Од тих слика је начињена и једна лепа књига. Учествовао сам на многим заједничким изложбама. Ја им ни броја не знам.
    У “Политици” сам провео тридесет година и много сам слика објавио. Са уредником Љубом Стојовићем покренуо сам рубрику “У слици и речи”, у којој су најчешће објављиване моје слике.
    Од 1949. године сам, као фоторепортер акредитован у Савезној скуштини и Скупштини Републике Србије. Та акредитација и дан-данас траје. Преко пола века! Мада сам пензионер већ две деценије моја стална пропусница за Скупштину још важи.
    У многим листовима сам био стални сарадник. Радио сам највише за “Мађар со” и “Седам дана”. “За Мађар со” и “Дневник” радим и сада као пензионер. За “Мађар со” преко четрдесет година. Када је “Политика” добила новог уредника Данила Пурића, на редакцијском састанку је забрањено да се тезгари, да се ради за друге листове. Ја сам обавестио друге редакције да не очекују више од мене фотографије. Међутим, уредник “Мађар соа” ми је одговорио: “Само ти шаљи фотографије и даље, ми ћемо те прекрстити. Од сада ћеш се звати Кертес Иштван!” То исто су урадили и у “Хет напу”. Тамо ме прекрстише у Кормоши Иштвана! И тако сам ја једно време имао три имена. Али важно је да су моја почетна слова остала иста!
    У Београду 3. фебруара 1982. године добио сам решење да више нисам службеник НИП “Политике”, по сили закона, а 4. фебруара ми је рођендан! Ето, дан раније, да не би закаснили!
    У Сенти сам 1996. године направио једну изложбу о Сенти које више нема. Уредник Телевизије Београд Каменко Катић направио је о мени и изложбу и получасовну репортажу. Два пута је била емитована па се родила идеја, код колега других редакција, да ме предложе за награду “Светозар Марковић”, за животно дело. И то ми је једина значајнија награда у мом животу. Истина, добио сам и две друге, Октобарске награде града Сенте. А највеће су ми награде када ме непознати људи и данас, после двадесет година у пензији, сусрећу и присећају се мојих слика и честитају ми.
    Све ово не бих постигао да нисам имао несебичну подршку моје супруге Лепосаве Крагујевић и кћерке Тање Крагујевић. Моја спруга цели радни век провела је у РТС а почела је у Радио Београду као спикер Првог програма.
    Са мојом супругом Лепом, Лепосавом (девојачко презиме Стојков) живим заједно у срећном браку већ шест деценија. Кроз овај живот смо прошли руку под руку још далеке 1943. године у Сенти. Након рата прешли смо у Београд. Лепа је завршила Високу филмску школу у класи професора Вјекослава Афрића а од 1949. године је спикер Првог програма Радио Београда. Цео радни век је провела у Радиотелевизији Београд.
    Лепа и ја имамо ћерку Тању којом се поносимо. Наш зет Василије Вујић, такође је из Сенте, из чувене породице донатора Јоце Вујића. Васа је професор физичког васпитања у Земунској гимназији.
    Још и данас снимам слободне теме из Сенте и Београда за “Експрес Политику”, “Мађар со” а и “Дневник”. Чини ми велико задовољство кад видим да ми се објави по која фотографија. Ја се држим наше изреке – “Новинар никада не иде у пензију”.

    Сента, јануара 2002. године
    Стеван Крагујевић

    Из књиге Боривоја Миросављевића Простор вечности, Фото, кино и видео савез Војводине, Нови Сад, 2003, Стр. 18-21.

    Белешка:
    Није познато шта је био конкретан повод да Стеван напише ову аутобиографску цртицу. Но ипак, може се претпоставити да је разлог био и његов предстојећи, јубиларни рођендан, 4. фебруара 2002, и 66 година бављења фотографијом.
    У једном приватном писму г. Боривоју Миросављевићу, колеги, новинару, мајстору фотографије, пријатељу и добром познаваоцу његовог рада (будућем приређивачу фотомонографије Простор вечности), Стеван тај датум помиње и као могуће обележевање Јубилеја, до којег, међутим, није дошло. Те зиме је дуго боравио у родној Сенти, а само десет дана по повратку у Београд, 17. априла 2002, Стеван је преминуо. Сахрањен је у Сенти, 19. априла 2002, уз почасти родног града, у присуству породице и колега, из Сенте, Београда, Новог Сада, Сомбора, и других градова.
    Поводом годишњице његовог одласка, објављена је фотомонографија Простор вечности, са текстом његове Аутобиографије (у књизи јој је приређивач дао назив “Од сеоског до дворског фотографа”), уз многе друге текстове о њему и интервује репродуковане из штампе и разних других публикација, али и са записима и сећањима пријатеља и колега, писаним посебно за ову књигу.
    Монографија је током априла 2003. године промовисана у Сенти, Београду и Новом Саду, уз уводне речи познаваоца Стевановог рада, фотографских Стручњака, и његових колега, и уз пратеће изложбе које су тим поводом одржане у свакој од ових средина за које је Стеван Крагујевић био животом и радом трајно везан. Сви ови текстови говора и сећања сачувани су, сабрани и објављени у књизи Б. Миросављевића Антологија фотографије Војводине, књига 4, Фото, кино и видео савез Војводине, Нови Сад, 2003.
    Т. К.

    Извор: НАПИСИ, ГОВОРИ, ТЕКСТОВИ ИЗ ШТАМПЕ, КЊИГА, КАТАЛОГА, ЕНЦИКЛОПЕДИЈА О СТЕВАНУ КРАГУЈЕВИЋУ Фоторепортеру и уметничком фотографу (Сента, 4. фебруар 1922 – Београд, 17.април 2002)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Брановачки, Стеван
    28.05.2009.
    Брановачки, Стеван, правник, политичар, јавни радник (Сента, 1. VII 1804 – Нови Сад, 8. II 1880)

    Основну школу и први разред гимназије завршио је у Сенти, други у Суботици, од трећег до шестог у Баји, седми и осми и филозофију у Сегедину а правне науке у Пожуну (1826). Практикант је био у Бечеју код Бачко-потиског дистрикта и код Краљевске табле у Пешти. Адвокатски испит положио је с одличним успехом 1828. и отворио канцеларију у Сенти. Почасни подфишкал Потиског дистрикта и старатељ Сирочадског стола у Сенти био је од 1831. За супститута сенатора у Магистрату Потиског дистрикта изабран је 1842, а 1848. за солгабирова (среског начелника) у Сенти као први неплемић у том звању. Револуционарна збивања затекла су га у бањи Фиред, одакле шаље оставку на звање не враћајући се у Сенту. Презимио је у Баји, но с пролећа 1849. био је приморан да се склони у Земун. Српска народна управа именовала га је за среског начелника у Паланци, но тамо није остао дуго, поново бежи у Земун и Београд. После револуције вратио се на сенћанско имање, а 1850. његов школски друг Исидор Николић, комесар Војводства, именовао га је за комесара Бачко-потиског дистрикта. Када је дистрикт после годину дана укинут, именован је за судију привременог земаљског суда за Војводство у Новом Саду, за судију Окружног суда у Новом Саду (1854) и за потпредседника истог суда са титулом земаљског судије (1859). Државну службу напустио је 1861. и посветио се јавном раду. Варош Нови Сад бирао га је за посланика Угарског сабора 1861, па поново 1865-1868. Ревносно је заступао српске интересе при увођењу закона о народностима и о аутономији Митрополије српске.
    Када је Милетић преузео управу Српске читаонице у Новом Саду, изабран је за председника њеног Позоришног одбора који оснива Српско народно позориште августа 1861. Са секретаром Змајем потписује први Позив српском народу на прилагање за позориште. Начелник Друштва за СНП био је до 1868. и поново 1871-1874. У Управни одбор Матице српске изабран је 1864. а од 1865. до 1867. био је њен потпредседник. Први пут за председника Матице српске изабран је 1867. а после Суботићевог једногодишњег председниковања 1868. он је до смрти био председник, водећи Матицу неоштећену кроз њен најмучнији период. Такође је био и председник Српске црквене општине у Новом Саду (1868-1872) и један од патрона гимназије. Више година, почевши од 1868, био је председник Прве трговачке и обртничке банке. Пошто је Милетић други пут суспендован као градоначелник, наследио га је и ту дужност обављао три године. Упркос претњи суспензијом, није спречио народне манифестације поводом Милетићевог изласка из затвора 1871. Исте године помагао је прикупљање прилога за Бокељски устанак. Био је биран за посланика Старобечејског среза на Преображенском српском сабору 1872, поново 1875, када је председавао Сабору који бира патријарха, те 1879. за сталног потпредседника Српског сабора. С пуно снаге и одушевљења прикључио се млађој политичкој струји и заштитио својим реномеом достојанство Сабора пред агресијом власти. Велики углед уживао је у редовима Уједињене омладине српске. Није био човек списатељских склоности – од њега је остало штампано само неколико саборских говора и интерпелација због којих су га звали српским Катоном.
    Место у политичкој и културној историји Срба заслужио је „чврстом родољубивом вољом и ревношћу“ и неуморним залагањем. Ожалило га је целокупно „пречанско“ Српство: топлим написима С. Милетић, а Ј. Ј. Змај песмом, Матица црном заставом (седам дана), комеморацијом и поменима, цркве су осам дана звонима објављивале његову смрт.

    ЛИТЕРАТУРА: Берислав Берић, О Србима у Сенти, КС 1835, књ. XI, 271-272; С. Милетић, Стеван Брановачки, Над гробом Брановачког, Застава, 1880, бр. 21, 22; Стеван В. Поповић, Стеван Брановачки, Јавор, 1880, бр. 7, 217-222; Васа Стајић, Новосадске биографије, И, Нови Сад 1936, 96-102; Живан Милисавац, Историја Матице српске, II, Нови Сад 1992. Б. Ковачек

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА
    8. новембра 2016.

    Након Велике сеобе 1690. године досељени Срби у Сенти подигли су своју прву богомољу западно од данашњег храма, при крају данашњег парка у центру града. Била је изграђена од набоја и плетера, а након градње нове цркве од тврдог материјала, на освећеном месту 1809. године постављен је крст, који је касније премештен у порту цркве. У попису становништва у Сенти из 1767. године наводи се да је Српска православна црква у Сенти грађена „наново и недавно од тврдог материјала, од цигаља и камења, те да је укупно било 374 верника и да је имала два свештеника”. Према записима пароха Тимотија Бранковића, прва црква од „тврдог материјала” грађена је на месту где и данас стоји 1751. година. Иконостас у цркви је осликао 1782. године Јован Исајловић Старији, „живописац из митрополитског Даља”. Црква је јако оштећена у буни 1849. године када је изгорео кров, торањ, унутрашњост и том приликом страдао је и иконостас.
    Темељној обнови храма приступило се 1851. године и том приликом су звонику, који је стајао слободан са три стране, припојени бочни простори крстионица и улаз у звоник- степениште. Тиме је високи барокни звоник у потпуности припојен основи цркве чиме је измењен изглед фасаде. Према просторној концепцији, самој основи, те унутрашњим и спољним архитектонским елементима, пропорцијама основних делова храма, црква је грађена по узору на сомборску Георгијевску цркву под чијим утицајем су се градили православни храмови у периоду готово три деценије у овом крају.
    Црква је у основи једнобродна, са петоугаоном апсидом споља и изнутра, те са плитким правоугаоним певничким испадима који нарочито у унутрашњој основи благо наглашавају крстообразност храма. Западна фасада је нешто наглашенија, а два пара пиластара потенцирају вертикалну поделу, а томе доприноси и високи барокни звоник који се централно уздиже. Централно је постављен улаз изнад кога је у лунети осликана икона патрона цркве. Зидно платно је дуж целог објекта изведено у духу класицизма, раздељено плитким пиластрима, равно је и без архитектонске пластике, на три стране са узиданим надгробним плочама. Анализом епитафа сазнајемо да се ради о именима знаменитих Срба од којих су неки имали племићке титуле и били су велики ктитори Православне цркве.
    Пиластри се понављају и у унутрашњем простору делећи га на три травеја и подржавајући лукове који формирају сферне сводове изнад простора наоса. Оригинална пластика очувала се на завршецима лукова у облику мотива „ламбрекена”.
    У унутрашњости је приликом адаптације цркве дозидан хор којег носе две бочно постављене конзоле у виду волута са флоралном рељефном декорацијом.
    Од иконостаса, којег је 1782. године осликао Јован Исајловић Старији очуване су само две иконе: Исус Христос, уље на дрвету и Крунисање Богородице, сликано уљем на платну. Према писању Лепосаве Шелмић икона Цар Давид, коју је Јоца Вујић из Сенте, наш познати колекционар уметничких слика и других вредности, добио на поклон од Игњата Брановачког 1908. године, приписује се Јовану Исајловићу Старијем и иконостасу цркве у Сенти, као и јако оштећена икона Апостола Јакова, коју је Вујић касније набавио за своју колекцију.
    Приликом радова на рестурацији иконостаса и зидних слика које је изводио Покрајински завод за заштиту споменика културе 1975. године, над централним делом храма, у другом травеју свода откривене су слике које се приписују истом аутору. Откривен живопис обогаћује фонд сликарских дела домаћих мајстора XVIII века, посебно дела Јована Исајловића Старијег, сликара формираног под утицајем Теодора Крачуна, а посебно представља доказ архитектонске аутентичности објекта саграђеног половином XVIII века.
    Данашњи иконостас у цркви рађен је након буне. Израда дубореза иконостаса била је поверена 1853. године познатом мајстору Михајлу Јанићу из Арада. Позлату и марморизацију иконостаса, певница, епископског стола, поверено је Александру Темпферу. Иконостас је осликао Павле Симић, академски сликар бечке школе, један од првих представника нашег романтизма, у периоду од 1859-1862. године. Иконостас припада типу развијене вишеспратне олтарске преграде са резбаријом која носи стилске карактеристике класицизма.
    Поред иконостаса Симић је радио и иконе на јужним и северним певничким столовима, затим позади њих ламперијама, на Богородичином и Владичанском трону, на балустради хора пет композиција, као и велику уљану слику изнад иконостаса са приказом Св. тројице у централном делу и јеванђелистима у угловима. Вељко Петровић је својевремено писао: „Његове библијске композиције на хору сенћанске цркве иду у најбоље код нас уопште и са апсолутног сликарског гледишта оне су одлични примерци класичне романтике”.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРПСКА ЧИТАОНИЦА У СЕНТИ

    Као што су, 1826. године, образовани Срби у Пешти основали Матицу српску и „Сербски летопис“ 1821. данашњи „Летопис Матице српске“, најстарији летопис у Европи с намером да сачувају своју националност, свој језик и културу, тако су вођени истим циљем, само у малом, урадили и образобвани људи у Сенти када су 25. фебруара 1868. године основали Српску читаоницу са 100 чланова и донели „Устав“ исте.
    Српска читаоница није основана само „поради читања новина и поради међусобног саобраштенија „, него је заједно са Српском православном црквом имала да издржи сталну борбу са грађанским властима у Угарском делу Хабзбуршке монархије и Аусто-Угарске, представљајући бедем асимилацији и националном отуђивању Срба. Од јавних читаоничких манифестација је била најважнија светосавска забава, на којој су прикупљани прилози „у корист сироте школске деце“. Поред ње је било и забава при црквеној и школској слави а повремено су одржаване и беседе.
    Председник Читаонице је био пл. Симеон Каракашевић.
    Јуна 25. 1871. године, сенћанска Српска читаоница доставља основна правила Мађарском краљевском министарству а иста се одобравају 14. фебруара 1874. године.
    На главној скупштинској седници Српске православне цркве, 17. априла 1883. године, доноси се одлука о зидању црквено-општинске дворане. Општинска дворана је изграђена а 25. марта 1884. године се уступа Српској читаоници.
    Октобра 26. 1887. године у Српској читаоници је одржана велика приредба посвећена јубилеју прославе 100 годишњице рођења Вука Стефановића Караџића.
    Септембра 26. 1906. године у одборској Сали Српске читаонице, постављена је спомен-плоча пок. Стевану Сремцу, Сенћанину књижевнику и академику. Спомен плочу је наручио да се направи о свом трошку Стојан Рибарац а израдио ју је Никола Лукачек и била је пре него је послата у Сенту, изложена два дана у Београду у књижари Антонија Ђорђевића.
    Одлуком Министарства Просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 18. децембра 1923. године, Српска читаоница прелази у „Народну књижницу и читаоницу“. Међутим, ова одлука се примењује тек од 1930. године.
    Од 1914. па све до 1922. године, званично престаје прекид у раду Српске читаонице, због ситуације настале у току и непосредно после Првог светског рата. Међутим, постоји и такав податак да је већ 1. октобра 1920. године, Српска читаоница устројила нова Основна правила и тиме добила дозволу од власти за даљи несметани рад. Дозвола је добијема на основу саопштења Бач-Бодрошке жупаније од одељења Министарства унутрањих послова Бачке-Баната-Барање.
    Јануара 17. 1923. године Српска сенћанска читаоница доноси нова правила а 21. августа 1926. године Српска читаоница добија диплому члана оснивача „Матице српске“.
    Године 1939. Српска читаоница у својој библиотеци има 977 књига да би 1940. године библиотека бројала рекордних 984 примерака књига.
    У ратним годинама Другог светског рата у Српској читаоници нема активности да би 1. марта 1943. године и званично престала са радом забрањена од стране мађарске окупаторске власти. Престанак рада траје све до 1. августа 1945. године када Српска читаоница поново отпочиње са деловањем.
    Из благајничког извештаја сазнајемо да је те године било 6 чланова који су плаћали чланарину од по 50 динара и 101 члан са чланарином од 30 динара.
    Српска читаоница је 1947. године имала 110 чланова а они су плаћали чланарину од 60 динара, једног члана са чланарином од 40 динара, 10 чланова са чланарином од 30 динара, 2 члана са чланарином од 10 динара и 22 члана са чланарином од 5 динара.
    Градска библиотека у Сенти се оснива 1947. године, да би се нешто касније, вероватно у току 1949. године књижевни фонд Српске читаонице пренео у њу.
    Из благајничког извештаја за 1949. годину сазнајемо у виду опаске: „Дневник Читаонице је код Јована Секулића и предат новац динара 11292,5 читаонице 9. марта 1950. године.“
    У Именој књизи је записан следећи – последњи податак о раду Српске читаонице за 1957. годину: „Чланови Српске православне Читаонице у Сенти – 1. октобра 1957. године Брановачки Иса, који је платио чланарину од 1000 динара.“
    На седници Управног одбора Српске православне црквене општине у Сенти 1987. године доноси се одлука о рушењу зграде Српске читаонице због дотрајалости.
    Тако је полако и тихо престала са радом Српска читаоница – Народна књижница и Читаоница у Сенти, институција која је активно учествовала у очувању језика и писма, културе и националног идентитета Срба у Сенти гајећи толеранцију и заједништво међу људима добре воље, без обзира на националну припадност.

    Прошлост нам је подарила Српску читаоницу, која је по свему судећи одиграла кључно место у културном животу Срба – Сенћана тога времена.
    Надахњујући се таквом светлом прошлошћу смогнимо снаге и обезбедимо материјална средства оформљујући Фонд за зидање зграде Српске читаонице.
    Једном, када будућност буде садашњост а ми, обични смртници, прошлост, почиваћемо у миру.

    ПЕТАР ТЕРЗИЋ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРПСКО ПЕВАЧКО ДРУШТВО „ЗОРА“ У СЕНТИ

    Српско црквено певачко друштво ,,Зора“ у Сенти основана је 1886. године.Нацрт за основна правила друштва су одобрена 27. априла 1889. године, па тај датум можемо сматрати датумом када је рад друштва и званично одобрен од стране Мађарског краљевског Министарства унутрашњих послова.
    Потреба да се оснује певачко друштво намеће се већ 1876. године, када се на седници месног Школског одбора говори ,,о владању религиозном и моралном српских учитеља у школи и цркви,.
    На истој седници се закључује да су ,,учитељи дужни децу учити појати – а ако би их изван часова школских учили, да се награде“.
    У првом члану Нацрта основних правила певачког друштва ,,Зора“, пише: ,,Друштво се оснива и носи име Српско црквено певачко друштво ,,Зора“, у Сенти са задатком, да појањем при богослужењима буди и уздиже хришћанску побожност и да певањем световних песама омили у грађанству хармонично певање.“
    Певачко друштво ,,Зора“ је пробе одржавало у ,,великој дворници,, Српске читаонице где је држало и своју документацију и ноте.
    Пробе Певачког друштва ,,Зора“ одржаване су у Цркви светог архангела Михаила, на галерији – хору. Црквено певачко друштво ,,Зора“ појало је у светом Храму на светим Богослужењима црквене песме ,,које су религиозно моћно утицале на присутне, који су се у светом Храму скупили, да изразе своју приврженост вери прадедовској и окрепе душу врлинама хришћанским.“
    Рушењем зграде Српске читаонице 1987. године архива Певачког друштва ,,Зора“ се преноси у зграду парохијског дома где се и сада чува.
    У парохијском дому се чувају и оргуље које су биле у власништву Српске читаонице а која је Певачко друштво користило на пробама.
    Певачко друштво ,,Зора“ је у просторијама Српске читаонице одржавало посела, приредбе, концерте и беседе, често са циљем прикупљања ,,припомоћи и сиротој деци школски подареној“.
    Често су организована весеља и игранке али и концерти певачких друштава из околних места.
    Веће и свечаније приредбе су организоване у позоришној сали Евжена и у свечаној сали хотела Ројал.
    Када је 16. новембра 1918. године у Сенту ушла Српска ослободилачка Краљевска војска топло и раздрагано су је поздравили руководиоци Певачког друштва ,,Зора“. Друштво је припремило и ,,културни програм широкох размера, који је имао за циљ да поново пробуди рад друштва који се за време првог Светског рата одвијао у скромним размерама“
    Командир града, Велимир Ж. Атанасијевић, коњички потпуковник 29. јуна 1919. године организује дан ,,Ратних инвалида“. Том приликом је Певачко друштво ,,Зора“ организовало такмичење у певању а приход од улазница и добровољни прилози су ишли као помоћ ратним инвалидима.
    Када је 26. јула 1919. у Сенту дошао престолонаследник Александар Карађорђевић (тада регент), у одбору за дочек је била и делегација Певачког друштва ,,Зора“ са руководством и целим хором.
    На прослави 50 – година Ватрогасног друштва у Сенти, 7/8. септембра 1924. године, учествује ,,Коло Српских сестара“ и Сенћанска Српска црквена Певачка дружина ,,Зора“. Ово није био и једини наступ ове две друштвене организације.
    После реконструкције, православну цркву св. архангела Михаила у Сенти је осветио др. Иринеј Ђурић Епископ Бачки. Његова висост је боравила у Сенти 3,4 и 5. октобра. У суботу 3. октобра, приређена је бакљада испред православне цркве а Певачко друштво ,,Зора“ и Ватрогасни оркестар су извели неколико уметничких песама. У недељу 4. октобра, на свечаној литургији, појало је Певачко друштво ,,Зора“ заједно са оцем Дамаскином, певачем владичанског ђачког певачког друштва.
    На дан уједињења 1. децембра 1929. године Певачко друштво се поново представила јавности.
    На дан православног Божића, 8. јануара 1932. године Певачко друштво ,,Зора“ приређује концерт који је веома успео а следеће године гостује у Кикинди.
    Скупштина Певачког друштва ,,Зора“ 18. фебруара 1934. године, доноси нова правила. Једно од нових правила гласи: ,,друштвено чланство се дели на извршне, потпомажуће за које је чланарина 24 динара годишње и добротворе који у ратама у року од две године треба да уплате 1000 динара.“
    На дан св. Саве, 27. јануара 1938. године у Државној реалној гимназији у Сенти одржана је Светосавска прослава са преподневним и вечерњим програмом. У преподневном делу, диригент Певачког друштва ,,Зора“ господин Бранко Букуров, професор гимназије је одржао предавање под називом ,,др. Тихомир Остојић“.
    Певачко друштво ,,Зора“ је 5. фебруара 1939. године одржало редовну скупштину – нажалост последњу. Констатовано је да је 1938. години у друштво дошло више чланова него у задњих десет година.
    ,,Слога , лист за град Сенту , сенћански и новокнежевачки срез,, 13. јануара 1940. године објављује чланак под насловом ,,Једна од најуспелијих српских забава,, .
    Чланак је опширно говорио о забави коју је на други дан Божића приредила Српска црквена певачка дружина ,,Зора“. На програму је био комад из народног живота са певањем ,,Девојачка клетва“. Комад је представио радњу из осамдесетих година прошлог века: ,,борбу српског народа против Турака. Она борба, мобилизација, ратна психоза, донекле актуелна за данашње мутне међународне прилике, када на све стране чујемо о рату.“
    Не задуго, априла 1941. године мађарска краљевска окупаторска војна власт забрањује рад Певачког друштва ,,Зора“.
    Ова званична забрана рада друштва није значила и стварни престанак рада Певачког друштва ,,Зора“.
    Пробе се у то ратно време не одржавају у згради Српске читаонице него у цркви Светог архангела Михаила и то углавном пре службе Божје. Црквени хор је био прилично десеткован јер су многи чланови били протерани или су морали да напусте Сенту.
    У то ратно и поратно време (1941 – 1951), диригент хора је госпођа Вера Вујић.
    По њеном одласку из Сенте руковођење и дириговање Певачким друштвом преузима господин Милош Прерадов.
    Певачко друштво у то доба није званично регистровано а позната је под именом Аматерско певачко друштво. Друштво тако ради све до 1957. године.
    Године 1988. на предлог Његовог Преосвештенства господина др. Саве (Вуковића), приступа се припреми и огранизацији реконструкције цркве Светог архангела Михаила ,,од темеља до крова“.
    Света црква је 1989. године обновљена а 3. септембра је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин др. Сава (Вуковић), администратор Српске православне епархије Бачке осветио обновљени и позлаћени крст на обновљеном звонику храма Светог архангела Михаила у Сенти.

    У тој години прегнућа тадашњи председник црквене општине господин Милош Прерадов, како пише у Записнику Управног одбора српске православне црквене општине – Сента, од 12. маја 1989. године, чини још један напор и ,,поново формира Српско певачко друштво ,,Зора“ основано још 1886. године.“
    На жалост, овај покушај је остао без резултата, јер је то била више жеља него стварна могућност поновног живота и рада Сенћанске Српске Црквене Певачке дружине ,,Зора“.

    ПЕТАР ТЕРЗИЋ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПЕТАР ТЕРЗИЋ

    Петар Терзић рођен је 1. септембра 1950. године у Сенти. Основну и хемијско-технолошку средњу школу завршио je у свом родном месту, док je универзитетске студије отпочео у Новом Саду, на Технолошком факултету, где je и дипломирао на Микробиолошком смеру Одсека за прехрамбено инжињерство.
    Своју професионалну делатност отпочео je и током низа година наставио у фабрици шећера „Кристал“ у Сенти, обављајући послове техничког директора, директора развојног сектора, директора производње и генералног директора, да би од 2000. године своју професионалну каријеру наставио на месту помоћника техничког директора сенћанске Ферментационе индустрије „Фермин“ A. Д.

    Од радова посвећених завићајној историографији Сенте, до сада су објављени:

    Социолошко-документаристички есеј „Заједнички, комшијски бунар, који je штампан у зборнику радова „Комшија, па бог“ Kултурно-историјског друштва Пролеће на ченејским салашима 1996. године;
    Документарно-историографски радови „Верски храмови у насељима општине Сента“ и „Верски храм у Чоки“, који су објављени у зборнику радова „Сеоске и салашарске цркве у Војводини“, публикованом од стране Културно-историјског друштва Пролеће на ченејским салшима 1998. године;
    Документарно-историографски радови „Гробља у сенћанским насељима те крстови крајпуташи у атару Сенте“ (као коауторски рад) и „Јеврејско гробље у Чоки“, који су штанпани у зборнику радова „Сеоске цркве и гробља у Војводини“, издатом од стране Културно-историјског друштва Пролеће на ченејским салашима 2000. године.

    За научни рад „Искоришћење задњих ‘Ц’ шећеровина у процесној фази технолошког поступка производње шећера“, који je публикован у стручном часопису „Индустрија шећера“ 1986. год. награђен je плакатом Удружења иноватора и проналазача Регионалне привредне коморе у Суботици. Живи и ради у Сенти.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сента, Ватрогасна касарна

    Изграђена 1903–1904.
    Стилска обележја Мађарска варијанта сецесије
    Архитекта – Бела Лајта (1873–1920) архитекта
    Радове је финансирало градско веће Сенте.
    Изградња се одвијала под руководством Маћаша Сабоа.
    Споменичка валоризација Споменик културе је од 14. маја 1975. године. За споменик културе од великог значаја проглашена је 1991. године.

    Малу грађевину ватрогасне касарне велики мађарски градитељ Бела Лајта обликовао је с изузетном пажњом и инвентивношћу као да се ради о најзначајнијој градској палати. Умешна просторна поставка три павиљона својствена врсним мајсторима сецесије обухвата два идентична осовински постављена здања на уличном фронту, које се у централном делу постепено повлаче ка унутрашњости где се отвара строже конципирана зграда. Приземни комплекс разиграних кубуса вијугавим тракама које теку по атикама и ивицама формирајући стилизоване срцолике облике уплићу се око прозора у виду опшава и утапају у покренуту соклу, те на овај начин још више појачавају утисак ослобођених форми. Дуплирани опшави са утканим мотивима срца благо заталасани над равним фасадним платном јасно указују на директан утицај Едена Лехнера, великана мађарског националног стила.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГРАДСКА КУЋА У СЕНТИ

    После пожара 1911. у коме је изгорела стара Градска кућа, објављен је конкурс за нову 1912, која је завршена 1914. према пројекту архитекте Фриђеша Ковача а под надзором предузимача Антала Сеиле из Будимпеште. Четири тракта грађевине, повезана у правоугаоник, образују унутрашње двориште. Сецесијски концепт разиграности маса постигнут је истицањем истуреног централног ризалита овалне основе на главном тракту и куле на углу главног и бочног тракта. Доба архитектонских превирања условило је решење ближе функционализму и уздржаност у употреби богатих декоративних елемената сецесије. Хоризонтални венци, траке и фризови стилизоване флоралне и геометријске орнаментике, пиластри и полустубови са канелурама и наглашени вертикални отвори, веће стаклене површине и стаклене траке, детаљи од кованог гвожђа, степенасто решен кров централног ризалита са лучно завршеном атиком у којој је грб града, резултат су трагања за особеностима мађарске варијанте сецесије. Постављање високог, масивног торња је романтичарско захватање у историјске стилове, док су детаљи декорације сецесијски. Ентеријер репрезентативних холова, степеништа и балустрада, пластични декоративни елементи рађени у штуку, такође имају мотиве сецесије. Конзерваторско-рестаураторски радови изведени су делом током 2000. и 2002. године, а настављени 2005. године.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Историјат болнице у Сенти

    Најранији податак везан за здравство у Сенти садржан је у градском пореском регистру (1771. године), на крају којег се међу набројаним издацима за месец новембар, наводе и цене хлеба и половине следовања крмива, које су биле исплаћене ФЕЛЧЕРУ (хирургу). Од тог датума до 1818. године проналазе се подаци који упућују да се у Сенти полако развијао вид здравства тако што су бивали плаћени ранари, хирурзи и бабице, да би се те године (1818) отворила прва апотека која је била смештена у данашњој улици Стевана Сремца, насупрот Гимназији. Власник је био Јожеф Хöлблинг. 1821. године је уведено прво радно место лекара (др Шамуел Борош) са платом од 200 форинти.
    Први податак о оснивању болнице се појављује 1826. године када је основан болнички фонд. Од тада је текло сакупљање прилога за оснивање болнице. Сакупљање прилога је спроведено на разним нивоима: приходи од плесних приредби, полицијске казне, доприноси појединаца. До 1834. године у њему је сакупљено 2.880 форинти. 1833. године град запошљава др Ереш Ласла. У јесен исте године месни римокатолички жупан Ласло Колонич је купио парцелу од браће Пивар, заједно са две зграде и поклонио општини за успостављање Болнице.
    И тако 08.12.1833. године доноси се одлука о формирању Болнице… Посао око храњења и неге болесника обављала је само једна особа! Болеснике су лечили:
    ЛЕКАРИ:
    др Ласло Ереш (1833–1837. године),
    др Јожеф Чендич (1838–1861. године),
    др Јанош Непомуки Реваи (1862–1901. године)
    РАНАРИ:
    Иштван Будаи (1833–1841. године)
    Јошуа Векслер (1849–1861. године)
    Михајло Живковић (1841–1849. године, и од 1861–1872. године ),
    Лајош Кути (од 1872. године).
    1872. године болница је премештена на нову локацију у Забавишну улицу. Болница је имала 30 кревета. 1942. године болница се сели на трећу, коначну локацију у зграду сиротињског дома у “Дудику”. До тада је болница била мешовита, а на новој локацији Болница је имала 4 одељења са укупно 120 кревета. Укупан број особља је био 20.
    1959. године је завршена је изградња новог „блок” павиљона. Капацитет болнице се проширује на 320 постеља. 1966. године Општа болница, Дом народног здравља, Центар за заштиту мајки и деце и Народна апотека се интегришу у Медицински центар “Др Гере Иштван”. И као крајња фаза „трансформације“ болнице је 2011. година када се Болница одваја од Здравственог центра и постаје самостална здравствена установа под називом Општа болница Сента.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Милорад Ћурчић: Историјат сенћанске болнице – Војна болница совјетске армије (Војна болница Црвене армије, Руска војна болница)

    Сента је ослобођена 8. октобра 1944. године. Јединице Црвене армије су ушле у Сенту из правца Аде у јутарњим часовима. Те јединице су биле у пролазу. У Сенти су задржали своју команду, која је сарађивала са Месним народноослободилачким одбором. Вид те сарадње је и формирање војне болнице за потребе Црвене армије.
    Немамо тачан податак о томе када је формирана Руска војна болница у Сенти. Зна се само то, да је радила у просторијама тадашњег хотела „Америка“, у згради на углу садашње улице Кеј Бориса Кидрича и улице Златна Греда.
    Рањеници и болесници из Руске војне болнице упућивани су на интервенције и лечење у Градску јавну болницу у Сенти. Према подацима из матичне књиге болесника и историјата болести лечених у Градској јавној болници, може се утврдити, да је у току 1944-1945. године у њој лечено укупно 44 борца Црвене армије. Ови су борци у Болници провели укупно 566 болесничких дана. Важно је напоменути, да ни један од лечених није умро у Болници.
    Руска војна болница у Сенти радила је до 23. новембра 1944. године када је добила наређење за покрет.

    Војна болница у Сенти

    Градски народноослободилачки одбор у Сенти већ је 9. октобра 1944. године организовао санитетску службу у Сенти. За шефа је именован др Дејан Прекрајски а за помоћника др Бранко Белеслин и др Милорад Крагујевић. Градска јавна болница (у даљем тексту Болница) у Сенти наставља рад под поменутим руководством и са целокупним особљем. Дана 20. октобра 1944. године, за економа Болнице је постављен Јован Јеновац.
    Дана 21. октобра 1944. године формира се Санитетска служба при Команди места у Сенти. За шефа се поставља др Бранко Белеслин а за помоћника др Дејан Прекајски.

    Дана 10. новембра 1944. године, Санитетско одељење Врховног штаба НОВЈ и ПОЈ послао је поверљиву наредбу начелнику санитета при Војној управи за Банат, Бачку и Барању (у даљем тексту БББ) да се у Бачкој и Банату најхитније устроје болнички центри. На основу те наредбе, Војна управа за БББ доставила је 24. новембра 1944. године Главном штабу НОВ и ПОЈ наређење да се на подручју Бачке и Баната устроје болнички центри. Формирано је седам болничких центара и то у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Петровграду (Зрењанин), Панчеву, Сремској Митровици и Земуну.
    На основу примљене наредбе, и у Сенти се приступило организовању Војне болнице. Команди места, је стајала на располагању опремљена болница у згради хотела „Америка“, коју је команда Црвене армије користила до 23. новембра 1944. године. С обзиром да је ова болница била релативно малог капацитета, приступило се формирању веће војне болнице у згради гимназије.
    Команда места у Сенти је наредила да се у року од три дана сакупи потребан материјал за формирање болнице. „Материјал би се састојао из металних постеља, сламарица, јастука, умиваоника, убруса, прибора за кухињу и јело као и рубља. Материјал би се имао сакупити првенствено прилогом и сакупљањем из напуштених станова“, стоји у наредби Команде места.
    Команда места у Сенти, дана 13. децембра 1944. године, оглашава обе зграде Војних болница у Сенти – зграду хотела „Америка“ и зграду гимназије – војним установама и наређује да се ту од тог дана даноноћно поставља стража „пошто се губитак опреме не би могао надокнадити“. Сем ових зграда, за потребе Војне болнице, касније су коришћене и просторије кафане, зване „Бела лађа“, а од 4. априла 1945. године, у циљу проширења и за потребе Војне болнице, додељен је и магазин у улици Иде Вујић (Кохнова кућа) у близини војне болнице.
    Пошто је Војна болница имала прорадити 16. децембра 1944. године, припреме за снабдевање приводе се крају. Требало је обезбедити опрему болнице, огрев и животне намирнице за бројно стање „које ће се кретати уједно са болничким особљем од 450 до 500 душа“. Санитетски одсек Команде места у Сенти, се обратио Редакционом одбору Градског народноослободилачког одбора у Сенти за сарадњу и предложио је да се сазове ради договора састанак имућнијих Срба и Мађара у великој сали Градског народноослободилачког одбора. Недостајало је 600 пари веша, 300 покривача, 340 чаршава, 400 тањира са прибором за јело, 400 лончића и 50 пљуваоница. Састанак је одржан. Нова акција је само делимично успела. Команда места није одобрила план „да се принудно прикупљење врши од имућнијег сталежа, без обзира на народност, пошто се истих најмање одазвало социјалној акцији“. Разматрала се и могућност стварања једне фарме, на једном од напуштених имања, „која би служила снабдевању болнице првенствено сточним производима и производима пернате живине, те поврћем. Фарма би истовремено могла служити и као опоравилиште за прездравеле, који би лакше радове око издржавања исте, могли обављати“.
    Ангажовањем свих друштвених снага Градског одбора Јединственог народноослободилачког фронта, АФЖ-а и УСАОЈ-а, тешкоће су отклоњене и војна болница је прорадила.
    Први рањеници су пристигли у Војну болницу у Сенти око 6. фебруара 1945. године. На ову констатацију нас наводе подаци из матичне књиге болесника Болнице под редним бројевима 248-251 и 255-268, у којима се наводи да су тога дана ти болесници преузети из Војне болнице у Сенти. Тога дана, преузета је из Војне болнице група од 18 тешко рањених бораца. На то, да су они били тешки рањеници указује и податак да су исти задржани на лечењу, у просеку по 51 болеснички дан, и да су из те групе четворица умрли. То је уједно и први податак о преузимању рањеника из Војне болнице у Сенти.
    Војна болница у Сенти је била у саставу Болничког центра број 3. са седиштем у Суботици. Санитетску службу у Војној болници обављало је 8 лекара и болничарке, које су завршиле течај пре и за време окупације. Постоји податак, да је крајем 1944. године у Суботици организован тронедељни курс за болничарке. Овај курс је из Сенте завршила Петрић Бојана, која је становала у Цветној улици. Болничарке су вршиле службу добровољно и бесплатно. До јуна 1945. године, није одржан ни један болничарски течај у Сенти, „јер су лекари однети на војну дужност, тако да у Сенти од 26 лекара, сада имамо само 8 и они раде дању и ноћу у Војној болници“. На број ангажованих болничарки упућује евиденција Среског одбора Црвеног крста (у даљем тексту ЦК), из које се може утврдити да су, за време окупације у Сенти, одржана два шестонедељна курса за добровољне болничарке ЦК и то од 16. фебруара до 29. марта и од 1. јуна до 12. јула 1942. године, са укупно 23 полазника. Од полазника, четири имају потврду о томе да су завршиле болничарски курс пре окупације. Нажалост, не постоје писана документа о именима болничарки, које су радиле у Војној болници, али једна слика нам је омогућила да поред лекара Војне болнице препознамо болничарке: Станку Бирцлин, Загорку Манић, Даринку Бабин, Мирославу Стајић и Евицу Брановачки. У рад Војне болнице укључена је и Градска јавна болница. Тежи случајеви су упућивани непосредно у њу, као и болесници на интервенције и операције.
    У Војној болници у Сенти је лечено око 1370 рањеника (о томе сведочи формулар историје болести за Арсић [Милоша] Богдан из Доње Коњуше, борца пратеће чете II тенковске бригаде, И тенковске армије, који је лечен у Болници у Сенти од 11. до 17. августа 1945. године, носи број Војне болнице из Сенте 1370 од 11. VIII 1945; исти формулар је пренумерисан бројем Болнице у Сенти на број 1404 од истог датума). Од тог броја је 130 рањеника упућено у Болницу ради интервенције. Од овог броја је 85 рањеника враћено у Војну болницу у Сенти ради даљег лечења и неге, 24 рањеника је умрло у Болници, док је 21 лице отпуштено, односно упућено је транспортом даље, непосредно из Болнице.
    Немамо података о броју прихваћених и лечених болесника у Војној болници, нити о броју извршених интервенција у њој. Једино знамо то, да је у времену од 4. априла 1945. до 4. августа 1945. године у Војној болници у Сенти умрло 16 лица. Из података Среског одбора ЦК у Сенти, може се утврдити да је од 16 лица, 8 приспело у Војну болницу у времену од 20-23. априла 1945. године, у време пробоја Сремског фронта, а 5 лица у времену од 13-17. маја 1945. године, у време завршних операција за ослобођење земље и почетка чишћења терена од непријатељских елемената.

    Преглед умрлих у Војној болници у Сенти са расположивим подацима

    Историја болести 664/45.
    Марковић (Петра) Мијо, борац 3. чете 1. батаљона XVII Осијечке бригаде, рођен у Вуковару 1926. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 22. IV 1945, сахрањен 24. IV 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Мартиновић (М.) Марјан, борац санитетске чете 3. батаљона 5. дивизије Југословенске бригаде, рођен у Гибарцу – Шид 1913. године. Дошао у болницу 24. IV 1945, умро 24. IV 1945, сахрањен 24. IV 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Историја болести 692/45.
    Михајлов (Ј.) Паја, борац 5. чете 2. батаљона В Војвођанске бригаде, 36. дивизије, рођен у Елемиру 1924. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 25. IV 1945, сахрањен у Елемиру по одобрењу Команде места, број 138/45.
    Историја болести 699/45.
    Савадиновић (М.) Никола, борац 1. чете 1. батаљона XVII Осијечке ударне бригаде, 51. дивизије, рођен у Даљу 16. XI 1911. године. Дошао у болницу 26. IV 1945, умро 28. IV 1945, сахрањен 29. IV 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 691/45.
    Милић (М.) Васа, борац 3. чете, 2. батаљона, II Војвођанске бригаде, 16. дивизије, рођен у Гложају код Доњег Михољца 1927. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 11. V 1945, сахрањен 12. V 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 743/45.
    Тутуров (Д.) Марко, борац 2. чете 3. батаљона VII Војвођанске бригаде, 8. дивизије, рођен у Србобрану 1920. године. Дошао у болницу 7. V 1945, умро 11. V 1945, сахрањен у Србобрану по одобрењу Команде места Сента, број 1652/45.
    Историја болести 651/45.
    Ђукић (С.) Драган, борац 1. чете 2. батаљона XI Војвођанске бригаде 51. дивизије, рођен у Александрову код Петрограда 1925. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 1. V 1945, сахрањен 2. V 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 444/45.
    Палковић (А.) Ева, борац 1. чете 4. батаљона V Војвођанске бригаде, рођена у Бачком Моноштору 19. III 1924. године, дошла у болницу 13. III 1945, умрла 4. IV 1945, сахрањена 6. IV 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Историја болести 807/45.
    Немет (Хасан) Асим, борац 2. чете 1. батаљона VII Албанске бригаде 42. дивизије, рођен у Тетову 1934. године. Дошао у болницу 16. V 1945, умро 17. V 1945, сахрањен 18. V 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 776/45.
    Мацек (П.) Јожеф, борац 1. чете, 3. батаљона III Војвођанске бригаде 36. дивизије III Армије, рођен у Падини, срез Ковачица 1921. године. Дошао у болницу 11. V 1945, умро 19. V 1945, сахрањен 20. V 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Историја болести 813/45.
    Сзел (Ј.) Антал, борац 3. чете 2. батаљона VII Петефијеве бригаде 51. дивизије III Армије, рођен у Пачиру, 1915. године. Дошао у болницу 17. V 1945, умро 23. V 1945, сахрањен у Пачиру по одобрењу Градског народног одбора у Сенти, број 6281/45.
    Историја болести 865/45.
    Игрутиновић (В.) Живота, борац 1. чете, 2. батаљона, III Војвођанске бригаде, VI дивизије, I Армије, рођен у Бечевици, срез Крагујевац, 1905. године. Дошао у болницу 26. V 1945, умро 29. V 1945, сахрањен у Сенти на Православном гробљу.
    Историја болести 664/45.
    Божин (М.) Мира, борац чете за везу V Војвођанске бригаде 36. дивизије III Армије, рођена у Земуну 1912. године. Дошла у болницу 21. IV 1945, умрла 5. VI 1945, сахрањена 5. VI 1945. у Сенти на Православном гробљу.
    Историја болести 863/45.
    Матица (Ђ.) Иван, борац 2. чете 2. батаљона II бригаде Матија Губец 32. дивизије, рођен у Калиновцу 1909. године. Дошао у болницу 25. V 1945, умро 17. VI 1945, сахрањен 18. VI 1945. у Сенти на Римокатоличком гробљу.
    Зелић (С.) Михаљ, борац III радничке чете, рођен у Мол Гунарашу 1925. године. Умро 12. VII 1945, сахрањен 13. VII 1945. у Сенти на Римокатоличком гробљу.
    Јеленчић (Ђ.) Виктор, борац 2. батаљона 2. бригаде 14. дивизије, рођен у Забоку, 1927. године. Умро 4. VIII 1945, сахрањен 6. VIII 1945. у Сенти на Римокатоличком гробљу.

    Преглед умрлих у Градској јавној болници у Сенти током 1945. године

    Историја болести 250/45.
    Рубик Јано, борац 2. чете 5. батаљона VII Војвођанске бригаде, рођен у Белом Блату 1922. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 1. III 1945. године.
    Историја болести 258/45.
    Тадић (А.) Анђелко, борац 2. чете 4. батаљона VI Војвођанске бригаде, рођен у Сурчину 1921. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 1. III 1945. године.
    Историја болести 261/45.
    Раскаш (Паскаш) Илија, борац 3. чете 3. батаљона XII Војвођанске бригаде, рођен у Рудопољу 1926. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 11. III 1945. године.
    Историја болести 266/45.
    Бошњак Стеван, борац 2. чете 3. батаљона VII Војвођанске бригаде, рођен у Торјанац (Турјанац) 1917. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 24. II 1945. године.
    Историја болести 297/45.
    Хускић Суља, борац 2. чете 3. батаљона XII Војвођанске бригаде, рођен у Бихаћу 1924. године. Дошао у болницу 9. II 1945, умро 19. III 1945. године.
    Историја болести 326/45.
    Ковачевић Ђуро, борац 3. батаљона XVIII Славонске бригаде, рођен у Сатници, срез Ђаково, 1926. године. Дошао у болницу 14. II 1945, умро 22. II 1945. године.
    Историја болести 327/45.
    Чонићи (Ћосић) Милорад, борац 1. чете, 3. батаљона, II Војвођанске бригаде, рођен у Владимировцима 1923. године. Дошао у болницу 14. II 1945, умро 18. III 1945. године.
    Историја болести 344/45.
    Бугарин Сава, борац 2. чете 1. батаљона II Војвођанске бригаде, рођен у Перлезу, 1924. године. Дошао у болницу 17. II 1945, умро 2. III 1945. године.
    Историја болести 346/45.
    Кнежевић Драган, борац II одсека Штаба 51. дивизије, рођен у Грачани, срез Приједор 1925. године. Дошао у болницу 17. II 1945, умро 3. III 1945. године.
    Историја болести 471/45.
    Зебељан Миловој, борац 2. батаљона XII ударне бригаде, рођен у Фердину 1924. године. Дошао у болницу 17. III 1945, умро 21. III 1945. године.

    Срески одбор ЦК у Сенти је водио евиденцију о умрлим борцима, на основу добијених података од Војне болнице, и о томе је извештавао Месне народноослободилачке одборе, а преко њих породице умрлих о томе: где, када, од чега су умрли и где су сахрањени. ЦК је, осим обавештавања породица умрлих, вршио и службу обавештавања родбине о рањеним борцима, као и службу обавештавања о несталим и погинулим борцима. ЦК Војводине, обавестио је све подручне одборе о местима болничких центара од 1-7. и наложио је: „да ако се заинтересована родбина обраћа на вас да потражите где се налазе наши рањени борци, имате да их упутите на Болничке центре, који имају списак рањеника са изменама сваке недеље“. Тако је приспео извештај о томе, да је Савић Милица, ћерка Савић Жарка из Сенте, Приградски венац 127, погинула 7. III 1945. године код Болмана, или да је Татић Бојана, борац 1. чете 3. батаљона 26. Српске бригаде, 46. дивизије, рођена у Сенти 11. XII 1921. године, ступила у партизане 1943. године, рањена у борби и да је као неспособна отпуштена из болнице.
    ЦК је чинио напоре да се Војна болница у Сенти снабде потребном опремом и намирницама. Познато је да је, у згради гимназије, током 1945. године радила радионица за израду и поправку веша за потребе Војне болнице. По коначном исказу, Срески одбор ЦК у Сенти, прикупио је и испоручио Војној болници у Сенти следеће намирнице: 25 кг. масти, 2200 комада јаја, 1480 кг. кромпира, 1,50 кг. гриза, 42 кг. мака, 6,5 литара ракије, 3,5 кг. таране, 5 кг. шећера, 1 кг. сира, 5 кг. љуштене зоби, 1 кг. млевене паприке и 98 кг. црног лука. Војна болница је редовно снабдевана новинама и брошурама. Антифашистичкој књижари у Сенти, за новине и брошуре, „слате Војној болници у Сенти, за време његова постојања“, исплаћено је укупно 4122 динара.
    Војну болницу у Сенти су редовно посећивали подмладак и омладина ЦК, који су рањеницима носили цвеће, књиге и друге поклоне, а повремено су им приређивали и пригодне програме.
    Нисмо нашли писмени траг о томе, али се зна, да су послове и рад у кухињи и вешерају обављале, добровољно, омладинке и жене, посебно чланови УСАОЈ-а АФЖ-а и да је поред Војне болнице радила и радионица за израду и поправку веша и постељине. Није се могао утврдити број активиста на тим радовима, нити резултат њиховог рада.
    Рад Војне болнице у Сенти је полако одумирао. Рањеници из Војне болнице су упућивани у Болницу на интервенције до краја јуна месеца 1945. године (борац Талијевски Абдула, упућен је из Војне болнице на лечење у Болницу дана 29. VI 1945. године. Матична књига Болнице из 1945. године, редни број 1042/45). Последњи рањеник из Војне болнице је упућен у Болницу дана 29. VI 1945. године. Рањеници, који су лечени у Болници половином августа 1945. године нису више враћани у Војну болницу, већ су упућивани даље (борац Рујевић Милан, који је лечен у Болници у Сенти од 19. VII 1945. године, дана 13. VIII 1945. када је отпуштен из Болнице није враћен у Војну болницу у Сенти већ је пренет у Нови Сад „пошто се расформира Војна болница у Сенти“. Историјат болести Болнице број 1181/45).
    Војна болница у Сенти је радила до краја месеца августа 1945. године. На то упућује и податак, да је др Марко Борђошки, дана 31. VIII 1945. године, разрешен дужности управника Војне болнице. Просторије гимназије враћене су на даље коришћење Градском народноослободилачком одбору. Просторије гимназије су уређене и, између 14. и 16. септембра 1945. године, настава је почела дана 17. септембра 1945. године. Тог дана је отворен и школски интернат у згради бившег хотела „Америка“, сада већ бивше Војне болнице у Сенти, за чију је опрему коришћена употребљива опрема.
    Војна болница је и након затварања имала своју историју о којој веома мало знамо. Осамдесетих година овог века још неколико болничарки, које су радиле у Војној болници, биле су живе. Једна од њих је била и Бешлић Маргит, која је прво живела у Ади а потом у Сенти. Као болничарка је радила у Ади одакле су такође долазили рањеници у Војну болницу. Сачувала је једно писмо које нам је дала на увид. У писму, које је датирано од 16. септембра 1945 године, пише јој један млади човек по имену Анте из Дома за ратне војне инвалиде у Новом Саду. Називајући је мајком, с љубављу је позива да га посети. Распитује се, да ли се момак из Загреба оженио девојком, која је радила у канцеларији Војне болнице. Каже, да би се и он веома радо женио девојком из овога краја, верује да би се сада већ срећно окућио, јер је сазнао да му је породица преживела рат. Ко зна колико је оваквих писама послато, колико је судбина изменио боравак рањеника у потиској Војној болници. На томе што је и оволико података пронађено, можемо се захвалити покојном раднику историјског архива у Сенти Катона Палу, који је стрпљиво сакупљао податке на основу којих смо могли написати овај текст о Војној болници у Сенти.

    Литература:

    Стојан и Јованка Бербер: Оснивање сомборског болничког центра бр. 2 1944. – Покрајински одсек научног удружења за историју здравствене културе Југославије, стр. 465-469.
    Др Агоштон Виг: A zentai kórház története [Историјат сенћанске болнице]. – Сента, 1966, стр. 57.
    Развој Црвеног крста у Сенти 1872-1975. – публикација издата пригодом истоимене изложбе, стр. 18.
    Геза Триполски: Медицинске сестре сенћанских војних болница. – у Зборнику радова саветовања „Жене Војводине у НОР и револуцији 1941-1945.“ – Нови Сад, 1984.
    Извори:
    АФСИА бр. 109: Спис сенћанске команде места бр. 253/44. од 22. XI 1944.
    АФСИА бр. 121.1: Записник са седнице градског НОО од 9. X 1944.
    АФСИА бр. 121.1: Записник са седнице градског НОО од 20. X 1944.
    АФСИА бр. 121.1: Записник са седнице градског НОО од 21. X 1944.
    АФСИА бр. 109: Документ сенћанске команде места бр. 432/44. од 28. XI 1944, те документ бр 8581/44. од 13. XII 1944.
    АФСИА бр. 121. 1. 22: Записник са XII седнице Извршног већа Градског НОО од 4. IV 1945. бр. 176/45, те записник бр. 2989/45.
    АФСИА бр. 109: Списи сенћанске команде места бр 888/44. од 13. XII 1944, бр. 889/44. од 13. XII 1944, те 844/44. од 14. XII 1944.
    АФСИА бр. 125.2: Спис Среског одбора Црвеног крста бр. 89/45. од 19. VI 1945.
    АФСИА бр. 125: Списи Среског одбора Црвеног крста бр. 5/45, 31/45, 104/45. од 28. VI 1945, те 166/45 од 17. VII 1945.
    Записник Извршног већа Градског народног одбора бр. 326/45. од 17. XII 1945.
    Попис скраћеница:
    АФСИА – Архивски фонд сенћанског историјског архива
    НОО – Народно-ослободилачки одбор

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СЕНТА

    Град и среско место (32.000 ст.) у бачкој равници на р. Тиси (Дун. Бан.); по ослобођењу од Тур., крајем XVII в. постала шанац у потиској вој. граници и била чисто срп. место; по укидању вој. границе на место исељених Срба у Рус. досељавали се Мађари и Словаци; зан. и инд. место; фабр. сапуна и свећа, намештаја, стругаре, гмн. с држ. и мађ. наставним јез.

    Извор: Енциклопедија „СВЕЗНАЊЕ“, Београд, 1937. године, стр. 2057 – 2058.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    „ОКО“
    http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/2164972/sencanske-magle-i-zlatiborske-zore.html

    “https://www.youtube.com/watch?time_continue=1607&v=V8EFT0g-uOc

    „Сенћанске магле и златиборске зоре –Око магазин – Горислав Папић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЦРКВА АРХАНГЕЛА МИХАИЛА – Сента
    http://www.manastiri-crkve.com/crkve/crkva_arhangela_mihaila_senta.htm

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НАША СЕНТА У СЛИКАМА
    https://www.youtube.com/watch?v=uG6PXLp8b9U

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ФОЛКЛОР – СЕНТА

    https://www.youtube.com/watch?v=7pA7btt_CmM

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПОТИСКА ВОЈНА ГРАНИЦА 1748. године

    Сента је бројала 202 граничара-пешадинца. Изван сталне војне службе се налазило њих 64. С потпуним наоружањем било је 70 граничара а с непотпуним 49. На челу се налазио мајор Марко Марковић, капетан – лајтнант Ђорђе Голуб, поручник Константин Милиновић и заставник Игњат Вршић.

    Извор: Владан Гавриловић, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за историју – ПОПИС ПОТИСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ за 1748. годину

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Мајор Марковић је био одсутан при попису 1749. тако да нажалост немамо података о његовом напредовању. Он је једини официр у Граници који није био православне вероисповести. Марковићи су Буњевци, који су као Срби-католици дошли у Монархију у време Великог бечког рата и служили у Шанцу Сомбор. Када је он расформиран (1743), мајор Марко-Матија је пребачен за команданта у Сенти. Одлучио се за останак у провинцијалном сталежу па је 1751. добио племство и земљу у Сенти.

    (Мита Костић, Нова Србија и Славеносрбија, 41, Славко Гавриловић, Грађа за биографије официра, 112;Славко Гавриловић, Подаци о буњевачкој официрској породици Марковић (од краја XVII до срединеXVIII века), Зборник Матице српске за историју, бр. 61-62, Нови Сад 2000, 131-137; К.А, HKR, Expedit 1749, Janner, No. 444)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сента је имала 191 граничара у коњици. Такође, као и у Кањижи, сви су били у активној служби. Од тога је њих 46 имало сву потребну опрему а 85 делимичну. Штаб је сачињивало 6 људи на челу са поручницима Јованом Бадрљицом и Ђуком (Ђорђем) Поповићем. Заставник је био Неша Милиновић.

    Извор: МEШОВИТА ГРАЂА, књ. XXXII стр. 255-280 MISCELLANEA, vol. XXXII pp. 255-280, УДК: 94(=163.41)(436)“1748″(093):314, Владан ГАВРИЛОВИЋ, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за историју, Нови Сад -ПОПИС ПОТИСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ ИЗ 1748. ГОДИНЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ТИСА=ТИШТА: На језику санскритских људи, ТИШТА означава нешто што стоји, што се ”тишти” у месту, што се не креће. Израз ТИШТИ и данас се употребљава у колоквијалном србском језику: ”Хлеб се ТИШТИ у рерни”, ”Цигле се ТИШТЕ на сунцу”, ”ТИШТИ га савест”, ”ТИШТИ га рана” и слично.

    А воде реке ТИСЕ су споре и тихе од постанка, као да стоје у месту, као да ТИШТЕ у равници…

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top