Порекло презимена, насеље Сента

11. новембра 2014.

коментара: 119

Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Senta

Сента – насеље

….“ Сента је на данашњем месту од прве половине 18. века, од онда, када се становништво намножило. Раније је лежала нешто јужније, отприлике тамо где је поменуто острво Поронћ; ту је било и утврђење. Стр. 5

…По до сада познатим писаним документима најстарије име Сента било је `Синтарев` на Тиси.

Овај документ потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.

Други је писани документ о имену Сенте диплома краља Владислава II из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош… Стр. 8

… Ко је први дао ово име `Синта`, односно `Зинта`, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остаци Атилине војске.

Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене Сенћанске битке 1697. у Сенти је 1702. год. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом `Сенћански шанчеви`.

Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицију у Сенти, познату под именом `граничари`. Стр. 9

…Срби су се почели бунити када је 1750. године `развојичена граница`, а Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу… Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Стр. 17

…Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они је због лакшег изговора називају `Зента`. Стр. 9

…После ових сеоба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.

Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.

Прво у Сенту досељавају Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Тотх). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре…стр. 19

…Око 1785-86. буде насељено више хиљада запорошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли…стр. 19

…Даном уједињења – 1. децембра 1818. г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије. Стр. 22

 

Становништво

…Сента је врло често мењала господаре и становништво. Победитељи су се мешали са побеђенима.

Приликом Трајанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су Јазиги, а за време Атиле око 433. Освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном… Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.

За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени  у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.

По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. године доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру….стр. 23

…Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби, да се јаче наслоне на Угарску… Стр. 23

…На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. год. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића….стр. 24

…Срба је било у већем броју већ 1525. године. Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. год. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин…стр. 24

…1527. год. Имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде била његова односно српска, главна снага…стр. 24

…Турци су били господари Сенте преко 150 година…стр. 24

…Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј. све до 1697. године…стр. 24

…Када је основана милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојичења 1751 – 53, из Сенте од простих војника гласало 417 `pro statu militari`. По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника…стр. 25

…Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда имала становника, а то су били искључиво Срби.

Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.

До развојичења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојичења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство…стр. 25

…По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:

Арсеније Вујић, граничарски капетан добио је диплому 1741. године у Пожуну,

Субота Брановачки, граничарски потпоручник диплому је добио 1851.

Јован Бодерлица, потпоручник, 1751.

Михајло Тешић, поручник, 1751.

Ђорђе Голуб, граничарски поручник

Неца Милиновић, барјактар, 1751.

Игњат Вукшић, 1751. Стр. 26

Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића…. Стр. 27

Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:

Бабин,

Бабић,

Божин,

Бирцлин,

Брановачки,

Вујић,

Вуковић,

Влах,

Николин,

Грујин,

Девић,

Ђаков,

Ердељан,

Живков,

Зубанов,

Јакшић,

Јовић,

Јовичин,

Кајчић,

Крагујев,

Лалић,

Марјанов,

Марковић,

Михајловић,

Николић,

Обрадов,

Павловић,

Панић,

Перић,

Петров,

Пецарски,

Плавшић,

Плештић,

Поморовац,

Попов,

Поповић,

Прекајац,

Раић,

Риђачки,

Савић,

Славнић,

Сочин,

Стајић,

Степанчев,

Стојановић,

Томић,

Чобан и

Шашин.

Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се одселило, ових 58 српских породица:

Барјактаровић,

Богдановић,

Бунић,

Баканцош,

пл. Бодерлица,

Бугарин,

Ваћин,

Виловљев,

Врџић,

Вребац,

пл. Голуб,

Грчки,

Димитров,

Даић,

Докић,

Ђурић,

Зетовић,

Јанков,

Јасин,

Јосимчев,

Јуришин,

Каић,

Каичић,

Кекић,

Керша,

Костин,

Кречанов,

Кунић,

Курина,

Милиновић,

Митров,

Мијатов,

Молдован,

Мучалов,

Мушкатиров,

Нагулов,

Неранџић,

Панајот,

Пашански,

Пејчић,

Перишић,

Пећканин,

Пиваров,

Пилић,

Путић,

Радоичин,

Рац,

Сремац,

Страјињин,

пл. Тешић,

Филиповић,

Шевић,

Шиклован,

Шиђански,

Штета,

Штранзор и

Шћапул.

По списку из августа 1849. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се одселиле, поред назначених и ове породице:

Абрамовић,

Баичин,

Богатула,

Гаин,

Исаковић,

Лончар,

Паликућин,

Пецић,

Радулашки,

Славујев,

Сомборац,

Степанчев и

Чамптрагов.

Поред ових постојеу народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868-1878, а данас су одсељене или изумрле – породице:

Бранковић,

Веселиновић,

Воларић,

Ђуричић,

Ђуришић,

Живановић,

пл. Каракашевић, (Симеон),

Кирић,

Лазић,

Лукач,

Лукачевић,

Мађаревић,

Маријан,

Миросављевић,

Михелић,

Павлетић,

Соларић,

Трифуновић,

Француз,

Хадић и

Црнодок.

У историјском делу ове расправе наглашено је да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751-53. године, Словаци… од 1745, до1755. године.

По овоме се списку види, да је 98 породица своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.

Прве словачке породице, досељене од 1745. До 1755. године планском државном колонизацијо, биле су ове:

Вигналик,

Лавичка,

Матлак,

Једдличка,

Лочанко,

Јурак,

Виринчик,

Лајко,

Препок,

Ђутчик,

Лебак,

Лајчик,

Ренко,

Пољак,

Слобода,

Чернак,

Писар,

Бурањ,

Чинчик,

Бенак,

Хусак,

Чикмак,

Сорчик,

Немчок,

Ложанко,

Баланек,

Врецко,

Маћко,

Шкутера,

Солар,

Речко,

Лајчик,

Духинка,

Трабајко,

Латак,

Персо,

Лободар,

Берњик,

Хатала,

Шпекла,

Серезла,

Кучера,

Козар,

Блахо,

Оплетан,

Заплетан,

Чизик,

Крежо,

Божо,

Дапчик,

Прасак,

Стојко,

Беднавик,

Чипак,

Пристал,

Матуска,

Гордан,

Ховенец,

Михалко,

Чинчак,

Достал,

Рипчо,

Сипан (Молнар),

Сикора,

Мукуш, (сада Мезеи),

Рибар (Либал),

Вандлик,

Клавар,

Белец,

Буздер,

Колар,

Перача,

Лобозар и

Тот (Тотх).

У првобитно породичном име узели су надимак Тот (Тотх) ови:

Тот Гарђи,

Тот Абоњи,

Мучи,

Бојник,

Пређел,

Курта,

Рефена,

Сегеди,

Катона,

Мељкути,

Хорти,

Хоргоши,

Шаги,

Уђонка,

Сусого,

Чантавери,

Макшо,

Адамек,

Јакаб ек,

Галша,

Бенедек и

Тот Мартоноши.

Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице:

Амбруш,

Ћурак,

Балиж,

Бубала,

Јединак,

Драбик,

Крижан,

Костур,

Микушка,

Билицки,

Михаљи,

Барток,

Скала и

Ануш (сада Фелшехеђи). Стр. 27, 28, 29

Буњевци су:

Лалић,

Рудић,

Дулић,

Коловић,

Миланковић,

Буљовчић,

Микловић,

Прикидановић,

Жуљевић,

Јанковић,

Неорчић,

Роговић,

Стрилић,

Зовић,

Стипић,

Киринић, и

Сударевић.

 

Пољаци су:

Липински,

Триполски,

Шелмецки,

Ленђел,

Кленоцки,

Јаблонски,

Јаворски и

Једловски.

На ово претапање особитог је утицаја имала вера. То претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.

Зна се за неколико породица да су руског порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:

Цинкајло,

Икотин,

Харшањ,

Халмош и други.

Мисли се, да су ове породице потомци од оних запорошких козака, који су око 1785/86, тј. за време Катарине II, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте….

Јевреје нико није асимиловао, већ је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао… Постоји предање да су се у Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја у Сенти била је после светског рата за коју народ каже:`навала шнеклаша из Галиције`. По државној статистици било их је 1921. године 1373 душе, а 1931. године 1467…стр. 29 …Истицале су се ове јеврејске породице:

Дојч,

Кон,

Бергел,

Браун,

Крихабер,

Монтаг,

Хакер,

Шпицер,

Облат и

Полак. Стр. 87

И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом…стр. 29

…`Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти:

Бирцлин,

Борзашки,

Сеђаков,

Јовић,

Ердељан и

Влашкалин. Стр. 29

Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бачком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге `Бачка`…стр. 32

`При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно која не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.

Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне који су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица….стр. 33

…`Насељенике сачињавају: добровољци (војници који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912-1918. године), четници (војници који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије), сиромашни насељеници, које је држава населила, аутоколонисти (који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот), оптанти (Срби из садашње Мађарске, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе)…`стр. 34.

…`Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна породица…`стр. 34

`У следећем списку српских породица (презимена):

Абрамовић,

Абжић,

Авдаловић,

Алексић,

Андрушков,

Анђелић,

Анђић,

Антић,

Акбаба,

Арадски,

Арсеновић,

Атанасијевић,

Бабин,

Бабић,

Бадић,

Бајић,

Бакић,

Бакалић,

Бандин,

Бањац,

Бањеслав,

Бачкић,

Бачулов,

Бјелогрлић,

Белеслин,

Бјелица,

Бенђесков,

Берић,

Бетовац,

Бечић,

Булат,

Берковић,

Бешлин,

Бикар,

Бикић,

Билбија,

Бирдић,

Бирцлин,

Блажић,

Богдановић,

Боговац,

Богојев,

Божанић,

Божин,

Бојин,

Бојанић,

Бокун,

Бољановић,

Борђошки,

Борзашки,

Бошковић,

Брајић,

Брановачки,

Брашован,

Бркић,

Бркљечић,

Брстан,

Будисављевић,

Будимир,

Бурић,

Буторац,

Вајдић,

Васић,

Велашевић,

Величковић,

Вешић,

Веселиновић,

Вушуровић,

Витковић,

Вланиколин,

Влашић,

Влашчић,

Војиновић,

Војић,

Воратовић,

Воргић,

Вранић,

Вујадиновић,

Вујачић,

Вујичин,

Вујић,

Вујовић,

Вујошевић,

Вукадиновић,

Вукашиновић,

Вукелић,

Вуков,

Вуковић,

Вукотић,

Вулановић,

Вурдеља,

Вукчевић,

Вучетић,

Вучиловић,

Вучковић,

Вујичић,

Вушуровић,

Гавриловић,

Гарић,

Гардашевић,

Гашић,

Гаћаш,

Герић,

Гилић,

Главашки,

Гладовић,

Глигоровић,

Глигорин,

Глишин,

Говедарица,

Гојков,

Гојковић,

Голубовић,

Головић,

Граовац,

Грубић,

Грозданић,

Грујин,

Грујић,

Грубанов,

Грчкарац,

Гудовић,

Гузина,

Гвозденовић,

Дамјановић,

Данковић,

Давидовић,

Девић,

Десанчић,

Десимировић,

Димитријевић,

Дошен,

Добрички,

Дотлић,

Драгин,

Драговић,

Драгаш,

Дракулић,

Драшковић,

Дрезгић,

Дрозгић,

Дунђерски,

Дукин,

Дулић,

Дујмић,

Дујић,

Ђаков,

Ђаковић,

Ђорђевић,

Ђукић,

Ђуришић,

Ђурђевић,

Ђурић,

Ђуровић,

Ербез,

Ердељан,

Ердељановић,

Живков,

Живковић,

Жутодрагић,

Завишић,

Загорац,

Загорица,

Зарић,

Заковић,

Зековић,

Зец,

Зовић,

Зомборчев,

Зорић,

Зубан,

Ивановић,

Иванишевић,

Ивачковић,

Илић,

Илибашић,

Јаблан,

Јабланов,

Јајагић,

Јаковљевић,

Јанковић,

Јанчикин,

Јакшић,

Јанчић,

Јелача,

Јелић,

Јегдић,

Јеновац,

Јовакин,

Јованов,

Јовановић,

Јанчић,

Јанчикин,

Каблар,

Кајчић,

Каленић,

Калуђеровић,

Капор,

Карапанџић,

Катанић,

Катић,

Кашнић,

Кирјаковић,

Кнежевић,

Ковачев,

Ковачевић,

Козић,

Којић,

Којичић,

Колић,

Контић,

Коњовић,

Корнић,

Косановић,

Костић,

Кошутић,

Крагујев,

Кривокапић,

Крочин,

Крстин,

Крунић,

Кршикапа,

Кршић,

Кујунџић,

Кусовац,

Лазаревић,

Лазаров,

Лазић,

Лазовић,

Леро,

Лојовић,

Лолин,

Лудајић,

Лужајић,

Лукачевић,

Мајсторовић,

Малешевић,

Малетин,

Малуцков,

Мокринов,

Мандић,

Манић,

Манојловић,

Марић,

Маринковић,

Марјанов,

Марјановић,

Марков,

Марковић,

Мартиновић,

Матић,

Матовић,

Мијатовић,

Мијушковић,

Микин,

Миковић,

Миленковић,

Миладиновић,

Милетић,

Милић,

Миличев,

Милинов,

Милинковић,

Милован,

Миловановић,

Милошевић,

Милутиновић,

Миљановић,

Мирковић,

Мисленовић,

Митровић,

Михајловић,

Михаљев,

Мишић,

Мишковић,

Мојсин,

Мокринов,

Мрђанов,

Мркаић,

Мркшић,

Мркобрад,

Мудрић,

Мутавџић,

Мушкинић,

Надрљански,

Наранџа,

Настасијевић,

Недељковић,

Ненадић,

Нешић,

Неранџић,

Николић,

Нинковић,

Нинчић,

Никшић,

Новаковић,

Новков,

Обрадов,

Огњановић,

Опачић,

Павлов,

Павловић,

Павковић,

Пајић,

Пајтић,

Пакашки,

Пандуровић,

Панић,

Пантић,

Пашић,

Пејак,

Пејин,

Пејиновић,

Пејић,

Певачевић,

Петричевић,

Перић,

Перовић,

Петковић,

Петричић,

Петров,

Петровић,

Петрић,

Пецарски,

Пешикан,

Пешут,

Писаров,

Пјевац,

Плавшић,

Плештић,

Плетикосић,

Половина,

Поморовачки,

Попов,

Поповић,

Почек,

Предин,

Прекајски,

Прерадов,

Проданов,

Продановић,

Радовановић,

Радовић,

Радаковић,

Радојковић,

Радоњић,

Радосављевић,

Радулов,

Радуловић,

Рајић,

Рајичевић,

Рајиновић,

Рајковић,

Ракић,

Ракин,

Рамадански,

Ранков,

Рацглигорин,

Рашковић,

Рашовић,

Рибар,

Риђички,

Ристић,

Радин,

Ромић,

Рошета,

Рогановић,

Рубић,

Ршић,

Савић,

Самарџић,

Свирчев(ић),

Сеђаков,

Секулић,

Сенић,

Симић,

Славнић,

Слијепчевић,

Сочин,

Спрема,

Стајић,

Станаћев,

Станишић,

Станчулов,

Станковић,

Старчев,

Стеванов,

Стевановић,

Стефановић,

Стевовић,

Степанчев,

Стојановић,

Стојков,

Стојковић,

Стојшић,

Стругар,

Суботин,

Суботић,

Сувајџић,

Сујић,

Сунајко,

Сушић,

Тајков,

Танасијевић,

Татић,

Тевденић,

Тепавчевић,

Терзин,

Тићаков,

Тимотијевић,

Тодоров,

Тодоровић,

Томић,

Толовић,

Томашевић,

Тошић,

Тонтић,

Топаловић,

Тројановић,

Тунић,

Турков,

Тутуш,

Тутић,

Туцаков,

Туцаковић,

Ћатков,

Ћеранић,

Ћирић,

Ћопков,

Ћорић,

Увалић,

Уверић,

Угриновић,

Узуновић,

Узелац,

Унковић,

Уторник,

Уторников,

Филиповић,

Фагарош,

Франтичевић,

Фромић,

Хаџић,

Хајдин,

Херцег,

Хранислављевић,

Христић,

Цвејаков,

Цвејић,

Цветковић,

Цетина,

Црнокрак,

Цуцин,

Чавић,

Чампраг,

Чејовић,

Чобанов,

Чоп,

Човић,

Чубић,

Чупић,

Џаковић,

Шарић,

Шајатовић,

Шајиновић,

Шегота,

Шеварлић,

Шкрбин,

Шашин,

Шуловић,

Шурања. ` Стр. 34, 35, 36.

 

Заслужни Срби Сенћани су:

Јован Мушкатировић,

Севастијан Илић,

Арсеније Бодерљица,

Стеван Брановачки,

Јован Ђорђевић,

Сава Вујић,

Павле – чича Паја – Вујић,

др Стеван Малешевић,

Евгеније – Ђена – Брановачки,

Стеван Лукачевић,

Владимир Николић,

Стеван Сремац,

Александар – Шаца – Вујић,

Ђура Пецарски. Од стр.74 – 81

 

Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

ДОДАТАК: ПОПИС СТАНОВНИШТВА СЕНТЕ ИЗ 1828.

Коментари (119)

Одговорите

119 коментара

  1. Војислав Ананић

    Пуковник Јован Текелија од Визеша и Кевермеша (око 1665—1722)

    Пуковник Јован Поповић-Текелија добио је аустријско племство и грб 1706. године, а 1715. предикат од Визеша и Кевермеша.
    За Јована Поповића Текелију се чуло по учешћу у освајању Будима из турских руку, 1686. године. Године 1697. године Јован Текелија, оберкапетан и заповедник Поморишке војне крајине, истакао се у бици код Сенте, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, Еуген Савојски га је поставио за заповедника Српске милиције у Араду. Цар Јосиф I је, тада већ пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године. Осим Јована племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, као и његовом брату Стефану (Остоји) Стевановој жени Ани Давидовић и кћери Јелисавети, надаље Јовану и Остоји (Гашпару) Поповићу Текелији.
    На грбу Текелија налази се на штиту коњаник који на сабљи има одсечену турску главу.

  2. Војислав Ананић

    ПЛЕМИЋКА ПОРОДИЦА БРАНОВАЧКИ

    https://www.czipm.org/branovachki.html

  3. Војислав Ананић

    Јован Ердељановић наводи да су предводници повратка дела становника из Сенте у Мокрин били преци из кућа: Риђички, Бадрљички (Бадрљица) и Маленчић (Маленица). Како су у Сенти становали, тако су и у Мокрину седили (Срби у Банату). Путеви наших предака, официра и војника су занимљиви.

    Нешто сачуваних података из књига староставних и архива наводе да je предак Бадрљица био Јован, поручник из Сенте, који je 1749. год. имао 74 године (рођен 1675. год.). Учествовао je у биткама код: Петроварадина (1716), Темишвара (1716), Београда (1717), у Шлезији, под Видином и код Прага. Пријавио се за селидбу у Русију (о чему je писао у 3. књизи Сеоба Милош Црњански). Царица Марија Терезија raje прогласила племићем 1. марта 1751. год. са још извесним бројем заслужних војних старешина.

  4. Војислав Ананић

    Брановачки

    Породица Брановачки (угарски Brankovaczky) је стара војвођанска породица, присутна на тлу Бачке још пре Велике сеобе Срба под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем; она припада српско-угарском војном племству и као таква води порекло из града Сенте, на реци Тиси. Племство је стечено половином 18. века, тачније 1751. године, вољом царице Марије Терезије, захваљујући заслугама граничарског хусарског официра Суботе Брановачки (Суботица, 1701 – Сента, 1775).

    Порекло

    Порекло породице се најбоље може испратити сагледавањем старих пописа са тла Бачке:
    Први племенити, поручник Субота Брановачки, се помиње већ у попису Потиског крунског дистрикта из 1756. године, али се у пописима Сенте и Старог Бечеја из 1720. презиме Брановачки не појављује. Ипак у попису Суботице састављеном те године забележена су три домаћина са презименом Брановчанин. Највероватније је у питању старија варијанта презимена Брановачки. Тада су пописани:
    • Теша Брановчанин каплар (десетар) у првој коњичкој јединици у Суботици (цомпаниа прима еqуестрис ординис … цорпоралис Тхеса Брановсанин, Тхеса Браноцсанин),
    • Цвејо Брановчанин припадник исте војне јединице (Цзвејо Брановцсанин)
    • Давид Брановчанин војник граничар у тамошњој пешадијској јединици (цомпаниа педестрис ординис… Давид Брановтсанин мануариус, Давид Бравнотсанин),
    • Радоња Брановчанин, који се помиње нешто касније, у периоду између 1724. и 1732. године, међу приложницима православне вероисповести у Суботици.
    Данас се не може поуздано рећи, који је од ових Брановачана непосредни предак сенћанске породице Брановачки, али се може претпоставити, да би то најпре могао бити поменути каплар Теша Брановчанин, који је био официр (подофицир), као и Субота Брановачки.
    Преци Брановачких су се из Суботице у Сенту и Стари Бечеј преселили око 1743. године. Највероватније зато што је тада Суботица изгубила статус места војне границе и постала коморска варош. Већи број граничарских (војничких) фамилија се преселио, поводом тога, у Шајкашку или у друга места Потиског дистрикта која су још увек имала граничарски статус. Наведени попис Суботице из 1720. године је најстарији познати документ, у коме се наводе имена предака породице Брановачки. Топономастичко презиме ове фамилије, као и његова старија варијанта (Брановчанин) сведоче о даљем пореклу Брановачких из места Брањево (Брањово). Ово место је можда идентично са селом „Брано“ које се помиње још 1543. године под турском влашћу. Брањево се налазило између Бикића и Матеовића, у мађарском делу Бачке, источно од Баје. Оно је око 1650. године забележено као насељено место, али се 1735. године помиње као пустара. Насеље је највероватније опустело већ пре 1715. године, пошто се у пописима Бачке из 1715. и 1720. године не помиње. Из Брањева су се у Суботицу, негде на прелазу из 17. у 18. век, несумњиво преселили преци Брановачких (Брановчана). С обзиром да су преци Брановачких још на прелазу из 17. у 18. век исељени из Брањева, а њихово презиме је било формирано управо по том месту, може се основано претпоставити, да су они живели у Брањеву још пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем 1690. године.
    Племство
    Племство је додељено двоје органка породице у 1751. године када је царица Марија Терезија донела одлуку, да се распусти Потиска војна граница и да се на њеном месту оснује Потиски крунски дистрикт. Ову одлуку је подржао један број граничарских официра, док су се они граничари, који нису желели да живе у новооснованом дистиркту иселили. Том приликом је већи број официра у Потисју, који су подржали царичину одлуку, добио племство. Поред титуле, они су добили и куће и нешто земљишних поседа (поручници су тада добијали по 58 ланаца земље), али без подложника. Међу овим официрима су били Субота и Михајло Брановачки:

    • Субота Брановачки, поручник у Сенти, добио је 28. фебруара 1751. године, заједно са члановима своје уже породице, племићки лист и грбовницу, даровница је издата у Бечу 1758, а племство проглашено у Бачкој жупанији 1775. године. Са њим су племство добили: његова супруга Марија рођена Жарковић, као и њихова деца Јаков, Павле, Ђорђе, Гаврило, Марко, Јован, Марта, Симеон – који је свакако био идентичан са господаром Симеоном Брановачки, умрлим 1825. године – и, можда, Петар Брановачки (Петар Брановацски), један од Срба чланова општинске управе у Сенти, који се помиње 1768. године, и који је вероватно један од Суботиних млађих синова али свакако био члан његове уже породице. Уз племицку повељу Субота је добио и 44 ланца земље у Бечеју. Поручник Субота Брановачки се помиње и у попису племића Потиског крунског дистрикта из 1756. године (специфицатио нобилиум ин Инцлyто цорониали дистрицту Тyбисциано… Сзентха… Субота Брановацскy леüд).

    • Михајло Брановачки, потпоручник у Старом Бечеју, такође је у Бечу 28. фебруара 1751. године добио племићки лист и грбовницу, који су се односили и на чланове његове уже фамилије; даровница на поседе издата му је 1758. године у Старом Бечеју. Тада су Михајлову породицу чинили његова супруга Марија рођена Милетоновић и њихова церка Ана. Нема података о Михајловом даљем потомству, како из 18. века, тако ни из каснијег периода, као ни о неким старијим Брановачким у Бечеју уопште. Сви данашњи огранци породице Брановачки, по свему судећи, воде порекло од Суботе Брановачког, односно из Сенте.

    Истакнути чланови

    Брановачки су породица која је дала већи број истакнутих чланова; следи списак само неких од оних који су носили ово презиме и остали запамћени у историји:
    • Субота Брановачки, родјен је у Суботици 1701. године, а преминуо у Сенти око 1775. Био је лајтант (поручник), па племић. Војно-граничарску каријеру већим делом остварио је у чанцу Суботици у Потиској војној граници и то свакако после 1720. године. Тада се у попису суботичких граничара у хусарској компанији налазе имена двоје каплара са презименом Брановачанин – Теша и Цвеја; један од њих био је отац Суботе Брановачког. Официрски чин – лајтант (поручник), стекао је 28. X 1738, декретом команданта Потиске војне границе, генерала Пиосаска. Командант поменуте хусарске компаније био је капетак Јакоб Сучић под којим је Брановачки учествовао у рату у Србији против Турака 1737 – 1739, у гушењу побуне Влаха (Румуна) у источном Банату 1738, као и у демолирању Београдске тврдјаве 1739 – 1740. После тога 1742, упућен је на ратиште у Баварску против Баварца и Француза. Кад је 1745. дошло до искључења Суботице из Војне границе, са већином других Срба напустио је родно место и прешао у Сенту у којој је тада као официр остао до укидања Потиске војне границе (1750). Тада се одрекао војног статуса и под именом Субота Суљин изјаснио за прелазак у цивилни, провинцијални статус. Следеће године (1751), постао е становник новоствореног Потиског крунског дистрикта, добивши као награду куријални племићки посед од 58 ланаца земље и титулу угарског племића. Поред њега племство је дато супрузи Марији Жарковић и синовима. Као бивши лајтант унет је у попис племића куријалиста Бачке жупаније, настањен у коморском трговишту Сенти.
    • Јован Брановачки, аустријски генерал-мајор, син поручника Суботе, рођен је 1754. и умро 1816, у Банату. У Аустријско-турском рату (1787—1791) као поручник командовао је фрајкором који је у Србији био познат као Фрајкор Брановачког. Истакао се 1788-1789. смелим продорима у турску позадину и заузимањем Пореча, Сипа, Кладова и Неготина, због чега је унапређен у чин мајора. За фреме Француских револуционарних ратова, после погибије пуковника Михаила Михаљевића 1794. године, унапређен је у чин потпуковника и постављен за команданта Српског фрајкора који се истакао у борбама код Кајзерслаутерна и Мајнца 1795. године. У чин пуковника унапређен је 1801. године и постављен за команданта Огулинског граничарског пука с којим је учествовао у Наполеоновим ратовима.
    • Стеван Брановачки, адвокат и новосадски градоначелник, рођен је у Сенти 1. јуна 1804. године. Завршио је право и постао је адвокат, а потом је службовао у Магистрату Потиског дистрикта. После тога је постао председник Окружног суда у Новом Саду. Године 1861. је изабран за посланика у Пешти. Једно време је био управник новосадског Народног позоришта. Почетком 1865. постао је потпредседник Матице српске, а од 1872. и њен председник. Умро је 1880. године.
    • Евген (Ђена) Брановачки, син Стеванов, био је познати добротвор, заједно са својом супругом Персидом (Идом), сестром Јоце Вујића из Сенте. Поред Ђене, Стеван је имао и ћерке Милицу и Софију. Прва је била удата за Гаврила Јовановића, пријатеља Светозара Милетића, а друга за Владимира Будајиа, потомка старе српске племићке породице из Коморана. Иако се у литератури наилази на податак да Ђена Брановачки није имао деце, ипак се може основано претпоставити, да је његов син био Момчило Евг. Брановачки, који је умро 14. јуна 1937. године.
    • Симеон Брановачки, велепоседник, умро је у 63. години у Сенти 9. априла 1825. године и сахрањен је „источно од јужних врата“ тамошње православне цркве. Његова надгробна плоча се очувала до наших дана.
    • Георгиј Брановачки је заједно са својом децом, Христифором, Јеленом и Георгијем поставио надгробну плочу „источно од јужних врата“ цркве у Сенти својој супрузи Меланији Брановачки, рођеној „от Стојановић“ (била је, дакле, рођена племкиња). Умрла је 13. јануара 1835. у 32. години, након 13 година проведених у браку са Георгијем.
    • Теодор-Тоша Брановачки (1834–1919), учитељ у Сенти и један од првих археолога и етнолога у Војводини.
    Између осталих помена ове породице током 19. века, вреди навести и оне у очуваним матичним књигама Шајкашке области (јужно од Сенте). Чланови ове породице помињу се у наведеним матицама, са назнаком да су из Сенте (1850. године), а помињу се и у Жабљу (3 пута током 1874. године). У сомборским православним матичним књигама се, опет, Брановачки наводе у периоду између 1834. и 1841. године. Данас у Сомбору нема чланова ове породице.
    Извор: Википедија