Порекло презимена, село Коњух (Липљан)

Порекло становништва села Коњух, општина Липљан (Косово и Метохија). Према студији „Косово“ Атанасија Урошевића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Село је у равници, с десне стране реке Јањевке, на 2 км североисточно од Липљана. Збијеног је типа. На махале се не дели.

Село је постојало за време књегиње Милице и звало се истим именом.

Обновљено је средином 18. века, те ће бити да је оно опустело за турске владавине, највероватније крајем 17. или у првој половини 18. века. Од обнављења село је било чифлик, испрва неког Саки-бега из Приштине, а после Мемет-аге Вучитрнског из Приштине, у чије је власништво прешао куповином. Доцније досељени мухаџири такође су били чифчије.

Српски родови:

– Каралић (2 к., Св. Лазар). Доселили се средином 18. века из пећког краја да избегну освету, јер су убили неког Арбанаса. При досељењу нису затекли село; место је било под лугом.

– Рађевчићи (4 к., Св. Врача). Досељени из Црне Горе од крвне освете на три године после Каралића.

– Дренићови (1 к., Св. Ђорђе Алимпије). Пресељени из истоименог рода у Добротину око 1890. Даља старина им је у Дреници.

– Весић (1 к., Св. Јован Крститељ). Пресељени из Ливађа кад и Дренићови.

– Павићеви (1 к., Ваведење). Пресељени из Липљана око 1900. Даља сгарина као код Павића у Ливађу (у Севцу, Сиринић).

– Милетићи (3 к., Ђурђиц). Пресељени 1909. из Чаглавице одакле их „најурио ага“.

Мухаџири:

– Добратић (1 к.), од фиса Гаша и – Брезниц (1 к.), од фиса Сопа, досељени 1878. из Брезнице (Прокупље).

– Исеновић ( 1 к.), од фиса Тсача. Досељени 1878. из Драгуше (Прокуиље).

– Брбатовц (4 к.), од фиса Шкреља, 1878. из Барбатовца (Куршумлија).

ИЗВОР: САНУ, Српски етнографски зборник, књига LXXVIII, Одељење друштвених наука, Насеља и порекло становништва, књига 39, АТАНАСИЈЕ УРОШЕВИЋ: КОСОВО, ИУ “Научно дело“, Београд, 1965. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

_____________

ДОДАТАК: Подаци из пописа становништва КиМ из 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Драгиша Гиле Живковић.

Извештај учитеља Јанићија Ђурђевића:

У овом селу било је 9 српских и 22 албанска домаћинства, сва мухаџирска од 1878. године. Ионо је обновљено средином 18. века. Било је опустело највероватније крајем 17. века или у првој половини 18. века. Од обнављања било је чифлук, испрва неког Саки-бега из Приштине, а после Мемет-аге вучитрнског из Приштине, у чије је власништво прешло куповином.

Године 1912. сва српска и албанска домаћинства била су потпуне чифчије. Србима су господари били аге Вучитрнслије из Приштине. Чифлуке Хаџи Амет-аге обрађивала су четири домаћинства: од 40 дана орања обрађивао је са 11 чланова Милетић Зака, од 16 дана са 5 чељади Сима, док је Мата Симић са 7 чланова радио земљу од 13 дана орања, а од 11 дана са 6 чељади Петар Ђорђевић. Земљу Нуруша-аге Вучитрнли обрађивале су три чифчије. Чифлук од 32 дана орања држао је са 16 чланова Трајкио Милкић, 33 дана орања са 11 чељади Јован Станковић, а од 15 дана, са 15 чланова Стеван Ристић. Вучитрнли Хаџи Бећир-ага имао је двојицу чифчија: Петра Васића са 13 чланова, који је обрађивао земљу од 35 дана орања, и Миленка Милевчића са 15 чељади и 30 дана орања.

Имовно стање Хаџи-Амета и Нуруш-аге било је одлично, а Хаџи Бећира врло добро. Агама су чифчије давале до 1887. године пети део производа и саме плаћале порез, а од тада четвртину, док су аге плаћале порез.

Од 9 српских кућа старинци су били: Петар Васић, Трајко Милкић, Јован Станковић и Стеван ристић. Остали су били досељени пре 7 година испред 1912. године. Уговоре с агама нису имали. Своје куће и дворишта имали су сви староседеоци сем Петра Васића, који је живео у агиној кући а у своме дворишту. Од досељеника двориште је имао само Зака Милетић.

Аге су са чифчијама поступале као с правим робљем. За чифчије је најгоре било што је морао да кулучи аги. Јер сва три агалара имали су куће и земљу у селу, коју су бесплатно обрађивале углавном чифчије Срби. Чифчије Албанце аге су ређе терале да им раде бесплатно. Иначе, и они су давали четвртину производа.