Змијање и Змијањци

13. јул 2014.

коментара: 27

По регионима

 

Zmijanje

Аутор: Миодраг М. Вулин

Област Змијање (централни део Босанске Крајине) заузима још од половине 16. века сав простор измећу крајишких река Врбаса на истоку и Сане на западу, планине Козаре на северу и Мркоњић-града и Кључа на југу. На овом простору у средњем веку постојала је жупа Земљаник у саставу Доњих Крајева, доцније Крајине.

Падом под турску власт 1528. на терену Земљаника настаје нахија Змијање са незнатно различитим границама. Њено име први пут се спомиње у турским пописним дефтерима 1541. Од најстаријих времена до данас Змијање је насељено Србима православне вере. Исламизација у овом крају никада није успела, нити имала присталица за све време отоманске управе. Становништво се од вајкада бавило сточарством, првенствено овчарством. Под Турцима Змијањци су уживали одређену аутономију на основу мартолошке службе и имали су статус филуриџија. Периферијом Змијања је прошао познати путописац Бенедикт Курипешић и записао да овде „станује много мартолоса и овчара“. Унутар нахије Змијање управљали су домаћи кнезови. Први је кнез Ратко из половине 16. века са седиштем у Доњем Раткову, код Среденика, по коме је и Ратково добило своје име, највеће српско село у целој Босанској Крајини. Из његове породице потичу сви Змијањски кнезови током турске владавине. Крај има богату епску традицију и свога јунака од Змијања Рајка који је опеван у народној песми овога краја.

УВОДНА РЕЧ

Поимање Змијања је неодвојиво од Кочићеве појаве у нашој књижевности. Овакво схватање условљено је и одређено сазнањем да је писац с планине и испод планине мотиве и градњу за своја дела црпео утлавном из ужег и ширег завичаја, уводећи га тако први у нашу литературу и културу. Његовим подстицајем започело је интересовање за једну веома занимљиву и етнографски свежу област, која у последње време заокупља пажњу све ширих научних истраживања уобличених у виду докторских дисертација и магистараских теза. Подстакнут од Цвијића, Кочић је у лето 1909. обавио почетна антропогеографска истраживања Змијања, која су са пуно воље наставили Милан Карановић, Владислав Скарић и други, али га он није „открио” у смислу распрострањеног веровања код нас и на страни, него је само скренуо пажњу наше шире културне јавности на ову дотле мало познату област наше земље. Порекло имена и настанка овог краја сеже у далеку прошлост покривену сенкама тмине и неминовног људског заборава. Отуда сазнање о потреби њеног осветљавања и успостављања историјског континуитета на развојној линији овог дела Босанске Крајине, подгрева научну радозналост и упућује на одговарајући истраживачки посао.

ОТКУДА И ОТКАДА ЗМИЈАЊЕ?

Поуздано се зна да је Змијање у средњем веку било у саставу старе босанске жупе Земљаник, која се први пут помиње у Пријездиној повељи 1287, са селима у свом саставу (Павловци, Сутрашњица, Доња и Горња Кола, Рекавице, Крупа на Врбасу, Крмине, Агино Село, Бочац, Баљвине, Подрашница, Шеховци, Дубичка Гора, Понор, Дубица, Ораховљани, Стражице, Мочиоци [Горње Ратково], Гомионица са Кмећанима, Павићи, Хазићи, Вилуси, Стражице, Ораховљани, Бронзани Мајдан, Борковићи и Бистрица), а последњи 1434. године у једном документу војводе Јурја, старешине области Доњи краји. Ова жупа је око 1287. представљала најсеверозападнији део средњовоковне босанске државе и заузимала је простор од Врбаса, с једне, те Мајдана, Кмећана, Вилуса, Хазића, Павића, Соколова на домак Сане, Стражица, Ораховљана и Поникви (Понора), са друте стране.

Падом под турску владавину ових крајева (1528) већи део жупе Земљаник улази у састав новоосноване нахије Змијање, а мањи у суседне са њом граничне. Према неким историчарима, ова средњовековна жупска област се једноставно асимиловала у тек основану нахију. Веома је занимљиво подсетити да су се границе Земљаника проширивале и преко Врбаса и захватале села уз његову десну обалу од Милана Кнежине све до Рекавица (Баљвине, Бочац са околином, Апино село, Крмине и насеља Звечај). Змијање никад није излазило из мећувода Сане и Врбаса па су границе средњовековне жупе којој је до њеног постајања прикључено, биле нешто шире. Извесне делове старог Змијања захватале су: Плива, Бањица и Сана, али је са највећим простором територије било укључено у Земљаник.

Вредно је подсетити да су почетком XIV века у састав области Доњи краји, уз Земљаник, улазиле и жупе: врбањска, с десне стране Врбање и око њеног доњег тока, бањичка, уз горњи ток Сане до Кључа, пливска, с леве стране Врбаса и горњег тока Пливе са Јајцем, санска, средњи ток Сане према Козари, дубичка, с доње стране доњег тока Уне до Кнежице, врбаска, уз леву страну Врбаса према ушћу у Саву, са Бањом Луком, кобашка, десно од ушћа у Саву, глашка, са ослонцем на Врбашку низ Врбас од Мотика према Козари, мренска, долином Сане од Кључа према Мрену. Већина од њих постојале су у XIII веку, неке су настале доцније, а дубичка је само привремено припадала Доњим крајима.

Моћна породица Хрватинића „утврдила је своју власт над жупама и градовима Доњих крајева још под Шубићима и бан Стјепан је својим повељама само санкционисао постојеће стање и односе“. Сви досадашњи испитивачи Змијања, историчари, етнолози и антрополози, спорили су се и спотицали око неколико недовољно осветљених иитања везаних за настанак и развој ове области, посебно њене распрострањености, старости, статуса становништва и мотива остварене аутономије у време турске владавине. Ослањања на путописна сазнања Курипешића и Хаџи Калфе показала су се сасвим непотпуна и мањкава, поготово при утврђивању времена насељавања, етничких промена, популације и осталих демографских особености краја и људи.

Више јасноће у тумачењу поменутих спорних појава унели су резултати најновијих испитивања неких наших историчара овога периода, нарочито превођењем изворних пописних дефтера из XVI века и касније који се односе на Босанску Крајину. За жаљење је што су неке од ових тврдњи остале без потпуније и свестраније разраде, или у виду претпоставки и отворених питања. Сасвим је извесно да ће савремена историографија, на основу доступних турских извора, дати одговоре на њих и тиме извршити своју научну и националну дужност и обавезу.

Змијање се први пут помиње у турским пописним дефтерима 1541. године као нахија са две варошице (Бочац и Крупа на Врбасу), двадесет и једним селом, са шест насељених мезри и једним читлуком. Ранија навођења имена подразумевају просторе области под другим административним обележјима. Савремени историчари овога периода указују на знатну стабилност насеља области, као и сачуване етничке и верске особености које су респектоване од освајача за све време турске владавине.

Значајно је подсетити да исламизација није продрла у села нахије Змијање насељене у целости српским становништвом. У највећем јеку њеног провођења у осталим деловима Босне и Херцеговине, у Гомионици се подиже православни манастир првобитно обележен локалитетом Заслужје, а у Бањици црква уз пуну сагласност домаће и централне османске управе. Осим права да остану у својој вери и подижу своје институције у којима ће је неговати и чувати, Змијањци су уживали и друге олакшице, о којима ћемо казати нешто више у оквиру аутономије области.

Ранији истраживачи Змијања оставили су веома различите податке о појави његовог имена и старости становништва. Милан Карановић и Владислав Скарић, после извесних полемичких објашњења, сагласни су да се Змијање први пут јавља у делу турског путописца из половине XVII века Хаџи Калфе (Ћатиб Челебије) Румелија и Босна, у коме пише да се Осмијан налази дан хода од Бање Луке према југу. Шест година доцније Карановић је исправио обојицу да се назив истоимене нахије јавља раније (1587) у Вакуфнами бањалучке ферхадије у чијој даровној повељи је наведена као читлук.

Ћиро Трухелка пише да је Змијање нашао на више места у турским списима под називом Змијан, указујући посебно на јајачки сиџил из 1693. годшне. Занимљиво је да босански везир Мехмед-паша 28. новембра 1692. наређује свим кадилуцима да припреме товаре коња са муницијом од „Травника до чардака Ситнице“. Један аустријски војни шпијун је пропутовао целом области почетком XVIII века и у свом извештају записао да у њој живе само хришћани, осим у утврћењу Ситница, којим заповеда бег Чолаковић.

Према неким историчарима, нахија Змијање је била у саставу кадилука Кобаш, као и Врховине, све док се није осамосталила 1540, док је по другима једно време припадала Омашком, или је бар овде било заједничко административно седиште, што се види из тужбе Змијањаца коју су половином септембра 1633. упутили кадији у Костајници против омашког нахијског кнеза Ђуре због завођења незаконитог данка. Спор је окончан код бањалучког ћехаје, који је о њему добио и писмени извештај од костајничког кадије. За нас је овде посебно занимљива чињеница да Змијањци бране своја аутономна права и од свог сународника који је доспео и до угледног старешине у систему османске управе у овим нашим крајевима.

Порекло имена области Змијање такође заслужује пуну пажњу. Раније смо навели да се као нахија помиње први пут у турским пописним дефтерима 1514. године, а потом у Хаџи Калфином делу Румелија и Босна на више места обележена са Осмијан. Касније се јавља у многим изворима са додатном одредницом Кол-Змијање, чије значање одрећује Кочић у свом познатом саборском говору о аграрном питању априла 1911.

Није сувишно указати на семантичко и филолошко значење ових појмова. Помињани истраживачи Скарић, Карановић, Трухелка и други су у многим документима османског периода нашли речи зилш и зимија турског и арапског порекла са значењем хришћанин-поданик царевине. Турска реч зимет значи немуслимани из ње је изведено зими. Шире поимање може се тумачити у смислу пристајања уз некога и преузимања обавезе за безбедност онога који се приклања моћнијем. Тако се дошло до реда повлашћених хришћана у Турској Империји са одређеним војним обавезам. Како је Подрашница била зборно место везирских аскера који су се кретали царским друмом према Бањој Луци, били су потребни и домаћи иаоружани одреди који су чували пролазе кроз планине. Њих су сачињавали матролоси, о чијој служби је остало трајно сведочанство, место и село Стражице у подножју Кука на Бањици. У песми бега Капетановића – Љубушки Бој под Бањом Луком 1737. налазимо стихове:

Ко год може пушку подигнути
Нек све иде на цареву војску,
На зелено поље Подрашницу,
Ондје ћемо тертиб учинити,
Како ћемо на Влахе удрити…

Настанак имена Змијање уткано је у ткиво многих легенди које су тамо настале и сачувале се у усменој традицији краја и људи. Подстакнут од Кочића, М. Карановић је 1921. забележио казивање старца Стевана Благојевића из Горњег Раткова: „Кад су Турци освојили ове крајеве, тада је побегао краљ са грчке границе… Том приликом су му уграбили кћер и силовали. Чуо отац њено јаукање . . . запита шта јој би? Она рече: „Уједе ме змија.“ Одатле се, веле, прозвало Змијање.“ Подсетимо само на још једну, коју је забележио свештеник лисићке парохије Јово Лазичић са Мањаче: Последња грчка краљица прозвала је Кол-Змијање Змијањем овим речима: „Ала, Јелена, Јелена, ала ме је јутрос змија ујела!“

ПОЛОЖАЈ И ГРАНИЦЕ ЗМИJАЊА

Из досадашњег излагања се лако запажа да је Змијање настало као нахија на простору средњевековне жупе Земљаник, најпре у саставу костајниичког, а потом бањалучког кадилука и санџака Босна. Хаџи Калфа, у већ поменутом делу, пише о удаљености ове области од кадијског административнот седишта у Бањој Луци. Од половине XVI века па надаље Змијање је заузимао сав простор између Врбаса на истоку, Сане на западу, Козаре на северу и приближно Кључа и Мркоњића на југу. Позивајући се на турске списе В. Скарића тврди се да су села у подножјима планина Осмаче, Тисовца и Чемернице, Крмине, Агино Село и Бочац, припадала нахији Змијање, као и у предосманском периоду жупи Земљалшк. Није тешко приметити да су у питању насељени терени на десној страни реке Врбас који не припадају данашњем Змијању.

Прворазредни извори, турски пописни дефтери из 1541, на чијим доказима историчар Милан Васић заснива своје тврдње, неоспорно потврђују да нахији Змијање, уз 21 село, шест насељених мезри и једног читлука, припадају и две вароши Бочац и Крупа на Врбасу. Територија Змијања, која се до појаве Турака у основним оквирима подударала са простором средњовековне босанске жупе Земљаник, а касније, након коначног успостављања османске власти у овим крајевима са границама новоосноване истоимене нахије, нешто је ужа од Кочићеве коју је обележио према живој народној традицији од старца из Горњег Раткова Милића Вујиновића. У његовој визији цело географско подручје смештено између најзначајнијих крајишких планина: Димитора, Лисине и Млиништа на југу, Козаре на северу, Осмаче, Тисовца и Чемернице на истоку и горњим током Сане на западу, од извора до споја са притоком Гомионицом, па и по поимању сваког другог планинца, јесте старо Змијање, од Косова, а и после њега. Исти јунак ће, одмах затим, обележити и уже границе области, називајући је, у своје и Кочићево име, најближом одредницом: „Ми, тежаци, кад овако између се поведемо еглен, кажемо да су сва села од Кадине Воде до Чађавице, Змијање, срце Змијања старинско.“

Милић Вујиновић одређује уже поимање области, за разлику од раније испољеног ширег које је у основи подударно са босанском старом жупом и постосманском нахијом. Одмах се запажа да је из потоњег ограничења искључена Подрашница, која је и у турско време припадала касније основаној нахији Тријебово. Исто тако је уочљиво да ни Кочић у време рада на антропогеографском испитивању Змијања по Цвијићевој методи у лето 1909. иије био сасвим сигуран у границе области према иародној традицији, што се речито види из писма познатом историчару Ферди Шишићу 7. маја 1909, у коме му између осталог поставља цео низ питања: „Да ли се Ратково тако и у своје вријеме звало? Да ли Вам је шта о Раткову познато из турског времена? Да ли има о њему нешто забиљежено у старим споменицима? Да то није стара жупа Баница?“

Надаље му саопштава и своја сазнања: ,,То је данас једно велико село са двије православне парохије: Доње и Горње Ратково. Под Турцима, ово је село имало неку своју засебну управу, као Шаренци у Херцеговини, село Тимар у приједорском котару. Имало је своју земљу коју је са силним жртвама у крви од Турака очувало до дана данашњег, а Тимар је изгубио….“ Као што видимо, шире и уже поимање Змијања одржало се од најстаријих времена до наших дана, у историјским изворима, литератури и народном усменом предању готово подједнако. Отуда је неосновано занемаривати ову реалност, а још мање је допустиво сводити овај териториј на неколико планинских села „са локалним центрима у Стричићима и Ситници”.

У неким нашим енциклопедијама може се погрешно прочитати упропашћена паушална одредница према којој је „данашње Змијање ограничено на неколико села у подручју планине Мањаче.“ Нужно је подсетити да је више савремених теренских испитивања потврдило стварно стање према коме становници села: Раткова Горњег и Доњег, Дујаковаца, Стричића, Луића, Локвара, Стублова, Дубице, Стражица, Ситнице, Горњег и Доњег Соколова, Павића, Горњег и Доњег Хазића, Вилуса, Радманића и Мелине са Гомионицом, сматрају да су Змијањци и осећају се тако при изражавању својих завичајних расположења. Ваља напоменути да житељи пограничних села области обележавају и нешто удаљеније суседе изван наведених ? именом. Тако људи у долини Сане називају Змијањцима и Љубинце, иако се они тако не осећају.

Данашње Змијање је административно подељено измећу четири општине: Бање Луке, Санског Моста, Мркоњића и Кључа, и обухвата села и насеља: Ратково Горње и Доње, Дујаковце, Локваре, Лусиће, Стричиће, Соколово Горње и Доње, Ситницу, Стражице, Дубицу, Стублове, Чађевицу, Павиће, Радманиће, Шљивно, Хазиће, Вилусе, Добрњу, Кадину Воду и представљају централни део области. Својом рељефном конфигурацијом Змијање представља овећу доловиту и брежуљасту висораван, настањену по разбацаним селима, са благим нагињањем и постепеним спуштањем од југоистока према северозападу. Њена релативна надморска висина је између 700 и 800 метара, изузимајући највише планинске врхунце Луњевца, Мањаче, Батаруше, Грчке градине и Водичког врха, који су далеко виши.

У смислу Цвијићевих одређења, географском положају и етнографско-антрополошким особеностима, област припада динарској зони. У њој се осећао знатан пораст становииштва све до почетка другог светског рата, када је нагло смањен и надаље успорен. По свршетку рата настало је опадање које је последњих деценија нагло убрзано процесом исељавања у друге крајеве земље. Сведоци смо једне појаве која мора да забрињава, не толико због смањивања броја становништва колико због потпуног исељавања Добрње, Радманића, Шљивна и Вилуса. „Болно је свако премештање из завичајног у други крај. Као ишчупана и пресађена биљка, и човек мора одболовати прилагођавање другој средини. Непосредни одлазак у далеке области праћен је чежњом. Чак су такву кућу сматрали и изгубљеном. Исељавање је било праћено жалбом као да је исељеник умро. Оваквом испраћају који је личио на погребни призор, присуствовао сам као дете.“

ЗМИЈАЊЕ У СВЕТЛУ ТРАДИЦИЈЕ И ИСТОРИЈЕ

Ратково је највеће село Змијања и мезре Обровац, како то пише у турским пописним дефтерима из 1541. године. Тек нешто касније цетрално село Змијања добиће име по своме заслужном кнезу који ће за своју постојбину изабрати Среденик, питому увалу коју затварају стрме косе околних висова, вековима натапану кристално бистром речицом Бањицом. Ово скровито место је тако постало и остало седиште и пребивалиште свих змијањских кнезова из наследне породице Кнежевића. Право је задовољство посматрати тихи зелени пропланак у летње сунчане дане и ослушкивати заносни шум Среденика, који „стотинама година вратоломно скаче и натапа овај јединствени кутак природне лепоте.“

После Ратка кнезовао је његов син Вук, који се помиње у поменутим дефтерима исте године, затим цела плејада наследних кнезова из те лозе: Обрад, Грујица, Вукобрад, Марко, Васиљ, Раде, Стојан, Васо, Раде и Благоје. Као што се види, кнез Ратко је историјска личност из половине XVI века који има и одређене заслуге у успостављању аутономије области. У народном предању овога краја живи веома поучна леганда о постанку села Раткова на простору Бањице, у којој је 1541. турским пописом забележен кнез Вук. Његов отац Ратко је имао у најму неког Хусу, који му је чувао говеда око Среденика и уживао сву пажњу свог господара. Бојећи се казне због држања најамника царске вере, Ратко Хусу опреми и пошаље у свет за бољим хлебом. Послужи га срећа и временом постане везир, наиђе са војском у Подрашницу, смести се у чардак Ситницу и позове кнеза Ратка да му испуни сваку жељу. Овај затражи дозволу да сагради цркву и бурунтију за успостављање граница села и кнежине на простору који облети коњем од изласка до заласка сунца. Хусеин-паша му дозволи и он крене сутрадан у свитање са Ситнице преко Допропоља, Бунарева, низ данашње Ратковачко поље, заобиће Грчку градину, спусти се низ Корита, захвати Соколово, дојаше до планине Мулежа, заобиђе Љубине надомак Кључа, пређе Бањицу и близу Ситнице угине му коњ од умора пре него је затворио кружни пут. Ратко се досети, скочи на ноге, зграби камен и тај преостали део пута пребаци говорећи: „И ово је моје!“ Тако је настало највеће змијањско и крајишко село које носи ме свога кнеза који му је одредио границе.

Ратково се простире по дужини двадесетак километара, од Грчке градине до Љубина, а у ширину око десетак, од подножја Превије до Светигоре и Воганца. Уз кнежину Ратко је добио мезру Обровац да ракију пече, Тимар да кобиле ждреби и право да у Лијевче-пољу овце јањи. Од тада је започела једна дуга и велика чобанска традиција на Змијању која траје све до наших дана. Пишући о јањилима и пландиштима Константин Хиречек у овојој Историји Срба каже: „Право пролаза за стада код измене летњих и зимских пашњака било је, исто онако као у читавој Европи, регулисано старим обичајима; оно се старосрпски звало прогон.“ Кочић је у лето 1909. забележио народно казивање у виду легенде која се вековима одржала у овом крају: „На Змијању је судио од Змијања Рајко. Зар ти то не знаш?” — зачуди се Милић. — „То зна у нас и мало дијете. Он је водио Змијанце и на Косово.” Исти притповедач даље казује како се војвода Рајко одазвао познатом кнежевом позиву из народне песме, сакупио 12.000 Змијањаца, повео их, срео се на путу са Троглав Арапином, заметнуо кавгу и закаснио на кнежеву вечеру. Стари Милић Вујиновић је навео и стихове из народне песме која је опевала овај сусрет Змијањаца са Турцима:

Кад дођоше на воду Марицу,
Ал’ повика Троглав Арапине:
„Курвин сине, од Змијања Рајко,
Зар ћеш проћи, провест Змијањце,
Брез јуначке посјечене главе
И брез српске проливене крвце?“

Одмах ваља подсетити да је војвода од Змијања Рајко изразито легендарна личност какве су имали и други српски крајеви који су сачували богату епску традицију. Отуда се и његово управљање облашћу везује за предкосовско и косовско време. Стари Милић и каже своме сабеседнику да су границе о којима говори предкосовског Змијања. Ретки су наши крајеви у којима је косовска традиција тако јака у легендама и епским десетерачким гусларским песмама. У њој нема ни помена о постојању средњовековне босанске државе која је у свести Крајишника остала само као један географски појам на нашим просторима. И ово сазнање говори о старости краја и људи. Епска народна песма овога краја казује да је кнез Лазар за вечером упитао присутне војводе:

„Мили боже, на свему ти хвала,
Што нам нема од Змијања Рајка?“

Одговор даје Милош Обилић, помало у шаљивом тону:

„Родила је змијањска ракија,
Рајко пије змијањску ракију.“

Наведене стихове „само мало друкчије“, налазимо у Вуковом Српском речнику:

„А нема нам са Змијања Рајка
пуно му је змијањске ракије…“

Према причању осамдесетогодишњег Благоја Кнежевића из Бањице, Рајко је нашао кнеза Лазара у султановом шатору и тражио од њега да га ослободи клетве због закашњења у бој:

„Хајде, Рајко, ни на теби не остала клетва!“

Потомак кнежевске породице навео је стихове:

Нити свану, нити сунце грану,
Ал’ повика од Змијања Рајко:
Добро јутро, славни цар Лазаре!

Као што се види, војвода од Змијања Рајко живи подједнако у народним легендама и песмама овога краја. Кочић је 1909. забележио две епске песме од Миле Попадића из горњег Раткова Рајко од Змијања и Краљевић Марко и Од Змијања Рајко и Вулић Барјактар и објавио их у Босанској вили исте године. Чинило му се да код Вука нема песама у којима су опевани подвизи јунака наше косовске епске традиције на Змијању. У две песме које су забележили Вук Врчевић и Ђ. Срда, Котарци и Турци и Женидба Марка Краљевића, опоетизовани су мегдани које води са Турцима Рајко од Змијања у друштву побратима Милоша Обилића, Марка Краљевића, Реље од Пазара, Стојана и Илије Јанковића. Колико је овај легендарни јунак присутан у духовном наслеђу Змијања види се и из жеље међуратних песника да оживе његов лик и у уметничком стваралаштву. Исаије Митровић га са пијететом евоцира и осавремењује:

Ја какав је Рајко од Змијања,
Пламно око не опева песма,
Брци су му два жута повесма,
На глави му мрко јагње сања.
На њему је хрка-стамболија,
Под њом прслук од жежена злата,
Алем копча испод бела врата,
И о бедри сабља кривошија.
Мушка снага пуца од једрине,
Тврђе су му груди од наџака,
Њему пише паша од Санџака:
„Да ми дадеш кључе од Крајине!“
Одговара Рајко од Змијања:
„Не дају се кључи од Крајине,
Док не скрве три сабље пашине,
И црн курјак не завије с пања!“
Тако, кнеже, и оче и мајко,
Кличу сложно љути Крајишници,
Планином се разлегоше крици:
„Та један је од Змијања Рајко“

Оставимо нашег легендарног витеза, који је као и многи други из косовске епопеје остао без свог историјског идентитета, и вратимо се виђењу старца Милића Вујиновића положаја Змијањаца по повратку са Косова и надаље: „Видјеше Турци да не могу изађи на крај са Змијањцима, а и Змијањци се, опет, уморише од дугог и непрекидног војевања, па се погодише да чувају у Стражицама стражу и да помало војују с Турцима кад би на кога пошли. Султан им даде верман колик мутап са златном царском туром да је његова земља, да не плаћају ни цару арача ни попу колача, да могу остати у својој вјери и носити оружје… Кнезу Ратку, а неки веле кнезу Обраду, јер Ратко бијаше умро, дана је суданија на Змијању. Осим тога, дао је султан кнезу Тимар да кобиле ждријеби, Обровац да плоске налијева. Лијевче да овце јањи и златну сабљу. Кнез је судио и заповиједа. Он се слушао у свачем.“

Није тешко приметити да усмено предање Милића Вујиновића садржи доста елемената историјске истине. Ту је Ратко који се са сином Вуком помиње у турским дефтерима 1541. године, последњи као кнез села Бањице и мезре Обровац. Из истих извора сазнајемо да је терен данашњег Тимара, заједно са Мелином и Залужјем, припадао нахији Змијање. Бројне легенде овога краја тумаче и постанак неких насеља и села ужег и ширег Змијања. Тако је за име Ситнице на главном друму који из Бања Луке води преко планине за Мркоњић и Кључ, Милан Карановић 1927. забележио занимљиво казивање: „Неки паша пролазећи с војском заноћи на овој главици. Када му донесоше добре воде, допаде му се место и вода и запита кавазе: ,,Који од вас жели да га овде наместим да могу, кад ме пут нанесе, коња одјахати и коначити на овом лепом месту?“ Каваз Чолак са косовске Ситнице као да једва дочека, јави се и ту оста. Због тога што је из Ситнице са Косова, прозову врело и насеље Ситница.“

Традиција каже да су суданију на Змијању, после војевања кнеза Вукобрада са Стојаном Јанковићем, који је са својим четама походио Змијање, преко Сане упадао и у Соколово, сусретао се и са Радман-агом ситничким, преузеле аге-Ситнице које су у народном предању остале и по добру запамћане. Домаћи феудалци су често проводили насиље и преко њих. Стари Милић Вујииовић прича Кочићу: „Некад су аге-Ситнице судиле, па су им Џинићи отели суданију, а од Џинића Дујмишић. Али опет је сваки везир вјеровао ријечи ага-Ситница. Зато су се њи’ Дујмишићи и прибојавали колико-толико.“ Сасвим је извесно да историјско и легендарно у прошлости Змијања није лако получити и јасно разграничити, поред осталог, и због знатне подударности ових токова.

ОКО АУТОНОМИЈЕ ЗМИЈАЊА

Одмах после дефинитивног успостављања турске власти у овим крајевима, након пада градова и утврђења у долини Врбаса 1528. године, основана је нахија Змијање на терену раније жупе Земљаник. Само две године касније Курипешић је запазио у Соколову и околини много мартолоса и овчара, свакако од домаћег становништва. Турским пописом 1541. установљено је да овој нахији припадају села и насеља: Бањица, Вучај са Гомионицом, Шљивик, Омашка са мезром Кочић, Козара Селиште код Омашке, Добрња, Понор, Мало Змијање, Омашко Селиште, Љиљановац, мезра Обровац, тврђава Крупа на Врбасу, мезра Залужје (касније манастир Гомионица са два калуђера Андријом и Гаврилом Радојем), мезра Добрац, Горње Тријебово, Клоке, Мочиоци, Језерача, Горњи Понор звани Пониква, Горња и Доња Планица, Доње Тријебово, мезра Старо Село, Средње Тријебово, варош и тврђава Бочац, Горња Шљиварица, Доња Клока, Горње и Доње Ратково са другим именом Стражице, Горња Клока.

Двадесетак година касније Змијању су додељена и нова села и насеља: Селиште, Доброгошта, Соколово, Козица, Бистрица, Ораховљани, варош Звечај, мезре Градачац, Вусочић, Љешак, Љубачево, Рекавице, Црљени код Саколова Гнезда, који су у старом дефтеру уписани у нахији Бањица, која је у предосманском периоду била такође гранична жупа Земљаника, у почетку се водила као нахија и припојен Змијању.

За становнике Раткова пише да су Власи, као и у долини Сане што значи Срби, јер их и Курипешић потпуно изједначава. Становници целе области имају статус филуриџија чија је филурија 1541. и 1563. износила око 150 акчи. Из свих извора сазнајемо да су нахије ближе граници плаћале 120 акчи, што је такође један вид повластица о којима ћемо још нешто написати касније. Веће привилегије сведоче и о више унутрашње нахијске самоуправе и чвршће друштвене структуре. Повољнији положај граничара долазио је и од бојазни да не пребегну и не потраже уточиште код суседних аустријских или млетачких господара. Змијањском нахијом су управљали домаћи људи, кнезови и примићури.

Аутономија се надаље огледала у непостојању тимарског система, слободи људи коју није имала раја у другам деловима освојене земље, праву на своју веру и домаће свештенство које су освајачи и награђивали за његову службу народу. Утицај цркве на чување националног индивидуалитета је веома значајан и неоспоран. Крајем XVI века јавља се на месту некадашњег манастира Залужје у селу Кмећанима Гомионица, према истоименој речици, уз чије подизање традиција веже кнеза Обрада. Становништво области је било искључено из постојећег пореског система. Аутономија је истрајно брањена и због тога што исламизација није уепела; тамо где јесте, нестало је личне слободе и основних етничких права.

Извори указују на слогу и чврсту повезаност свих домаћих снага на које је турска управа морала рачунати и са њима налазити заједнички језик у решавању ових виталних питања освојене области. Историчари посебно истичу изузетну стабилност села и насеља какву није имала ниједна друга нахија Босанске крајине у XVI веку. Пораст броја домаћинстава од 350 ка 415 у току више од двадесет година резултат је природног прираштаја становништва, а не досељавања са стране. Тако је Змијање, пород Старог Влаха и Неготинске крајине, једино на овим просторима одржало филуриџијске повластице и после њиховог укидања у другим областима освојеним од Турака.

Ваља имати у виду и повластице које су проистицале из мартолошке службе Змијањаца и знатно доприносиле свеукупној аутономији нахије. Овај вид односа између освајача и освојених потврдиле су подједнако наша историографија и богата традиција краја и људи. Као ретко који покорени крајеви, добили су и право на своје баштине, али су били дужни помало и ратовати када су то захтевали општи интереси завојевача. Стојан Новаковић је зналачки оценио ову појаву: „Од старине је био обичај да је баштина дужна војевати. Када су Турци, у почетку, изузетно од овог општег поступања, хтели на извесним местима и из нарочитих разлога да потврде баштину, они су то учинили у намери да за своју употребу задрже за баштину везане раније услуге где им се то свидело.“

Полазећи од наведене Новаковићаве тврдње, Кочић је у Босанском сабору с правом истицао да су се змијањски мартолоси, које освајачи нису могли лако покорити, погодили са новим господарима да чувају друмове куд пролази војска и помало војују.” У наведеном делу Стојана Новаковића Турско Царство пред српски устанак налазимо многе аутономне области, посебно Неготинску крајину, која је припадала султановим кћерима и тако била заштићена од освајачке самовоље. Овом кнежином владали су наследни кнезови Карапанџићи, као Змијањем Кнежевићи. Сачувала је свој слободни статус све до Карађорђевог устанка и њен последњи кнез Миша из наведене породице био је и војвода поречки.

Традиција казује да су Змијањци, у духу поменуте погодбе са Турцима, учествовали у освајању Бихаћа 1592. године. Од 70 мартолоса које је предводио кнез Обрад погинуло је 12 и сви су сахрањени код села Рипча, где им се још распознају надгробни крстови. У Бишће је први упао четовођа Ситвук Бабић, заповедник кнежеве страже над Бањицом на месту које по томе и данас носи име Стражице. У турским пописним дефтерима из 1541. ово име је синоним за Доње и Горње Ратково, које је углавном и давало мартолосе. Једанаест година раније Курипешић пише да их је ту у долини Сане и око Соколова видео много заједно са овчарима. Кад се тврди да се на основу наведених података „не може доказати ништа што се тиче порекла становништва у овом делу Босне, због тога што су мартолоси као војни ред установљен пуних стотину година раније“ губи се из вида веома одмерено мишљење наведеног историчара према коме се на овом простору још у време „Јајачке бановине спомињу мартолоси, по свему судећи из редова домаћег становништва, у огарској служби.“ Одакле би иначе били ови људи са својим сталним занимањем о којима пише Курипешић и говори М. Васић на оснаву изворних историјских докумената?!

О СТАРОСЕДЕЛАШТВУ ЗМИЈАЊАЦА

Без обзира што постоје докази о насељености ових крајева дамаћим становништвом и у предосманско време, наше је мишљење да су његову основну масу освајачи тамо затекли. У том смислу подразумевамо и староседелачки статус Змијањаца. Чињеница да Раткова нема под данашњим именом у Пријездиној повељи из 1287. године нимало не оспорава назначену тврдњу и због тога што се подручје овог села појављује у овом документу под именом Мочиоца и Стражица.

Подсетимо да је суседна Бањица представљала средиште будућег највећег села области, средњовековну жупу којој је припадао Кључ, а у првим годинама османске управе нахију која је прикључена Змијању. Као што се види, била је, заједно са Доњим Ратковом, изван Земљаника и није поменута у Пријездиној повељи. Али, у њој су Мочиоци, који су изједначавани са Горњим Ратковом и заједно са селима ове области: Доња и Горња Кола, Сутрашњица, Рекавице, Крупа на Врбасу, Крмине, Агино Село, Бочац, Баљвине, Шеховци, Дубичка Гора, Понор, Дубица, Стражице, Соколово, Павићи, Хазићи, Вучај, Гомионица (као име речице), Бистрица и Чокори наведени у овој познатој повељи.

М. Карановић верује у Талоцијеву претпоставку према којој су обе жупе на северозападу средњовековне босанске државе у саставу области Доњи краји, Земљаник и Баница, биле крунска, породична добра војводе Пријезде. И као што лична имена и презимена из турских пописних дефтера потврђују верски и национални састав Змијања, исто тако називи села и насеља из Пријездине повеље и наведених османских докумената говоре и о њиховој старини, јер су се до данас сачували у неизмењеном облику. Сагледани у овом светлу, подаци Хаџи Калфе и Бенедикта Курипешића су такође веома драгоцени и као такви апсолутно неоспорни.

Сви истраживачи ове области су запазили снажно присуство косовске традиције и нестајање било каквих трагова о постојању старе средњевековне босанске државе која је била сва изнутра трула; ниједна балканска земља није пала брже и срамније под турску власт. Крешевљаковићева истраживања су потврдила предајна казивања да на древном друму који је повезивао Мркоњић и Кључ са Бањом Луком није било турских ханова; држали су их домаћи Срби, о чему сведоче њихови данашњи потомци по којима се и зову: Кочићев, Давидов, Костићев, Кнежевићев и Петровићев хан.

Насеље Ситница на истој комуникацији, измећу Чађавице и Мочиоца, представљало је једно утврђење у непосредној близини мартолоса у Стражицама. Заповедник кнежеве страже, по казивању достојанственог и ненаметљивог Ратковчанина Милића Вујиновића, који много зна о прошлости својих далеких предака и све то прича смирено и неразметљиво, Ситвук Бабић је доиста изузетна мушка појава која би, да је опевана у нашој епској десетерачкој песми, заузела место уз Милоша, Страхињу и Марка. Ево како га читаоцу дочарава поменути тумач народних предања: „Кад се помоли Ситвук од Крагујевице — јадна мајко — сав се крши у срми и под пусатом .., а за њим штекти и пишти седамдесеторо вижлади!“ Био је наочит и храбар „врлетан човјек — једна газија“. Држао је седам жена од седам закона. Предводио је змијањске мартолосе на Бишћу које Турци нису могли заузети без њихове помоћи. О томе сведочи и народна песма чије стихове је забележио Кочић 1909. у Раткову:

Да зна царе, као што не знаде,
Он би лако освојио Бишће.

Борилачка породична традиција је настављена: далеки потомак крајшики војвода Голуб Бабић је учествовао најпре у дољанској буни 1858. и свим другим против Турака и Мађара све до израстања у једног од најбољих устаничких команданата у Црним потоцима 1875—76. године. Отуда су многе повластице Змијањцима долазиле и од мартолосије њихових предака, о чему има доста доказа у најновијим истраживањима наших историчара.

Као што смо раније помињали, Курипашић је овде уз реку Сану, у Соколову и околини, запазио и мноштво овчара још 1530. Традиција са разлогом казује да је султан змијањским кнезовима својим царским ферманом додељивао Тимаре и Лијевче поље за јањило оваца. Ови планински баштиници живели су од млека, сира, кајмака и вуне, уз нешто мршаве ратарске производње, силазећи сваког пролећа на испашу оваца и јагањаца у доње крајеве до Саве и Посавине. Мартолошки и чобански стил живота знатно је утицао на развијање и формирање осећања личне слободе код ових људи који са поносом истичу да се „Змијање никад није турчило, као ни Црна Гора”. Сасвим је извесно да ове крајеве због неплодности и врлетности султан иије делио на спахилуке, него их је задржао као царске хасове.

Имајући у виду све сличне покорене области, Константин Јиречак у својој Историји Срба пише да су њихови насељеници „сви без изузетка, првобитно били, по свој прилици, непосредни поданици владара.“ Кочићева тврдња у Босанском сабору 1911. да је „сва освојена земља постала неограничена својина султанова“, којом је располагао по својој жељи, и да је то „основно начело муслиманског права“, веома је блиска Јиречековом тумачењу.

Целокупно сточарство становништво, за разлику од жупских тежака, још и пре Турака називано је Власима па их тако именују сви помињани путописци и извори, подразумевајући под тим именом искључиво Србе. Они су насељавали нахије: Змијање, Тријебово и врховину и имали су статус сточара баштиника који плаћају само порез на испашу за овце. За Змијањце је 1633. износио 480 акчи и повећаван је у односу на раније стање начином прикупљања у коме је испољавано нешто од познатог оријенталног јавашлука. Вијалетски тефдердар није имао посебне и сталне службенике за овај посао него је то поверавао домаћим кнезовима, или најимућнијим људима у нахијама уз одређену накнаду, а ови су слали своје повериоце који су на сваку баштину наметали још по двадесет акчи на име кулџилука, поклона, сарафије и ресидије, због чега су Змијањци водили парницу са омашким кнезом Ђуром.

Централна османска управа имала је својих разлога да штити сточаре од појава самовоље, а још више оправдања за ослобађање мартолоса од многих државних данака због чије се војне службе нахије ових области редовно изузимају од давања поменутих пореза у царским и везирским одредбама. И за разлику од равничарских жупаких ратара, планински сточари су били уистину слободни људи и овде и у другим крајевима. К. Јиречек сасвим оправдано наглашава да су „пастири свагда више очували личну слободу и слободу кретања, док су тежаци све више везивани били за земљу“.

Положају и статусу змијањског становништва потребно је посветити још пажње и простора због тога што је ово питање у најоштријој форми постављено на дневни ред Босанског сабора 1911. владином законском основом о добровољном или факултативном откупу кметова. Кочић се снажно супротставио решавању феудалних односа у Босни (посебно у Крајини, у којој су кметско-агински односи довели и до масовних побуна годину дана раније) на основу тезе заједничког министра барона Стевана Буријана коју је заступао у бечким делегацијама о змијањском становништву као досељеничком које има права на своје земље узурпиране од бегова. Подржан од неколико режимских историчара, он је решавање егзистенцијалног питања најпотлаченијег и истовремено, најбројнијег народа у Босни и Херцеговини условио досељеничким или староседелачким статусом, нарочито у Босанској Крајини, у којој су српски кметови били најугроженији. Револтиран таквим званичним гледиштем и огорчен држањем представника беговата и вирилних посланика, Кочић је у одбору изложио историјски преглед свеукупних друштвених и аграрних односа на Змијању и закључио категоричким тврђењем: „То нису досељеници са каравлашких брда него прави старосједиоци. У рјешавању аграрних питања не сије и не може у паметних људи да игра улогу овај досељенички или старосједилачки моменат. Али ако и ово узмемо у обзир, свакако има више права онај који се селио из околине Призрена, Скопља, Новог Пазара, Херцеговине старе Србије, него онај који је дошао из Багдада, Дијарберкида, Анада или Шама.“ Кочић је испољио дух толеранције, допустио могућност насељавања једног дела области у време најезде ратоборних Османлија, са неједнаким правима оних који су дошли да узурпирају туђе из средње Азије и других који су се с болом у души повлачили испред насиља из старе Србије и Херцеговине. Своје тврдње је засновао у солидно извученој историјској и правној литератури, као и резултатима двомесечног истраживачког рада на Змијању по методу Јована Цвијића.

Готово у исто време Јевто Дедијер објављује своју расправу о пореклу босанско-херцеговачког становништва у којој осветљава спорно питање: „Под старинцима разумијемо становништво које се сматра најстарије у једној области, и за које не памти нико одакле су се доселили … сви су православне вјере.“ Међу старинце Дедијер сврстава апсолутну већину Змијањаца, док се мањи део доселио из Херцеговине, Старе Србије, Црне Горе и Лике. „Православну вјеру задржаше становници планинских и непроходник области које су биле далеко од вароши и великих земаљских путева… Православни имају искључиво карактер планинског рода. То су расе које се множе у много већој мјери него суседни народи. Планина даје мало хране, много дјеце и доста здравља.“

И појава чобанских миграција у Херцеговини, коју је десет година марљиво изучавао по познатој Цвијићевој методологији, једног региона и изван њега, у пуном је складу са вековним номадским животом змијањских овчара. Својим историјским и етнографским испитивањима овога краја и упоређивањем усмених предања са документарним изворима који су му били доступни, Скарић је учинио видан напредак у односу на дотле забележену традицију. Признајући да је раније „био скептичан према народним сјећањима о Змијању“ као и свим сличним према њима која сежу у далеку прошлост, али се разуверио кад је сазнао за документоване историјске податке па их сравнио са народним сећањима у Кочићевом Змијању и нашао да се подударају са историјским чињеницама. Ова околност га је и подстакла на писање текста Жупа Земљани и стара нахија Змијање. Скарић тврди да су Ратковчани неоспорно староседеоци са извесним бројем досељеника са Косова из пред турског периода у овој области који су отуда донели имена за неколико насеља и места. „Није немогуће да су пореклом са Косова од планине Голеша“ две породице из Тимара које имају тамо своје презимењаке у селу Пискању код Ибра. Истим упоредним поступком могу се објаснити косовска имена на Змијању: Чађавица, Ситница, Бањица, Голеш, Звечај, Вучај и друга — готово сва позната још од половине XVI века.

За осветљавање односа турске управе према Змијању веома је карактеристична једна наредба босанског везира Мехмед-паше издата половином 1693. године кадилуцима у Јајцу и Језеру о намерама задарског генерала да од Книна „упадне у Босну и узбуни нахију Змијање“ истовремено са аустријском војном акцијом на Бању Луку са севера са циљем да угрози ову област. Оволику везирову бригу за нахију, која се простирала на север од Кључа до Бање Луке, нису условљавали само стратешки интереси Отоманског Царства. У свеукупном збиру освајачких мотива ваља имати у виду улогу домаћих мартолоса, сеоских и нахијских кнезова, нарочито у пограничиим деловима према Млецима.

И код једних и код других још су свеже успомене на продор вође котарских ускока Стојана Јанковића са својим четама на Змијање и једногодишње војевање кнеза Вукобрада са њим због чега је и изгубио положај и власт над кнежином. Одмерени Ратковчанин Милић Вујиновић о овом догађају казује народно памћење: „Није много иза тога прошло, а кнезу Вукобраду паде на конак Јанковић и салети га да се дигне на Турке. Кнез Вукобрад пристане, па је четовао годину дана са Стојаном, али се покаје и оде везиру. Везир плане на њега: „Не мореш бити и судибаша и четобаша!“ — и одузме му суданију на Змијању. Онда књегиња Смиља одлети везиру, па се заплаче и замоли. Везир даде књегињи Ратково, а кнезу Вукобраду остави голо кнештво без суданије…“

Ускочки походи на Змијање иастављени су и после смрти Стојана Јанковића на Дунаву 1687, у бици са Турцима. O њиховим упадима у ову област сведочи похвалница коју је генерални провидур у Задру Алвиз Моћениг издао новиградском главару Луки Оштрићу 10. априла 1702, за поход на Змијање, освајање Вакуфа (Мркоњића) и пустошење Гламоча: „In diversi cimentie parrtite contro Turci inguella specialmente di Zmiagne, nella presa di Vacup е nella destrrione do Glamoz, diede di se stesso li moggiore prove.“ Има података који говоре о чешћем допирању Стојана Јанковића преко границе Змијања. Тако је једном преко Сане упао у Соколово, о чему је сачувано предање код најстаријих људи овога села, сусретао се и готово спријатељио са Радман-агом, који је после кнеза Вукобрада преузео суданију. Неспоразуме змијањских кнезова са везиром и централном влашћу због сарадње са ускоцима почели су да користе домаћи феудалци с циљем да Змијању укину аутономна права и претворе га у своја кметишта. На помолу је било једно од иајмрачнијих поглавља у историји овога краја.

СЕЧА КНЕЗОВА НА ЗМИЈАЊУ

После кнеза Вукобрада на Змијању су суданију преузеле аге Ситнице са којима је постигнута домаћа самоуправна власт. Као и у другим деловима Босне и овде је почело доба силног успона и одметања моћног беговата од везирске и централне власти. Осиљени феудалци су царске поседе претворили у наследна добра и започели самовољно укмећивати слободне тежаке православне вере. Временом су се толико одметнули да нису много држали ни до султанових наредби. Епска десетерачка песма веома сликовито дочарава врхунац њиховог самовлашћа:

„Бојичићу, бојиш ли се кога?“
„Бога мало, а цара нимало,
За везира ни абера немам,
А за пушку ко за дору мога.“

У освајачки поход на Змијање кренули су бањалучки бегови Џинићи и аге Бумишићи да га укмете, село Ратково првенствено због улоге у аутономији области и испољеног слободарског духа. У појединим насељима чардаци су почели да ничу готово преко ноћи (Соколову, Павићима, Стричићима). Многи од њих подигнути су вештом обманом сељака, док најзад није дошао ред и на Ратково. Његови домаћини окупили су се у Светигори ноћу и одлучили да га запале и субашу убију. Тако се покушај бегова Џинића да Ратковчане претворе у кметове завршио крвавом драмом на Мразову у јесан 1839. сечом змијањских првака у знак освете за паљење чардака. „Девет дана гореле су стаје, пламен лизао високо, пуцало у пламену жито и дизала се голема думагија“. Крвава буктиња на Мразову у мрачној змијањској ноћи симболично је означавала крај вековне борбе између силе и права. Предање каже да су зулумћари упитали сакупљене људе: „Ко је рек’о да нема трећине?“ — „Рекла нам ова света земља“ — одговорио је у име ових ратковачки кнез Микаило Бабић и на месту био посечен. Међу погубљеним кнезовима и свештеницима, био је и млади поп Симо Кочић. Кад га је џелат, неки Моралија из Граба, посјекао, високо су шикнули млазеви вреле крви из вратније’ жила и попрскали Ђумишића чардак, а труп му ‘је стајао усправ све док га није један Турчин гурнуо ногом.“ На Змијању је настало време које најверније илуструју стихови народне песме овога краја:

С крви ручак, а с крви вечера,
Свак крваве жваће залогаје.

Трагичан обрачун на Мразову усека’о се неизбрисиво у сећање Ратковчана, а стоичка смрт Симе Кочића временом је преображена у етичку меру према којој су прави Змијањци само они који могу још дуго пркосно и усправно стајати после одсечених глава. Сагледана током векова „њихова је борба једна крвава епопеја и један снажан доказ колико је силна љубав и приврженост нашег народа према родној груди“. Многе депутације су због својих баштина одлазиле у Цариград, али су место правде у Стамболу налазиле сургун у Анадулу, или су их појеле рибе у Босфору. Некад мирни чобани и ратари постали су страшни осветници и ратници. Народ се закрајинио и сваких двадесет-тридесет година дизао на буне и устанке.

Сачувано је сећање о јуначкој погибији 300 Змијањаца у Клашничком кланцу, у коме су сачекали турску војску која је из Бање Луке кренула да сломи Карађорђев устанак у Србији 1806. Водио их је поп Никодије у помоћ устаницима и сви су изгинули у неравнправом обрачуну. Низали су се јуначки подвизи и главама постављене међе узбурканој кнежини. Проливена је одважна крв очева и синова, а лепота витешких мегдана преточена у песму и легенду преносила се на нова поколења. Када се мало боље упозна борилачка прошлост краја и људи, са жртвама које су дали у одбрани своје земље, имена и националног духа, онда је тешко прихватљива тврдња према којој „исламизација у Змијање није могла продрети због тога што овај рељеф муслиманском елементу није одговарао јер је био кршевит, са мало обрадивих површина, и што је нарочито важно, безводан.“

НЕКЕ ОСОБЕНОСТИ ЗМИЈАЊАЦА

Борилачка прошлост Змијањаца снажила је њихову ослободилачку идеју, а сазнање о чувању своје аутономије у одбрани верске и националне индивидуалности током векова под туђинском владавином учинило их је нешто другачијим у односу на суседне крајеве и људе. Од давнина горди планинац је гледао на равничаре као некада донски козак на мужика: први је био слободан ратник, а друга кмет везан за спахијско имање. Због родне земље и слободарске традиције жарко родољубље преображавало се у витештво, јунаштво у подвиг, а страсна тежња за самосталношћу плаћана је високом ценом у крви и злату. На овом немирном тлу вековима су смерне мајке рађале и подизале синове до мушке снаге да би завршавали на коцу и конопцу или трунули далеко од завичаја по сургунима Чаталџе и зидинама Стамбола.

Над родном земљом натопљеном крвљу и сузама, надносила се страшна претња и наговештавала да ће, као јалова жена, остати пуста деценијама. На овој шумовитој и доловитој змијанској висоравни човеку, домаћој и дивљој животињи, трави и птици подједнако је стало до ове врлети на којој се раћају, расту и умиру. Подмукла сеча на Мразову моћно је подстицала и позивала на обрачуне и буне. Некадашњи мартолоси, уместо да чувају друмове, почели су да на њима дочекују турске зулумћаре. Са усана осветника одјекнула је песма:

Ој субашу, на опрезу буди,
На Змијању косовица суди!

Тако су ,,четовање и хајдучија постали занат, јунаштво највећа врлина, самовоља и позната крајишка упорност главна особина.“ Кад видеше Змијањци да домаћи феудалци неометано проводе своја насиља, ноћу на скупу у Светигори изаберу делегацију и пошаљу је кнезу Михаилу у Београд. После дугог и мучног пута стигли су и били примљени код кнеза, уз пуну помоћ и подршку Гавре Вучковића Крајишника, писца „Робства у слободи или огледа правде у Босни“. „Много жалим Босну и о Босни и у сну мислим! Ваша ће се права потврдити, не морате ићи у Цариград него се морете слободно поврнути у Босну у нашу драгу Босну“, рекао им је кнез Михаило, који је, по свему судећи посредовао код султана у Стамболу.

Ускоро је на Змијање стигао Топал-паша из Сарајева са „два табора турског аскера да потврди ратковачку правду и да изда нове царске тапије“. Змијањци су им на врх Кадине воде, где су поставили логоре, спремили једну незапамћену гозбу. „Заклано је шест волова трогодаца и седамдесет овнова, и десеторо трзади и преко педесет пилади за везира и његове доглавнике; укувано је двадесет товара јечмена, зобена и кукурузова крува, и десет погача на копрен за Топал-пашу и његове поглавице; испечено је седамдесет и седам тепсија пита, двадесет варићака колачића, три стотине кајгана, три стотине чим-бура и три стотине цицвара – драга су ово јела Турцима“ — додаје стари Милић, па наставља: „Изнијето је на Кадину воду три стотине карлица варенике, двадесет каца кисела млијека, десет големије каца сира тученика и два товара масније’ сираца, а за везира и његове ћатипе, евендије, муле и авизе убијено је десет трмки чела, изнесено тридесет заструка младог скорупа и тридесет здјела варенике под скорупом“.

Тако су Змијањци дочекали и угостили босанског везира, који им је повратио узурпирана права и потврдио царски ферман на њихове баштине. Кочић је, уз аге-Ситнице, истицао велике његове заслуге у заштити нашег народа од зулума домаћих феудалаца. Истицао је да је „најсјајније доба босанске историје под Турцима без сумње вријеме везировања старог Топал-паше и јавног дјеловања Гавре Вучковића Крајишника.“

Сасвим је извесно да је везирова посета Змијању уследила после заузимања српског кнеза код високе Порте, јер је било познато да кнежеве везе допиру до Змијања са ширењем „братских порука“. Кочић је 1910. објавио и део своје познате хронике под насловом „Књаз Микаило спасава Ратково“. И оно што се није могло постићи дугим војевањем и дипломатским депутацијама, остварило се керменским трпезама и жутим дукатима који су били најречитији. У овом смислу је и завршна исповест старца Милића Вујиновића: „Тако су наши стари, дјецо, задобили и очували своју земљу и правду… У пошљедње вријеме, како сте чули, љуто су и’ били сколили Турци да и’ кмете и поработе, и да им не дође у индат свијетли кнез Микаило – свијетла му душа и пред Богом и пред људима – пали би у црно сужањство… Док је она врлетна и злеуда громила одбрањена и очувана много је мајки и сестара уцвијељено, много је суза и крви проливено много је пуста жежена злата поарчено! Колико је злата у њу дато, сва би се златом могла засути; колико је за њу крви проливено, у крви би се потопила, а данас нас више, дјецо, ни сувим крухом не мере да `рани!“

У почетку нашег излагања написали смо да Кочић није открио Змијање него показао свету да постоји. Он је, мећутим, учинио нешто неупоредиво значајније: вештином трагача за наслагама најдрагоценијег блага дубоко је зарио у недра родног тла и на светло дана изнео врлетну и вечито узнемирену ћуд земље која је одређивала судбину свему што се на њој рађа, расте и умире, човеку свога поднебља првенствено. „То су планинци моји и браћа моја, која силно воле и силно мрзе. Знам ја њих. Међу њима сам се родио и међу њима одрастао. Слобода је њихова у еглену голема, нема јој мјере. Машта је њихова увијек узбуђена, и што њима падне на ум, то ће ријетко коме пасти.“

Његови јунаци доследно испољавају и антрополошка сазнања о природи земље у којој „све потајно и подмукло режи“, њену чудесну ћуд, фатално трагичну за судбину човека. Рељу Кнежевића и Слатку Душу је немилосрдно уништила снагом своје необуздане стихије, мрачајског проту помућеног духа гру6о откинула од живота и света, Мргуда послала на вешала, Симеона осудила на вечито манастирско ђаковање и донкихотско живљење, Марушку да лута и нестане у густој познојесенској магли, Чочорику и Вука да гину за њу мајку и маћеху, проклету и уклету, али њихову. И за све то што је у животу сналазило гомионичког делију котлар Мићан има своје, можда најуверљивије, објашњење: „Ћуд је њему његова крива, ћуд.“ По свом основном духовном одређењу, у дубини своје затворене душе и најинтимнијег бића, Змијањац је изразито горштачка и плаховита природа, неукротива и врлетна, као и планина у чијем крилу се рађа, расте и живи. Отуда је вечито у неком узнесеном духовном трагању, маштању, немиру и покрету. Његова фантазија постаје религија која ове савлаћује. Да стигне до царства иде звездом. И у најзабаченијим гудурама и на неприступачним висовима, где могу само орлушине да се јате, наилази на црквину, краљев врт војводин гроб – као да су ту скоро били царски и вилински двори. А тамо ватру нико никад није наложио… Далеко од европске културе он је сам задао, духовно, свој државни, национални и друштвеии култ, и своје принципе вадио из своје душе и крви. По природи и рођењу необуздан, у животу конзервативан, неповерљив и нада све својеглав није хтео да прими ништа страно што би га могло да отуђи од његовог најчистијег и најнежнијег осећања и неког инстиктивног замаха, да не би изгубио јасноћу и чистоћу своје визије и изражаја. Тако је он, јаче од осталих, сачувао једрину своје душе, звучност језика и своје патријахалне обичаје, своју ношњу и орнамент-симболике и укуса. Писац наведених редова, и сам стваралац по својој интимној вокацији, дубоко је завирио у скриване пределе душе човека змијањског поднебља.

Код Јевте Дедијера налазимо ништа мање занимљива запажања о људима Кочићевог завичаја. Овај врсни наш антрополог Цвијићеве географске школе истиче да је „ово један од најнационалнијих крајева наше отаџбине у коме су поједине примарне особине српског народа доживеле освежавања“. Мислећи на све Крајишнике, Дедијер указује на значајне карактеролошке црте ових граничара: „То је скуп незадовољника и ускока из свију западних српских области…, љути су, предузимљиви, са енергијом од момента, преке ћуди, једноставних погледа и једноставне памети.“

Ослањајући се на претходника, М. Карановић запажа да су Змијањци „задржали патријархалну честитост, скромност, мекоту и питомост. Неподмитљиви су, потпуне алтруисте, а прожети су схватањима и погледима модерне и просвећене демократије“.

Јован Цвијић је у многим крајевима динарске планинске зоне зналачки открио појаве „врло јаких темперамената, виолентних, силних, огњевитих људи, код којих узрујаност, напони и подвизи могу достићи највишу меру. Махом врло импулсивни, који одмах и често без дужег размишљања раде; зебу од много мишљења, и који кажу: „Ко разгађа, у нас не погађа“; и погоде истину и најбољи пут“. Из ових карактеристичних особина проистиче њихова неизбежна судбина.

Њих су у пуној мери испољавали: у епској песми и легенди од Змијања Рајко, у историјској и културној прошлости кнезови Ратко и Вукобрад, њихов поглавица Ситвук Бабић, његов потомак војвода Голуб Бабић, Гавро Вучковић Крајишник; Кочић, Принципа, браћа Чубриловићи. Сви су они у мањој или већој мери војевали за слободу и национални опстанак. У Црним Потоцима и на Борковачи, уз Голуба, Перу Крецу и Петра Мркоњића, војевали су: Остоја Вулин Шарац, Миле Вулин Високи, Рендо Ђурђевић, Вид Жеравица, Триво Амилица, Петко Петрашин Врањеш, Остоја Сукара и други у песми опевани:

Свака стаза жали по јунака…
Бања Лука Мијата ајдука,
Љиљановац Високога Миле,
Рајичевац Шаренога Осте,
Поповача Јована чобана,
Плаканица Љутога Саванца,
Подрашница Остоје Сукаре,
А Ратково од Змијања Рајка…

Миле Вулин Високи био је врлетан човек, прави газија. Први се населио на Џинићево Чардачиште и јавно је претио Ратковчанима што дају своје кћери у Стричиће, који нису као и они спалили беговски чардак и отерали свог субашу. После војевања са Голубом Бабићем у Црним Потоцима и Петром Мркоњићем на Ћорковачи, многи су доласком Аустрије доспели у казамате Арада и Пожуна. Стварајући Чочорику, Кочић је имао пред очима Милу Високог и Саламића, који је носио исти надимак. И Симеун Бак је настао као синтеза Рајка од Змијања, Ситвука Бабића и Гавре Вучковића; свако од нас у овом манастирском делији и пустахији препознаје њих тројицу. У сликовитој завичајној песми, коју смо чули уз гусле јаворове, опоетизован је ранији устаник Петрашин Врањеш збаг свог држања према новом окупатору:

Процвилио Врањеш Петрашине,
Из велике кладинске општине,
У Пожуну, мађарскоме граду,
Што му жени потпору не даду
Љуто цвили до неба се чује:
,,Ој кнезови, изгубили праву,
Што сте од нас окренули главу,“
И одобри да вас Бог помори,
Свака млада потпору добила,
Осим снаша Врањеша Петраша,
И божјака Лазара Дивљака…

Када је и састављач ове десетерачке песме доспео у швапску регименту, девојке испод Превије су убрзо прижељкивале и меланхолично призивале:

Жао нам је Високога Марка,
Што не може доћи из Лебрика.

Веома су занимљива запажања страних путника о овим људима и крајевима која су оставили, од Курипешића па до промене суданије, у Крајини после Берлинског конгреса. Путујући пешке и на коњу по планинама западне Босне устаничке седамдесет и пете године у пратњи једног од најпопуларнијих вођа побуњених Крајишника, чувени археолог Артур Џон Еванс обилази логоре и у тешко проходним планинама доживљава романтичарске визије о вилама које „одрећују људску судбину и са материнском нежношћу пазе народне јунаке који спавају на њиховим грудима и у некој планинској пећини сањају о бољим данима, све док вила заштитница не разбуди из сна сваког ратника да раскине заувек ланце тлачитеља. Чини ми се да су оне сад будне”.

Еванс је видео и слушао још нешто што заслужује да се наведе. „Народни гуслари још певају свакога дана гомилама сељачких слушалаца епске песме о кобном косовском дану. Њихово је рецитовање подешено према тужним тоновима гусала које одзвањају великом националном тугом”. Што је више слушао, и сам се опијао заносом присутних: „Ја не могу описати патос, са којим се ове песме понекад певају. Ја сам посматрао гомиле око слепог старца певача и сваки образ био је орошен сузама; речи су њих узбуђивале, а не музика.“

Полазећи од Цвијићевих антрополошких изучавања карактерологије виолентног типа наших планинаца, чије позитивне и негативне особине потичу из истих психолошких извора, Дедијер указује на њихове склоности за несебичност и великодушност, посебно наглашавајући чврсту решеност за личну жртву. У годинама буна и устанака „национална идеја постајала је њихова дубока вера и страст.“ Назначене духовно-душевне особености не одрећују судбину само Гавре Вучковића, Кочића и младобосанаца, него и оног неписменог тежака из Кадине Воде, старца Пантелије, код којег је преноћио крајем марта 1878. босански фраљевац Грга Мартић пролазећи овуда у саставу делегације која је журила да бечком цару честита окупацију Босне и Херцеговине. Разговор са овим заосталим Змијањцем фра Грга је дословно забележио у својим Запамћењима: „Како то би, ви сте паметни људи, фратрови, да каурин Босну узима?“ – упитао је гостопримљиви домаћин. „А би ли волио Турчину?“ — одговорио је питањем Мартић. „А, бога ми, свеједно је. Зулумћар ово, зулумћар оно, а ово је српска земља!“ — То старац од деведесет година, а ја зубима гризем и пљувачку ждерем.

ИЗВОР: Сајт Удружења грађана ЗМИЈАЊЕ (www.zmijanje.org.rs). Одабрао и обрадио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (27)

Одговорите

27 коментара

  1. 5. март 2017. у 05:45

    vojislav ananić

    ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ И ИСТОРИЈСКИ РАЗВИТАК ЗМИЈАЊА

    Област Змијање се палази у западпом дијелу Републике Српске, али као административно — територијална цјелина она данас не постоји. На основу бројиих историјских извора, Змијање током XIII вијека у административно — територијалном смислу постоји као жупа Земљаник или Земуник, која се налазила у саставу Доњих краја.
    Жупа Земљаник први пут се помиње 1287. године у Пријездиној повељи. Граница жупе Земњаник, како наводи Милан Карановић, иде на југ до жупе Луке и Банице. На истоку, она се граничи са жупом Врбањом, на западу са жупом Саном и на сјеверу са Глашком жупом.
    Падом Босне под турску власт, у XV вијеку, овај простор је оргаиизован као нахија Змијање, у којем статусу је било до почетка XIX вијека. Границе нахије су се углавном поклапале са средњовјековном жупом Земљаник. Највећу територију Змијање је обухватало у првој половини XVI вијека, када захвата простор између ријека Врбаса и Сане и планина Козаре, Димитора и Лисине.
    Прве нодатке о народном поимању Змијања износи Петар Кочић, гдје је оно ограничено ријекама Саном и Врбасом са запада и истока, планииом Козаром на сјеверу и извориштем ријеке Пливе на јуту. Ужи појам Змијања ограничава се на подручје следећих села: Горње и Доње Ратково, Дујаковци, Локвари, Ситница, Стражице, Стричићи, Лусићи, Горње и Доње Соколово и Павићи. Најстарији помени о становнипттву овог подручја налазе се у путним биљешкама Бенедикта Курипешића, путописца, који наводи да у овим крајевима (источно од Сане) живе овчари. То значи да је тадашњим становницима сгочарство, нарочито овчарство, било главно привредно занимање, а доходак од њега најважнији приход за живљење. И Петар Кочић то потврђује, када каже, да је султан дао кнсзу Ратку Лијевче да ту овце јањи. И дан данас Змијањци уз часни пост силазе са овцама у ниже крајеве, гдје прије отопли и трава нарасте, него на Змијању па ту овце напасају и јање. Сточарску привреду Змијањцима су наметнуле географске и геолошке прилике њиховог краја. Сав средњи и јужни дио ширег простора Змијања је карстна (крашка) висија са много појава ублаженог карста. Плећате косе и осамљени висови подијелили су висију на већа и мања поља, а површина земњишта је изрешетана мноштвом вртача. Извора и текућих вода нема довољно, нарочито у јутоисточном крају, те становници често пију воду и поје стоку кишницом из бунара и локава. Оно мало потока што има, утиче у поноре. Од села Кмећана, Мелне и Доњих Кола до села Ситнице, Дујаковаца и Локвара издиже се змијањска висија од 500 до 800 метара надморскс висине. На западу према Сани, и на истоку према Врбасу, земљиште се спушта, карстне појаве ишчезавају, на је земља погодна и за земљорадњу. Због претежно висинског карактера и што има мало обрадивих површипа Змијање оскудјева у житарицама. Жита брзо нестане, па се мора доносити из равничарских крајева. Становници ове неродне земље живјели су нарочитим животом као и сви планинци. Сиромашна земља није привлачила себи никога. Зато Турско царство није планинске земље дијелило на спахилуке, те су се планинци сачували од јаче експлоатације и посебних дажбина. Ипак, Турско царство ни овакве планинске земље није ослободило баш свих данака, јер су и то биле царске земље, па је свако ко је “сједио” на њима морао пдаћати данак, према снази своје привреде. А и сточарство је било привредна грана. 3емљиште са искључиво сточарском привредом Царство је резервисало за себе, па су се такве земље звале “царски хасови”. Зато планинци нису били ничији подложници, већ само султанови. У таквом су односу ирема владару били планииштаци и у средњем вијеку. Сви су власи, без изузетака, првобитно били непосредни поданици владара, па тек онда поклоном владара постајали својина српских манастира па можда и властеле .
    Змијањском нахијом су управљали домаћи људи и кнезови. Аутономија се огледала у слободи људи коју није имала раја у другим дијеловима освојене земље. На овом подручју, у вријеме турске владавине, исламизација није проведена, изузев у неколико случајева. Године 1541. у селима Бањица, Ратково, Црљени појављује се по једна муслиманска кућа. Једино у Црљенима задржао се и касније муслимански карактер у вјерском погледу. То су једини случајеви исламизације на Змијању у турско доба. Остало становништво је имало право на своју вјеру и домаће свештенство. Стога је утицај Српске православне цркве на чување националног идентитета неспоран и значајан.
    Становници села на Змијању припадају динарском типу човјека. Они су горштачког изгледа, изразито су високи, дугих руку и ногу, црне расе и изражених јагодица, а вањска конституција им је изразито пријатна. Свакодневни напоран рад довео је до изразите физичке снаге и снажне тјелесне грађе. Зато, успјешно обављају тешке физичке послове.
    Змијањци су изразито везани за природу и за претке. Изразит је и индивидуални и национални понос.
    Стваралачка машта и укус су им изражени у умјетности, односио, резбарији, везовима и орнаментима али и у народном градитељству.

    ИЗВОР:
    ЈУ МУЗЕЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, БАЊА ЛУКА
    Владимир Ђукановић – ЗМИЈАЊЕ
    ПОКУЋСTВО ДИНAРСКЕ ПЛАНИНСКЕ КУЋЕ БРВНАРЕ ИЗ ЗБИРКЕ ЕТНОЛОШКОГ ОДЈЕЉЕЊА МУЗЕЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, Бања Лука, 2015.

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори

  2. 6. март 2017. у 14:22

    vojislav ananić

    ПОКУЋСТВО ДИНАРСКЕ ПЛАНИНСКЕ БРВНАРЕ (Змијање)

    У кући посебну пажњу изазива покућство. “Уређењу куће сељак, бар привидно, није поклањао посебну пажњу. У неким крајевима често зачуди недостатак покућства у великој, добро саграђеној кући, чак и са већим бројем просторија. Све делује неуредно па и иомало запуштеио. Осећа се велики несклад — кућа је складно и са мером саграђено здање, а унутрашњи просгор сасвим скроман и неупадљив.
    Но, то је само први утисак. Јер, кад се ногледа изблиза неки део покућства, тканине или предмети за свакодневну употребу, види се да је човек уложио много напора и труда да се окружи складним стварима, и да га осећај за лепо није напустио .
    Постоји више подјела покућства динарске планинске куће: једна од тих подјела је на предмете који се налазе на земљи (земљаном поду), предмети који су смјештени уз зидове и предмети који висе окачени на зидове .
    У предмете који се налазе на поду сврстани су огњиште и опрема уз огњиште, троножци, неко крупније посуђе (ћупови и сл.), у ранијим фазама и постеља итд. Уз зидове су постављани крупнији комади намјештаја: долапи, кашуни, наћве и сл. Највећи број посуђа и ситнијег покућства обично је висио па зидовима брвнаре, окачен на металне клинове. Разлог томе је организација простора у кући. С обзиром да су брвнаре малих димензија, морало се водити рачуна да се тај мади простор, што је више могуће, најрационалиије искористи. Због функције предмета опредједили смо се у овом раду за слиједећу подјелу: огњиште и предмети уз огњиште, предмети за припремање хране, предмети за држање и чување хране, ситније посуђе и прибор за јело и намјештај. Најважнији дио куће било је огњиште, око њега се одвијао читав породични живот. Сам назив огњиште потиче од ријечи огањ (ватра) који се на њему ложио. Код једнодјелне (једноцјелне) динарске планинске куће огњиште је стајало на средиии пода, могло је да буде укопано у под, направљено од иловаче или озидано, па се уздизало десетак центиметара од пода. Ако је било направљено од иловаче онда је обично било уоквирено даскама и могло је да буде овалног или четвороугаоног облика. Развојем брвнаре, када јој је додана соба, огњиште се помјера према зиду који је раздвајао кућу и собу.
    Народни израз “набити огњиште“ значи угврдити га, набити иловачу да буде чвршћа. Поред тога што је огњиште било култно мјесто у кући и што је служило за припремање хране и загријавање просторије, огњиште је и освјетљавало просторију. Касније су за освијетљавање, нросторије служили луч, свијеће, чираш и сл. Маша је лопатица направљена од кованог жељеза а служи за згртање и разгртање жара (машом се “узбуђивала” ватра), а такође и за подизање сача. Машице су такође прављене од кованог жељеза и имају сличну функцију као и маша, с тим да омогућују прецизније радње.
    Саџак (троног) је такође од кованог жељеза. Саџак се налазио и у најсиромашнијим кућама јср је имао важну улогу приликом припремања јела. На њега су се постављале посуде за кување или тепсије када су пите припремане, а стајао је на
    огњишту изнад ватре .
    Сач је поклопац полулоптастог облика од кованог жељеза, са ручком на врху која је била причвршћена кованим клиновима. Осим жељезног сача кориштен је и сач направљен од глине (земљани). Он служи да се испод њега пече хљеб или да се припреми неко друго јело. С обзиром да је на Змијању веома брзо нестајало пшенице, испод сача се претежно пекла кукуруза. У зависности од тога шта се испод сача припремало, сач је могао да буде хљебни и питни. Оно што се припрема стави се у ватру, затим се поклопи сачом и загрне жаром. Када се сматра да је јело припремљено, жар се згрће са сача и јело се скида са ватре. Ако припремано јело није готово поново се поклапа сачом и загрће жаром. Данас се у угоститељству користи овај традиционални начии припремања јела за спремање специјалитета под називом “јела испод сача”.

    Судови за припремање хране

    Поред бакарног котла који је висио на веригама и у којем се кувало, кувало се још и у земљаним посудама односно лонцима: округљашу и руји. Од земљаног посуђа још се користида и дагара, посуда за остављање млијека када се са њега скупљао кајмак. Дагара је, такође, коришћена и за кување “јамуже”. Јамужа се полако кувала на огњишту од јутра до навече, да “мачка кад стане не смије провалити кајмак”. Увече се млијеко једе из саме дагаре.
    За припремање јела, осим до сада наведеног, коришћене су још тава и тепсија.Тава је плитка округла посуда са дршком. Оне таве које су служиле за припремање јела на огњииггу, имале су дугачку дршку, а неке су имале и мале ногаре на дршци. Ногаре су служиле да се тава не преврће приликом припремања јела. Још можемо да наведемо да је касније кориштен и пржањ, справа за пржрње каве.
    Касније је употребљавана вучија која је брему потиснула из употребе. Бреме су израђиване од јелових дужица, запремине од 15 до 17 l, такође су прављене и мањих заиремина и називане су заметаче. Осим што су стајале у кући, бремама се вода носила и у поље, косцима и сл., а воду су са извора (студенаца) доносиле жене. У неким селима старију дрвену посуду за воду, тј. брему називали су и бардак.
    Осим бреме и вучије за држање воде кориштене су и разие посуде направљене од тикве. Горњи крај тикве се одсијече, тиква се очисти изнутра од кошпица и као таква служи као посуда за воду. Отвор на тикви се обично затварао комушом. Веће посуде од тикве су служиле и за доношење воде са извора, као и за одношење воде у поље. Осим за доношењс и држање воде тикве су се користиле и за друге сврхе као нпр. за чувањс сиршпта. “Тиква се качила у близини ватре и у њој се држи комад сиришта и сурутке. Сурутка, која тако стоји један ред, употребњава се за сирење млијека”. У тиквама су такође припремани и народни лијекови: „У тикву се успе топла вода с трином. Затим се трина стави у крпицу и меће на леђа па се лијечи стомак и материца. Послије се стомак и материца поправе и завију и тако стоје три реда”.
    За држање мањих количина ракије кориштен је ардовић, запремине 3-4 1. Ардовић је изношен за свадбе и друга весеља, али, такође и за сахране. Из њега су послуживани гости. Правњен јс од трешњиног, шљивовог, дудовог и храстовог дрвета.

    Ситније посуђе и прибор за јело

    Посуде за пијење воде, а такође и других напитака (млијека, киселог млијека, ракије…) су биле букаре, чаше и тасови (тасићи).
    Букара је чаша за пиће, направљена је од дужица, при врху и при дну има жељезне обручеве, а између обручева дршку. У букари сс још носило млијеко чобанима, а некада и кајмак. Букаре су прављене од тисовог дрвета, али и од других врста дрвета. Чаше су, обично, прављене из једног комада дрвета за разлику од букара које су прављене од дужица. Оне су мање запремине од букара и обично су кориштене за иијење ракије. Ракија се из чаша штла са двије руке. Понекад су ове чаше ношене за појасом, а често су употребљаване као славске чаше. Најмања посуда из које се пило је тасић или тас. Тасићи су обично најљепше израде и они су најукрашенији, због тога што су их правили чобани који су имали доста слободног времена. Они су могли да се посвете шарању и украшавању како тасова тако и других предмета од дрвета које су правили. Тасић се јога назива и чобанска чаша. Тасићи су и обликом били другачији од букаре и чаше, били су спљоштенијег облика. Обично су прављени од тисовог, ораховог или јаворовог дрвета. На њима сс налазе најразличитији орнаменти. Ове посуде су, заједно са осталим посуђем, стајале на полици или у долапу.
    Од дрвета су, такође, биле и посуде за сервирање јела, здјеле и тањири, а такође и прибор за јело, првенствено кашике. Здјеле су посуде разних величина, полулоптастог облика, а служиле су за сервирање јела као и за ношење хране у поље и сл. Како здјеле, тако и тањири, обично су прављени од липовог или трешњиног дрвета. Из већих здјела, приликом ручка, сви су заједно јели. Од дрвеног прибора за јело најчешће је кориштена дрвена кашика. Она се састоји од кусала и дршке. Међутим могуће је пронаћи и дрвене виљушке и ножеве, али су они првенствено служили као украс. Посебно су занимљиве дрвене кашике које су могле да се, на средини дршке, преклопе. Оне су служиле и у кући, али су обично биле ношене за појасом, а најчешће су их носили чобани. Чобапи, који су имали довољно слободпог времена, израђивали су прибор за јело и због тога је и он пун орнамената и игара као и тасић. За држање прибора за јело кориштен је кашикар, он је могао да буде исплетен од љесковог прућа ил скован од дашчица, а понекад је то била само једна даска која је била избушена па више мјеста и у те рупе стављан је прибор за јело. Кашиикар је могао бити направљен и на слиједећи начин; неколико обрађених дасака се прикуцају једна уз другу (површине 50 ст х 50 ст), у њих се, у одређеним размацима, укуцају ексери до своје ноловине, кашике и виљушке се при врху дршке избуше и окаче на те ексере. У недостатку ексера употребљавали су се дрвени клинови.

    Намјештај

    Најбројнији и најкоришћенији намјештај кућа брвнара био је дрвени. Разлог томе је шумско окружење и самостална кућна израда. Најлакши начин да се дође до одређених комада покућства било је да га укућани сами израде. Дрвено покућство је, такође, и најбогатије шарама и орнаментима различитих облика и значсња. Основни орнамент био је крст — симбол хришћанства, који је означавао припадање вјери. Осим крста, ту су разии геометријски облици, а такође, природни, односно, биљни орнаменти. Овакве орнаменте можемо наћи и на самим грађевинама као и на ношњама. Српски народ је, поред разних недаћа, сачувао своје орнаменте, који су представњали писмо, кориштени су за чарање и врачање, а такође, су служили као украси на разним предметима. На покућству орнаменти су највише заступњени па колијевкама, сандуцима, чашама, плоскама, прибору за јело и сл.
    Велики број дрвеног покућства (највише круниијег) био је смјештен уз зидове тако да је простор око огњишта био слободан за комуницирање и ноћивање укућана у љетним мјесецима. Уз зидове биле су постављане клупе. Осим клупа, за сједење је служио и низак проножац. Троножац је најчешће прављен од храстовог или буковог дрвета, а израђивала га је “чењад” из домаћинства. Преко љета и јесепи налажено је погодно дрво за ногаре и сједало, затим се дрво сушило и израђивало преко зиме када је било довољно времена. У зимским данима, докона с временом, мушка чељад је резбаријама украшавала троношце, а такође и друге предмете од дрвета. Троножац није имао наслоњач, али се у кући налазио бар један троножац, сто или столац са наслоњачем на којем је сједио домаћин, он је увијек био богато изрезбарен и декорисан.
    Кућа брвнара обично није имала кревете јер се спавало око огњишта на разастртој слами. Слама се свако јутро склањала у крај куће и прекривала се поњавом, да би навече опет била распоређена у близини огњишта.
    Након извјесног времена слама, која је служила за спавање, била је мијењана. Али, најчешће се спавало у зградицама. Тек послије Првог свјетског рата долази до појаве кревета. Сељаци их сами праве од грубих дасака у виду плићег сандука са четири ноге и то са знатно већом ширином од нормалне, с обзиром да је спавало и више чланова породице на једном кревету. Првобитно је само домаћин куће имао кревет. На овим креветима стајала је сламарица, односно врећа од грубог сукна напуњепа сламом, а такође је стајала и строжа (строжац) која је била напуњена кукурузовином. За држање одјеће или неких вриједнијих ствари кориштени су сандуци. У зависности од тога шта се у њима чувало, разликовали су се по величини и украшепости орнаментима. Мали сандуци су служили за држање накита, новца и других вриједности. Сандуци за одијело и дјевојачко рухо обично су већи и украшенији. Основни облик им је, у суштини, исти. Они су четвртасти, без ногара или са кратким ногарама, са овалним поклопцем. У кући је, поред сандука постојала и греда звана преметељ која је служила да се преко ње пребацују, односно држе одијевни предмети који су били у свакодневној употреби. Колијевка (бешика) је по облику слична колијевкама из сусједних области, она у суштини носи опште карактеристике колијевке. Састоји се од четвртастог сандучета са полукружним основама које су омогућавале љуљање. Горњи дио колијевке је уздигнут и био је носилац орнамената. На самим зидовима, нешто мало ниже од верижњаче, на једном или више мјеста налазиле су се полице за одлагање посуђа и других ситнијих предмета. Међутим, већина посуђа одлагана је у ормарић, долап. Он је имао више полица мале ширине и затварао се двокрилним вратима. Низак сто са кружном плочом, сопра (софра, соприца, сто или сипија) у вријеме кад није служио да се па њему постављају јела, висио је окачен о ексер на брвнима. Скидана је за сваки оброк. Сопра се на Змијању користила веома дуго, тако да је сто веома тешко ушао у употребу.
    Недалеко од улазних врата, обично уз спољни зид, налазила се полица сводница за смјештај посуда у којима се уносила и држала вода. Неке куће су имале сводницу са спољне стране куће опет уза зид, недалеко од улазних врата.

    ИЗВОР:
    ЈУ МУЗЕЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, БАЊА ЛУКА
    Владимир Ђукановић – ЗМИЈАЊЕ
    ПОКУЋСTВО ДИНAРСКЕ ПЛАНИНСКЕ КУЋЕ БРВНАРЕ ИЗ ЗБИРКЕ ЕТНОЛОШКОГ ОДЈЕЉЕЊА МУЗЕЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, Бања Лука, 2015.

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

    Одговори

  3. 6. март 2017. у 19:10

    vojislav ananić

    ЗАНАТИ У ИЗРАДИ ПОКУЋСТВА ДИНАРСКЕ БРВНАРЕ (Змијање)

    У зависности од начина израде, покућство планинске куће брвнаре можемо подијелити на производе качарског, плетарског, тесарског, ковачког, лончарског заната и рукотворине. Што нам казује да поред основног занимања којим су се бавили становпици Змијања, да су се бавили и допунским занимањима, да би обезбиједили бољу егзистенцију, а такође да су самостално израђивали одређене предмете које су користили за личну употребу.
    Качарски занат се развио у дијеловима који су били богати шумом и различитим врстама дрвета. Мајстори качари израђују каце, бурад и друго ситније носуђе за воду, млијеко, сир и ракију, од буковог, јеловог, храстовог и дудовог дрвета. Овим послом се баве с јесени, кад престану радови у пољу, и почиње припремање зимнице.
    Плетарски занат је, такође, развијен у дијеловима богатим шумом. Вјештији сељаци у слободно вријеме плету од тањег и равнијег, љесковог и врбовог дрвета разне употребне предмете које су користили у домаћинству.
    Тесарски занат јс, исто тако, карактеристичап за области богате шумом. Од крупнијих комада дрвета тесањем су добијани и крупнији комади покућства.
    Ковачки занат је развијан у дијеловима Змијања који су имали железну руду. Први центри овога заната били су село Мајдан код Мркоњић Града, Мркоњић Град и Бронзани Мајдан. За израду ковачких производа као основни материјал служи челик, од чијег квалитета зависи и квалитет производа.
    Лончарски занат се развио тамо гдје је било лончарске земље “иловаче” у довољним количинама и доброг квалитета. Центри овог заната на Змијању били су Мркоњић Град и Ситиица, гдје су се грнчарским производима снабдијевали становници свих околних села. Лончарство се сматрало последњим послом, јер су се са тим занатом бавили људи који су имали неплодну земљу коју су обрађивали на најпримитивнији начин. Након Другог свјетског рата овај занат је изумро на Змијању. Већа могућност зараде “на страни” и конкуренција индустријске робе утицали су на нестајање овог заната.
    Рукотворине су разни употребни предмети који су блиски занатској изради. Раде их сами сељаци – чобани и старији људи, који су имали довољно слободног времена. У неким крајевима рукотворине од дрвета су постале тржишна роба коју израђују сељаци, мајстори који раде у дрвету. Народно рукотворство је достигло свој умјетнички врхунац. Обликовање и украшавање рукотворина представља исконску вјештину нашег народа. Предмети се често украшавају ровашењем, издубљивањем и изрезивањем. Украсни мотиви су, углавном, геометријски и биљни. Сваки од ових украсних мотива, односно орнамената имао је своје значење, тако нпр. крст је означавао националну и вјерску припадност, круг је значио берићет (пуна кућа свега), лист – живот, цвијеће — љубав, птица—пјесма, грозд- весеље, јабука — здравље, плодност, напредак, срећу, добре намјере и жеље… Из наведеног се види да је орнамент представљао много више од обичне “занимљиве шаре”. На основу орнамента могло се закључити из којег је краја неки предмет, па чак и из којег је села, а у неким случајевима и из које породице.

    ИЗВОР:
    ЈУ МУЗЕЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, БАЊА ЛУКА
    Владимир Ђукановић – ЗМИЈАЊЕ
    ПОКУЋСTВО ДИНAРСКЕ ПЛАНИНСКЕ КУЋЕ БРВНАРЕ ИЗ ЗБИРКЕ ЕТНОЛОШКОГ ОДЈЕЉЕЊА МУЗЕЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, Бања Лука, 2015.

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори

  4. 7. март 2017. у 05:50

    vojislav ananić

    РЕЛИГИЈСКЕ ПРЕДСТАВЕ ВЕЗАНЕ ЗА НЕКЕ ЕЛЕМЕНТЕ ПОКУЋСТВА (Змијање)

    Како су становиици змијањског краја у огромној већини били сточари и земљорадници, њихов опстанак и благостање су, у великој мјери, зависили од временских прилика. Непогоде попуг суша, преобилних киша, града и слично, редовно су доводиле до оскудице у храни, па неријетко и до велике глади. Такве године народ је пазивао “гладним годинама.” У немогућности да такве појаве објасни на рационалаи пачин, народ их је објашњавао утицајем натприродних сила. Да би се некако заштитили од таквих натприродних сила, људи су користили поједине предмете и материјале (жељезо, тисовина, тиква и др) из свакодневног живота, па тако и из покућства, којима су приписивали магичне моћи. Такве предмете у науци називамо апотропеон. У исту сврху су вршене и одређене магијске радње и обреди.
    Тисово дрво се сматра светим дрветом око којег се окупљају виле. Комадић овог дрвета служи као апотропеон, штити од злих и неознатих сила. Један број предмета из покућства динарске планинске куће прављен је од тисовог лрвета првенсгвено из тог разлога. Осим у покућству, тисово дрво сусрећемо и међу пољопривредпим алаткама. Од тисовине су правлљене амајлије или је само комадић ушивен у неком дијелу одјеће.
    Што се тиче жељезних предмета, вјерује се да сви они који су у вези са огњиштем (вериге, маша, машице, саџак и сач) имају посебну улогу у магијским радњама за заштиту од злих сила. Жељезо је хтонски елемент који је у вези са доњим свијетом, па отуд вјеровање у његову мистичну моћ.
    Као што је већ речено, око огњишта се усредсређивао домаћи живот, обављала договарања, препричавала предања и вјеровања. Оно је било нарочито поштовано како у словенској заједници гако и у прадомовини Срба. У прошлости сама кућа је била пребивалиште живих и мјесто сахрањивања мртвих, мртви су се сахрањивали испод огњишта и сматрало се да њихова душа још увијек ту борави, отуда и то нарочито поштовање према огњишту. Приликом самог прављења куће, на мјесту гдје се планирало поставити огљиште, закопаван је комад тисовог дрвета. Исто то се радило и испод прага, јер се вјеровало да тисово дрво може да заштити од злих сила. Оно што је био олтар у храму то је било огњиште у кући. Сви домаћи обреди, од рођења до смрти, обављани су на огњишту, оно се није ничим скрнавило. Трудна жена га није брисала, грешници су се исповједали на огњишту, стари људи умирали су на њему. Када се роди новорођенче, оно се први пут купа на огњишту да би се на тај начин везало за кућу и да би живјело. Приликом вјенчања, млада пред одлазак љуби огњиште својих родитеља, а послије вјенчања љуби огњиште младожењиних родитеља и три пута га обилази. Око отњишта се обноси божићна слама, налажу бадњаци и пеку чесница и печеница.
    Код огњишта се прима и гости први новогодишњи полазник. На огњишту
    се давао, узимао и враћао зајам са више повјерења него пред свједоцима .У српској митологији комин (баџа) има значајно мјесто. Вјерује се да кроз комин, као и кроз димњак, улазе душе покојника или демони, односно да они бораве на тим мјестима. У неким крајевима се па комин ставља грана глога као заштита од вампира, да не уђу у кућу.
    Како огњиште тако и сви предмети везани за огњиште имају магијску моћ или се око њих обављају одређени обреди.
    И вериге имају значајно мјесто у српској митологији, односно, сматрају се апотропеоном. У неким селима се на кућном прагу коље пијетао, чија се глава вјеша на вериге. Овај обичај представља жртву веригама, као фетишу домаћег божанства. Према народном објашљењу, жртва се веригама приноси “да вукови не би клали стоку”. Кад чобани изгубе стоку у планини, код куће се везују вериге да би се везала уста вуковима. На основу овога може се закључити да су вериге представљале фетиш божанства које господари вуковима.
    Вериге се често користе и у народној магији. Када је невријеме вериге се износе из куће да град не би тукао усјеве. На њих се преноси болест са болесника, да би изгоријела или се осушила као што су оне суве. Када се испиле пилићи, ставе се у решето и носе се око верига да их не би грабиле птице. На Божић се загризају вериге да би зуби били здрави.
    Представљање верига у народној орнаментици, осим украсне улоге, означава повезаност, вјерност и слогу.
    Према народном вјеровању саџак се износио напоље када је невријеме, затим би се постављао наопако, ногу окренутих према небу. Познато је да, у народној религији, предмети са огњишта имају магијску снагу. Како се вјеровало да демони доносе превише кише, против њих су предузимане разне магијске радње и поступци, у које се убраја и изношење саџака. Осим саџака, за вријеме невремена, из куће су изношене и маша и машице. Машице су бацане у двориште када је љетња олуја.
    Наћве су домаћи фетиш, слично као огњиште или вериге. Велики је гријех оскрнавити наћве у којима је брашно и гдје се мијеси хљеб. По повратку са вјенчања, послије обреда на прагу, невјесту доводе до огњишта гдје се наставља ритуал њеног увођења у домаћи култ, а затим она прилази наћвама, симболично просије мало брашна или руком промјеша по брашну као да мијеси хљеб. Поред осталог, с тим чином показују своју привржепост и потчињеност домаћим светињама и култу. Неки то тумаче и као симболичну спремност и жељу невјесте да буде добра домаћица.
    Као и брашно тако и со заузима значајно мјесто у српској митологији (за одбрану од злих сила) па према томе и сланица има зиачајну улогу. Брашно и со су веома важне животне намирнице, а било их је у малим количинама, па се народ са великим поштовањем односио према њима, због чега су добиле значајно мјесто у српској митологији.
    У српској митологији тиква је магијски предмет и редовии атрибут Светог Саве. Она је стављана у мртвачки сандук или гроб, напуњеиа вином или водом. У неким крајевима, тиква јс разбијана кад је изношен мртвац из куће. Магијска радња разбијања суда имала је карактер заштите, односно уништење онога које проузрокује зло. Мистична својства тикве се огледају и у осталим видовима некадашње магијске праксе. Употребљавана је као средство за распознавање вјештица и за хватање вампира, а циљ је такође заштита од злих демона.
    Славске чаше су обично украшене орнаментима или ликовима светаца. На чаши је био, обично, лик оног свеца којем се домаћин завјетовао, односно, коју славу слави. Најчешће је једно домаћинство имало само једну овакву чашу. Сопра је у српској митологији кориштена за одбрану од града. Она се износила пред кућу, на њу би се ставњало остатак од славске свијеће, сланица, комад божићне чеснице и чуваркућа (јаје које је прво обојено на Велики петак), а поред сопре коса или сјекира, оштрицом окренута према облаку. Ради тога што облаке предводе зли демони, на овај начин им се посредно супростављају одговарајуће митске силе које би требало да спријече непогоду.

    ИЗВОР:
    ЈУ МУЗЕЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, БАЊА ЛУКА
    Владимир Ђукановић – ЗМИЈАЊЕ
    ПОКУЋСTВО ДИНAРСКЕ ПЛАНИНСКЕ КУЋЕ БРВНАРЕ ИЗ ЗБИРКЕ ЕТНОЛОШКОГ ОДЈЕЉЕЊА МУЗЕЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, Бања Лука, 2015.

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори

  5. 29. септембар 2017. у 12:53

    Војислав Ананић

    З М И Ј А Њ Е

    … Посебно ћемо се осврнути на етничке прилике у још једној области Босанске крајине. Ријеч је о Змијању, које је првих година турске владавине захватало сав простор између ријека Врбаса на истоку, Сане на запађу и планина Казаре на сјеверу, Димитора и Лисине изнађ Мркоњић-Града на југу. Турска власт је овдје дефинитивно успостављена тек заузимањем градова у долини’ Врбаса 1527/28. године. У дефтеру из 1541. године Змијање је уписано као нахија коју су сачињавале 2 вароши (Бочац и Крупа на Врбасу), 21 село, 6 насељених мезри и 1 чифтлук. У цијелој области је било свега 350 –кућа, Двадесетак година касније ова нахија је имала 21 насеље са 313 кућа. У међувремену је од њесног ранијег југоисточног дијела формирана нова нахија Тријебово коју је сачињавало. 10 села са 112 кућа. Налазила се у падручју данашњег Мркоњић-Града.
    Прво што упада у очи приликом упоређивања података ових двају пописа, које дијели интервал од 22 или 23 године, јесте стабилност насеља какву није имала ни јеђна друга обиаст Босанске крајине XVI вијеку. Пораст броја домаћинстава од 350 на 415 у току више од двадесет година резултат је природног прираштаја становништва, а не досељавања са стране. Унутрашња помјерања су незнатна. У односу на први попис у другоме се јављају свега два мања нова насеља. У међувремену је подигнут православни манастир Залужани, који је имао двојицу калуђера. Имена села нахије Змијање из XVI вијека одржале су се до данас у неузмијењеном облику. Становници цијеле области су Срби. Већина уписабих зове се именом оца. Примјера ради наводимо неке од њих: Радица син Ђурашина, Вуксан син Бранка, Цвјетко син Вукашина, Војин Радул,Вукдраг Вукосав, Милан син Миливоја, Братић син Первана. (последње име подсјећа на на назив данашњег села Перван, које се не јавља у пописима из XVI вијека, Милорад Радоја, Селак Радосав итд.
    Али има доста, више него у другим крајевима, породичних имена у данашњем еблику, од коијих се многа и данас сусрећу у селима на подрућју старог Змијања. У дефтеру из 1541. и оног из шездесетих годдна XVI вијека сусрећу се ова већ фотрмирана презимена: Добрушић, Милић, Рајићевић (у селу Бањице);Бркић, Вуковић, Радовић, Радосалић, Милић (у селу Добрња); Вукић и Малић (у селу Понор); Врањеш Дудак и Радак Ковач (у с. Љиљановац); Вучетић и Радаковић (у с. Мало Змијање); Панић, Радукић, Вукић, Марић, Лончарић (у с. Средње Тријебово) итд.
    Наведена имена јасно детерминишу етничку и вјерску припадност становника Змијања у XVI вијеку. Многа од њих се и данас тамо сусрећу и свједоче да је та област и касбије била поштеђена од промјена. Исламизација није продрла у села нахије Змијање. Сусреће се свега у неколико случајева. Године 1541. уписан је у селу Бањици Алија син Вуков, али се у каснијим пописима у том селу не појављује ни једна муслиманска кућа. У Раткову (Стражице) уписан је Махмуд син Иванов, а у селу Црљени Мехмед син Вучине и Скендер и Алија синови Радосавови. У вјерском погледу је село Црљени од тад до данас задржалб муслимански карактер. То су сви случјеви исламизације на Змијању забиљежени у турским дефтерима из XVI вијека.
    У друштвеном погледу Змијање је имало структуру карактеристичну за сточарске области. Али је, у вези са стабилношћу насеља, та структура у свом развитку отишла корак напред у односу на оно стање у другим крајевима. Становници су филуриџије. На њихвом челу се налазе кнезови и примићури. Један од њих је Вук син. Ратков, кнез становника у селу Бањици. и на мезри Обровац. Чини нам да је тај Ратко личност из традиције која још живи на Змијању коју је забиљежио Петар Кочић.
    : О даљој старини станиовника Змијања који су пописани у дефтерима из XVI вијека тешко је рећи нешто. одређеније. Има довољно основа за тврдњу да су их Турци ту затекли: 1) нису сачувани подаци који би говорили. о исељавању из ове области или усељавању у њу; 2) двије године послије дефинитивног успостављања турске власти над Змијањем прошао је његовом периферијом путописац Курипешић и записао да ту »станује много мартолоса и овчара; 3) на том простору се у вријеме Јајачке бановине спомињу мартолоси по свему судећи из редова домаћег становништва, у угарској служби; 4) о становницима Змијања у турској мартолошкој служби, поред Курипешића, говори и традиција коју је забиљежио Петар Кочић; 5) подаци пописних дефтера из првих година турске владавине показују да су насеља на Змијању већ тада била сасвим стабилна; не запажа се ту никакво притицање нити одлив становништва; такво стање не показује ни једна друга област у Босанској крајини, осим, донекле. Јањ; ову стабилност насеља узимамо као н:ајјачи доказ за нашу тврдњу; 6) поред Старог Влаха и: Неготнске крајине, Змијање је, колико је познато, једина наша област чије је становништво задржало повластице филуриџија и послије укидања филурјје у другим кгајевима; такве повластице нису нигдје очуване у областима са млађим становништвом; 7) ни у једном крају Босанске крајине не живи традиција о далекој прошлости као код становника Змијања; 8) у етнографском поглеђу Змијање и данас представља један резерват с извјесним специфичностима, које нису својствене становницима других дијелова Крајине. — Забиљежена традиција о прошлости Змијања садржи много елемената историјске истине. Њена извјесна саопштења потврђују подаци турских докумената. Поред подударности трађиције и података историјских извора о питању појединих личности, постоји и подударност о кнежинској аутономији и слободама које су уживали становници Змијања.
    Наведени моменти говоре да становници Змијања, који су пописани у најстаријрм турским регистрима и који су се у временском континуитету ту одржали до данас, нису насељени тек послије успостављања турске власти. За нас и даље остаје отворено питање ради ли се ту о досељеницима из предтурског доба, или, можда, о старосједиоцима.
    У Босанској крајини Турци расу затекии становништво једне етничке и вјерске припадности. Живјели су ту, као и у неким другим кравима Босне, Хрвати и Срби, католици и православни и, по свему судећи, припадници херетичке „цркве босанске«. У вези с успостављањем турске власти и развојем прилика кроз XVI вијек знатно је измијењена слика етничке и вјерске структуре ове области. Хрватско, нарочито католичко становништво се константно смањивало. У сјеверозападним и западнлм дијеловима Крајине, који су етнички били чисто хрватски, сасвим га је нестало. Мање је било погођено у крајевима гдје је турска власт успостављена мирним средствима. Више католичког становништва очувало се око горњег Врбаса, Купреса, Ливна; мање око Јајца, Каменграда и Б. Новог. Присуство католика у тим крајевима потврђује појава личних имена као: Гргур, Миховил, Мартиин, Јурај, Матијаш, Андрија итд., која су регистрована у пописним дефтерима из XVI вијека. У повољнијим околностима се налазио српски живаљ у Крајини. Од првих година турске владавине појачаван је досељавањем влаха—сточара из ближих и даљих крајева на југоистоку и истоку. Процес досељавања настављен је кроз цијели XVI вијек. Одвијао се, повремено путем колонизације већих и мањих група, на дужим или краћим релацијама, и стално путем: лаганог помјерања из насељенијих у мање настањене и за живот погодније крајеве. Турска власт је разним средствима и на разне начине поспјешавала тај процес, усмјеравајући кретање сточара на правце ширења државних граница. У том погледу су поред осталог стимулативно дјеловала и мања пореска оптерећења за становнике у пограничним нахијама. Досељавањем влаха Босанска крајина је у етничком погледу још средином XVI вијека имала изразито српски карактер. Српско становништво се у компактним масама већ тада сусреће у највећем дијелу ове области. Узгред да напоменемо да под називом влаха у том времену на том простору треба подразумијевати Србе. Има доста докумената који то потврђују.
    Миграција сточара с југоистока и истока у Босанску крајину није се одвијала једним правцем, као што се раније мислило. Тај правац је по истраживањима заснованим на карактеристичним појавама у језику и топономији које су заједничке за разне крајеве, био ограничен на јужне планинске области. Нови подаци показују да је већ у првим временима турске владавине постојао територијални континуитет сточара и у сјевернијим областима, од Старог Влаха и западне Србије преко планинских крајева у сливу Спрече, Криваје, Укрине, Угра и Врбаса и да је насељавање сјеверних дијелова Босансбе крајине извршено углавном преко ових области.
    Кретања становништва на простору Босанске крајине кроз XVI вијек проузроковала су одговарајуће промјене у друштвеној и привредној структури њених насеља. Сточари су се населили у неким раније земљорадничким рејонима. Земљорадња је опала а појачано је сточарство, које ће задуго остати доминирајућа грана привреде.
    Значајне промјене доживјела је Босанска крајина у погледу вјерског састава свог становништва. Исламизација је захватила углавном старосједилачко становништво у Ускопљу, око Јајца, Гламоча, Ливна и у долини Сане. Тај процес се одвијао кроз цијели XVI вијек али је у првим деценијама турске владавине био нарочито интензиван. У пописима се врло често сусрећу хришћанска имена очева и муслимана, као нпр. Махмуд син Јованов, Нијас син Јураја, Хусеин син Радосава и слично. Поред исламизираног домаћег живља јавља се у градовима и страни муслимански елеменат, углавном војници и чиновници.
    Кретања становништва у Босанској крајини настављена су и касније. Значајније промјене доживјеће крајем XVII вијека крајеви западно од Уне. Цазинска крајина ће тада добити масе муслиманског становништва из крајева које је Турска изгубила. Забиљежена су и извјесна насељавања припадниика других вјерски заједница, нарочито из сјеверне Далмације.

    Извор: Др Милан Васић, ЕТНИЧКА КРЕТАЊА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ у XVI ВИЈЕКУ, 1962.

    Одговори

  6. 6. децембар 2017. у 17:37

    Војислав Ананић

    Змијањем и око Змијања

    „…Велико је некад Змијање било. Змијање ка је међа – Турци веле удут – ишла од ријеке Сане, па изнад села Слатине, па на Катуништа, па на Млиништа – туј има камен машет – па отален право на Скокове Дели-Радојице – и туј има камен машет – па од Скокова Дели-Радојице на село Пердуве, од Пердува у ријеку Пљеву, па Пљевом до Врбаса– ђе Пљева скаче у Врбас туј је камен машет – па сад све низ Врбас, низ Врбас, низ Врбас до села Јакуповаца, од села Јакупваца окреће међа на Рукати Раст навр’ Козаре – ено га и данас! – па од Рукатог Раста право на Сану. Ето, то вам је било старо Змијање прије Косова”– казивао је Милић Вујиновић у причи „Змијање” Петра Кочића 1910.
    године, а и данас се може чути како какво бистро Змијањче наизуст казује те Милићеве границе. Старији Змијањци се, обично на славама и свадбама, воле нашалити како се у оскудна времена, а код нас су таква најчешћа, све скупља и смањује, улази у се, те се тако и наше Змијање смањило и још се смањује, па једни веле да се „право Змијање” од тог Милићевог смањило само за један мали део на западној страни и мало већи на северној. На западној се, веле, од реке Сане, после пута којим се иде за Бањицу и Соколово, у левом полукругу стигне до пред Бронзани Мајдан и онда, кад вам лево остане Тимар, Поткозарје и Козара, идете десно све путем до Врбаса код Бање Луке, па уз Врбас до пред Мркоњић Град, па низ речицу Станичку сиђете опет до Сане. Други кажу да је Змијање само Мањача и под њом села: Стричићи, Стражице, Ситница, Локвари, Дујаковићи, Лусићи, Соколово, Горње и Доње Ратково, Добрња, Шљивно, Зеленци, Радманићи и Вилуси, тј. чак и без села: Кмећани (у којем је манастир Гомионица), Мелина (одакле је Давид Штрбац), па Горњи и Доњи Перван, Голеши Ђуре Дајмановића на једној и Чађавица и Драгорај на другој страни. Биће, ипак, да су градови Кључ, Мркоњић Град и Бања Лука колико-толико сигурни граничници, а о северо-западном рубу Змијања Змијањци ће се, посве је сигурно, на још много слава и свадби горњати и надгорњавати… То са Змијањем је, чини се, исто као са Шумадијом; обе те области немају јасне границе, па их они што су на рубовима проширују, како ко, кад и колико, а они што су у средини области само себе виде као Змијањце или Шумадинце. Наука је забележила да је област између Бање Луке, Мркоњић Града и Кључа, са утврђеним градовима у Вилусима, Бочцу и Крупи на Врбасу, припадала средњевековној жупи Земљаник познатој из повеље босанског кнеза Пријезде II (1287). Негде сам нашао и да је на том подручју било близу 180 некропола стећака, а на некој старој мапи нашао сам да се чувени пут соли – од Солина (тада Salona) до Беча (тада Vindobona) – рачвао нешто мало пре јужних врата Змијања, тј. мало јужније од данашњег Кључа, па је један крак ишао десно и поред данашњег Мркоњић Града сишао до Врбаса, те низ Врбас кроз Бању Луку (тада Castra) до Градишке (тада Servitium), а други лево низ Сану па низ Уну до Козарске Дубице (тада Ad Pretorium) иза које су се код Саве поново спојили и наставили према Бечу. Верујем да би се мало ко зачудио кад би неки историчар-аматер (каквих је данас и овде све више) устврдио како су – ето – још у римско време сви знали какав је народ у овом крају, па су ту област у широком луку заобилазили. Што се тиче турског вакта и аустријског цајтпункта, онај исти Милић Вујиновић у Кочићевој причи „Змијање” прво је само подсетио како је шума на Змијању некад „била пуна горскије ајдука, а сад само пањеви” (што ће рећи Аустрија је сву шуму исекла), а онда додао: „И данас се стари Турци боје овуда проћи: од сваког пања мисле да је ајдук”. Остало је записано и да је падом Кључа 1463. пало босанско краљевство, али не и Змијање. Ову врлетну област притиснуће турска сила и ордија тек 65 година потом – падом Јајачке бановине (1528), односно 47 година после пада Херцеговине. Пад Босне под Турску описан је на више места и начина, али се скоро свуда провлачило да је Босна шаптом пала. Занимљиву причу о паду Босне падом Кључа нашао сам у књизи академикâ Бранислава Ђурђева и Милана Васића ”Југословенске земље под Турском влашћу” где јаничар Константин Михаиловић из Островице овако прича: „[…]Исламски гњев обузе султана. Провали у Босну. Босански краљ побјеже. Имао је један веома тврд град. У тај град се затвори. И султан тамо дође и нападе град. Опсједе варош па стаде: о томе је био извјештен да се краљ у граду затворио. Султан Махмуд-паши нареди: ’Брзо иди, нападни краља и немој да одуговлачиш’. И Махмуд-паша тамо пође. Паде под град (Кључ) у коме се бјеше затворио краљ. Тада он посла краљу поруку. На то му краљ посла одговор по једном човјеку. Махмуд паша га упита: ’У каквој си служби код краља кад је баш тебе послао’? На то овај невјерник одговори: ’Ја сам његов слуга који му је од оца остао. Још сам код њега и његов сам повјереник’. А на то ће му Махмуд-паша рећи: ’Дакле, твој краљ ће бити обавјештен… А да ли знате који је ово цар који против вас долази’? На ово питање невјерник одговори: ’Тај који долази јест турски старјешина’. Махмуд-паша му рече: ’Хеј! Ниси савјет схватио, то је цар који је освојио Цариград, Трапезунт, Србију, Мореју и земље још многих других владалаца и који је те земље подијелио својим службеницима. Саберите памет у главу, велим вам, и добро утувите мој савјет’. А на то му овај: ’Шта хоћеш да кажеш’? Махмуд паша му одговори: ’Нека краљ дође и пољуби цару руку, и нека му преда неке градове, и нека се подвргне плаћању харача. Цар нека у те градове смјести своју војску, па потом нека се краљ опет у своју земљу са својим господством врати. И тако ће му бити наклоњен. О овом мом савјету водите рачуна, јер шта ће послије бити, зна се’. […] Султану није било мило што је Махмуд-паша закључио са краљем ову погодбу и уговор. Султан је хтио да градове силом оружја заузме. ’Ако неке градове дамо овом краљу, говорио је султан, извор за рат остаће’. Уз то бјеху акинџије отишле у пљачку. Тада султан рече: ’Махмуде, кад је ова земља на лак начин освојена, зашто си послао акинџије да је разоре’? Због тога се цар наљути на Махмуд-пашу. Поред ове земље краљеве са њом су у вези биле и друге земље. Једну су звали земља Ковачевића. Син овог Ковача био је код султана. Друга опет земља звала се Павловића. И он се налазио код султана. Кад дође краљ, њега и она два кнежевска сина заједно смјестише у шатор капунџија. Сву тројицу султан изведе и показа их улеми и запита: ’Крв ових и њихова имања јесу ли прости или нису’? Овај, дакле, учењак одговори: ’Оваква невјерника погубити свети је рат за вјеру’’. На крају тог текста пише како су ову јаничареву причу академици Ђурђев и Васић нашли у часопису Друштва Светог Саве: „Браство” XXVI, 80–82. Узгред буди казано, с тим Константином сам се срео и кад сам у овом истом часопису путописао о манастиру Крупа („Братство” XIV/2010), па нашао да се он као јаничар, после пада Босне под Турке 1463. сместио у град Звечај над Врбасом, али га је већ у јесен исте године морао напустити пред најездом угарске војске. Академик Милан Васић, иначе Змијањац, у књизи „Насеља на Балканском полуострву од XVI до XVIII вијека” на страни 234. пише: „Најмасовнији продор у овај крај Турци су извршили крајем маја и почетком јуна 1463. године, приликом освајања Босне. Тада је велики везир Махмуд-паша, с војском од 20.000 коњаника, прошао путем од Јајца преко Сокоца, Герзова, Пецке и Медне у правцу Кључа, хитајући за босанским краљем Стјепаном Томашевићем, који је пред њим бјежао у правцу запада. Са краљем, који му се предао у граду Кључу, Махмуд-паша се истим путем вратио у Јајце и ту прикључио главнини турске војске.” На том путу по ободу Змијања с јужне стране према источној била је, а и сад је мало има на стени изнад реке Сане: кула мотриља именом Призрен . По легенди коју сам о времену пада Босне чуо шездесетих година прошлог века, Стефанова удовица Јелена Томашевић, иначе кћер Лазара Бранковића и Јелене Палеолог, кренула је из тог змијањског Призрена, па преко Сане и Рибника отишла далеко од Змијања и кроз шуме испод Клековаче стигла чак до близу данашњег Дрвара где се у једну сличну кулу склонила од Турака, „ако би је почем гонили”. Кад је Јелена, у црнини за Стефаном, отишла и из те друге куле у народу тог краја остаде упамћена као Црна Краљица, па се и данас та кула тако зове. У Мркоњић Граду сам, исто тако давно, чуо легенду по којој је Призрен био град моћне краљице Косане, која је ту живела и дуго се борила да јој град не падне под турску власт; не би ни пао, вели легенда, да је није неко издао, те се она, кад је „због пробијеног брда под својом тврђавом угледала запенушану Сану”, сакривши у камено буре сво благо своје, претворила у црну змију и остала да чува град свој, Призрен, Призренац. Кад се од тог змијањског Призрена и извора Сане, па преко лепог села Медна и Мркоњић Града, прође кроз Бјелајце и низ Црну Ријеку падне до Врбаса, те низ кланац му испод средњевековних утврђења (Бочац, Звечај, Гребен) стигне до мирне воде Врбасове, тј. до Бање Луке (или Бајне, Вуче ), стигло се до центра овог дела света. На простoру данашњег Кастела у центру Бање Луке пронађено је доста каменог оруђа и оружја за које се претпоставља да се користило у млађем палеолиту, а сигурно се зна да је на путу соли, који је Публије Корнелије Долабела, Тиберијев намесник у Илирику и Далмацији, изградио око двадесете године ове ере, Бања Лука (тада Castra) била значајно место: нађено је овде доста касноантичког новца, керамике, остатака циглана, зграда и гробница. Овде је пронађен и Јупитеров жртвеник из другог века, а чува се у Земаљском музеју у Сарајеву, иако је Бања Лука одавно имала, а и сада има одличан музеј. Ко зна шта је све римско и како однето одавде у Сарајево, те се поред Врбаса (и чаробних дајака по њему) овог лета може чути како су термоминерални извори, које су још Римљани открили и користили: Лакташи, Слатина и Српске Топлице (које су се за турског вакта и за Титовог времена звале Горњи Шехер) остали овде „само зато што нико није успео да их пренесе у Сарајево”. За назив Бања Лука зна се од повеље Владислава II Јагелонца, који је после смрти Матије Корвина 1490, постао краљ Чешке и Угарске, па је 1494. године у повељи заповедницима Јајачке бановине поменуо неког ”каштелана Бање Луке”. Иначе, то Бања је оновремени придев од именице бан (данас бисмо рекли: банова), а Лука је ливада поред реке. Занимљиво је да се за ово тумачење и Кочић определио. Од пада под турску власт 1528. године Бања Лука је споро напредовала, мало брже од 1553. кад је била седиште Босанског санџака (премештеног из Сарајева) и кад је, тридесет година потом, била седиште Босанског пашалука. Из времена кад је Омер паша Латас дошао у Босну (1850) због осиљених ага и бегова, који су се жестоко противили султановим реформама, па их око 1.000 позатварао, а око 400 оковане у Цариград послао, бањалучки муслимани су с уздахом говорили: „Јазук, јазук, што га потурчисмо”. Кад је с доста развијеном трговином и занатством Бања Лука 1878. године пала под аустријску окупацију; имала је тек 10.000 становника. Нова власт, аустријска, изградила је водовод, канализацију, електричну расвјету, унапредила привреду и трговину, а нарочито саобраћајнице којим је извлачила дрвно и рудно богатство овог краја. И данас је Бања Лука позната по својим алејама, а прве је добила 1885. кад је засађено 4.714 стабала у укупној дужини од 17 километара. Гимназију је Бања Лука добила 1895, а железничку станицу четири године пре тога. 1888. године окупациона аустријска власт наредила је да сви у Бањој Луци на свечани дочек престолонаследника Рудолфа изађу у новим, најбољим и најлепшим оделима. Отац Герасим из манастира Гомионица, иначе обудовели па замонашени змијањски поп Јован, отац тада једанаестогодишњег ђака Петра Кочића, позвао је своје Змијањце да окупаторског престолоналедника свечано дочекају у подераним оделима, у крпама и закрпама, и они су га, као и у свему другом, послушали, те је поносни отац Герасим због те „демонстрације” одлежао седам месеци у Црној кући, чувеном бањалучком затвору, у који ће касније и његов бунтовни син Петар у истој ћелији бити. Петар Кочић, од оца Јована и мајке Маре, рођен је 1877. године у селу Стричићи на Змијању; основну школу учио је у манастиру Гомионица, гимназију у Сарајеву и Београду, а студије славистике у Бечу. Споменик Кочићу у Бањој Луци подигнут је 1932. године, рад је Антуна Аугустинчића и Вање Радауша и налази се у централном градском парку који је, такође, Кочићевим именом овенчан. Ипак, прво чега сам се сетио улазећи сада у Парк Петра Кочића у центру Бање Луке била је лепа фонтана, које одавно нема а тек скоро сам сазнао да је бањалучки Срби и нису нешто волели, јер је била направљена од ”делова православне цркве коју су усташе срушиле 1941. године”. Мало десно од места где је била та фонтана, нека проста памет је саградила стаклену грађевину, кутију (кутијетину) за коју веле да је
    галерија (а појило је пред њом?!); у „галерији” нема никог и ничег, а ту поред појила (прелива се вода преко камена и пада у плитку јажу) седи нешто народа уз пиво или кафу, сок… На истом, старом месту и у истом сјају је само споменик Петру Кочићу, књижевнику и народном посланику, споменик са којег по ко зна који пут читам оно што одавно знам и гласно казујем кад год какво политичко „вузле вузласто” насрне на неког национално свесног уметника: „Ко искрено и страсно љуби / Истину, Слободу и Отаџбину, / слободан је и неустрашив као Бог, / а презрен и гладан као пас”. Кочић је умро 1916. године у душевној болници у окупираном Београду оставивши, поред свега осталог, и ово: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех”. Те исте године, 1916. у Бањој Луци је завршен велеиздајнички процес; од 156 виђенијих Срба ухапшених одмах по избијању Првог светског рата, коначном пресудом је 87 лица добило затворске казне, а 16 их је осуђено на смрт. Алфонс XIII, тадашњи краљ Шпаније је, посредством папе и преко своје мајке Марије Кристине, која је била пореклом с аустријског двора, успео да издејствује помиловање на смрт осуђених; захвална Бања Лука има и данас улицу која носи име Алфонса XIII.
    Српска војска ослободила је Бању Луку 21. новембра 1918. године. Највећи напредак остварен је у време првог бана Врбаске бановине г. Светислава Тисе Милосављевића, Нишлије, краљевог пријатеља, који је подигао и Бански двор, и Банску управу, Народно позориште Врбаске бановине и цркву Свете тројице, па зграде Хипотекарне банке, Соколског дома, Хигијенског завода, Етнографски музеј Врбаске бановине и Градски парк, а и многе школе и мостове. Други светски рат запамтила је Бања Лука по усташким покољима Срба, углавном жена, деце и стараца; страдална насеља су: Дракулићи, Шарговац, Мотике, Петрићевац, Пискавица, Ивањска… После рата је и Бања Лука имала братство и јединство у којем нису сва браћа била једнака, а након грађанског рата 1992–1995. и Дејтонског споразума, Бања Лука је постала политички и привредни центар Републике Српске, са више од 135.000 становника. Из Бање Луке се на Змијање може разним путевима и на разне начине; ја сам одабрао да кренем од Нуле, тј. од места на којем се с пута поред Врбаса одваја релативно нови, али и сигурно одличан асфалтни пут преко Мањаче. Назив Нула добило је то место зато што сви Змијањци од те тачке броје колико их километара дели од Бање Луке, свеједно што – кад силазе у чаршију – одатле до центра града имају још који километар приде. Прво насеље на које се на змијањској висини наиђе јесте село Кола, разуђено као и остала у овом делу света; има цркву брвнару из 18-ог века (посвећена Вазнесењу Господњем) и нову основну школу, а у дворишту мог пријатеља Предрага Благојевића расте и рађа слатка смоква, крупна и сочна као да је поред Јадрана. Селу је назив Кола остао вероватно од турског назива за целу област: Кол-Змијање. Кола су и прва раскрсница на Змијању; лево се добрим асфалтним путем може сићи до Врбаса и манастира Крупа (види „Братство” XIV/2010), десним путем се може према Голешима, па и Бронзаном Мајдану из којег се лако стиже до чувеног манастира Гомионица , а ми идемо право и опет узбрдо, па поред Гајића кућа, стижемо у Добрњу у којој је војни полигон и касарна БиХ-а(ха-ха) војске. Кад је Брозова држава половином прошлог века градила репрезентативни тенковски полигон од кога је, после овог последњег рата, остало ово што сада само наликује на то, раселила је скоро сав српски живаљ одавде, највише у село Чалма поред Сремске Митровице. Кажем скоро, јер се у народу и данас може чути како је само неки тврдоглави чича остао, те су га пред сваку војну вежбу и гађање морали звати у госте и чувати док им те активности не прођу. Овде се са доста једа говори како је све то намерно изграђено како би се краљевини и краљу веран народ раселио, али како никад и нигде ничија није до зоре горела, тако се и овде све чешће могу срести потомци тих расељених Змијањаца: обилазе и загледају оронуле брвнаре и пусте торове и оборе или стрпљиво чепркају по запуштеним гробљима тражећи своје претке или бар какав траг до њих. Пре деценију или нешто више био сам у Сремској Митровици и посетио Чалму, разговарао са расељеним Змијањцима и стекао утисак да су млади и жељни и вољни да иду у „стари крај”, у лепоту, у рајску лепоту о којој су им причали родитељи, али и да су старији угушили у себи жељу за повратком у отети завичај; с правом кажу отет, јер су не само силом оружја натерани да потпишу „продају” земље држави и њеној армији за неке ситне новце, него им је и строго забрањен повратак, као што је брозоморна власт мало пре тог времена забранила повратак Србима на Косово и Метохију. „Упекло сунце – сажеже све”. Тако почиње Кочићева прича „Гроб Слатке Душе”, а једнио тога сам се и могао сетити кад сам с брда после Добрње сишао у равницу друма у Стричићима, најславнијем змијањском селу. Десно од друма је Грчка Градина, а лево се улази у село у којем су: лепа школа и црква на брегу. На путу од школе до цркве је удолина у којој је сваке године у последњој недељи августа бодљавина бакова; не борба бикова, а још мање (далеко било!) корида, него баш бодљавина бакова. Тако се то овде од памтивека звало, тако ће се и убудуће звати, јер: само се добар, бољи и најбољи бик назива: бак. До Кочићеве родне куће, тачније: до оног што се дуго тако звало, а неки то и данас тако називају, стиже се уским асфалтним путем преко ливада десно од школе, па према Кочића Главици те кад се, после импровизованог паркинга, макадамом кроз шљивике поред две или три куће скрене лево, пред очима радозналог пешака укаже се брвнарица покривена шиндром, неугледна, баш онакаква какву је социјалистичка власт 1965. године могла да замисли као родни дом Кочићев, па га таквог и подигла. Петнаестак метара десно од тог 1965. године, поводом првог Кочићевог збора, подигнутог кућерка је право место где је била Кочићева родна кућа: остало је само мало трагова, ни цео педаљ темеља, и нејасно је зашто тај свој пригодни кућерак нису подигли ту где је онај прави и био до 1879. кад је отац Јован обудовио и замонашио се у Гомјеници (Гомионици), где ће му се касније и млађи син Илија замонашити. Кад сам се из ове Кочића чакице с постојећом неправом и непостојећом правом Кочићевом родном кућом вратио до оног паркинга на крају уског асфалтног пута нисам (иако се то због овог путописа од мене очекивало) свратио у тзв. Кочићево огњиште, тј. једну врсту етно села: неколико брвнара, мали амфитеатар и споменик „нашем Кочи”.
    Овај споменик Кочићу, знам, дело је Драгољуба Димитријевића, професора вајарства на Академији примењених уметности у Београду, и 2009. су тадашњи градоначелници Београда и Бање Луке, Драган Ђилас и Драгољуб Давидовић, свечано отворили један од два идентична одливка у Чубурском парку у Београду, а овај други је овде на Змијању чекао да се 2012. године подигне ово Кочићево огњиште, па да се тек тада намести овде. У време Кочићевог збора у овом се простору одвијају књижевни програми; сада је све празно и немо, а и да је наишао неко – са ове би јаре брзо побегао у најближу хладовину. На Кочићев збор се сваке године слије овде и више од десет хиљада Змијањаца, што овдашњих, што по свету расејаних, плус гости и пријатељи, па то увек буде и добра прилика да политичке странке прошетају своје лидере и лидерчиће – е да би још који глас за свако мало расписиване изборе забегенисали. Ове године ће манифестација Кочићев збор забележити 52. издање и опет ће, као и толико пута до сада, бити на пет места: овде у Стричићима, у манастиру Гомионица, у Београду (Кочићев дан с цвећем на његовом гробу у Алеји великана на Новом гробљу, па књижевно подне у Чубурском парку и књижевно вече у свечаној сали Удружења књижевника Србије) и, наравно, у Бањој Луци, где се и отвара у Кочићевом парку, а има књижевних и других програма по целом граду све до свечане академије у суботу у Банском двору и долазак овде у Стричиће на народни збор у недељу. На збору, као и по другим српским областима, има свега: и да се купи, и да се ије и пије, и да се запева, па и заплаче, богами, ако бак за којег се навија почем изгуби или још и прободен буде, као што је Кочићев Јаблан Рудоњу проб’о кад га је на радост Лује свога надбо! Много цура у народним ношњама одавно не виђам на овдашњим зборовима, осим на сцени пред школом, где играју и певају, као и момци им из културно-уметничких друштава змијањских и околних села и градова. Најзначајнији и најпознатији део умијањске народне ношње је змијањски вез. Има на више места, по књигама и каталозима све чешћих изложби, лепо описаних змијањских народних ношњи од старих времена до данас (нпр. Грозда Регодић у књизи „Бесједа и слика старог Змијања”), али се ја, ипак, опредељујем за текст који је као живи говор снимио др Драгољуб Петровић кад је овде скупљао грађу за своју на далеко познату књигу „О говору Змијања”: Из овог народног говора изашао је и језик у приповеткама Петра Кочића, језик за који је Исидора Секулић казала: „Кад би могао језик једног писца постати књижевни језик, ја бих гласала за Кочићев језик; која снага, који стил, који звук, која музика трансцендетна”. Из Стричића се, идући даље на југ, стиже у Ратково, место у којем се опет препуштамо Кочићевом Милићу Вујиновићу: „Само су се Змијањци дуго година гонили с Турцима. Ко пусте планине, па им је лако било, а и људи су онда били храбрији и сложнији него данас! Виђеше Турци да не могу изађи на крај са Змијањцима, а и Змијањци се, опет, уморише од дугог и непрекидног војевања, па се погодише да чувају у Стражицама стражу и да помало војују с Турцима кад би на кога пошли. Султан им даде верман колик мутап са златном царском туром да је његова земља, да не плаћају ни цару арача ни попу колача, да могу остати у својој вјери и носити оружје… Кнезу Ратку, а неки веле кнезу Обраду, јер Ратко бијаше умро, дана је суданија на Змијању. Осим тога, дао је султан кнезу Тимар да кобиле ждријеби, Обровац да плоске налијева. Лијевче да овце јањи, и златну сабљу. Кнез је судио и заповиједао. Он се слушао у свачем.” Кнез Ратко се са сином Вуком заиста помиње у турским дефтерима 1541. године; Вук као кнез села Бањице и мезре Обровац… Лепу легенду о имену следећег села Ситница на овом друму забележио је Милан Карановић 1927. године: „Неки паша пролазећи с војском заноћи на овој главици. Када му донесоше добре воде, допаде му се место и вода и запита кавазе: ’Који од вас жели да га овде наместим да могу, кад ме пут нанесе, коња одјахати и коначити на овом лепом месту?’ Каваз Чолак са косовске Ситнице као да једва дочека, јави се и ту оста. Због тога што је из Ситнице са Косова, прозову врело и насеље Ситница”. Змијањци су имали статус филуриџија чија је филурија11 године 1541, а и касније (1563) износила око 150 акчи, па и само 120, што је било видна повластица и долазило је, вероватно, од бојазни да не пребегну и не потраже уточиште код суседних аустријских или млетачких господара. Змијањском нахијом су управљали домаћи људи, кнезови и примићури. Аутономија се надаље огледала у непостојању тимарског система, у слободи коју није имала раја у другим деловима освојене земље, па право на своју веру и домаће свештенство… Змијањци су били искључени из постојећег пореског система и та аутономија је истрајно брањена при чему ваља имати у виду и повластице које су проистицале из мартолошке службе Змијањаца што је знатно доприносило свеукупној аутономији нахије. Кочић је у Босанском сабору истицао да су се змијањски мартолоси, које освајачи нису могли лако покорити, погодили са новим господарима да чувају друмове куд пролази војска и помало војују. Остала је негде и прича да су Змијањци, у духу поменуте погодбе са Турцима, учествовали у освајању Бихаћа 1592. године. Од 70 мартолоса које је предводио кнез Обрад погинуло је 12 и сви су сахрањени код села Рипча, где им се „још распознају надгробни крстови”. У Бишће је први упао четовођа Ситвук Бабић, заповедник кнежеве страже над Бањицом, на месту које по томе и данас носи име Стражице. У турским пописним дефтерима из 1541. Ово име је синоним за Доње и Горње Ратково, које је углавном и давало мартолосе. После Раткова и Ситнице силазим на Чађавицу из које се лево може за Мркоњић Град, а десно за Кључ. У овом месту је 1944. године убијен (покошен аутоматским оружјем из авиона) Урош Дреновић, Ситничанин, један од вођа устанка у западној Босни, али се после идеолошке поделе устаника определио за краља и отаџбину и са својим четничким одредом „и овако, и онако чувао и сачувао српски народ Змијања од усташког клања и њемачког вјешања”. Причао ми је о томе пошироко, у кафани „Влајко” овде на Чађавици, стриц садашњег власника кафане Мирка, сина Влајка Петровића, који је јагњетином, киселим млеком и „љевачом од хељде” прославио и своју кафану, и Чађавицу, и сву змијањску јагњетину. Испод Чађавице је Драгорај, село с мени најлепшим именом (где је и нова мала црква посвећена Св. Недељи), а још мало ниже је моја Превија у којој, ево, завршавам овај путопис у кући коју је мој отац Млађен подигао поред места где је до 1965. године била брвнара у којој сам рођен 1948. поневши име по ујаку, у овом крају „сваком чоеку најдражем рођаку”.

    Душко М. Петровић

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XXI, Бeoград, 2017.

    Одговори

  7. 4. јануар 2018. у 17:43

    Војислав Ананић

    ОЈКОНИМИ ЗМИЈАЊА

    (Змијање и на њему Соколово)

    Према досадашњим истраживањима, историјскима изворима као што су археолошка налазишта из античког и раног средњовјековног периода, разним повељама и документима, пописима становништва и списима појединих историчара, становништво области Змијање може се јасније проучити тек од периода турског освајања ове области. Из предтурског периода очувала су се богата налазишта археолошке културе са бројним траговима остатака некропола, мраморја, градина, цркава, стећака и путева античко – грчке, византијске и средњовјековне цивилизације. О тим налазиштима се јако мало зна, тако да ни до данас нису довољно испитана. Републички завод за заштиту културно – историјског и природног насљеђа Републике Српске (Бањалука) направио је списак евидентираних и заштићених археолошких локалитета па се према њиховим информацијама, између осталог, у селу Шљивну на Андрића главици налази праисторијска градина из бронзаног и жељезног доба; у Павићима, поред Шљивна, налази се неколико средњовјековних некропола са стећцима из касног средњег вијека а у селу Добрња, поред средњовјековних некропола и стећака, постоји и једна римска утврда из римског доба. Ту су и остаци римског колског друма, највјероватније из другог вијека што указује на то да су Римљани у старом вијеку придавали велики значај овом простору имајући у виду, прије свега, његов стратешки положај.
    Остатке касне средњовјековне материјалне културе представљају утврђени градови Звечај који лијепо описује Константин Михаиловић у дјелу “Јаничареве успомене“ (дјело писано крајем 15. вијека) и Гребен град код манастира Крупа.
    О поријеклу становништва ових крајева постоје бројна тумачења историчара, етнолога и анрополога. Настоји се, углавном, одгонетнути да ли је то становништво старосједилачко или се доселило бјежећи испред Турака. Према једнима, Турци су затекли српско становништво. Према другима било је и досељеног становништва и то највише из Херцеговине. На основу Пријездине повеље из 1287. године коначно се изводи закључак да је овај простор и прије турског освајања насељавало српско становништво.
    Говорећи о општим појмовима којима оперише ономастика, лингвистичка дисциплина која објашњава настанак ојконима, а ојконими су имена насељених мјеста (грч. oikein ‘становати’, oikos ‘дом’), бавимо се неким нашим значајкама. Уз ојкониме обавезно спомињемо још два израза: етник и ктетик. Етник је назив становника, а ктетик придјев, изведен из топонима, који означава припадност.
    Подсјећамо да ономастика најбоље свједочи о начину живота, односу човјека према природи, његовој историјској судбини на одређеној територији. Дакле, гонетамо и одгонетамо како су настали поједини називи села и заселака који припадају Змијању, какво им је поријекло или, евентуално, семантичка веза која их приближава стварном поријеклу.
    Макроојконим – Змијање Етник: Змијањац, Змијањка Ктетик: змијањски Постоји више легенди у вези с настанком топонима Змијање. Све оне прилично увјерљиво говоре како је настао овај назив. У раду Змијањи и Змијањци Миодраг М. Вулина истиче се да је назив Змијање настао од ријечи зими и зимија чије значење налазимо у Шкаљићевом Рјечнику турцизама: зимија м. (ар) немуслимански поданик Турске Царевине, раја – турски, а zimmi je од арапског dimmiyy “заштићени“.
    У истом раду наводи се легенда коју је забиљежио свештеник лусићке парохије, поп Јово Лазичић, а која каже како су Турци, освојивши ове крајеве, украли кћер неког грчког краља и силовали је. Чувши њено јаукање отац ју је упитао шта се десило, а она му је одговорила: “Уједе ме змија!“. Одатле се, вели свештеник, прозвало Змијање.
    Друга легенда каже како се на Грчкој градини (која и данас постоји на Мањачи) дијелило византијско и римско царство. Грчка принцеза Јелена добила је задатак да се са својим војсковођама “одупре ширини римског царства“. Јелена је ишетала на Грчку градину и видјела огромну римску војску која иде из правца Ситнице. Када је схватила да се са својом војском неће моћи одупријети Римљанима рекла је: “Е, Јелена, Јелена, јутрос те змија ујела“. И одатле назив Змијање.
    Мјештани, опет, тврде да је то крај у којем има много змија и јањади, па отуда назив Змијање. Па, претпостављамо, дакле, да смо од змија и јање срашћивањем добили змијајање. Под утицајем хаплологије (губљење једног слога) настао је коначни лик змијање.
    Постоји још једна легенда или боље рећи анегдота која освјетљава настанак овог топонима, а која, на извјестан начин, говори и о менталитету и карактеру становника ових крајева. Наводно су два Змијањца стајала и разговарала. Наишла је змија и они су се почели расправљати – један је тврдио да то није змија, други да јесте. Расправа је трајала ваздан и змија је од муке “цркла“.

    Ојконим – Соколово
    Етник: Соколовац, Соколовка
    Ктетик: соколовачки
    Првобитни пуни назив овог села највјероватније је гласио Соколово поље, у значењу поље гдје има сокола (соколова). Присвојни придјев средњег рода изведен је суфиксом – ов од именице соко. Послије тога долази до формалне промјене у којој се испушта географски назив, а придјев се супстантивизира (поименичава) у лик Соколово.
    Слично је и са топонимом Косово, чији процес настанка објашњава Радмило Маројевић: “С обзиром на акценатску подударност посесивног облика са обликом множине и на значење множинске припадности, ми бисмо временски лоцирали постанак топонима са временом кад је перинтеграцијом настао сам посесивни суфикс – ов. То значи да је топоним Косово настао додавањем некадашњег посесивног суфикса – Ђ < – оs на пуни степен основинског суфикса оu старих основа на U. (… )
    Док се у говору становништва овога краја, које је чувало живу и непрекинуту словенску (српску) традицију у структури именовања географских објеката, чувао првобитни пуни назив Косово поље, који је обилато посведочен и у народним песмама, топоним добија свој нови, фолклорни живот на много ширем (заправо, на читавом српском) простору. Косово се (име Косово) у свести фолклорног певача шири у географском смислу и добија симболична и митска значења. При том долази до формалне промјене све чешће се испушта назив географског објекта (поље), а придјевска компонента се супстантивизира у лику Косово. “

    Тијана Илић

    Одговори

  8. 4. јануар 2018. у 18:32

    Војислав Ананић

    Подсјећања: Проф. др Миодраг М. Вулин

    Човјек какви би требали да су Људи

    Mиодраг М. Вулин, наш Миша, професор више од пет деценија, истраживач, национални борац, један од учесника обнове Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета“ у Сарајеву, умро је на Петровдан 2004. године у Бањој Луци. Рођен је у Дујаковцима, на Змијању, а двије су године које су вођене као године његовог рођена: 6. јула 1930. и у другом случају 6. јула 1928. године. Основну школу је завршио у Бунаревима, Раткову, сеоском центру, а остала четири разреда ономадне гимназије и Учитељску школу завршио је у Бања Луци. Бави се неко вријеме просвјетарством, најприје као учитељ, па дирекгор школе, потом савјетник у Педагошком заводу Бања Лука, а пошто у међувремену завршава Филозофски факултет у Новом Саду (1964. године), одсијек југословенске и свјетске књижевности, постаје професором у Учитељској школи у Бања Луци.
    Неко је вријеме, четири године (1958-1961.) Мишо Вулин предсједник општине Добрње на Змијању, која је потом укинута. Накратко је професор у школи коју је и сам завршио, а 1966. године одлази у Сарајево, гдје до 1971. ради као виши стручни сарадник у Музеју књижевности Босне и Херцеговине, гдје је неко вријеме био и вршилац дужности директора, а радио је и као уредник књижевне трибине на сарајевском Народном универзитету. Под оптужбом за српски национализам, бива осуђен на три и по године робије, коју служи у Казнено-поправном дому у Фочи. По изласку из затвора неко је вријеме без посла, а потом 1980. године, послије одбране магистарске, потом докторске теме на тему о животу и дјелу Петра Кочића, бива запослен у библиотеци сарајевске Педагошке академије гдје ради до 1992. године одакле 18. априла, због грађанског рата, бјежи на Пале, па у Бању Луку, гдје се запошљава у Институту за историју као научни савјетник. Године 1995. прелази на Филозофски факултет Универзитета у Бању Луку гдје ради као ванредни, па од 2000. године као редовни професор на Катедри за српски језик и књижевност. Овдје га је и смрт затекла, на овом положајном мјесту, гдје је као и свагдје тамо гдје је био запослен, оставио дубоке трагове.
    Врло рано, још у данима када је био ученик бањалучке Учитељске школе, а посебно и вријеме учитељовања и политичког рада на Змијању, почиње огромно његово интересовање првенствено за историју Змијања, али и личност и дјело Петра Кочића. Као кочићолог, објављује бројне радове, а потом и књиге “Петар Кочић-писац и дело“ (1990.), “Кочић и Србија“ (1999.), “Кочић и српски Пиемонт“ (2000.) и “Кочићева епска дикција“ (2003.). Иначе, докторирао је с темом “Петар Кочић – живот и дјело“ на Филозофском факултету у Сарајеву 1975. године. Кочић и Змијање су му до смрти остали нека врста завјештења и опредјељења, а поред тога, бавио се истраживачким радом у бројним српским областима и о личностима попут Гавре Вучковића Крајишника, па Од Змијања Рајка, Богдана Поповића, Јована Скерлића, па Станковићем, Дучићем, Ракићем и Шантићем и тако редом. Те културно- историјске спознаје остварује у обимније радове објављене у различитим срединама напосе у Васи Пелагићу, Гаври Вучковићу Крајишнику, српској “Просвјети“ а објавио је и двије књиге о Кочићевој “Отаџбини“ односно оној “Отаџбини“ уочи Другог свјетског рата која је настала и трајала на традицији оне Кочићеве.
    Објавио је, приредио и остварио још бројне радове, дјела и изборе, а био је од дана у Учитељској школи у Бања Луци у тамошњим средњошколским организацијама, преко удружења просвјертних радника, до наше “Просвјете“ Завичајног друштва “Змијање“ и другдје. За годину 1993. добио је Кочићеву награду коју додјељује “Кочићев збор“. Умро је у граду, сахрањен у родном селу на Змијању.
    Р. ПРЕРАДОВИЋ

    Одговори

  9. 7. јануар 2018. у 12:44

    Војислав Ананић

    Мачкића пећина

    Мачкића пећина се налази удаљена од насеља Ситница око 10 км, а име је добила по селу Мачкићи, које се налази у непосредној близини пећине. Пећина има два велика улаза и мноштво мањих који се налазе на већој висини ове стијенске масе. Унутрашњост пећине још није довољно истражена, а такође је и веома тешко приступачна. Најлакши прилаз пећини је управо од села Мачкићи .
    Испод улаза у пећину на удаљености од 1 км се налази извор ријечице Бањице, која је такође чиста и бистра планинска ријека. Низводно низ овај ријечни ток код насеља Кљутићи налази се Православна црква, која на нашим просторима представља једну од најстаријих православних богомоља.

    Одговори

  10. 7. јануар 2018. у 12:46

    Војислав Ананић

    Ријека Понор

    Ријека Понор се налази у непосредној близини села Марчете, недалеко од регионалног путног правца (”пута Авноја”) Јајце – Бихаћ. Ријека Понор настаје од мањих рјечица и потока у Подрашничком пољу и након свог кратког тока, пут завршава у унутрашњости Земље.

    Одговори
1 2