Данас је Вазнесење Господње (Спасовдан)

29. мај 2014.

коментара: 1

Vaznesenje GospodnjeСрпска православна црква и верници данас славе Спасовдан или Вазнесење Господње. Ово је покретни хришћански празник, који се слави 40 дана након Васкрса. Уредништво портала Порекло честита свима који славе, а посебно грађанима српске престонице Београда. 

По хришћанском веровању, васкрсењем Господ је показао да је јачи од смрти и 40 дана касније његови су се ученици налазили за трпезом. Тог дана им се Христос поново јавио и рекао:

„Идите по свему свети и проповедајте Еванђелије сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен.“

Празник Вазнесења Господњег, или како је у народу уобичајено, Спасовдан, један је од десет празника посвећених Христу. Вазнесење спада у покретне празнике – увек пада у четвртак, четрдесет дана после Васкрса, а десет дана пре Духова. По хришћанском учењу, после Васкрсења, Христос је боравио на земљи са ученицима четрдесет дана, јављајући им се, учећи их и, нарочито, учвршћујући им веру после Голготе и распећа. Сам чин Вазнесења збио се у Витанији, селу на источној падини Маслинске горе, удаљеном два километра од Јерусалима, на путу за Јерихон. Тога дана се завршио Христов боравак на земљи, ради спасења и искупљења људског рода. Христос се пред апостолима, благосиљајући их, вазнео на небо и сео са десне стране Бога Оца. После тога се апостолима вратила њихова вера, радост и храброст.

Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.

Празник Вазнесења зове се српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.

Слава Београда

Од када је деспот Стефан Лазаревић 1403. године дао Београду статус престонице, у част обнове и напретка, град је као своју славу узео Вазнесење Господње – Спасовдан. Ова стара заветна Слава симболично указује на уздизање – вазнесење Града из пепела и неуништиву наду и веру у будућност. Она представља израз душевне и моралне снаге народа прекаљеног у славној прошлости, постојаног у садашњости и поноситог пред будућношћу. Под притиском многих непријатеља и великих друштвених промена, празновање градске Славе је повремено прекидано, али и обнављано, издржавши тако најтежу пробу вредности – пробу времена.

На прослави Спасовдана, 1939. године, град Београд је одликован највишим ратним одликовањем – Карађорђевом звездом са мачевима IV степена. Вредно је поменути да је Вазнесенска црква, саграђена као градска 1863. године, сачувала оригинални барјак Управе града Београда. На барјаку од црвеног броката, са једне стране је икона Вазнесења Господњег и, словима од златних нити, натпис: Општина града Београда 1938. а са друге стране, икона Свете Петке и порука: Ко крсно име слави – оном и помаже. Из ове цркве, која чува градску Славу, 1992. године поново је кренула литија којој је началствовао Његова светост Патријарх Павле.

Литија има устаљену трасу београдским улицама, симболично затварајући круг у дворишту Вазнесенске цркве. Прво стајање, за молитве за здравље Београђана, литија има код Теразијске чесме (извор уместо записа који је био на месту садашње Српске академије наука). Друго стајање је код Саборне цркве, за молитве за поштеду од страдања, мир и напредак. Треће стајање, за молитве за покој душа свим палим јунацима Београда је у дворишту Вазнесенске цркве испред гранитног Крста. Такође, интересантно је да град има и заштитницу, Пресвету Богородицу, којој је деспот Стефан Лазаревић посветио Београд.

Душанов законик о Спасовдану

Колики су значај Срби придавали овом празнику, види се и по томе, што је највећи историјско-правни документ српске средењевековне државе, чувени Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349. године, а допуњен такође на Спасовдан, 1354. године.

 

ИЗВОР: spc.rs, Википедија

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Nada

    Dali moze da se ovaj list procita na prevedeno Engleskom jeziku?
    Hvala.