Царска повеља Ђорђу Бранковићу о племству Reviewed by Momizat on . Бранковићева Повеља почиње свечаном интитулацијом са царевим именом „Leopoldus“ и девоционом формулом „Divina favente Clementia“ иза којих следи набрајање његов Бранковићева Повеља почиње свечаном интитулацијом са царевим именом „Leopoldus“ и девоционом формулом „Divina favente Clementia“ иза којих следи набрајање његов Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Царска повеља Ђорђу Бранковићу о племству

Царска повеља Ђорђу Бранковићу о племству

Djordje BrankovicБранковићева Повеља почиње свечаном интитулацијом са царевим именом „Leopoldus“ и девоционом формулом „Divina favente Clementia“ иза којих следи набрајање његових царских и краљевских земаља и адреса, у личном обраћању ауктора дестинатару: „Tibi fdeli nostro Nobis dilecto nobili et generoso Georgio Brankovich“, на коју се настављају понешто проширена салутација („Salutem et gratiae clementiaque Nostrae Caesareae ac Regiae continuum erga Te incrementum“) и опширнија аренга у којој владар износи разлоге који га покрећу да награђује врлине заслужних и верних како би их подстакао на још већу верност за пример другима.

Полазећи од начела изнетих у аренги, ауктор прелази на експозицију у којој наводи да му је Бранковић препоручен од стране ердељског магната, грофа Владислава Чакија (с којим је Бранковић већ пуне две деценије био у вези) не само због изузетне духовне надарености, марљивости, радиности, вредноће, верности, разумности и зрелог расуђивања него и због тога што је сазнао да он води порекло од породице чији су неки чланови били краљеви у Босни и Бугарској а неки у Хрватској и свим краљевинама у Илирику, као да су неки од њих, својим изузетним врлинама и својим делима, од Карла Великог добили титулу кнеза Свете Римске империје, као Вук Бранковић Подгоричанин, наследни господар Херцеговине, Срема и Јенопоља.

У даљем излагању у диспозицији цар Леополд саопштава своју одлуку да Ђорђа Бранковића и његовог брата Саву, као и Ђорђеве наследнике мушког и женског рода, убудуће и заувек, уврстити у ред и број правих и несумљивих барона Краљевине Угарске као и да их потврђује у наследству Херцеговине, Срема и Јенопоља, које је поседовао њихов предак Вук Бранковић Подгоричанин. Баронат који се даје Бранковићу треба, по жељи аутора Повеље, да послужи као подстицај њиховим потомцима и другим верним поданицима да иду његовим путем у стицању заслуга а као носиоци бароната Ђорђе и потомци биће од стране владара и његових наследника, као и од свих достојанственика било ког сталежа, положаја и части, сматрани за „liberos Barones“,моћи ће да користе титулу „Spectabilis ac magnifici“ и и да користе и уживају све прерогативе барона као да вечито задрже наследство у раније поменутим провинцијама.

У санкцији, која потом следи, аутор се обраћа „свима и свакоме“ наређењем да Ђорђа Бранковића , као и његове потомке оба пола, признају и поштују као стварне бароне и њихова права, која из бароната проистичу, и прети царском немилошћу свима који би Бранковиће, на било који начин, спречавали или ометали у коришћењу датих им царско-краљевских повластица. После санкција аутор се враћа на диспозицију наводећи разлоге због којих дотадашњи грб породице Бранковића не само потврђује (non modo clementer approbavimus, roboravimus, ratificavimus et confirmavinus) него дозвољава и да се он увећа, прошири и илуструје. Грб се потом у оквиру формуле пертиненције детаљно приказује у свим његовим деловима и елементима а аутор посебно наглашава како како и у којим приликама га дестинатор и његови потомци могу истицати (у битклама, двобојима, војним вежбама, на заставама, шаторима, кућама, гробницама и на другим местима). Поред тога у вези с грбом као симболом бароната, Бранковићима се гарантује уживање и коришћење свих феудалних права, слобода, имунитета од дажбина и терета сваке врсте, личних и мешовитих, а затим и посебно наглашава да они, као и други барони Краљевине Угарске и прикључених јој земаља, могу да користе и уживају, по обичају или по праву, све што баронима припада и да им то нико и никада не може забранити без обзира на било које обичаје, статуте и привилегије аукторових краљевина, провинција и области ни сада а ни убудуће.

Све речено, ауктор у оквиру короборације наглашава да ће потврдити и оверити својеручним потписом и својим тајним печатом. У оквиру датумске формуле наведено је да Повеља „дата руком“ канцелара Угарске, њитранског бискупа и вечитог великог жупана Њитре, царског дворског саветника, верног, оданог и часног Јована Губашоцоција у царском дворцу Луксембургу седмог дана месеца јуна године Господње хиљаду шесто осамдесет треће односно у двадесетпетој години Леополдовог царског владања, угарског и других двадесетосмог, чешког двадесетседмог. Пошто је реч о препису са оригинала Повеље, која је садржана у оквиру Конфирмационе дипломе, царев потпис и печат су изостављени а стављени су само на Конфирмацију, која је посебан документ уследила у Бечу 1. Септембра 1692.

У Конфирмационој дипломи, датој руком угарског канцелара, њитранског бискупа Петра Коромпаја, наведена су и имена угарских и хрватских црквених и световних великодостојника, као сведока веродостојности Повеље односно Конфирмационе дипломе. После тога унета је клаузула о тачности преписа Повеље а потом следи датум, па царев потпис Леополдус и премапотпис бискупа Б. Јаклина и регистратора Јована Махолања.

ИЗВОР: Др Владан Гавриловић – Српско племство у Хабзбуршкој монархији од XVI до прве декаде XVII века

Одабрао: Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 


Коментари (1)

  • vojislav ananić

    Деспот Ђурађ Бранковић (1375-1456)

    Мада историја смедеревског подручја досеже дубоко у прошлост, ореол славе ставиће му последњи значајни владар на српском средњовековном престолу, деспот Ђурађ Бранковић.
    Ђурађ Бранковић потиче из угледне велможке српске породице Бранковића, чији су преци уживали висока достојанства на двору српских владара лозе Немањића, краљева Милутина и Стефана Дечанског и царева Душана и Уроша, управљајући класичним јужним територијама српске државе и то областима Скопља, Охрида, Косова, залеђа дубровачког и полимља. Као савладар деспота Стефана, свог ујака, Ђурађ је управљао Косовом и Зетом.
    Деспот Ђурађ као човек и као државник, духовно је био привржен православљу и укупној византијској традицији. Био је ожењен Гркињом Јерином, из угледне царске породице Кантакузина, ћерком Теодора, господара Пелопонеза. Захваљујући Есфигменској повељи, данас можемо видети како је према живопису изгледао деспот и његова породица.
    Како га извори описују, деспот је био „стасит и пун достојанственог изгледа“ и „достојан поштовања“. Он је коначно ујединио земље Бранковића и Лазаревића које су биле угрожене са више страна. Овај мудри владар последње српске престонице, на ватрометини Истока и Запада, као последњу одбрану, сазидао је на ушћу Језаве у Дунав, тврђаву, која ће својом монументалношћу означити сјај и пропаст једне блиставе епохе српске, немањићке државности. Како је на Крстастој кули записао вредни неимар, Мали град је подигнут од 1428-1430. године. У том троуглу је смештен двор, велика сала за пријеме, просторије за Деспота, његову породицу, пратњи и стражу, писарница, ковница новца и чувена дворска библиотека.
    Увидевши да је Мали град са пет кула и зидовима, претесан да заштити двор, за десетак година успео је да сазида и Велики град, на површини од око 10,5 хектара задржавши облик неправилног троугла.
    На двору богатог и образованог деспота Ђурђа, живело се раскошно, сјај двора привлачио је Дубровчане, Грке, Мађаре, Турке. Неки од њих, као Тома и Ђорђе Кантакузин, Јеринина браћа, митрополит Атанасије, Дубровчанин Паскоје Соркочевић, грк Стефан Ратковић, логотет, заузимају висока места као „господа од Смедерева“, и уживају Ђурђево поверење. Константин филозоф, је у Смедереву написао Житије Стефана Лазаревића, а кир Стефан Доместик прве ноте-неуме по којима се изводила црквена музика. Смедерево је постало центар у који су се сјатили многи наши и од Турака избегли бугарски и грчки књижевници, преписивачи и састављачи оригиналних дела српске средњовековне књижевности. У Смедереву је постојала и колонија дубровачких трговаца.
    Оштроумни дипломата деспот Ђурађ покушао је да и родбинским везама сачува границе своје државе. Уз раскошне свадбе и богат мираз, послао је своје кћери Катарину (Кантакузину) на двор грофа Улриха Цељског, а Мару у Муратов харем у Једрене. У знак још већег пријатељства са Византијом, свог сина, наследника Лазара, оженио је византијском принцезом Јеленом. Међутим, ни удајом својих кћери, ни вештом дипломатијом, ни новцем, ни потписивањем пограничног уговора са Венецијом, није успео да стабилизује Србију. Његов зет султан Мурат ИИ са својом војском је продро у Србију и после тромесечне опсаде, више глађу него борбом, принудио очајнички брањени град на предају 18. августа 1439. године. Несрећни владар пет година је лутао Европом тражећи помоћ, али је добио само празна обећања. После више победа хришћанске војске, Сегединским миром, деспоту су враћена 24 града, међу којима и Смедерево. Држава је обновљена, враћени су му ослепљени синови и ћерка, удовица Мара. Али овакво стање није дуго потрајало. Даровити наследник на турском престолу, Мехмед ИИ Освајач одмах је почео обрачун са хришћанским државама. После двомесечне опсаде 1453. године освојио је бастион православног хришћанства, Цариград. Србија је поново била на удару.
    Два пута је Смедерево одолевало турским нападима, али стари деспот је био на измаку снага. Умро је 1456. године у приликама, које су мало доброга обећавале. Оставио је Србију укљештену између угарских и турских интереса, а његови потомци и наследници откривају сву трагику у којој се нашла породица Бранковић и српски народ. Ни краткотрајна владавина најмлађег сина, деспота Лазара, ни намесништво на челу са Михајлом Анђеловићем, ни слепи Стефан, а понајмање млади босански краљевић Стефан Томашевић, чија је владавина на српском престолу трајала непуна три месеца, нису биле кадре да сачувају српску државу. Борба за власт у српској престоници давала је прилику не само Османлијама него и осталим суседима Деспотовине да се боре за њене остатке. У последњем ратном походу кроз опустошену Србију, без икаквих препрека, султан је са великом војском стигао пред зидине Смедерева. Без отпора, по други пут коначно Турци су ушли у престоницу деспота Ђурђа, тако да је 1459. године падом Смедерева престала да постоји раније најмоћнија сила на Балкану. За Србе је почело вишевековно ропство.

    Деспотово завештање

    Оставио је деспот Ђурађ отечеству још нешто, по чему се може закључити да је био мудар владалац који није мислио само на материјална блага. Он је на свом двору неговао уметност коју је такође оставио наследницима као традицију. Кир Стефан Србин, доместик (диригент), управо је на деспотовом двору написао музику бележену неумама, која се лепотом не може мерити ни са чим. То су псалтике на српском и грчком језику „Ниња сили“ и „Вкусите“, хорске композиције компоноване у најлепшем маниру средњовековне византијске и црквене музике. Оригинални записи су уништени приликом бомбардовања Народне библиотеке Србије, 6. априла 1941. године, када су Хитлерови генерали испланирали и културни геноцид.
    У време деспотовине, од 1428. до 1459. године, у Смедереву су написане чак двадесет четири књиге, које су такође нестале у трагедији Народне библиотеке.

    Извор: Интернет

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top