Порекло презимена, село Биоска (Ужице)

2. марта 2014.

коментара: 7

Порекло становништва села Биоска, град Ужице – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Bioska

Положај и тип села, воде, земље и шуме.

Западно од Стапара је високо брдско село Биоска. Докле су Стапари малим делом на Пониквама, дотле је сва Биоска углавном сва на Пониквама. Високо, мање-више равно село на површи, с које се са источне, северне и западне стране врло стрмо спушта у биоштанско поље, познато под именом Рочњак. Поникве су висока тријаска површ, а Рочњак је кредно доста неравно, одлично наводњено и црном смолницом покривено поље, пружено уз Ђетињу више од 3 км у дужину и више од 250 метара просечне ширине. Ово је поље ненасељено, под њивама и житница је овог села. Препуно је јаких и бујних врела, која избијају на све стране испод Поникава и спуштају се ка Ђетињи. У средини поља ближе Ђетињи је Бања, око које је високи Омар, по коме се назива и један џемата овога села.

Југоисточни део села је опет на Пониквама, које се полако спуштају Ђетињи, богат изворима, званим Вруцима. Ових Врутака има неколико и падају у Ђетињу. Око њих је најнасељенији део села Вруци. Вруци су на кречњачком и кредном терену, врло плодни и наводњени као Рочњак. Од Биоске су згодно одвојене Омаром и Пониквама, да се у њих из Биоске улази само са једне стране. Што су згодно одвојени и пренасељени, почели су прелазити на све стране, па и преко Ђетиње и подизати се под Стапаре. И Вруци и други делови Биоске су највећим делом на левој страни Ђетиње и у пригревици, због чега се много цени и плодност и згодност Биоске.

Биоска је југоисточним делом најнасељенији и најбогатији део, а северозападно ушла у Тару и попела се на баре, најсиромашнији и најненасељенији део села. Тамо има нешто испуста, закоса, проређене шуме с врло мало летњих станишта. Ово је крај серпетинског брда и ридина, које свучене у Коњску Реку и Ђетињу чине штету Рочњаку и Вруцима.

Изнад Рочњака, биштанске стене, која се диже над Омаром са северне стране и испод које се састају највећа врела, средина је села, над њим се усправно подижу Поникве, на чијим је плећима и доловима растурено ово велико село. Свуда по Пониквама су насеља и пространа поља, где су остењци, брдељци и градине испаше, долови и вртаче насеља и зиратна поља, а Омари шуме, воде и закоси. Више од две трећине Поникава својина је овог села и Стапара, само једна трећина у својини дринских села: Солотуше, Пилице, Злодола и Заглавља.

Ставе Карачице и Коњске Реке у реку Ђетињу су у југозападном делу села. На ставама су простране плавине и на све стране уништене луке и получци. Многи огољеени ридови креманског Стрмца и Кадијине Главице узрок су пропасти већег дела пољских имања у Ђетињи. По стрмачким и кадијиним Ридовима овде-онде су особити закоси и згодна имања, куда је насељен најсиромашнији део Биоске Станићи и кремански Радојевићи, једно од других скоро неодвојених.

Биоска је највеће обласно село, растурено великим џематима. На Стрмцу и Кадијиној Главици с осојне стране су Станићи, растурени по ридовима и барама и издигнути до Таре. Изнад цркве и школе, које су поред Ђетиње и у западном делу села, скоро на крају, је Биоска, изнад поља и по Пониквама, право солотушкој Јасиковици. Косо од Биоске, више на североисток је вис Пехар на Пониквама и око њега џемат Пехар, који је над Солотушом и њеним Писаником. Изнад великог врела и у склоповима, крај којим јуре виловити потоци и доба киша и топљења снегова је најстарије насеље овог села Кесеровина.

Поред Поникава, тамо где има јаруга, долова и ридова су Поникве, нови џемат овог села, изнад стапарских Долова и поред бајинобаштанског пута. Источно од Кесеровине изнад другог главног врела у Рочњаку, опет на Пониквама су Ћосићи. Ближе Стаприма и поред новог пута и око извора су Јанковићи. Око механе, изнад става оба врела под механом је Рочњак. Под Јанковићима а источно од Рочњака је Малић-Брдо. Испод Рочњака на Омару око Ђетиње и преко ње по осоју креманског Стрмца је Омар-Бања, названа по томе што је ту поред реке Ђетиње и у кориту врела минерални извор сумпораче Биоштнске Бање. Испод Јанковића на југ и на исток од Омара је затворени џемат Вруци прави засеок, згодном приликом може бити и ново село.

Старине у селу.

Биоска је старо насеље, још из најранијих времена. Ископине по пећинама у Вруцима, Кесеровини, Рочњаку и Бањи, стари гробови по Рочњаку, Кесеровини и око цркве; старе путине по Пехару и Пониквама; старе зидине у Кесеровини и Биосци, доказ су старог живота и некадапњих култура. Данашња Биоска нема старих породица, погубила их је и раселила.

Изумрле и расељене породице.

-Још је у живој успомени да је у Кесеровини живела стара породица Кесери, која је оставила само име краја, где је била. Кесери су стара породица и ко се год из њихове Кесеровине иселио и отишао на другу страну презивао се Кесер или Кесеровић. Ових Кесера има доле у Јадру на више места куда су отишли из овог села. Да ли их је остало овде, па се после стопили са досељеницима, данас нико не може да тврди. Кесера ја било доста година по доласку првих биоштанских породица.

-На Омару око Бање била је једна стара породица, која је славила Ђурђиц; негде се доле низ Дрину померила и рано изгубила. Од ове породице као да ће бити потомака у Костајнику и селима око њега.

Досељене породице:

Лазићи су најраније досељена породица овог села, који су овде стигли пре 220 година. У село уз стапарске Перишиће и селотушке Гентиће дошла су два брата од Куча из једног исток места. Један се од браће одсеслио чим је дошао у ово село и сишао или у Равнају или Белотић у Рађевини и тамо се населио, где и данас има свога потомства, а други се населио у старој Биосци, око Врела. Од овога су Лазићи у Биосци где их је данас 19 кућа, славе Никољдан.

Кнежевићи (Костићи) су друга истодобна стара породица. У ово село дошла су четири брата: Симеун, Радоје, Коста и Михаило Кнежевић из села Кнежевићи у Пиви. Чим су пали у Пехар поделили су се. Још при сеоби умро је Михаило и оставио иза себе удову Станојку и више синова. По смрти Станојчиној поделе се синови и два сиђу у Радаљ сродницима Радићима и уз њих се спусте у Мачву, два остану у селу и један умре без деце а други умре млад и остави сина Богдана чији се потомци зову:

-Богдановићи и Станојчићи;

а друга двојица сиђу у Бобову под Медведник и ту уз сроднике, синове умрлог Радоја, који се раније иселио, остану и имају потомства. Од Косте су потомци Костићи. Кнежевићи у Пехару, Станојчићи и Богдановићи у пехару, Костићи у Пехару и Кесеровини су једна породица, има их 78 кућа, славе Никољдан.

Аћимовићи су трећа истодобно стара породица. Уз Симеуна Кнежевића дошли су из истог места у Пиви Никодим и Саватије Кнежевићи, синови старца Аћима, кога су водили међу собом. Оба брата су се населила у Пехару поред Кнежевића и по смрти Аћимовој назвали се Аћимовићи и изделили се. Саватијеви потомци иселили су се у Ужице и тамо погубили, а Никодимови су осталу у Пехару и још су се много расељавали на све стране. Аћимовићи су као и Кнежевићи истицали вредношћу, радом и држањем; има их увек као трговаца, чиновника и занатлија по свим крајевима Србије. У селу их је 20 кућа, славе Јовањдан.

Јелисавчевићи (Јелисавчићи и Ђуровићи) су четврта стара породица. Ова стара хајдучка породица много је протеравана и расељавана, овде је дошла од Куча, из истог места одакле су растински и заовљански Кремићи. У ово село дошла су три брата: Марко, Милош и Крсто уз стару матер Јелисавету (Јелисавку). Крсто је био хајдук и одмах по доласку у Биоску оделио је своје и превео у Заовине у Коњску Реку, тамо их ставио под надзор сродника Кремића, са којим је хајдуковао. Крстов је унук чувени Павле Јелисавчић, који је дуго хајдуковао по Србији и Босни педесетих и шездесетих година 19. века, који се на крају предао нашим властима, спустио у Ужице и тамо умро у дубокој старости. Из себе је оставио већу породицу. Јелисавчићи у Кесеровини и Ђуровићи у Пониквама су Јелисавчевићи, има их 20 кућа, славе Јовањдан.

Љубичићи (Јанићи) су пета стара биоштанска породица. Удова, врло кршна и снажна, притом врло отворена и речита старица Љубица дошла је из Добрих Села у Дробњацима са два постарија пасторка: Миладином и Обреном. Обрена је већ била запопила и довела овде да попује, био је млађи од Миладина и чим је дошао оделио се и населио у Биосци уз Лазиће. Поповао је при манастиру Рачи кратко време. Умре му попадија, и оне се по наговору неког пријатеља, калуђера из Раче, замонаши и оде у Никоље да служи. Тамо му се много допадне те преведе маћеху Љубицу, која му се старала о деци, и несели у Рошцима. По овој маћехи Љубици потомци оба пасторка зову се Љубичићи и овде и у Станићима. Има их као Јанића у Кесеровини 24 куће, славе Ђурђевдан.

Јанковићи су шеста стара породица. Јанковиће, по којима се цео крај села зове, довели су из села Церја или Церове (?) код Пљеваља Јанко и Савко Пљеваљци, раније Кучи. Савко је био свештеник и поповао у овом селу много година те ту и умре. Од Савка се одели Јанко и њему остави два сина од прве жене, а са другом женом и децом спути се у Драксин и тамо заснује велику породицу Јанковиће. Од њих су:

Деспотовићи и Новаковићи у Омару, има их укупно (са Јанковићима) 31 кућа, славе Никољдан.

Позније породице досељене у село у времену до 1792. године су:

Ћосићи. Довео их Јанко Ћосо из истог места одакле је био Јанко Пљевљак. Јанко је имао доста деце и једног брата, чији су се потомци раселили. Ћосов крај назван је Ћосићи, њих је 19 кућа, славе Ђурђевдан.

Анђићи су друга породица овог времена. Свекрва Анђа Команка са три удове снахе и децом дошла је из села Комана у Црној Гори у Бијела Брда код Вишеграда. Једну од снаха са децом остави у Брдима а са две снахе је прешла у Биоску и прва се населила у Вруцима. На оба јој се места потомци зову Анђићима. Слаби су али се држе; много замиру, те се одржавају уметнутим породицама са стране. Анђићи у Вруцима и поред њих;

Миличићи и Васићи су једна породица; има их 19 кућа, славе Аранђеловдан.

Митрашиновићи су трећа биоштанска породица из овог доба. Дошла су два брата; Митрашин и Јован, или Малићи или са Малић-Брда код Чајнича у Босни; они су први населили Малић Брда из Рочњака. Јован је умро без деце а Митрашиновићи у Малић Брду и Станићима су једна породица са 14 кућа, славе Стевањдан.

Рогићи (Јараковићи) су четврта породица овог доба. Петроније и Мило Рогићи су из Јараковића код Пљеваља; дошли после Јанковића, где их је зауставио и населио поп Савко. Овде су дуго били заједно у Кесеровини. Милови синови прешли су у Косјерић. Данас су више познати као Јараковићи сви су у Кесеровини – 25 кућа и три кућа Рогића у Ђуровићима, први славе Никољдан, други славе Јовањдан.

Панићи су пета биоштанска породица овог доба. У Кремна су дошли из села Малинска у Дрбњацима три брата, Пано, Ћорко и Радош, па су се поделила, Радош остао у Радуши а Пано и Ћорко се спустили на Стрмац по дну Кремана у Карачицу. Панова деца се одвоје од Ћорковог сина Радоја и пређу у ово село на Малић Брдо. Панићи на Малићу, Омару и Рочњаку и:

Маринковићи у Омару су једна породица, има их 29 кућа, славе Петровдан.

Станићи су шеста постарија биоштанска породица овог доба. У Кремна су дошла два брата, Симон и Милосав и снаха, удова, Стана. Стана је имала два сина. Чим је дошла у село, одели се од девера и насели на Коњској Реци, при улазу у теснац. По смрти Станиној поделе се њени синови, један пређе у Биоску и насели се на стрмачким странама. Од Станиних унука многи су се населили низ Дрину, по Јадру и Мачви а било их је у Ваљеву и другим крајевима. Овде их има 19 кућа, славе Св. Враче.

Стевановићи су седма биоштанска породица из овог доба. Дошли су из Грахова у Црној Гори на Гласинац, ту запали и поделили се у две велике групе; једни су отишли дубље у Босну а други у Осат. Од ових из Осата, из близине Сребренице дошли су у ово село Стевановића два брата, населили се у Вруце као зидари и ту остали. Има их 16 кућа, славе Аранђеловдан.

Радивојчевићи су осма биоштанска породица из овог доба. Ова жива и неизмерно врло весела породица је из Бјелице у Црној Гори, сишла у Горажде, дуго становала у селима око Горажда па се доселила у ово село. Једни су остали овде а други сишли у Мачву у Засаавицу, тамо једно време остали, па једни после прешли Саву и населили се у Барању. Има их и овде и у Засавици, у Биосци 10 кућа, славе Јовањдан.

Досељеници у Биоску после 1807. 1834. и 1878. године:

Цветићи су први досељеници из овог доба. Два кривошијска ускока, Цветко и Соко, два рођена брата, после подужег напада и борби око Рисна и Новог у Боки Которској, оба погину и њихове удове са децом одвуку се и склоне у Грахову. Соколова удова Цвета, која је била родом од Стевановића, сазна да су се њена браћа нашла у овом селу, доведе са собом своју и свога умрлог девера и јетрве децу и насели их у Вруцима. Нешто се њене деце слило у Шумадију. Овде их је у Вруцима као Цветића 16 кућа, славе Марковдан.

Цицварићи и Терзићи су друга биоштанска породица овог доба. Неки Симо Цицвара из Никојевића дошао је као терзија у ово село. Симо је радио свој занат о селу и на све стране, а радио ја највише на Омару у Пешићима, чијом се удовом оженио. Цицвара је био сиромах терзија па су му и потомци такви. Њихове су куће око Бање, а неки су му потомци отишли у Анђиће на њихова имања. Омарске Цицваре зову Терзићи а Врутачке Цицварићи. Има их 18 кућа, Терзићи славе Никољдан а Цицварићи Аранђеловдан.

Ваљари (Ваљарњвићи) су трећа породица из овог доба. Ваљари су из Кобиљег Дола на Грахову, сишли негде око Пљеваља па одатле дошли у ово село и населили се на Омар око Бање и у Паниће. За њих се мисли да су потомци некаквог Пјева Ваљара, доброг певача и весељака. Има их 13 кућа, славе Петровдан, они у Радивојчевићима Јовањдан и у Симићима Митровдан.

Каснији досељеници су:

Трифуновићи су у Биосци, дошли из Камене Горе до Пријепоља, има их 10 кућа, славе Ђурђевдан.

Симићи су на Омару, досељени из Цеклина у Црној Гори, има их 5 кућа, славе Митровдан.

Мијатовићи су у Ћосићима и у Јанковићима, дошли су из Грачанице код Прибоја, има их 6 кућа, славе Алимпијевдан.

Башкићи су у Рочњаку, досељени из Сељана код Пријепоља, има их 3 куће, славе Ствањдан.

Тадићи су на Пониквама, досељени из Пилице код Придола(?), има их 3 куће, славе Стевањдан.

Кљајићи. Њиховог претка превела је мати при удаји у Митрашиновиће на Малић-Брду, оставила га ту, где су му потомци на Малић-Брду и Пониквама: Они су из Обајгоре; има их 5 кућа славе Стевањдан, своју славу Лучиндан су напустили.

Нешковићи су у Биосци изнад цркве, досељени из Осата у Босни, има их 3 куће, славе Никољдан.

Ћосићи други су у Ћосићима, дошли на имање старих Ћосића, чијим прецима су пришли. Старином су из Трнаве код Нове Вароши, има их 3 куће, славе Ивањдан.

Делијићи су потомци Делије Минића, терзије, дошли у Ћосиће из Пчелица, има их 3 куће, славе Лазаревдан.

Панићи други су у Омару, дошли из Трнаве код Нове Вароши у старе Паниће на њихова имања, примили њихово презиме, има их 4 куће, славе Ђурђевдан.

Глишићи су у Омару, дошли из Слатине код Прибоја, има их 4 кућа, славе Јовањдан.

Делијићи други су у Ћосићима, довео их ковач Делија из Велике Дренове код Пријепоља, има их 5 кућа, славе Лучиндан.

Рогићи други су од Витаса из Кремана, ушли на имање Рогића, примили њихово презиме, има их 4 куће, славе Ђурђиц.

Павловићи су у Вруцима, досељени из Велике Дренове, дошли на Анђића имање, има их 7 кућа, славе Аранћеловдан.

Ђокићи су од Пчелица, опет на имању Анђића, има их 6 кућа, славе Аранђеловдан.

Николићи су у Вруцима, дошли из Стапара из Тупаје, има их две куће, славе Лучиндан.

Челиковићи су у Рочњаку, досељени из Заовина, населили се на имању Јанковића, има их 3 куће, славе Никољдан а своју славу Ђурђевдан су напустили.

Синђићи су у Рочњаку, дошли из Стапара, има их две куће, славе Стевањдан.

Којадиновићи су у Рочњаку, дошли из Заовина, има их две куће, славе Стевањдан.

Гагићи су у Омару, дошли из Пилице од Јојића, има их две куће, обе на туђим имањима, једна слави Петровдан, друга Јовањдан.

Познији досељеници су:

Миливојчевићи су из Солотуши, једна кућа, славе Ђурђиц.

Илићи су у Панићима, дошли из Пилице, једна кућа, славе Петровдан.

Јокићи су из Јагодине код Вишеграда, једна кућа, славе Игњатијевдан.

Мићовићи су у Анђићима, досељени из Шљивовице, једна кућа, славе Аранђеловдан.

Плакаловићи су у Анђићима, дошли из Стапара, једна кућа, славе Аранђеловдан.

Максићи су у Анђићима, дошли из Стапара, једна кућа, славе Аранђеловдан.

У Биосци је 479 домова од 45 породица.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић – Ужичка Црна Гора. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. Milovan Cicvaric

    Knezevici u Biosci koji slave S. Nikolu imaju isto poreklo u Pivi sa Cicvaricima . Pretci nam behu srpska vlastela . A u Pivi za svo vreme turske vladavine imadose svoga kneza u Pivi zahvaljujuci rodbinskim vezama sa velikim vezirom Mehmedom Sokolovicem .

    • Nikola Stanojcic

      Cicvarici-Knezevici-Stanojcici

      Postovanje.Da li takodje Stanojcici iz Bioske koji slave S. Nikolu imaju veze sa Pivom i vasim prezimenom.I da li se zna tacko koje je to mesto u Pivi.Srdacan pozdrav

  2. Ostoja Janjic

    Има их као Јанића у Кесеровини 24 куће, славе Ђурђевдан. Ovde se radi o prezimenu Janjici/Јањићи.

  3. biljana milic

    Kako ovde nama Danilovica kada su i oni stanovnici Bioske?

  4. Mladen Kostic

    Dragocene informacije. Hvala.

  5. Igor Pejic

    A sta je sa porodicom Pejić? Oni se nigde ne pominju!

  6. Djordjo

    Ako nekome treba pomoć oko pravljenja rodoslova za neku porodicu iz Bioske nek mi se javi na [email protected]