Вести: Махмут Бушталија се вратио православљу Reviewed by Momizat on . Угледни београдски економиста Махмут Бушатлија потврдио је за "Вести" да се вратио православљу, након 500 година, колико је његова породица провела у исламској Угледни београдски економиста Махмут Бушатлија потврдио је за "Вести" да се вратио православљу, након 500 година, колико је његова породица провела у исламској Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Медији » Вести: Махмут Бушталија се вратио православљу

Вести: Махмут Бушталија се вратио православљу

Угледни београдски економиста Махмут Бушатлија потврдио је за „Вести“ да се вратио православљу, након 500 година, колико је његова породица провела у исламској вери.

Крштење Махмута Бушатлије

Крштење Махмута Бушатлије

– Вратио сам се коренима након пет векова, колико дуго смо били исламизирана породица. Не мислим да је то нешто необично, јер сам се вратио тамо где смо раније припадали – изјавио је ексклузивно за Вести Бушатлија, један од најцењенијих економских стручњака за стране инвестиције у Србији.

Потомак Станка Скендер-бега Црнојевића и Махмут-паше Бушатлије вратио се на Сретење Господње, 15. фебруара, у православну веру. Он је, како је саопштено из Митрополије црногорско-приморске, на крштењу добио име Станко, а тај свети чин примио је у цетињској цркви на Ћипуру, на гробу Ивана Црнојевића. Крштење је обавио секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске, архијерејски протопрезвитер цетињски отац Обрен Јовановић.

Пашина глава уз Петра Цетињског

Махмут-паша Бушатлија

Махмут-паша Бушатлија

– Као митрополит црногорски данас сам први пут схватио онај благослов Светога Петра Цетињскога после битке на Крусима 1796. године, када су му Црногорци донели главу Махмут-паше Бушатлије. И када је узео његову главу у своје руке, између осталог је рекао: „Када би они који су у овом дуњалуку знали чија је ово глава, заридали би и у црно се обукли. Ову главу, под мојим проклетством, да чувате, и да се нико не усуди да је скрнави“. И од тада, до данас, глава Махмут-паше Бушатлије се чува у цетињском манастиру, поред ћивота Светога Петра Цетињског – казао је митрополит црногорско-приморски.

Након крштења митрополит црногорско-приморски Амфилохије, миропомазао је Станка.

– Цео чин обављен је у црквици на Ћипуру, а митрополит црногорско-приморски Амфилофије је мој кум. Иначе сам био и остао комуниста и велики поклоник идеала француске револуције и париске комуне, чија је идеја слична хришћанству – каже др Бушатлија.

У литургијској беседи на Сретење Господње, митрополит Амфилохије је подсетио да је Станко Црнојевић пре пет стотина година дошао као санџак-бег на Цетиње.

– Данас, на овај дивни празник, његов потомак је примио Свето просвећењије на гробу свога праоца Ивана Црнојевића, у оном манастиру који је подигао Иван Црнојевић. У манастиру који је био и остао духовно огњиште, светилиште и просветилиште овога града и овога народа. Обасјан светлошћу, истином и љубављу божјом, Махмут се вратио своме дому, својој светињи – рекао је Амфилохије.

ИЗВОР: vesti-online.com


Коментари (6)

  • Niksicanin

    Sta reci? Busatlija je normalan covjek. Mesa Selimovic i Camil Sijaric ostavili su pisani trag o svom srpskom porijeklu. Da su mu korjeni srpski, znao je i Skender-beg Kulenovic (autor pjesme „Stojanka – majka Knezopoljka). Danas se kao Srbi izjasnjavaju, pored ostalih, Emir Kusturica, muzicar Asim Sarvan, psihijatar i bivsi narodni poslanik Smajo Sabotic, poznati sportista Emir Bekric, …

    Одговори
  • Niksicanin

    Zaboravih da pomenem istoricara Saliha Selimovica (Tesanj, 1944). Marta prosle godine, Biljana Zivkovic objavila je dvije verzije intervjua s tim casnim naucnikom. Duzu verziju intervjua sa prof. Selimovicem, pod naslovom MUSLIMANI PRE I POSLE DOLASKA TURAKA NA BALKAN, mozete naci na informativnom portalu ‘Vestinet.rs’. Kraca verzija recenog teksta objavljena je u „Pecatu“ 8. III 2013.

    Одговори
  • slobodan jarcevic

    Вид Маливук,
    Невесиње

    СРПСКИ ПЛЕМИЋ ИЗ ИСЛАМА У ПРАВОСЛАВЉЕ

    Да ли знате људи свеколики,
    Србима се с неба знак указа,
    А указа на Сретење Бож’је,
    А то беше петнаестог дана,
    У месецу фебруару хладном,
    Двехиљаде лета четрн’естог,
    У Цетињској цркви на Ћипуру.
    Пријатно јој звона зазвонише,
    Око цркве Срби окупљени,
    Свако лице осмех украсио,
    Свако срце игра од радости,
    А из грла момчадије бројне
    И из грла прелепијех мома,
    Српске песме умилно се вију,
    И птице их у горама чују.
    Пред цркву је частан човек стиг’о,
    Главом лично Махмут Бушатлија,
    Познат јесте у целоме свету,
    Вешт је послу кад се новац броји,
    А за градње великих мостова,
    Ил’ двораца чувених владара.
    Пред црквом се Махмут заустави,
    Око њега мали унучићи –
    Све дечица исламских имена,
    Један име Мехмедово носи,
    А другом је турско име Селим,
    Девојчица красна је Фикрета,
    А до ње је и прелепа Фата.
    Сад се њима Махмут обратио,
    Те божански ‘вако прозборио:
    „Унучићи, предрага дечице,
    Када крочим ја у цркву свету,
    Вратићу се коренима својим,
    Коренима златом опточеним,
    Од којих смо били отргнути,
    Отргнути пет векова дугих,
    Од кад нам је давни предак Станко,
    Мор’о узет веру Мухамеда
    И оставит’ своју драгу веру,
    Своју веру српску православну.
    И мор’о је, моја децо драга,
    Оставити своју Крсну Славу,
    Крсну Славу Светога Јована.
    А наш предак, тај несрећни Станко,
    Други избор није ни имао –
    Турци су му земљу заузели,
    Којом он је требао владати,
    Јер је рођен као Црнојевић.
    Породица владарска му била,
    Ал’ Србијом он завлад’о није,
    Јер му Папа помоћ’ није слао,
    Нити која земља католичка,
    Но је свака Турке помагала,
    Да би Турци могли завладати,
    Завладати сваком српском земљом.
    А Млечани, црн им образ био,
    С Турцима су Србију ломили!
    Поробили отоке јадранске
    И градове Которског залива,
    Па су јоште отели и Скадар,
    Свети Скадар престоницу српску,
    У којој су цари царевали,
    Српски цари седамсто година.
    Е тако је наш кукавни предак,
    Предак Станко остао немоћан.
    Да би спас’о и народ и пород,
    Прихвати се вере муслиманске.
    После њега стасаше потомци,
    А сваки је турскога имена.
    Многи од њих беше и везири
    И везири, паше и бегови,
    Међу њима знан је паша био,
    Тај чувени Махмут Бушатлија,
    Био јесте најславнији паша,
    Али су га Срби победили,
    А у тешкој бици на Крусима.
    То је било хиљадуседамсто
    Деведесет и шесте године.
    Тад му главу Срби одсекоше
    И пружише Петру Цетињском,
    Свети Петар сузе је пролио,
    Јер је знао ко је Махмут паша –
    Да је Махмут рода племенитог,
    Из владарске куће Црнојевић’.
    Због те муке у несрећи српској,
    Јер се Срби међусобно кољу,
    Проли сузе Петар са Цетиња,
    Проли сузе, помоли се Богу –
    Да се Срби сложе и помире,
    Без обзира вере које ли су.
    Моја децо, унучићи драги,
    Знајте ово и памтите добро –
    Од времена Црнојевић Станка,
    Када прими веру Мухамеда,
    То је било у шеснестом веку,
    Четрн’еста година настала,
    Попут њега, многи други Срби,
    Морадоше веру променити,
    Оставити златну православну,
    Заборавит’ своју Крсну Славу,
    Те иконе својих светитеља
    Само чуват’ негде замотане,
    На тавану, ил’ подруму мрачном.
    Наш немоћни Станко Црнојевић,
    Тачно дана Господњег Сретења,
    Примио је веру Мухамеда,
    Те му данас помоћи морамо.
    А њему је помоћ неопходна,
    Јер је чезн’о он за вером својом
    И за Славом Светога Јована.
    Зато ћемо ми на месту овом,
    У Цетињској цркви на Ћипуру,
    Где су кости нашег славног претка,
    Нашег претка Иве Црнојевић’,
    Који Турке јесте побеђив’о,
    У савезу са рођаком својим,
    Са витезом српскога колена,
    А са славним бегом Скендербегом.
    Овде ћемо на гробу Ивана,
    Вратити се вери прађедовској
    И узети своју Крсну Славу,
    Своју славу Светога Јована,
    А ми ћемо и имена српска,
    Одабрати и дичит’ се њима,
    Свети отац Јовановић Обрен,
    Унеће их у матичне књиге,
    Те ће красит’ и потомке ваше,
    А потомке рода нам српскога“.
    Тако рече Махмут Бушатлија,
    Тако рече и у цркву крочи,
    На прагу се одмах прекрстио,
    А лице му сузе поквасише,
    Милоснице – сузе радоснице!
    Крст подиже отац Јовановић,
    А у Цркви указа се светлост,
    А та светлост без извора беше.
    Божаснка је, то је било јасно,
    Јер је свима срце испунила,
    Испунила и срећом и снагом.
    Како не би срећом испунила,
    Отуђени враћају се Српству!
    Ту одлуку на Цетињу славном,
    А у светој цркви на Ћипуру,
    Благослови митрополит добри,
    Митрополит целе Црне Горе
    И Приморја на Јадранском мору,
    Главом лично то је Амфилохиј,
    Из чувене куће Радовића,
    Који брани и народ и цркву,
    Српску цркву православну хоће,
    Хоће душман потпуно расрбит’,
    Ал’ то не да јунак Амфилохиј.
    Он подиже крста православна,
    Благосиља Махмут Бушатлију
    И рече му да виш’ Махмут није,
    Него да ће дични Станко бити,
    А презиме биће му предачко,
    Црнојевић зваће се од данас,
    Како су се и владари звали,
    А владари старе земље српске.
    Амфилохиј опет крст подиже,
    А подиже над дечицом златном.
    Упути им речи чаробнице,
    Које деца радо саслушала,
    А посебно сјајни дечак Мехмед,
    Чије име данас се промени,
    Промењено, те ће Милош бити,
    То је име највећег јунака,
    А славнога витеза Србије,
    Који уби турског цар Мурата,
    А у тешком боју на Косову.
    И Селим се мали обрадова,
    Амфилохиј њега обавести,
    Да од данас Илија ће бити,
    То је име из времена древних,
    Јер и Скадар звао је се Илиј,
    Друго име било му је Троја.
    А Фикрета мала поскакује,
    Радује се свом имену новом,
    Амфилохиј дарова јој име –
    Лепосава она ће се звати,
    Што ће сваки Србин разумети,
    Јер се није могло наслутити,
    Шта на турском значише Фикрета.
    Мала Фата запевуши тихо,
    Изненади све присутне она,
    Кад пољуби руку свештенику,
    А и руку Митрополитову,
    Па уз песму, прозбори им она:
    „Једна бака мени говорила,
    Да јој мајка Српкиња је била,
    А дошла је из босанске Фоче,
    Име њено било је Јелица.
    Хоћу, ето, да Јелица будем“.
    Амфилохиј помилова дете,
    И сузе му кануше из ока
    Изнад главе крст јој подигао,
    Јелица се свему радовала,
    Те запева тихо и предивно,
    Запевала „О Јело, Јелена…“
    У Цетињској цркви на Ћипуру.
    Пријатно јој звона зазвонише,
    Око цркве Срби окупљени,
    Свако лице осмех украсио,
    Свако срце игра од радости,
    А из грла момчадије бројне
    И из грла прелепијех мома,
    Српске песме умилно се вију,
    И птице их у горама чују.

    Невесиње, 18. април 7522 (2014)

    Одговори
  • rex

    Pesma je fenomenalna i u dahu sam je procitao. Imam utisak kao da sam licno prisustvovao samom krstenju.

    Одговори
  • slobodan jarcevic

    ВИД МАЛИВУК,
    из Невесиња

    ЗВОНКО КУНЕ ЂЕДА МАТУ

    Будите се моје гусле миле,
    Испратите ову песму свету,
    Која пева о јунаку дичном,
    А јунаку из Цебаре села,
    Из тог села у поносној Босни,
    Недалеко од чувеног Дувна.
    Тај је јунак Звонко Млинарићу,
    Који школе заврши високе,
    А заврши баш у граду Риму,
    Где га посл’о католички фратар,
    Фратар Јозо из дувањске цркве.
    Кад се Звонко дому повратио,
    Отиш’о је до свог фратра Јозе
    И овако њему је зборио.
    „Ао, Јозо шта сам прочитао,
    Прочитао у књигама римским,
    Које тамо чврсто су сложене,
    А сложене у архиви папе,
    Тога папе поглавара нашег,
    Поглавара католика света.
    У књизи сам записе нашао,
    Да ми овде у поносној Босни,
    Који јесмо вере католичке,
    Да Хрвати ми никакви нисмо,
    Него да смо Срби од кољена,
    Управ’ Срби као што су други,
    Као што су Срби православни,
    А и Срби вере муслиманске.
    Оче Јозо, кад сам ово сазно’о,
    Тада сам се и зла присетио,
    Кад су наши оци и ђедови,
    У хиљаду деветој стотини
    Четрдесет и првој години,
    Клали сваку српску породицу,
    А у моме селу у Цебари.
    Српској деци нису опраштали,
    А клали су свако у колевци,
    Или клали, ил’ су их бацали,
    У Бришничку јаму предубоку.
    Тад се сетих и свог ђеда Мате,
    Који баци у Бришничку јаму,
    Баци дичног Радета Зелена
    И жену му баш предивну Стану,
    А још баци шесторо им деце,
    По имену Мару и Милеву,
    А још баци и Станку и Бранку,
    Међу њима Ружу лепотицу,
    А уз ове четири сестрице,
    Ђед ми Мате, проклете му руке,
    Стрмоглави у дубоку јаму,
    Стрмоглави и Стеву и Перу,
    А то беше деца понајмлађа,
    Стеви беше годиница шеста,
    Пери само година четврта.
    Све то беше на дан Видовдана,
    На дан српског свеца омиљеног.
    Тога дана у селу Цебари,
    У Цебари где сам и ја рођен,
    Католици, с њима муслимани,
    Убили су сто тридесет Срба,
    Међу њима и најмлађу децу,
    Три’ест девет до година десет!
    Слушај мене поштовани Јозо,
    За сву помоћ коју мени пружи,
    До Бога се теби захваљујем,
    Ал’ пред Богом искрен морам бити.
    Ја од данас виш’ католик нисам,
    Нит’ ћу себе виш’ Хрватом звати,
    Јер су моји прађедови били,
    А били су вере православне,
    Те су знали да су Срби чисти,
    Чисти Срби од времена првог.
    Зато кунем и свог ђеда Мату,
    Што он поби ту нејачку децу,
    Поби децу Радете Зелена,
    А ђед ми је врло добро знао,
    Да је и он рода српског био,
    Његов ђед је, то је добро знао,
    Био Крстан – Србин православни.
    Кад је Крстан пао у невоље,
    Стиг’о до њег’ фратар католички,
    Дао му је и брашна и соли,
    Зато мор’о цркву променити,
    Оставити веру православну
    И прихватит’ веру католичку.
    Оче Јозо, још ти једном хвала,
    Ал’ да знадеш све је Богу јасно,
    Ђеда Мату стигла је и казна,
    А та казна само је од Бога.
    Кад је Мате обишао место,
    Где је била кућа Зеленова,
    Тамо било шипражје израсло,
    Е ту га је казна сачекала.
    Ногом стао на змију поскока,
    Која га је угризла за ногу,
    Од отрова Мате је премин’о,
    Било је то на дан Видовдана,
    А хиљаду девете стотине,
    Седамдесет и прве године.
    Оче Јозо, још ћу да ти кажем,
    Да католик више бити нећу,
    Нит’ ћу себе виш’ Хрватом звати,
    Врати ћу се вери прађедовској,
    Праг ћу прећи цркве православне,
    Како су га преци прелазили,
    Моји преци Срби православни.

    Невесиње, 22. март 7523 (2015)

    Одговори
  • slobodan jarcevic

    За име Бога, земљаци – па сви смо из једног народа. Па зар 21. столеће (кад се има у виду писменост) не обезбеђује да то знамо и да одбацимо колонијалне намете о измишљеним несрпским народима – на српским земљама? Један ми Јарчевић прешао у католике, један у исламску веру – и сад смо припадници три различита народа. Па, зар нас не нервира прихватање такве глупости? Дај освестите се сви моји сродници – свих вероисповести. Наши преци су поставили темеље цивилизације, с писменошћу, а тад су се сви звали Срби. Па, зар ће се муслимани и католици одрећи својих предака – утемељивача писмености и цивилизације?

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top